posada_SF

Пет Марфи: НА ОСТРВИМА

     Иако је сунце већ готово зашло, Морис је носио тамне наочари када је дошао да дочека Ника, на малој писти од набијене земље која је служила као једини аеродром на Заливским острвима. Ник је долетео из Лос Анђелеса преко Сан Педро Суле у Хондурасу. Провиривао је кроз напукли прозор старог ДЦ-3, када је овај, уз мали потрес, слетео.
     Морис је стајао, незграпно као сваки тинејџер, поред једнособне дрвене бараке у којој се налазила царинска служба за сва Острва. Морис: црна коврџава коса, црвена капа за безбол навучена до самих наочара за сунце с метализираним стаклом попут огледала, кошуља с дугачким рукавима проваљених лактова, фармерице с искрзаним ногавицама.
     Неки насмејани дечаци у чопору излетеше из авиона и зграбише торбе с ронилачком опремом и кофере, да их однесу на царину. Осим Ника, сви путници у авиону били су спортски рониоци, на путу за одмаралиште на Антонијевом Спруду с друге стране Роатана, највећег острва у групи.
     Ник се састао с Морисом на пола пута до зграде царинарнице, дао му часопис и само рекао: "Погледај на страни педесет."
     Чланак је носио наслов "Физиологија и екологија нових врста светлећих риба" од Николаса К. Ренда и Мориса Моргана.
     Морис је кратко време проучавао чланак, прелиставајући странице и не обраћајући пажњу на групу дечака који су хитали мимо њега, носећи огромне кофере које су једва вукли. Морис подиже поглед на Ника и ћутке се насмеши - бели зуби блеснуше на мршавом, опаљеном лицу. "Добро изгледа", рече. Нику се учини да му је глас мало огрубео откад су се последњи пут видели.
     "Имајући у виду да ти је то прва публикација, изванредно је." Ник неспретно потапша Мориса по рамену. Ник је изгледао и понашао се као да му је више од тридесет и пет година, колико је имао. На универзитету се са својим колегама опходио љубазно, али на одстојању и није имао правих пријатеља. С Морисом је, од свих својих познаника, био најопуштенији.
     "Хајде", рече Морис. "Да узмемо твоју опрему и да кренемо." Покушавао је да звучи пословно и трезвено, али одавао је своје узбуђење тиме што је и нехотице прешао на наречје којим су говорили становници Острва - старомодни енглески с чудним модулацијама у изговору и некаквим својим, особеним граматичким правилима.
     Ник даде бакшиш дечаку који је одвукао његове торбе до царине и стаде да сачека, иза гомиле ронилаца. Цариник погледа у Ника, удари му печат у пасош и рече: "Продужите. Пријатан провод." Царинске формалности на Острвима заиста су биле само формалности. Иако су се Заливска острва налазила под управом државе Хондурас, острвљани су се углавном владали по својим правилима. Заливска острва су лежала мало подаље од обала Хондураса, у оном делу Карипског мора које се некада звало Шпанско море. Становништво је било чудна мешавина: индијански домороци, насељени робови звани Карибљани, и потомци енглеских гусара који су острва користили као базу.
     Писта аеродрома протезала се дуж обале и била је с једне стране оивичена узаном, пешчаном плажом. Морис је свој чамац насукао на један крај ове обале.
     "Имам нови чамац, још бољи", рече Морис. "Ако нас струје буду послужиле бићемо у Ист-Харбору за два сата. Кладим се."
     Натоварише Никову опрему и отиснуше се од обале. Морис је узео кормило. Навукао је капу дубоко на очи, тако да је ветар не може одувати и нагнуо се мало насупрот ветру. Никову пажњу привукла је Морисова шака на кормилу; између прстију имао је танку опну. Нику се учини да се та опна повећала током ова четири месеца, откако је последњи пут био на острву.
