» Joseph Conrad » Heart of Darkness I - Stave I

I - Stave I
The Nellie, a cruising yawl, swung to her anchor without a flutter of the sails, and was at rest. The flood had made, the wind was nearly calm, and being bound down the river, the only thing for it was to come to and wait for the turn of the tide.

The sea-reach of the Thames stretched before us like the beginning of an interminable waterway. In the offing the sea and the sky were welded together without a joint, and in the luminous space the tanned sails of the barges drifting up with the tide seemed to stand still in red clusters of canvas sharply peaked, with gleams of varnished sprits. A haze rested on the low shores that ran out to sea in vanishing flatness. The air was dark above Gravesend, and farther back still seemed condensed into a mournful gloom, brooding motionless over the biggest, and the greatest, town on earth.

The Director of Companies was our captain and our host. We four affectionately watched his back as he stood in the bows looking to seaward. On the whole river there was nothing that looked half so nautical. He resembled a pilot, which to a seaman is trustworthiness personified. It was difficult to realize his work was not out there in the luminous estuary, but behind him, within the brooding gloom.

Between us there was, as I have already said somewhere, the bond of the sea. Besides holding our hearts together through long periods of separation, it had the effect of making us tolerant of each other's yarns -- and even convictions. The Lawyer -- the best of old fellows -- had, because of his many years and many virtues, the only cushion on deck, and was lying on the only rug. The Accountant had brought out already a box of dominoes, and was toying architecturally with the bones. Marlow sat cross-legged right aft, leaning against the mizzenmast. He had sunken cheeks, a yellow complexion, a straight back, an ascetic aspect, and, with his arms dropped, the palms of hands outwards, resembled an idol. The Director, satisfied the anchor had good hold, made his way aft and sat down amongst us. We exchanged a few words lazily. Afterwards there was silence on board the yacht. For some reason or other we did not begin that game of dominoes. We felt meditative, and fit for nothing but placid staring. The day was ending in a serenity of still and exquisite brilliance. The water shone pacifically; the sky, without a speck, was a benign immensity of unstained light; the very mist on the Essex marsh was like a gauzy and radiant fabric, hung from the wooded rises inland, and draping the low shores in diaphanous folds. Only the gloom to the west, brooding over the upper reaches, became more sombre every minute, as if angered by the approach of the sun.

And at last, in its curved and imperceptible fall, the sun sank low, and from glowing white changed to a dull red without rays and without heat, as if about to go out suddenly, stricken to death by the touch of that gloom brooding over a crowd of men.

Forthwith a change came over the waters, and the serenity became less brilliant but more profound. The old river in its broad reach rested unruffled at the decline of day, after ages of good service done to the race that peopled its banks, spread out in the tranquil dignity of a waterway leading to the uttermost ends of the earth. We looked at the venerable stream not in the vivid flush of a short day that comes and departs for ever, but in the august light of abiding memories. And indeed nothing is easier for a man who has, as the phrase goes, "followed the sea" with reverence and affection, than to evoke the great spirit of the past upon the lower reaches of the Thames. The tidal current runs to and fro in its unceasing service, crowded with memories of men and ships it had borne to the rest of home or to the battles of the sea. It had known and served all the men of whom the nation is proud, from Sir Francis Drake to Sir John Franklin, knights all, titled and untitled -- the great knights-errant of the sea. It had borne all the ships whose names are like jewels flashing in the night of time, from the Golden Hind returning with her round flanks full of treasure, to be visited by the Queen's Highness and thus pass out of the gigantic tale, to the Erebus and Terror, bound on other conquests -- and that never returned. It had known the ships and the men. They had sailed from Deptford, from Greenwich, from Erith -- the adventurers and the settlers; kings' ships and the ships of men on 'Change; captains, admirals, the dark "interlopers" of the Eastern trade, and the commissioned "generals" of East India fleets. Hunters for gold or pursuers of fame, they all had gone out on that stream, bearing the sword, and often the torch, messengers of the might within the land, bearers of a spark from the sacred fire. What greatness had not floated on the ebb of that river into the mystery of an unknown earth! . . . The dreams of men, the seed of commonwealths, the germs of empires.

