|
***
Када ме осени мрак вечите ноћи
Ти ту нећеш бити, ти ми нећеш доћи :
Страшна моја судба ту ми радост не да,
Умирући поглед да те, милу гледа.
Али ја ћу опет на
дверима гроба
Оживети мишљу наше златно доба -
И ко јасна звезда, невина и чиста,
Твој осмејак драги мени ће да блиста.
А кад вече падне,
у спокојству милом
Дух песника твога шумориће крилом
Као тајни уздах око твога лица,
Као шум и трепет Еолових жица . . .
|
