Војислав Илић

*
* *

Вече је одавно прошло...У шумарцима густим
Безбројних, малених птица звучни је стао хор ;
Поноћ је спустила вео. По долинама пустим
Умуко људски збор.

Само Дунаво шуми у мраку и самоћи,
Ил' каткад одјекне звучно протегнут, јасан глас ;
То рибар рибара кличе по тавној дубокој ноћи,
И њихов сурови усклик долеће чак до нас.

А по обали цветној ми сами блудимо двоје,
Нежно ти стежем руку, и слушам у ноћи тој
Испрекидани уздах, и бурно дисање твоје,
И стидљив шапат твој.