The sun set; the dusk fell on the stream, and lights began to appear along the shore. The Chapman lighthouse, a three-legged thing erect on a mud-flat, shone strongly. Lights of ships moved in the fairway -- a great stir of lights going up and going down. And farther west on the upper reaches the place of the monstrous town was still marked ominously on the sky, a brooding gloom in sunshine, a lurid glare under the stars.

"And this also," said Marlow suddenly, "has been one of the dark places of the earth."

He was the only man of us who still "followed the sea." The worst that could be said of him was that he did not represent his class. He was a seaman, but he was a wanderer, too, while most seamen lead, if one may so express it, a sedentary life. Their minds are of the stay-at-home order, and their home is always with them -- the ship; and so is their country -- the sea. One ship is very much like another, and the sea is always the same. In the immutability of their surroundings the foreign shores, the foreign faces, the changLng immensity of life, glide past, veiled not by a sense of mystery but by a slightly disdainful ignorance; for there is nothing mysterious to a seaman unless it be the sea itself, which is the mistress of his existence and as inscrutable as Destiny. For the rest, after his hours of work, a casual stroll or a casual spree on shore suffices to unfold for him the secret of a whole continent, and generally he finds the secret not worth knowing. The yarns of seamen have a direct simplicity, the whole meaning of which lies within the shell of a cracked nut. But Marlow was not typical (if his propensity to spin yarns be excepted), and to him the meaning of an episode was not inside like a kernel but outside, enveloping the tale which brought it out only as a glow brings out a haze, in the likeness of one of these misty halos that sometimes are made visible by the spectral illuminination of moonshine.

His remark did not seem at all surprising. It was just like Marlow. It was accepted in silence. No one took the trouble to grunt even; and presently he said, very slow --

"I was thinking of very old times, when the Romans first came here, nineteen hundred years ago -- the other day.... Light came out of this river since -- you say Knights? Yes; but it is like a running blaze on a plain, like a flash of lightning in the clouds. We live in the flicker -- may it last as long as the old earth keeps rolling! But darkness was here yesterday. Imagine the feelings of a commander of a fine -- what d'ye call 'em? -- trireme in the Mediterranean, ordered suddenly to the north run overland across the Gauls in a hurry; put in charge of one of these craft the legionaries -- a wonderful lot of handy men they must have been, too -- used to build, apparently by the hundred, in a month or two, if we may believe what we read. Imagine him here -- the very end of the world, a sea the colour of lead, a sky the colour of smoke, a kind of ship about as rigid as a concertina -- and going up this river with stores, or orders, or what you like. Sand-banks, marshes, forests, savages, -- precious little to eat fit for a civilized man, nothing but Thames water to drink. No Falernian wine here, no going ashore. Here and there a military camp lost in a wilderness, like a needle in a bundle of hay -- cold, fog, tempests, disease, exile, and death -- death skulking in the air, in the water, in the bush. They must have been dying like flies here. Oh, yes -- he did it. Did it very well, too, no doubt, and without thinking much about it either, except afterwards to brag of what he had gone through in his time, perhaps. They were men enough to face the darkness. And perhaps he was cheered by keeping his eye on a chance of promotion to the fleet at Ravenna by and by, if he had good friends in Rome and survived the awful climate. Or think of a decent young citizen in a toga -- perhaps too much dice, you know -- coming out here in the train of some prefect, or tax-gatherer, or trader even, to mend his fortunes. Land in a swamp, march through the woods, and in some inland post feel the savagery, the utter savagery, had closed round him -- all that mysterious life of the wilderness that stirs in the forest, in the jungles, in the hearts of wild men. There's no initiation either into such mysteries. He has to live in the midst of the incomprehensible, which is also detestable. And it has a fascination, too, that goes to work upon him. The fascination of the abomination -- you know, imagine the growing regrets, the longing to escape, the powerless disgust, the surrender, the hate."

He paused.

