price_12

ФОРУМ

-    Потпуно се слажем са тобом, Маниац. Идем ја, лаку ноћ – написала је Quick answer.
-    У праву си, Маниац! Љубим те, лаку ноћ! – пише Елленy80.
-    Па знам. Ајд, да се спава. Лаку ноћ свима!– одговорила је.

Још је неко време седела пред екраном. Протрљала је очи са благим смешком на уснама. Накратко се замислила, а онда климнула главом.

Док је прала зубе, гледала се у огледалу. Благо је спустила капке, као да гледа кроз трепавице. Оборила је главу и благо насмејала кроз пасту која јој је вирила из зуба. Испере уста и скочи по апарат. Услика себе у тој пози. Погледа слику, намршти се. Слика се поново. Опет се намршти…. Избриса слике, апарат одложи на веш-машину.

Убрзано је променила све канале на ТВ-у, не задржавши се ни на једном, онда протрља очи и угаси га. Претресе на брзину одећу из ормара, извади са полице кратку зелену сукњу, светло оранж ролку, танке чарапе, каиш. Одложи све на столицу, угаси светло и леже да спава.

Дан је топао. Она долази на посао. Понаша се потпуно нормално. Седа на своју столицу, сви јој придржавају да седне. Сви се осмехују у њу, окружили су јој сто. Смеши се и она њима. Крајичком ока погледа се у велики прозор. Потпуно је гола. Насмеши се и свом одразу. Утом, поче да звони телефон. Поче да се осврће, погледа по столу, на суседним столовима, отвара фиоке - трже се из сна. Звонио је будилник. Искључи га и протрља очи. Лењо се одвуче у купатило, чешајући бутину и зевајући. Жмурила је на WЦ шољи и пишкила, онда се трже и пусти воду. Док је прала зубе, гледала се у огледало. Подочњаци су били тамни, испод капака које је једва држала отворене. Обриса уста од пасте и тромо се врати у собу.

Из ормана извуче фармерке и џемпер. На брзину набаци маскару и сјај за усне и изађе. Стресе се на нагли ударац хладног ваздуха. Наиђе на станицу баш у тренутку кад је стигао трамвај. Утрча међу првима, ухвати место до прозора, не осврћући се. Клатила је главом ударајући у стакло, не померајући поглед од прозора. Након неколико станица устаде, пређе до врата и сачека да трамвај стане, не гледајући никога. Кад трамвај стаде, лако изброја два степеника и спусти се на тротоар. Споро се вукући дође до фирме, уђе, сиђе у сутерен, прође дугачак ходник, па уђе у канцеларију. Нико се није ни осврнуо, свако је седео за својим столом, зароњен у папире, тек по неко промрља „ха“ кад им рече „добро јутро“. Седе за сто и загледа се у огромну гомилу предмета. Изброја их 21. Лењо се усправи у столици и поче да ради. Кад је завршила први, баци га на слободну страну стола. Још 20! Уради га и баци на прву фасциклу. Још 19. Још 18. Још 17. На још 16 је устала и са сточића у углу узела бокал и из њега насула воду у чашу. Принела је чашу устима и више је лижући него што је пила воду, посматрала је саксије на симсу. Посебно се задржала на једној чија је биљка буквално била залепљена на прозорско стакло. Пипци тог зеленог октопода пружали су се само ка прозору, не обазирући се на остатак канцеларије који је био прилично замрачен. Чак и оне гране које су висиле испод симса извијале су се изнад саксије, према спасоносном квадрату светлости, бежећи од тмине у којој је био и њен сто. Намршти се, одложи чашу и врати се на место. Још 15…. Када је завршила све предмете, задовољно устаде, побаца фасцикле поново једну преко друге, а онда их рукама поравна, лупкајући их са стране. Остави их на ивицу стола и врати се на столицу. У журби се саплете о њену ногу и тресну задњицом на њу. Десну руку спусти на миша и поче да кликће. Раширених очију конектовала се на интернет.