     Делфини искрснуше ниоткуда и стадоше да их прате, јашући на таласима, скачући и пљускајући дуж бокова њиховог чамца. Ник је седео на прамцу и посматрао Мориса. Дечак је био сав усредсређен на управљање моторним чамцем. Иза њега су се играли делфини и бела бразда остајала је на сребрнастој воденој површини. Делфини изненада одскочише у супротном правцу, враћајући се на отворено море и чамац се приближи Ист-Харбору.
     Градић се протезао дуж обале приближно једну миљу: група јарко обојених кућица на стубићима, бакалница, неколико радњи. Кућа коју је Ник био изнајмио налазила се на крају града.
     Морис вешто приђе пристајалишту од дасака у близини куће и поможе Нику да пренесе своју врећу с опремом за роњење и остали пртљаг до куће. "У фрижидеру има пива", рече Морис. "Хладног."
     Ник извади два пива. Врати се на доксат испред улазних врата. Морис је седео на огради, загледан у улицу. Иако је сунце било већ зашло и сумрак се нагло спуштао, Морис је и даље носио своје наочари против сунца. Ник седе на ограду поред дечака. "Дакле, шта си ми радио од када смо се последњи пут видели?"
     Морис се насмеши. Скиде наочаре и забаци качкет на потиљак. Ник је сада могао да му види очи - велике, црне и пуне суздржаног узбуђења. "Одлазим", рече Морис. "Идем у море."
     Ник отпи дугачак гутљај пива и обриса уста. Знао је да ће то доћи, кад-тад. Одавно је знао.
     "Мој отац, знаш. Дошао је у луку; и пливали смо заједно. Ускоро ћу сасвим отићи с њим. Види." Подиже једну руку. Опна му се већ протезала од корена прстију готово до врха. Светлост из лампе на доксату просијавала је кроз танку кожу. "Мењам се, Ник. Још мало па ће бити време."
     "Шта ти мајка каже на све то?"
     "Мама? Ништа." Сав је врио од узбуђења. Стави руку на Никову мишицу, додир му је био хладан. "Ја одлазим, Ник."

     Пре десет година Ник је ронио ноћу близу Средњег спруда, малог коралног острва недалеко од Ист-Харбора. Ронио је по ноћи и сам, да би проучавао ноћну екологију подводног гребена. Упркос својих двадесет и пет година, Ник је и даље био толико много радознао да није водио рачуна о животној опасности.
     Подводни корални гребен се мењао док је дневна светлост полако гаснула. Разне врсте риба излазиле су из својих скровишта; разне врсте бескичмењака су се шуњале за пленом на површини корала. Ника је нарочито занимала једна врста малих риба која је светлела у мраку. Испод оба ока те рибице су имале један орган испуњен биолуминисцентним бактеријама, које су одавале хладну, зелену светлост. То су биле плашљиве рибице, које су живеле на великим дубинама и дизале се до коралног гребена само када је био млад месец и ноћ без светлости.
     Ајкуле су такође долазиле ноћу с пучине, да се шуњају око гребена тражећи плен. Нику није баш било стало да их проучава, али оне су понекад прилазиле да проуче њега. У једној руци носио је подводну лампу, у другој штап за омамљивање ајкула. Оне су углавном биле само радознале. Пошто би начиниле круг око њега, отпливале би даље.
     Те ноћи пре десет година, сива ајкула, која је начинила два круга око њега, изгледа да није то схватила. Ник јој је видео пљоснато, црно око, како га безосећајно посматра. Ајкула се окренула да направи још један круг око њега, вешто и љупко, тако да је изгледало да се креће без икаквог напора. Приближавала се; и Ник помисли, док је кретао да исплива на површину, како је она у ствари, елегантна машина за убијање. Сецирао је ајкуле и дивио се како им мишићи тако неуморно раде и како су им зуби сврсисходно распоређени.
     Дочека ајкулу ударом из штапа за омамљивање, врло јаким ударом, али патрона с експлозивом на врху штапа оману. Ти набоји су често омањивали. Још горе: ајкула се преметну и врати ка њему. Када је поново покушао да је удари, штап му исклизну из руке, повучен једним вртлогом подводне струје. Узалуд је покушавао да га поново дохвати и морао је да га посматра како тоне окрећући се на све стране, излуђујуће споро, као сви предмети под водом.