"Mind," he began again, lifting one arm from the elbow, the palm of the hand outwards, so that, with his legs folded before him, he had the pose of a Buddha preaching in European clothes and without a lotus-flower -- "Mind, none of us would feel exactly like this. What saves us is efficiency -- the devotion to efficiency. But these chaps were not much account, really. They were no colonists; their administration was merely a squeeze, and nothing more, I suspect. They were conquerors, and for that you want only brute force -- nothing to boast of, when you have it, since your strength is just an accident arising from the weakness of others. They grabbed what they could get for the sake of what was to be got. It was just robbery with violence, aggravated murder on a great scale, and men going at it blind -- as is very proper for those who tackle a darkness. The conquest of the earth, which mostly means the taking it away from those who have a different complexion or slightly flatter noses than ourselves, is not a pretty thing when you look into it too much. What redeems it is the idea only. An idea at the back of it; not a sentimental pretence but an idea; and an unselfish belief in the idea -- something you can set up, and bow down before, and offer a sacrifice to..."

He broke off. Flames glided in the river, small green flames, red flames, white flames, pursuing, overtaking, joining, crossing each other -- then separating slowly or hastily. The traffic of the great city went on in the deepening night upon the sleepless river. We looked on, waiting patiently -- there was nothing else to do till the end of the flood; but it was only after a long silence, when he said, in a hesitating voice, "I suppose you fellows remember I did once turn fresh water sailor for a bit," that we knew we were fated, before the ebb began to run, to hear about one of Marlow's inconclusive experiences.

"I don't want to bother you much with what happened to me personally," he began, showing in this remark the weakness of many tellers of tales who seem so often unaware of what their audience would best like to hear; "yet to understand the effect of it on me you ought to know how I got out there, what I saw, how I went up that river to the place where I first met the poor chap. It was the farthest point of navigation and the culminating point of my experience. It seemed somehow to throw a kind of light on everything about me -- and into my thoughts. It was sombre enough, too -- and pitiful -- not extraordinary in any way -- not very clear either. No, not very clear. And yet it seemed to throw a kind of light.

"I had then, as you remember, just returned to London after a lot of Indian Ocean, Pacific, China Seas a regular dose of the East -- six years or so, and I was loafing about, hindering you fellows in your work and invading your homes, just as though I had got a heavenly mission to civilize you. It was very fine for a time, but after a bit I did get tired of resting. Then I began to look for a ship -- I should think the hardest work on earth. But the ships wouldn't even look at me. And I got tired of that game, too.

"Now when I was a little chap I had a passion for maps. I would look for hours at South America, or Africa, or Australia, and lose myself in all the glories of exploration. At that time there were many blank spaces on the earth, and when I saw one that looked particularly inviting on a map (but they all look that) I would put my finger on it and say, 'When I grow up I will go there.' The North Pole was one of these places, I remember. Well, I haven't been there yet, and shall not try now. The glamour's off. Other places were scattered about the Equator, and in every sort of latitude all over the two hemispheres. I have been in some of them, and . . . well, we won't talk about that. But there was one yet -- the biggest, the most blank, so to speak -- that I had a hankering after.

"True, by this time it was not a blank space any more. It had got filled since my boyhood with rivers and lakes and names. It had ceased to be a blank space of delightful mystery -- a white patch for a boy to dream gloriously over. It had become a place of darkness. But there was in it one river especially, a mighty big river, that you could see on the map, resembling an immense snake uncoiled, with its head in the sea, its body at rest curving afar over a vast country, and its tail lost in the depths of the land. And as I looked at the map of it in a shop-window, it fascinated me as a snake would a bird -- a silly little bird. Then I remembered there was a big concern, a Company for trade on that river. Dash it all! I thought to myself, they can't trade without using some kind of craft on that lot of fresh water -- steamboats! Why shouldn't I try to get charge of one? I went on along Fleet Street, but could not shake off the idea. The snake had charmed me.


