price_09

Чепур

Кад дођеш у чаршију и питаш случајне пролазнике за Чепура, па ако ти њих двојица кажу да га не знају , слободно им реци да нису из чаршије, и питај трећег, мора знати.

Чепур сирома, није залазио у Комуналац. Тачније није залазио у кафане уопште, али је знан, на сваком јавном месту од железничке станице, игралишта код железничког моста и дома пензионера код бране, о фудбалским, рукометним и кош теренима да не причам. А да је лопту узо у руке ил' да је шутне ногом то није видо нико, нити је неко то слушо у причи. Дакле брале јасно ти је да је Чепур главна институција сваког навијачког каравана кад се из чаршије иде у госте.
Тако је било од како се памти навијање у чаршији. А почињало је скоро увек са:
Које су наши?

Капут, или мантил, са рукавима из којих се шаке виде само кад нешто држе, а држе најчешће нешто за јело. Векна леба заштитни знак Чепуров.Ако је већ почела утакмица а Чепур није дошо неко од дежурних мангупа га убацује унутра, без карте наравно, јер Чепуру карта није требала ни за Скендрију, ни за Кутију шибица, ни за Пинки, Халу Спортова и Пионир, ни за Морачу. Успут му набави векну хлеба и то свежег, Чепур доће до места где га чека братија што га спонзорише, подигне руке у знак поздрава и свима покаже целу векну. Аплауз целог гледатељства је обавезан и не памти се да га негде није било.

Кад поједе пола векне, Чепур устаје показује стање, руке наравно горе, аплауз, зна се. И трећи пут кад је векна смазана цела само празне руке, чворнате лопате , кратки транс и аплауз, поздравни јер тад Чепур обично одлази, дакле аплауз који готово увек пренерази оне који се такмиче доле у партеру и појма немају о чему се ради, а неки су то доживљавали много пута. Тако је било до скора, до пре једно, па брале, једно петнестину година.

Е брале то ти је увод у случај, а случај се збио баш како не ваља. Чепур сирома није имо непријатеља, додуше ни пријатеља али је било много оних који би помогли Чепуру, да преживи зиму, да купи унучици књиге за школу, да је пошаље са школом где иду и остала деца, дакле разумеш брале, нема зиме за Чепура. Док је био млађи и у здрављу прича се да је био невиђен радник, прихватао послове које му понуде и никад није питао за плату, а радио ко суманут. Није било тога ко би се могао пожалити на Чепура.

Кад је стиго у чаршију не зна се тачно ал одприлике негде у његовој седамнестој. Сам, без родбине, спаво на железничкој станици и приведу га у полицијску станицу. Тамо преспаво. То како су настрадали његови родитељи и зашто је побего из родног села негде у источној Босни, знали су они који су му и омогућили да остане у чаршији.

Из чаршије, брзо у војску, из војске право у чаршију. Вредан младић што замуцкује, ради и не тражи ништа сем ако му се да. Спава у празном вагону на старом затрављеном и неупотребљивом колосеку.
Несрећа до несреће, да ти брале не причам све, углавном сирома Чепуру не остаде нико до унучице, сад је већ у вишим разредима основне школе.

А сад да не заборавим што сам ти све ово причо. Кад је почело оно лудило у Босни, код нас у чаршији исто почо неки талас лудила, махом међу необразованом младежи, међу онима који се само у неком блесавилу и могу истаћи. Чепур иако замуцкује све више увек одпоздравља неком од реченица у моди, а тих се дана на оно где си Чепуре, јављо са, што ми се јављаш ако ми паре не враћаш.

Овај зез нажалост није био по укусу неког јуноше те почне малтретирати Чепура. Док је био млађи и покретнији тако му се што не би догодило, ал овако сирома ни од себе се одбранити не може. И та јуначина, бога ми удари Чепура у лице, овај се затетура, падне на земљу, те га још и ишутира. А да је Чепура неко ударио, у чаршији се не памти, нити неко то може да замисли, он јесте средње грађе, бејаше жилав и јак, ал да је диго руку на неког то не.

Е кад је стигла вест до Преда Шишлина, он ти брале одма затражи да му обавештајне снаге до у длаку одсликају инкриминисани случај. Из три независна извора, готово иста прича. Трајало свега десетак секунди, нико није био довољно близу да реагује, ал што је главно све се то збило у близини аутобуског стајалишта па сведока ипак било.

Да ти не причам брале како је Шишлин савато оног жутокљунца, и како га је ислеђиво. Али кад се мали почо да вади да је њему пун таких џумара муслиманских, истог часа попио дангу, онако седећи преко астала. Ваљда збуњен крено да врати ал се опржио на врућој рингли, још двапут добио по длановачу с обе стране тако да није имо кад да падне него само раширио окице и благо отворио уста у знак чуђења шта га је снашло. На томе се и завршило, сва срећа да није више требало, јер Шишлин у младости и није знао да бије мало.
Било је ту још неких претњи те ђечкадије Шишлину, али се то убраја у савладавање сопственог страха, а Шишлин то зна па и не реагује.