     Ајкула направи широки круг, затим поново крену ка њему: елегантна ефикасна, убилачка.
     Сенка која је ајкули пресекла пут није била ни елегантна ни ефикасна. У светлосном зраку своје подводне лампе Ник је јасно могао да га види: мали дечак, обучен у искрзане кратке панталонице и наоружан штапом за омамљивање ајкула. Овај је експлодирао када је ударио у ајкулу, и животиња се грациозно окренула и похитала да се удаљи у правцу оне друге стране гребена. Дечачић се насмеши Нику и нестаде у помрчини. Ник угледа само пет линија на дечаковом трупу - пет отвора за шкрге који су се отварали и затварали, отварали и затварали.
     Ник се извуче на рукама преко ивице чамца и клону на дно. Лежао је на леђима и гледао у звезде. Подводни свет је ноћу често деловао нестварно. Посматрао је звезде и стално себи понављао ту реченицу.

     Када би Ник боравио на Острвима, Морис је обично спавао на трему куће коју би Ник изнајмио. Ник је спавао на кревету у кући.
     Ник је био уморан од целодневног путовања. Заспао је и одмах су му се јавили забрањени снови, узнемиравајућом брзином, али и уз неку врсту олакшања. Па, то је само сан, рекао је сам себи. Мрак је прикрио све његове грехе.
     Сањао је Мориса како лежи, успаван, на столу за вивисекцију, док му шаке с опном између прстију мирно почивају поред тела. Очи су му биле без трепавица; нос пљоснат и широк; лице мршаво и тругласто - исувише мало за онако велике очи. Он није људско биће, помисли Ник, уопште није човек.
     Ник узе скалпел и повуче њиме преко површинских слојева коже и мишића дуж оних пет отвора за шкрге на Морисовом десном боку. Истекло је веома мало крви. Касније ће употребити маказе за сечење костију, да би отворио ребра и испитао унутрашње органе. За сада је само заврнуо рубове просечене коже да би видео сложену структуру шкрга.
     Морис није ни мрднуо. Ник се загледа у дечаково лице и изненада схвати да Морис не спава. Био је мртав. У магновењу Ника опхрва страховито осећање губитка; али сместа га је потиснуо. Осећао је неку празнину у себи али је истовремено прстима пребирао преко паперјастог ткива од којег су биле шкрге и планирао како да настави сецирање.
     Пробудио се уз шуштање палмовог лишћа испод прозора и топли јутарњи поветарац који му је сушио зној на лицу. Светлост одмаклог јутра - већ сасвим јарка - сијала му је кроз прозор.
     Мориса није било на трему. Његова капа за безбол висила је на клину поред висеће мреже за спавање.
     Ник направи доручак од намирница које му је Морис оставио; пржена јаја, хлеб, млеко. Негде око средине преподнева, полако се упути у град.
     Морисова мајка, Маргарета, држала је радњицу у дневној соби свога дома; продавала је туристима накит од црног корала. Црни корал потицао је из дубоких вода; Морис јој га је доносио.
     Две жене - с јахти које су биле укотвљене у луци - цењкале су се с Маргаретом за наушнице од црног корала. Ник је сачекао да утврде цену и да оне оду. Платиле су накит и изишле на улицу, уз пут радознало буљећи у Ника.
     "Где је Морис?", рече он Маргарети. Наслонио се рукама на тезгу и завирио јој у црне очи. Била је темељно грађена и кожа јој је имала боју кафе с веома мало млека. Носила је хаљину са цветном шаром, скромно порубљену тик испод колена.
     Он се понекада питао шта та црноока жена мисли о своме сину. Није била говорљива, а повремено би чак и посумњао да није слабоумна. Питао се како се догодило да је та чврсто грађена жена наишла на плажи на љубавника који није био људско биће, водила љубав с тим чудним странцем и родила сина који нигде није припадао.