Joseph Conrad

Филозофија слободе
Николај Берђајев

Глава 5
Порекло зла и смисао историје


Декадентна криза савременог човечанства је повезана са тешкоћама изласка из психолошке епохе, епохе субјективизма, затвореног индивидуализма, епохе расположења и доживљавања, које није повезано ни са каквим објективним и апсолутним средиштем. Терет позивитизма и теорије социјалне средине, тегобни кошмар нужности, бесмислено подређивање личности циљевима рода, насиље и исмевање вечитих надања индивидуалности у име фикције добра будућих покољења, сујетна жудња за организацијом општег живота наспрам смрти и пропадљивости сваког човека, читавог човечанства и читавог света, вера у могућност коначног социјалног уређења човечанства и у врховну моћ науке - све је то био лажни објективизам који је притискао стварну људску личност, робовање природном поретку, лажни универзализам. Људски род је је механички подчинио човека, подредио га је својим циљевима, натерао га да служи његовом добру, наметнуо му своју општу и тобоже објективну свест. И човек није могао да схвати ову власт природног, обоготвореног човечанства над њим, људског друштва, људског рода који вечно умире и вечно се рађа, немилосрдно рушећи све наде личности у вечити и савршени живот. Земаљски дух човечанства које је пошло путем змије хипнотисао је човека заводљивом идејом прогреса и земаљског раја, који ће доћи на крају прогреса, и човек је био у тој мери саблажњен да није ни приметио лудост свог служења прогресу и своје потчињености срећницима будућег раја. Прогрес цвета на гробљу и читава култура човечанства које се усавршава обузета је задахом леша. Сви цветови живота су гробљански цветови. У природном поретку, у животу људског рода све је подређено закону пропадања; свако поколење смењује следеће поколење, својим труплима гноји тле за процват младога живота;свака индивидуа се претвара у средство за нове људске личности, које чека иста судбина; свака ослобађа оно будуће и умире у чину рођења, распада се у лошој бесконачности. Сва људска енергија је усмерена напоље, на стварање несавршене рђаве мноштвености, на подстицање прогреса који учвршћује закон пропадања, а не унутра, у дубину вечности на победу над смрћу и задобијање свеопштег, потпуног и вечног живота. И људски род траје, потпуно затрован отровом леша својих предходника, свих ранијих поколења, свих особа које су исто тако жуделе за пуноћем живота и савршенства; човек живи са лудим сном да ће победити смрт рођењем, а не вечним животом, да ће победити ужас прошлости и садашњости срећом будућности, за коју се неће сачувати ниједан живи елемент онога што је прошло. Нико од оних што се боре и пате неће ући у рај будућности и са том будућности живу, реалну везу нема ниједан човек. Повезаност човека с будућим човечанством у поретку смртне природе је фиктивна, илузорна;та повезаност је резултат хипнозе, луде самообмане. Будуће није реалније од прошлог: оно што ће бити кроз хиљаду година и оно што је било пре хиљаду година је или подједнако привидно, или подједнако реално. Лудо је мислити да биће наступа у времену, али да га још увек нема нити га је било. Реалност бића не зависи од времена, као што желе да нас убеде они који се клањају будућности.

Позитивизам је укинуо биће, искоренио осећање реалитета и коначно предао несрећног човека у власт привидних феноменалности / појавности /. Човек је чак престао да буде свестан да ли он реално постоји, да ли је он нешто у свету, неко биће по себи, изгубио је самоосећање личности. Грчевито се хватајући за потврђивање живота у природи која са свих страна прети уништењем, човек губи свест и осећање смисла живота, он тражи једноставно живот и умире. Лажна филозофија и лажна религија, која се издаје за позитивну науку, учвршћују у човеку свест о ништавности његовог порекла и божанствености његове будућности;не, наравно, њега одређене конкретне личности, него човека уопште. У складу с модерном свешћу, човек нема дубоке корене у бићу;он није божанског порекла, он је чедо праха;али управо зато он мора постати бог, њега чека моћ земна, владавина у свету. Духовно плебејство људског порекла је учињено гаранцијом аристократске будућности човека:човек је ништа и зато ће бити све, човек је црв и зато ће бити цар, човек није божанствен по свом настанку и управо ће зато бити божанствен. Необичност те логике не пада у очи савременој свести, која се поноси својом рационалношћу. Ова необичност је одређена жељом да се живот изгради независно од тога постоји ли биће и шта је биће, без односа према постојању човека, његовом пореклу и предодређењу, његовом месту у универзуму и смислу његовог живота. Лажни објективизам се оправдава и заснива на натуралистичком схватању света, тобоже научном. Али на чему се заснива примат науке ? Ово утемељење не може бити ствар саме науке: оно је изван ње и пре ње; ово утемељење јесте посебан облик вере. А шта ако  наука проучава само болесно стање света, ако је у њеној надлежности само природни поредак који је резултат греха и слабости света ако је наука само патологија ? Наука говори истину о "природи", тачно открива 
"законитост" у њој, али она ништа не зна и не може да зна о пореклу самог поретка природе, о суштини бића и оној трагедији која се догађа у дубинама бића,то већ није у надлежности патологије него физиологије-науке о здравој суштини света, у надлежности метафизике, мистике и религије. Царство науке и научности јесте ограничена област "патолошког" знања; њеним законима није подређена безграничност бића, него само стање тога бића на датом нивоу. Могуће је проучити прецизно одређену собу, утврдити законитост за силе које у њој делују, али да ли је одатле оправдано закључити о ономе што се догађа у читавом осталом свету и што ће се догодити када силе читавог света продру у ту собу ? Тако је и са науком:њена област је простор болнице, света који је оболео од греха и потпао под закон распадања, који је подређен закону нужности.