Тако се ова брука брзо стишала. Чепура нико више ни погледао попреко није, а нашло се њих да му и помогну. Испред оне бараке у коју се уселио поодавно, односно кад је напустио вагон, која је била полупразна док нису дошле избеглице, неко је истоварио пун камион цепаница једно осам метара. Нешто до тога узеле су и новопридошле комшије, ал било за све.

Ја сам тих дана нешто као сазно да му је право име Узеир, а да су му ови наши то променили кад је дошо у чаршију и добио личну карту на име Желимир Влашић. Отац Рафаило га се сећа из младости и као обично, зна све о њему ал је мени реко само ово, тај ће муком и патњом зарадити царство небеско. А кад Рафаило каже,...
Несрећа Чепур. Није прошло ни три месеца од те ружне епизоде, а он почео да копни. лекару се јавио, први пут у животу, кад је мала унучица плачући призвала комшије, али прекасно. Није се вратио из болнице. Рафаило лично дошао на сахрану и саслуживо, тад ми дошапнуо да је Чепур крштен, кад и мала Светлана унучица, кад је остала без оца и мајке, пред сам полазак у школу. Ћерка јединица Чепурова и зет настрадаше у пожару кад је експлодирала заостала бомба у фабрици наменских производа. То је био последњи ударац, после тога није било оног Чепура што су га сви знали. Тад је већ почео да се гега у ходу, грчи руке а и крије поглед од саговорника.

Жена му такође, не дочека да види ћерку девојку, него се представи изненада. Чепур није ни стиго да је жали, одгајио ћерку и кад је мислио да је доста несреће, рекох ти већ.
Истог дана кад је Чепур смешен у болницу, по малу Светлану дошао Руфија и одвео својој кући, да дете има друштво које познаје, и да не ороне од туге. Руфијин унук мало млађи али се лепо слажу. А и зет и ћерка се радују новом члану, иако и сами спремају проширење породице. Ови из завода за социјално старање, збуњени, немају установу у којој би дете могло да буде смештено, и видећи да је све како треба не праве питање што је код Руфије.

Београд 2009.(негде пред почетак лета.)
Раде Ђоковић

РАВНОДУШНО СУНЦЕ
Саша Б. Пешић

Вештачкој култури, одговара вештачки конзумент. Култура робовања спољној форми, као пародија садржине. Култура, као сензација између два зевања. Култура, која се открива, као голотиња у еротском алманаху.

Неко је написао, да је спавање наследна болест, али оболелим од те болести, никако не сме, да се дозволи да спавају, јер постоји опасност, да утону у сан свих снова.

Међутим, пред човечанством чини се, и нема ничега, сем испостављања рачуна, пред фајронт. Чак ни песник више није пророк. И он се, дисциплинован страхом, одвојен од маште, као малокрвни просјак, чија реч нема ехо, скрива иза попа, а служи распопу.

Као да је некаква мутација срушила тачке ослонца, које су стварности давале привид поузданости. Као да је све, и за увек лишено свога места. Селективни притисак привилегује нове форме, а неприлагођени испадају из игре.

„Добро јутро, господине Петровићу!“
„Добро јутро, господине Марковићу!“
„Извините, да ли вам је познато колика је вероватноћа да играч, бацајући десет коцки, избаци десет шестица?“
„Зависи, за кога игра, и зашто игра, ко је играч, а ко власник коцки.“

Не постоји реч, која верује у оно што каже, и њена супротност. Све је једно, све је исто. Али онима, који су се суочили са чињеницом, да помоћи нема, помоћ више и није потребна.

Бог нестао, негде у току еволуције или револуције. Сви јуришају ка врху, без спознаје, да је у вечном поретку ствари, тај врх окренут наопачке.

О колико треба да је свето, лудило играча на жици, да изговори, крај?
Слава припада последњем витезу, палом у одбрани части. По руменилу на лицу, анђели препознају успавану савест света.

Тајанствени странац, спустио је ведро у бунар, да би извукао воду. Међутим, ведро се врати, пуно златних дуката. Он их баци, и још једном спусти ведро, а оно се овога пута врати, пуно сребрњака. Не трепнувши,, побаца и њих.
„О Господе, знам да си пун блага, али молим те, дај ми воде.“ Спусти ведро, по трећи пут, и коначно извуче бистру, ледену воду, те утоли жеђ.

А сунце је сијало равнодушно, као абажур од људске коже, или печат на указу о помиловању, после извршене смртне казне.

ПРИЧЕ