     "Морис - отишао је на море", рече она. "Ових дана често иде на море." Наставила је да слаже и склања накит који су туристкиње оставиле по тезги.
     "Кад ће се вратити?" упита Ник.
     Она слегну раменима: "Можда никад."
     "Зашто то кажете?" Глас му је био оштар, оштрији него што је желео. Она је и даље гледала у послужавник с накитом. Он испружи руку преко тезге и грубо дограби њену. "Гледајте у мене. Зашто то кажете?"
     "Он ће морати у море", рече она тихо. "Мораће. Тамо му је место."
     "Вратиће се да се поздрави", рече Ник.
     Она повуче руку из његове, али он је и даље чврсто држао. "Његов тата никада није дошао да се поздрави", рече тихо.
     Ник јој пусти руку. Ретко је губио власт над собом и знао је да се, у ствари, не љути на ову жену већ на самога себе. Окрете се и оде, без поздрава.
     Кренуо је без циља низ сокак од утабане земље који је служио као главна саобраћајница у Ист-Харбору. Климнуо је главом старцу који је седео на трему пред кућом, поздравио се са женом која је простирала рубље. Дан је био врео и без поветарца.
     Био је странац и увек ће остати странац у овом месту. Није знао шта острвљани знају о њему, шта мисле о Морису и Маргарети. Морис му је једном казао да они знају за бића која живе у води и да чувају тајну. "Живе од мора", објаснио му је. "Ако буду исувише брбљиви, мреже ће почети да им се цепају и чамци да им тону. Зато ћуте."
     Ник се заустави испред бакалнице на другом крају градића. Једно расклиматано пристајалиште за чамце од дасака пружало се у море тачно поред саме радње.

     Пре десет година, то пристајалиште било је у бољем стању. Ник је био дошао у град да купи намирнице. Био је изнајмио на месец дана моторни чамац и кућу на Средњем спруду и проучавао је корални гребен.
     Сунце је додирнуло линију обзорја, зраци су му падали на воду попут сребрне стазе. Негде у даљини чуо се смех и вика малих дечака. На самом крају пристајалишта, наднетог над водом, један клинац са црвеном капом за безбол нетремице је гледао некуда ка пучини.
     Ник је купио две кока-коле у бакалници - биле су хладне, право из фрижидера иза тезге. Однео их је на док. Расушене даске су му шкрипале под ногама, али дечак није скретао поглед.
     "Узми кока-колу", рече Ник.
     Дечаково лице било је прљаво. Црне очи исувише крупне за то лице. Око врата је носио црвену мараму, искрзане кратке панталонице и кошуљу која је зијала на месту где би требало да се налази друго дугме. Прихватио је флашу с кока-колом у повукао први гутљај без речи.
     Ник га је пажљиво гледао у лице неко време, упоређујући га с лицем које му је остало у сећању. Обузе га нека чудна смиреност. "Не би требало да рониш ноћу", рече му. "Исувише си мали да би се излагао опасности да те поједу ајкуле."
     Дечак се само насмеши и повуче још један гутљај из флаше.
     "То си био ти, зар не?" упита Ник. Седе поред дечака на дашчани док, ноге су му се клатиле под водом. "Да, ти си то био." Глас му је био сасвим миран.
     "Аха." Дечак подиже црне, озбиљне очи ка Нику. "Био сам ја."
     Онај део Никовог ума који је примао информације и прихватао их или одбијао, прихвати ову. Тај део њега никада није поверовао да је дечак био само сан, нити је поверовао да је ајкула била само уобразиља.
     "Како се зовеш?"
     "Морис."
     "Ја сам Ник." Руковаше се и Ник примети опну између дечакових прстију - од основе прста до првог зглоба.
     "Ви сте поморски биолог?", упита клинац. Глас му је звучао мало предубоко за његов узраст, мало храпаво, као да има тешкоће приликом говора.
     "Јесам."