Културни човек с краја 19. века је пожелео ослобожење од природне нужности, од владавине социјалне средине, од лажног објективизма. Индивидуа се поново окренула себи, своме субјективноме свету, ушла је унутра;указао се свет унутрашњег човека, потиснут лажним објективизмом  природе и друштва. У најфинијем и најкултурнијем слоју почела је психолошка, субјективна епоха;све објективно је постало банално, све законито-неподношљиво. Апсолутно средиште и смисао бића су били још изгубљени још раније;тога средишта и смисла није било у лажном објективизму који је капитулирао пред нужношћу, поклонио се природном закону уместо закона Божијег, заменио биће привидном феноменалношћу. Али неоромантичари, декаденти, симболисти, мистици су се побунили јпротив сваког закона, против сваког објективизма, против сваког окретања универзалној целини; они се баве искључиво субјективним и индивидуалним;одвојеност од васељенског организма, произвољност и илузорност проглашавају се за закон новог, бољег живота. Све више се губи разлика између "ја" и "не-ја", између реалности и илузорности, између бића и привида. Религија естетизма поучава да се тешимо привидном реалношћу, угодношћу губитка осећања реалности, преноси тежиште живота одабраних људи не у реалну него у илузорну лепоту. Посустали и растворени натурализам у уметности неприметно прелази у декаденцију, а потом у симболизам, који је већ прелаз ка другом свету.

