|
Јовица Бегић Омољски
Картбланш
посада
02 |
Кантар и дуд
Дуд
испред школе је испратио пуно генерација. Многима је дао хладовину и
склониште од жарког Сунца. Несигурне ђаке је слушао како испод његових
крошњи понављају лекцију. Заљубљени осмаци су ту признавали своје
симпатије и наде. Понеки пољубац и не би био изненађење. Сељак са
оближње пијаце пошто се претходно добро наквасио заборавио кантар. Ђаци
га однели у школу ( кантар а не сељака, да не буде забуне ). Нашла га
теткица и однела кући. Теткичин свекар кад је пошао сутра на пијац
понео га. Није нашао сељака него је дао другом из суседног села. Овај
га однео једној баби која треба да се види са кумом из сељаковог села.
Она ће да види куму која ће да потражи сељака и да му га да. Кума је
узела кантар и однела. Нико није био кући па је обесила кантар на
капију и пребацила га са унутрашње стране. Недуго затим наишао је сељак
и силно се изненадио кад је видео кантар. Он га је већ прежалио. Однео
га је кући, требаће му за петак. Боље кад има мањи пазар, онда мање и
попије. Оног дана је баш претерао. За све то време дуд се није ни
померио. Само је пожелео да га ђаци више не муче са лекцијама из
историје. Научио је све датуме. Више би волео да му певају, и чешљају
стару кору. Да не буде усамљен у овако жарко Сунце и да га не
попишавају пијани сељаци.
Квота храбрости
Птичији
цвркут најављује буђење дана. Ноћ је истисла део младости разбарушеног
света. Кокошињац се пробудио прљавији него јуче. Зар песак пролазности
не гута, већ усисава. Физичке појаве су увек изненађујуће физичке.
Проклето добро оне су уткане, у зидове свести. Питање фарбе није
неактуелно нити питање искуства, молера. Фрактални доживљај подразумева
уједначеност и фрекфенцију снежних пахуља. Њихово нестајање у паду,
једини је доказ да су имале и тренутак живота. Није охрабрујуће.
Накнадна памет подсети на старе кофере који су некад привлачили пажњу
на железничкој станици. Воз је отишао. Станица је нажалост остала. У
будућности, неће бити тако. Станице ће бити принуђене да такође путују.
Норма њихове покретљивости утицаће на степен квоте употребљивости.
Други велики циљ је настанак насмејаних робова. Услед потребе за смехом
и навике неће ни приметити да су постали робови. Они неће штрајковати и
биће упорно послушни. На примедбу да су постали тешко робље они ће се
слатко насмејати. Дуго ће одзвањати њихов смех. Звук је моћно оружје,
барем колико је морска вода слана.
Трајект сумануте утопије
Капија
рудника је затворена. Ту више нема никог. Некада су рудари барем
штрајковали. Напуштено место никог не дозива. Напуштено место током
деценија напуштености постане уклето. Ниједан странац ту није
добродошао. Како је тај песник ушао у то уклето пристаниште није
откривено. Само се зна да је био ту. Сам. Као да је мерио уклетост
напуштеног рудника са својом. Цело место је изазивало ужас и безнађе.
Гвожђурија која је некад представљала неке машине стајала је пред њим.
Кишу што паде на њу нико не изброји. Буљук корова избијао је из
гвожђурије. Негде су се мешали на такав начин да се нису могли
разазнати. Зелено се претварало у рђу и рђа се претварала у зелено.
Песнику је то претварање било очигледно. Преко пута гвожђурије лежао је
ленгер и заузео положај вештачке змије. Преврнута колица без точкова
стајала су између њих попут међе. Шиљци као чачкалице Дива у пензији,
разбацано су захватали простор утврђујући границу. Песнику није
преостало ништа друго, него да пажљиво извади папир из десног џепа и
прочита песму. Наслов песме је гласио, Одавде до повратка а први стих “
Трајектом сумануте утопијe ”.
|