     "Шта сте радили тамо ноћу, под водом?"
     "Посматрао сам рибе. Интересује ме шта се ноћу догађа на том гребену." Он слегну раменима. "Понекада сам радозналији него што је препоручљиво за мене."
     Дечак га је посматрао црним, замишљеним очима. "Мој тата каже да је требало да пустим да Вас ајкула поједе. Он каже да ћете Ви испричати другима."
     "Никоме нисам рекао ни реч", побуни се Ник.
     Дечак повуче још један гутљај, испразнивши боцу. Спусти је пажљиво поред себе на док, не испуштајући је још из руке. Проучавао је Ника. "Морате ми обећати да никада нећете о томе говорити." Забаци на потиљак своју капу за безбол и настави да проучава Никово лице. "Показаћу Вам ствари које без мене ни случајно не бисте открили." Дечак је говорио мирно и самоуверено и Ник одједном постаде свестан да му клима главом. "Знате, оне мале рибе које хоћете да пронађете - оне што сијају?" Насмеши се на Ников изненађени израз лица и настави. "Цариник ми је казао да њих тражите. Знам једно место где их можете наћи кад год је млад месец. И нашао сам и једну врсту које нема у књигама."
     "Откуд то знаш шта има у књигама?"
     Морис слегну раменима глатким покретом, као да плива. "Ја читам књиге. Морам да знам о тим стварима." Испружи руку да би се руковао с Ником. "Обећавате?"
     Ник је за тренутак оклевао а онда стави своју руку у дечакову. "Обећавам." Обећао би и више од тога, само да сазна нешто више о том дечаку.
     "Мој чамац је много бољи од овога", рече Морис, презриво махнувши главом у правцу Никовог изнајмљеног моторног чамца. "Сутра ћу бити на Средњем спруду."
     И Морис се заиста појавио на Средњем спруду и одвео Ника, тада и касније, на многа места која он сам никада не би пронашао. Морис је све књиге из Никове приручне библиотеке прочитао с великим интересовањем.
     А опна између прстију му је расла све више.

     Ник купи у бакалници кока-колу и врати се кући, ногу пред ногу. Морис га је чекао на трему, седећи на огради и читајући њихов чланак у научном часопису.
     "Донео сам јастоге за ручак", рече. Тихо гребуцкање допирало је из покривеног дрвеног сандучета од летава крај његових ногу. Он удари петом по поклопцу и гребање за тренутак престаде, па онда поче поново.
     "Где си био?"
     "На острвима Хог. Углавном хватао рибу. У последње време проводим дане углавном под водом." Гледао је у Ника, али очи су му скривале наочаре са стаклима као огледало. "Кад си отпутовао, успевао сам да останем испод површине само неколико сати. Сада већ као да нема никаквих ограничења. А и сунце ме непријатно пали ако исувише дуго боравим на копну."
     Ник ухвати самога себе како проучава начин на који је Морис држао часопис. Кожица између прстију му се уредно слагала сама од себе и није сметала. Не би требало да успе, помисли. То биће које има облик човека, а плива као риба. Али, када би било само по логици, бумбари не би требало да лете.
     "Шта мислиш о нашем чланку?", упита Ник.
     "Добар је, онолико колико материјала обухвата. Могло је бити и више. Посматрао сам их, изгледа да једне другима дају сигнале. Системи сигнала се разликују код мужјака и код женки. Све сам забележио. Показаћу ти. Изгледа да и температура воде има неког утицаја на њих."
     Ник је размишљао колико је била болна та његова радозналост. Одувек је било тако. Увек је хтео да зна; да разуме. Мерио је Морису температуру, слушао му ритам срчаних откуцаја и контролисао брахикардију кад би заронио. Контролисао му је ниво кисеоника у крви, посматрао како дечак расте и развија се. Али морало се сазнати још много других ствари. Сметала му је властита специјализација - био је биолог, а не лекар. Извесне тестове није могао да обави а да Морису не нанесе неко зло. Али није желео да повреди Мориса. Не, никако није желео да повреди Мориса.
