ДАРОВИ
|
|
|
|
ЗЕНИТ 03
 
Бандит или песник Да ли ће ми будућност опростити за нејасне јероглифе по девичанској хартији, За ово велико моје бандитско срце песника ? -Тхе ! па и ако ме осуди... и онако све сам изгубио... Заситим ли се поезије, убићу се ! грозно умрљаних очију од свирепе јаве. Часна реч ! из крвотока једнога дана и онако пашће последња мутна кап кише, А онда ? Верујте, тако на мом длану пише.
Макар ме и убили у пристаништима као клептомана који краде крваве кошуље океанских Зора, Благословена буди песмо моја благим отицајем лимфатичних жлезда ! Ужасно је небо са мојих прозора.... Или је још увек катастрофална ноћ збрисала све видике ? Ето: пуних 27 година се давим у одвратном океану поезије: Да ли овако плаче локомотива на перону, Киша у саксофону, Птица у Салвадору ?...
И зору ту балканску за какво добро, закључану у куферу, носим човечанству ? Кад би се бар јела моја поезија био бих најславнији кувар овога света ! Овако...завијен у комад платна, носим од станице до станице Неисплакан бол вечитог детета. Па слаб сам кад падају кише; Самоубилачки се плашим самоће и себе; - Има у мени две морбидне дуге пруге најочајније туге !
Зар не осећаш колико ме лирика разорила ? Ах ! лажни принц од црвеног картона... Устрелићу скитничко срце своје презриве пијанице као зелени балон ! * Па ипак бих хтео да запевам криком пингвина кад месец ретушира океан; Разоткривајући се свету, задњи прозор затварам на души. Са једним другим Собом живим ко зна на каквом срамном острву: Од одвратности или среће само црвено платно заставе лепрша у плавом видику !
Полако заборављам љубав и сећања на те часове горуће: Болне моје ноћи попијених звезда у угљеној амфори мрака ! У опроштајним поздравима остаће отисци звезда на Рукама Кад пођем животу и поезији да затурим траг. Јер ма колико био сањар кроз раскидане вечери у жалосне крпе по лукама, Постоји, постоји ! љубљени, острво Самоа и Меланезијски Архипелаг !
Приближује се дан тужног навигаторског пута у облацима растрган И ноћ последње крвне буре А потом ? источни месец као златан паук и тропски сан Слетеће за вечност на замрљане душевне коректуре. И ни једно слово из имена мога да се не испише На гробу скитнице као на лику мермерне фасаде О срце моје ! о животе ! – Реци, друже, беше ли песник или обични пират тај Драинац Раде ? Тако пронађох богати извор зла у својој души. Мајку му ! не видиш ли колико претеже мрак у мојој животној звезди ? Кад спуштах грубу упијајућу хартију на крв записујући ове редове Поздравило ме пролеће балканско са својим необузданим цветањем. И ево ! са слатком горчином још висинама кружим, Похлепност само амброзијских снова... Пусти, подлаче ! још једна неурастенична зора натапа моје лице У болну гримасу еуразијских егзалтација...
* О да бар никад нисам трговао са мислима и срцем... Живот песника, гарав као станични перони ! Замочиш ли перо у вене, твој лирски нимбус је црвљиво умирање на друму, Амор пацов што време проводи у вешерницама.
Кад кише лију, мили, о чему тако сниваш словенски и разнежено ? Пред прагом певају беле брезе... Чуј ! жена је блудница и воли у пролеће младо сено. Заборави, заборави ! ђермове кричуће, лозу и трем онај стари: Упамти ! све су љубави измишљене ! Сви облаци раздвојени чудно ! О хаосу вечном певају све градске антене !... Нови Аполон је румунски џокеј, Четири лутке од каучука имитирају заборављене маркизе У паноптикуму градскога музеја.
О, побеђена су сва мора, даљине и ширине; На тањиру цветају акције, урме и воће са Нове Гвинеје; На мотоциклу у сивој пелерини пролази време !
- Кунем ти се ! за све своје стихове ни осмех презрења не бих дао, Мада знам Да није њих да бих се давно отровао !
* Сети се да си једнога новембра због поезије и крв пропљувао ; Помисли да си више пута до смрти волео ;
Не памтиш ли да си као последњи бескућник гладовао Ти ! који си за ове нехармоничне редове цео свој живот дао !...
Стреси са очију све те огромне визије као катаракт месеца Можда те једно небо чека које се једанпут у години облачи, Једна жена која се само за месец свлачи, Метеорски топла од крвне грознице !
Ма колико је мрачна степа ове поезије рођена у халуцинацијама бесаних ноћију, Прснуће по овом лику дијамантски мехури зора С оне стране Маршалских Острва 18 степени испод екватора.
Нисам желео сву ову горчину одлепљену са коре срца, Ни облаке те, рођени, на столу и у мастионици, Мрље мојих болних речи ! Одоцнио сам ! у рај је отишао последњи трамвај, Гигантски паук ноћи бди над мојом сломљеном лобањом. Да чудних мисли (речи!) које су дошле због тога што сам и сувише много ракије пио. Овамо ноћи моје ! металне зоре у нервној кризи ! Признајем да сам идиот и геније био И да су ми дани прошли накривљено као торањ у Пизи.
Зато се журим у крчму као у операциону салу. Па нека ! 15.000.000 грађана ове земље Ако ме не упознају по поезији запамтиће ме по скандалу.
И ни брига ме није Што у дну срчане аорте кроз дугу јесењу ноћ Песник са бандитом бој бије !
(пролеће,1927.)
Глад Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.