Солипсизам и субјективни идеализам су филозофија која психолошкој епохи одговара у истој мери у којој је епохи лажног објективизма одговарала филозофија натурализма и материјализма. "Критицизам" је извршио фамозни коперникански обрт, уздигао је субјект и укинуо биће. Он је ослободио субјект лажног објективизма емпиријске стварности и оставио га самог пред празним безданом, који је сваком препуштен да га произвољно испуни необавезујућим садржајем. Објективизам морала и објективизам науке, под које је стари Кант поставио критички темељ ниуколико не спасавају од трегедије празне слободе, од ужаса субјективне самовоље у најдрагоценијем и најсветијем. Могуће је изгубити интересовање за морал и науку; могуће је да сва та добра више не могу надахњивати, утољавати жудљу духа, не могу спасити од демона који су се уселили у материју која је проклета. Код осетљивијих природа критицизам неминовно прелази у солипсизам, субјективни идеализам прелази у ирационалну мистику. Празнина, која остаје после ослобођењаод природног и друштвеног објективизма, после "критичког" одбацивања сваког бића, мора бити нечим испуњена;њу не може испунити ни вера у категорички императив, ни вера у апсолутност математике. Човек се препушта расположењима, ћудљивим доживљаима, слободним од сваког правила; после смрти Бога сам себи ствара богове, из себе покушава да поново створи изгубљено биће. Али у епохи лажног субјективизма човек исто тако мало налази самог себе, исто тако мало потврђује своју личност, спасава своју индивидуалност, као и у епохи лажног објективизма. Личност се распада на моменте, индивидуалност се губи у свеопштој илузорности бића, индивидуализам се показује као антииндивидуализам јер негира објективну реалност индивидуе и објективну норму личности. Прелаз из субјективне,психолошке епохе у истински објективну, реалистичку  епоху води не само у  универзалност него и у спасење личности, задобијање универзалности. Ми се налазимо пред објективизмом који ће нас везати са истинским бићем, апсолутним бићем, а не с природном и социјалном средином;ми идемо према овом реализму који проналази средиште индивидуума, који повезује нит живота и потврђује личност, а не тренутне и дисперзивне доживљаје и расположења. Ово васељенско религиозно схватање и осећање света, коме савремени свет иде различитим путевима и из различитих праваца, пре свега јасно поставља питање о смислу светске историје, о религозном сједињавању судбине личности и судбине васељене. Разумети смисао историје света значи разумети провиденцијални план стварања, оправдати Бога због постојања онога зла од кога је почела историја, пронаћи место у универзуму за сваког  ко пати и страда. Историја има смисла само у томе случају, ако се догоди крај историје, ако на крају буде васкрсење, ако устану мртваци с гробља светске историје и читавим својим бићем појме зашто су они иструлели, зашто су патили у животу и шта су заслужили за вечност, ако се читав хронолошки низ историје продужи у истом правцу и за све се пронађе коначно место. Питање о смислу историје и јесте питање о пореклу зла у свету, о предсветској грешности и о искупљењу. Све што је живело у свим временима, у различитим облицима је осећало да је изван времена, у вечности, предсветски био извршен неки ужасан злочин, да су сви и све у том злочину учествовали и да су одговорни за њега. Жудњом за искупљењем је испуњена читава историја света и тек као искупљење може бити схваћен смисао историје. Али апстрактна филозофија није способна да разуме светску историју, није способна да осветли изворе зла. Оваплоћење смисла је дато само религиозном откривању и филозофија религиозног откривања мора да буде отворено религиозна филозофија.


Хајнрих Теодор Бел

Heinrich Theodor Böll

(21. децембар 1917. — 16. јул 1985) је један од најистакнутијих и најчитанијих немачких писаца 20. века. У аутобиографском есеју О себи самом (1958) помиње две судбинске чињенице које су га битно определиле у књижевност. Прва је либерално порекло његове породице, отворене за уметност (отац му је био скулптор), а друга родни крад Келн, са својим контрастима између католичке буржоазије и „црвеног“ пролетаријата. Имао је само петнаест година када су нацисти продрли у Келн. Бел је био један од ретких младих Немаца који се није прикључио Хитлеровој омладини. Зато је регрутован већ почетком Другог светског рата и шест година је провео на три фронта. Рањен је четири пута, а крајем рата био је заробљен и депортован у амерички логор у Француској. У разорени Келн вратио се 1945. и тада се уписао на студије. У то време почео је да пише, објавивши током две године у новинама шездесетак новела. Од 1951. године када је објавио роман (Где си био, Адаме?) писање му је постало стално занимање.

На почетку свог књижевног рада Бел описује безнадежност живота војника, неподношљиву окрутност коју је доживео док је служио војску. Касније је почео да пише и о стварности модерног немачког друштва. Пажњу критике и шире читалаче публике привукао је већ својим другим романом И не рече ни једну реч (1953). Године 1968. Бел је почео да ради као предавач на Франкфуртском универзитету, а од 1972. активно се укључује у политички живот Немачке. Умро је у Бону 1985. године.
Остала најважнија дела Хајнриха Бела су:

  • Кућа без чувара (1954),
  • Хлеб раних година (1955),
  • Билијар у пола десет (1959),
  • Мишљења једног кловна (1963),
  • Пречесто идеш у Хајделберг (1970),
  • Групни портрет с дамом (1971),
  • Изгубљена част Катарине Блум (1974),
  • Жене у пејзажу са реком (1985),
  • Завештање (1985)...
„За дело које је спојило широке перспективе његовог доба и истанчану вештину сликања ликова и допринело обнови немачке литературе, Хајнрих Бел је 1972. године добио Нобелову награду за књижевност.“



  | П Р И Ч Е |П О Е З И Ј А| И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И |



Copyright © 1996-2005 Посада Веб

<== ==>