     "Оставићу ти све своје белешке на писаћем столу", говорио је Морис. "Требало би да их прегледаш пре него што одем."
     Ник се намршти. "Моћи ћеш да се вратиш", рече. "Твој отац навраћа да те види. Вратићеш се и испричаћеш ми шта си видео, хоћеш ли?"
     Морис спусти часопис на ограду поред себе и забаци капу на потиљак. Наочаре су му скривале очи. "Океан ће ме променити", рече он. "Можда се више нећу сећати које ствари треба да ти испричам. Мисли мога оца су дубоке и влажне; ни ја га понекад не разумем." Морис слегну раменима. "Променићу се."
     "Мислио сам да хоћеш да будеш биолог. Мислио сам да желиш да учиш. А сад ми кажеш да ћеш се променити и све то заборавити." У Никовом гласу осећало се пребацивање.
     "Немам избора. Време је да идем." Ник му није видео очи, није умео да протумачи тон којим је говорио нити је умео да му одгонетне осећања. "Ја више не припадам копну. Моје место више није ту."
     Ник осети како снажно стеже ограду на коју се наслањао. Толико је могао да сазна од Мориса. Толико много. "Зашто мислиш да припадаш тамо? Ни тамо ти није место, са свим овим успоменама с острва. Ни тамо нећеш бити код куће."
     Морис скину наочаре и загледа се у Ника својим црним, влажним очима. "Бићу. Морам бити. Одлазим."
     Јастози су гребли по унутрашњости сандучића. Морис опет стави наочаре и овлаш лупну о поклопац. "Треба да спремимо ручак", рече. "Постају све немирнији."

     Током оног лета на Средњем спруду Ник и Морис су се спријатељили. Ник је почео све више да се ослања на Морисово познавање подводног гребена. Морис је живео на острву и као да је ту налазио оно осећање сигурности које му је било потребно. А био је радознао да сазна што више о мору, ништа мање радознао од Ника.
     Сваке вечери пре мрака, одмах после Сунчевог заласка, сели би на обалу и причали - о гребену, о животу на универзитету, о подводној биологији и - нешто ређе - о Морису и његовом оцу.
     Морис је веома мало знао о своме оцу. "Тата ми је причао легенде", казао је Морис Нику, "и то је било све. Према тим легендама водени народ је сишао са звезда. Пре много, много времена." Ник је посматрао Мориса, а дечак је заривао прсте у песак, као да тражи нешто за шта би се ухватио.
     "А шта ти о томе мислиш?", упита га Ник.
     Морис слегну раменима. "Није важно. Мислим да ипак морају бити пореклом с ове планете, јер иначе не би могли да се размножавају с људским бићима."
     Пресипао је песак с плаже својим рукама с опнама између прстију. "Али није то много важно. Ја постојим. И ја нисам људско биће." Погледао је у Ника својим црним, усамљеничким очима.
     Ник пожеле да пружи руке и узме ту хладну ручицу која је непрестано пресипала песак, копала и опет пресипала. Пожеле да каже нешто утешно. Али остаде ћутке, пружајући дечаку утеху само својим немим присуством.

     Ник је лежао на пољском кревету, ослушкујући вечерње звуке. Чуо је пилиће свога суседа, како се спремају на починак. Чуо је први вечерњи ветар међу палмама. Хтео је да заспи, али не и да сања.
     Када једном Морис оде, више се неће вратити, размишљао је Ник. Када би само могао да га задржи.
     Ник поче да тоне у сан и трже се на самој ивици да почне да сања. Руке су му се склопиле око Морисовог грла. У том тренутку, некако, као да нису биле његове руке. Припадале су његовом оцу: хладне, чисте, свирепо веште. Отац, средњошколски професор биологије који је желео да буде нешто више од тога, научио га је како да извади жаби мозак, како да је чврсто држи и да јој увуче дугачку иглу испод корена лобање. "То је само обична жаба", говорио је отац. Очеве руке су се склапале око Морисовог грла и Ник је размишљао, могао бих да му сломим врат - брзо и безболно. У крајњој линији, он и није људско биће.