Ноћу низ улице градске на прстима носим месец И тугу остављам под прозорима Изгубљених жена.
Дао бих све а ништа немам Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.
Петар Иљич Чајковски
(1840-1893)
Детињство Петар Иљич Чајковски рођен у градићу Воткинск (у данашњој Руској републици Удмуртији, у то време Вјатка Губернија, административна покрајина Царске Русије). Његов отац је радио у владиним рудницима као рударски инжењер. Његова мајка (друга од три жене његовог оца), звала се Александра (Рускиња француског порекла). Његов десет година млађи брат био је Модест Иљич Чајковски, драматург, либретиста и преводилац. Од своје пете године ишао је на часове клавира и већ за неколико месеци свирао је одлично. 1850, његов отац је добио посао на институту за технологију у Петрограду. На том универзитету Чајковски је завршио филозофију права и наставио са часовима клавира код директора музичке библиотеке. Чајковски је са четрнаест година компоновао валцер у помен на своју мајку која је умрла од колере. Напустио је школу 1859 и запослио се као секретар у министарству правде, где се убрзо затим прикључио хору министарства. 1861 Чајковски је наставио да проширује своје знање о музици. Почео је да учи теорију музике уз помоћ пријатеља Николаја Зарембе. Заремба се уписао на Петроградски конзерваторијум. Од 1862 до 1865 Чајковски је наставио да проучава хармонију и контрапункт са Зарембом a оркестрацију и композицију са директором и оснивачем конзерваторијума Антоном Рубинштајном. Музичка каријера Након што је Чајковски дипломирао, Николај, млађи брат Антона Рубинштајна, му је понудио место професора хармоније, композиције и историје музике. Чајковски је врло радо прихватио ту понуду јер се његов отац био пензионисао и изгубио имање. Следећих десет година је био предавач и композитор. Показало се да је посао предавача исцрпљујући па је 1877. године доживео нервни слом. Након једногодишње паузе покушао је да се врати послу предавача али се убрзо повукао са тог положаја. Неко време је живео у Италији и Швајцарској, али се на крају настанио код своје сестре, која је имала посед у непосредној близини Кијева. Чајковски се посвећује оркестарском дириговању након премијере у Москви његове опере Трноружица (1885-7). Након што је превазишао страх од јавног наступа, који га је пратио током читавог живота, самопоуздање му временом расте до те мере да се у потпуности посвећује дириговању својих дела. Чајковски је боравио у САД током 1891, као диригент својих дела на тријумфалној турнеји. 5. маја, дириговао је Њујоршким симфонијским оркестром приликом извођења Марш Соленел на отварању њујоршког Карнеги Хола. Након те вечери следе извођења његових дела Third Suite 7. маја, и а капела хорова Патер Ностер и Легенда 8. маја. Само девет дана након премијере његове 6. симфоније, Патетична симфонија, 1893, у Санкт Петербургу, Чајковски је преминуо. Неки музиколози (нпр. Милтон Крос, Дејвид Евен) верују да је Чајковски свесно написао Шесту симфонију као сопствени реквијем. Чајковски је сахрањен на Тиквин гробљу код Манастира Александра Невског у Санкт Петербургу. Његова музика обухвата неке од најзначајнијих комада из романтичарског периода. Многа од дела Чајковског инспирисана су догађајима из његовог живота. Приватни живот Током свог школовања у Јуриспруденсу, Чајковски се заљубио у сопрана, али се она удала за другога. Једна од његових конзервативних студенткиња, Антоњина Милјукова, је почела да му шаље страствена писма отприлике у време кад је одлучио да "ожени било коју која га прихвати." Није је се чак ни сећао са својих предавања, али је била веома упорна у својим писмима, тако да се на брзину оженио њом 18. јула, 1877. Кроз неколико дана, док су још били на меденом месецу, горко се покајао због своје одлуке. Две недеље након венчања композитор је покушао да се убије у хладној реци. Касније је побегао у Санкт Петербург, и разишао се са супругом након само шест недеља. Никад се више нису видели. Антољина Милјукова је преминула у установи за ментално оболеле 1917. године. Званично су били у браку до његове смрти. Композиторова хомосексуалност, као и њен утицај на његов живот и музику, била је дуго времена призната, мада је ова чињеница нарочито била заташкавана током совјетског периода. Иако га неки историчари и даље сматрају хетеросексуалцем, многи други - као што су Риктор Нортон и Александар Познански - прихватају то да су неке од веза Чајковског биле хомосексуалне, као на пример његова веза са слугом Аљошом и са његовим нећаком Владимиром Давидовим. Докази да је Чајковски био хомосексуалац се изводе из његових писама и дневника, као и из писама његовог брата, Модеста. Тврдњу Мекове о финансијској пропасти оспоравају неки историчари који верују да је прекинула покровитељство Чајковског зато што је наводно сазнала за његову хомосексуалност. Могуће је да је планирала да уда једну од својих ћерки за Чајковског, као што је наводно покушала да једну од њих уда за Клода Дебисија, који је неко време живео у Русији као професор музике њене породице. Такође, један од њених синова, Николај, био је ожењен Аном Давидовом, нећаком Чајковског. Живот Чајковског је тема филма Кена Расела Љубитељи музике . Друга два филма заснована на његовом животу су - нискобуџетни и у великој мери фиктивни Песма мога срца, пуштен у продају 1948, а из 1969 је филм на руском језику "Чајковски ", номинован за Оскара за најбољи страни филм. Његово презиме је изведено од речи чајка (чайка), што значи галеб у многим словенским језицима. Обрада: посада |
