D A R O V I

Ernest Hemingvej

Bokser

" Gde si zaradio tu masnicu ? " reče on.

" Udesio me jedan kočničar. "

" Bacio te sa teretnog voza ? "

"Da. "

" Video sam tog kopilana " , reče čovek. " Prošao je ovuda, otprilike pre sat i po. Išao je po krovu vagona, pljeskajući i pevajući. "

" Kopile !"

" Mora da mu je činilo zadovoljstvo što te je bacio " , reče čovek ozbiljno.

" Pokazaću ja njemu. "

" Kad bude prolazio udri ga kamenicom ", posavetova ga čovek.

" Uhvatiću ja njega. "

" Surov si ti, je li ? "

" Ne ", odgovori Nik.

" Svi ste vi mladići surovi. "

" Čovek mora da je takav ", reče Nik.

" To i ja kažem. "

Čovek pogleda u Nika i nasmeši se. Pri svetlosti vatre Nik zapazi da mu je lice izobličeno. Nos mu je bio ugnut, oči kao neki prorezi, a usne čudnog oblika. Nik nije sve to odjednom primetio. Video je samo da je lice toga čoveka neobičnog oblika i unakaženo. Po boji bilo je kao kit za prozore. Pri svetlosti vatre izgledalo je kao mrtvo.

" Tebi kao da se ne dopada moja njuška ? " upita čovek.

Nik se zbuni.

" Svakako " , reče on.

" Pogledaj ! " čovek skida kačket.

Imao je samo jedno uvo. Bilo je zadebljalo i priljubljeno uz glavu. Tamo gde je trebalo da se nalazi drugo uvo bio je samo patrljak.

" Da li si ikada video nekoga ko ovako izgleda ? "

" Ne ", reče Nik. Malo mu se smučilo.

" To mogu da ti poverujem ", reče čovek.

" Zar ne misliš da bih mogao da ti poverujem, mladiću ? "

" Itekako ! "

" Svi su oni tupili svoje ruke na meni " , reče mali čovek.

" Nisu mogli da me udese. "

On se zagleda u Nika. " Sedi ", reče.

" Hoćeš li da jedeš ? "

" Nemojte se uznemiravati ", reče Nik. " Produžiću do grada. "

" Slušaj ! " , reče čovek. " Zovi me Ed. "

" Važi ! "

" Slušaj " , reče mali čovek. " Sa mnom nije sve kako valja. "

" Ja sam lud. "

Čovek ponovo stavi kačket na glavu. Nik oseti želju da se nasmeje.

" Sve je u redu sa vama ", reče on.

" Ne nije. Ja sam lud. Slušaj, je si li ikada bio lud ? "

" Ne, nisam ", reče Nik. " Kako vas to hvata ? "

" Ne znam ", reče Ed. " Kad te spopadne, onda ne znašaništa. Ti me poznaješ, zar ne ? "

" Ne. "

" Ja sam Ed Fransis. "

" Na časnu reč ? "

" Zar ne veruješ to ? "

" Verujem. "

Nik je znao da to mora biti istina.

" Znaš kako sam ih ja tukao ? "

" Ne. ", reče Nik.

" Moje srce radi usporeno. Kuca samo četrdeset puta u minutu. Opipaj. "

Nik se ustezao.

" Hajde ", čovek ga uhvati za ruku. " Uhvati me za zglavak na ruci. Stavi prste tu ."

Zglavak malog čoveka bio je debeo, a mišići nabrekli preko kosti. Nik je osećao lagano kucanje bila pod svojim prstima.

" Imaš li sat ? "

" Ne. "

" Ni ja ga nemam ", reče Ed. " Ništa to ne vredi ako nemaš sat. " Nik ispusti njegovu ruku.

" Slušaj ", reče Ed Fransis.

" Uzmi je ponovo - ti broj, a i ja ću da brojim do šezdeset. "

Osetivši lagano snažno udaranje bila pod svojim prstima Nik poče da broji. Čuo je i malog čoveka kako lagano broji - jedan, dva, tri, četiri, pet i onda dalje - naglas.

" Šezdeset " , završi Ed. " To je minut. Koliko si za to vreme izbrojao ? "

" Četrdeset " , reče Nik.

" Tačno je " , reče Ed, sav srećan. " Moj puls nikada ne žuri. "

Neki čovek siđe niz nasip železničke pruge, i preko čistine priđe do vatre.

" Zdravo, Bagse ! " reče Ed.

" Zdravo ! " odgovori Bags. To je bio glas crnca. Nik je i po hodu poznao da je to crnac. Stajao je leđima njima okrenut, nadnet nad vatru. Onda se uspravi.

" To je moj drugar Bags ", reče Ed. " I on je lud. "

" Milo mi je što sam vas upoznao " , reče Bags.

" Odakle ono rekoste da dolazite ? "

" Iz Čikaga " , reče Nik.

" To je divan grad " , reče crnac.

" Nisam razumeo vaše ime. "

" Adams. Nik Adams. "