     Ник се трже из сна и стегну једну руку другом као да жели да их спречи да не учине неко зло. У топлој ноћи сав се тресао од грознице. Седе на ивицу постеље и даље држећи стегнуте руке. Изиђе напоље, на трем, где је спавао Морис.
     Мориса није било; висећа мрежа била је празна. Ник погледа низ пусту улицу и пусти да му руке падну низ тело. Врати се у постељу и опет задрема, али сан су му реметили гласови који су се мешали с вечерњим ветром. Чуо је огорчени глас своје бивше жене који је надјачавао хујање ветра. Рекла је: "Одлазим. Ти ме не волиш, ти само хоћеш да ме анализираш. Одлазим." Слушао је затим свога оца како монотоним гласом понавља да животиње не осећају бол, како је све то у интересу науке. Најзад утону у дубок сан, али ујутро није хтео да се сећа шта је сањао.
     Када је Ник завршио с доручком, Мориса још није било. Прочитао је Морисове белешке. Биле су исцрпне и пажљиво сређене. Ник прибележи податке за још један научни рад о светлећој риби, рад у коме ће Морис бити главни аутор.
     Морис се вратио тек касно поподне. Ник подиже поглед са својих рукописа, угледа огледала на месту Морисових очију и помисли на смрт. И покуша да не мисли на смрт.
     "Могли бисмо да одемо на Средњи спруд и тамо да вечерамо", рече Морис. "Имам шкољке и ракове. Могли бисмо да понесемо решо за камповање и тамо да их припремимо."
     Ник је нервозно лупкао оловком по бележници. "Да. Хајде да тако урадимо."
     Морис је одвезао чамац до Средњег спруда. Ник је могао да назре под водом гребен који је опасивао острво - плаве и зелене сенке дубоко на дну. Местимично су гребен пресецали канали; Морис је водио чамац дуж главног канала готово до саме обале, а онда је угасио мотор и пустио да чамац сам уплови на место.
     Поставили су мали кампинг-решо на једно заравњено место, заштићено од ветра обореним деблом једне палме. Морис разби шкољке, истресе њихову садржину и баци их на тигањ заједно с рачићима. Пили су пиво док се та смеша кувала. Јели су из алуминијумских шоља, један поред другог, наслоњени на палмово дебло.
     "Нека теби остане чамац", изненада рече Морис. "Мислим да ће ти бити од користи."
     Ник га изненађено погледа.
     "Оставио сам ти своје белешке на столу", рече Морис. "Трудио сам се да буду што разумљивије."
     Ник је погледом пажљиво проучавао његово лице. "Одлазим ноћас", рече Морис. "Тата ће доћи овамо да ме дочека." Сунце је зашло и вечерњи поветарац је у налетима подизао таласиће на глаткој воденој површини. Он испи своје пиво и спусти флашу поред кампинг-решоа.
     Морис устаде и скиде кошуљу, а затим свуче гаћице. Отвори за шкрге су му на телу правили бразде које су почињале одмах испод грудног коша и завршавале се над куковима. Мишићи су му се још више развили од када га је Ник последњи пут видео. Он коракну према води.
     "Причекај", рече Ник. "Још мало."
     "Морам." Морис се осврну и погледа Ника. "У чамцу је једна маска и пераја. Испрати ме део пута."
     Морис је пливао први, пратећи линију канала. Ник га је пратио, носећи маску и гумена пераја на ногама. Вечерња светлост се угасила. Вода је била мрачна а површина јој је блистала као сребро. Ноћ је изгледала некако нестварно. Тама је чинила да изгледа као сан. Пљускање Никових стопала по површини воде било је исувише бучно. Додир воде на његовој кожи исувише топао. Морис је пливао испред њега, тек толико да буде изван његовог домашаја.
     Ник је носио ронилачки нож о појасу. Увек је носио тај нож око паса. Док је пливао, примети да га је извукао и да га држи спремног. Био је то тежак и масиван нож, намењен за раздвајање камења и ломљење шкољки. Најбоље би послужио као батина, помисли. Као батина којом ће га изненада оштро ударити од позади. То би требало да буде довољно. Ако сад позове Мориса, Морис ће се зауставити и Ник ће моћи да га дохвати.
     Али глас га није слушао. Руке су му држале нож у приправности али није могао да га зовне. Још не.
     Осети како се температура променила када су ушли у дубоку воду. Осети нешто - као да му се вода узбуркала око ногу - као да нешто огромно плива поред њега.
     Морис нестаде с водене површине испред њега. Вода је остала глатка, није било ни трага Морисовој глави која је поигравала на њој. "Морисе", позва Ник. "Морисе!"
     Тада их угледа. Само нејасне обрисе под водом. Морис: витак, готово налик на човека. Његов отац: људски облик, али некако другачији. Руке му нису имале прави облик; ноге су му биле исувише дебеле и мишићаве.
     Морис је био довољно близу да га може додирнути, али Ник није ударио. Када Морис испружи руку и додирну својим леденим, нежним додиром Никову, Ник отвори шаку и пусти да му нож испадне из ње, посматрајући га како полако, окрећући се, тоне ка дну.
     Морисов отац се окрену ка води да би погледао навише у Ника, и Ник ништа није могао да прочита у тим очима које нису биле људске очи: хладне, тамне, безосећајне. Црне и незаинтересоване, као очи ајкуле. Ник угледа Мориса како рони дубље и додирује очево раме, пожурујући га некуда даље, у мрак.
     "Морисе!" викну Ник, знајући да га Морис не може чути. Ударао је ногама из све снаге, не водећи рачуна што му је нож нестао. Није хтео да заустави Мориса. Хтео је да плива заједно с Морисом и са делфинима и да истражује море.
     Испод њега је зјапила тама - хладна, дубока вода. Осећао је како га струје вуку. Пливао је, не штедећи снагу, заборављајући на све опасности. Замаси су му постајали све слабији. Погледа надоле, у онај свет тајанства и таме и утону испод површине готово с осећајем задовољства.
     Осети нечију хладну руку око рамена. Искашља из себе воду када га је та рука извукла на површину. Кашљао је, увукао ваздух који је, у ствари, био пола вода а пола ваздух, кашљао опет. Црна вода му се пела у видном пољу испод маске сваки пут када га је та рука повукла унапред. Гушио се и отимао, али рука га је и даље вукла.
     Једна млитава нога удари му о коралну стену, затим о песак. Песак га је гребао по леђима док га је рука вукла по обали. Неко му стргну маску с лица и он се окрену на бок, да повраћа и искашље морску воду из себе.
     Морис је чучао поред њега, и даље му држећи на рамену своју хладну руку с опнама између прстију. Ник управи поглед на Морисово лице и црне очи које су деловале празно, као метализирана стакла на наочарима, што личе на огледала. "Збогом, Ник", рече Морис. Глас му је био промукли шапат. "Збогом."
     Морисова рука још за тренутак остаде на Никовом рамену. Онда младић устаде и крену натраг, ка мору.
     Ник је лежао на леђима загледан у звезде. После неког времена дисање му постеде лакше. Подиже Морисову капу која је лежала у песку и стаде да је окреће у рукама, бесмислено понављајући те покрете, као машина.
     Отпуза још мало даље од воде и положи главу на оборено дебло. Зурио је у море и у звезде и размишљао како би могао да опише Морисов одлазак и Морисовог оца. Не. Не би могао то да запише, да то речима изрази једном заувек. Није ни морао да запише.
     Стави на главу црвену капу за безбол и навуче је себи дубоко на очи. Када је заспао, главе ослоњене на дебло, сањао је само о дубокој тмини која је лежала испод сребрне површине мора.

ПОСАДА SF