Прсти су стезали миша, клик-клик, застој на интернету, уздах, ногама по поду, клик-клик, отвори се фејс. Неколико њих лајковало је њен статус - И сад знам да је мудрије учинити корак ван себе, него проћи милионе километара у својим грудима – Мика Антић. Јелена је написала: Снажно! Милана: ДДДДДД :), Аница: Сузу пустих… Дописа свој коментар: Знам, знам… позззз.

Брзо је прешла преко фотки. Испод једне Дамјан је дао коментар: Каква гуза! Написала је: Него шта! Обукла цица танге! Кликну на Дамјанову слику да оде на његов профил. Окачио је спот неке блуз групе. Написа: Дира ме…. Погледа његове фотографије. Испод једне, очигледно из кафане, написа: Добар провод, а? Застаде са прстима на тастатури, не померајући поглед са фотографије. Дамјан са још два момка, отворених уста и насмејани. Свако је у руци држао чашу и сви су гледали у објектив. Нагну главу у страну, сетно се замисливши и уздахну. Трже се, изађе из фејса и отвори форум. Поглед јој преплива од врха на доле и задржи се на једној теми. Клик-клик, отвори је и проврпољи на столици. Замишљено прочита последње реченице, а онда се намршти. Спусти руке на тастатуру и поче убрзано да куца, главом климајући лево-десно.

-    Не могу да верујем да си таква глупача, Лилихот! – написа. Осмех развуче преко зуба.

Неколико тренутака ништа, поче да добује ногама по поду, врати се на фејс, клик-клик, ништа ново. Умањи страницу на фејсу, поново отвори форум. Ништа. Уздах.

Оде на страницу са вестима. Брзо је прелете погледом, неке отвори да прочита опширније, па се након неколико редова врати на главну страну. Негде се задржа на коментарима. Пређе на занимљивости. Задржи се на вести о неком псу који годинама био везан и иако је напокон пуштен и даље стоји испред кућице као да га неки невидљиви канап и даље стеже. Била је и слика пса који стоји испред кућице и гледа у објектив, заиста без ланца и конопца. Пас је буљио у објектив, благо нагнуте главе. Застаде пред том сликом неколико тренутака, онда одмахну главом, затвори страницу са вестима и увећа страницу фејса. Ништа ново. Смањи је, увећа страницу форума. Нови постови препунили су страницу и отворена је следећа. Насмеши се. Преплива погледом од врха стране на доле и пронађе свој пост. Не могу да верујем да си таква глупача! Настави да чита.

-    Хеј, ако не можеш да се понашаш цивилизовано, онда ћути. Овде свако може да каже своје мишљење, без вређања. – јави се Јани38.
-    Ја сам само рекла своје мишљење, зашто се неки људи толико примају, па коментаришу и кад их нико не пита ништа! – вратила се Лилихот.
-    Ма ниси ти крива, Лили. Неки људи нису за мрежу! – одговорила је Јани38.
-    Стварно, свакакви могу да дођу овде и увреде те! – написала је Модестy80.
-    Испаде да не смем ништа да кажем… - јадиковала је Лилихот.
-    Ма ко сме тако да те вређа! Нисмо ми зато на форуму! – писала је Јани38.
-    Ја мислим да је треба блокирати! – дода Модестy80.

Задовољно поче да кликће на стрелицу лево, изађе из форума, са сајта, са интернета. Пред њом је стајала ливада са скреенсевер-а. Остаде да буљи у екран смешећи се у свој одраз на екрану, кад неко покуца на врата и уђе. Она и даље гледала у екран. Био је то Дамјан.

-    Могу ли да узмем ове предмете? – упита
-    Да. – погледа га, а онда спусти главу ка поду.
-    Ок, ћао! – одговори и не погледавши је, изађе.

Огледало

Пробудио га је мач светлости заривен кроз отвор ролетне право у његово чело. Грло му је било суво. Покушао је да избегне продорно светло, али би оно увек било ту - на челу, на носу, на бради… Збацио је, љутито, покривач са себе и сео на ивицу кревета. Главу је држао у шакама, дубоко уздишући. Чинило се да је слика замрзнута, као замрзнут фрејм, на секунд, на читав тренутак, а онда је живот наставио да тече. Лењо је устао и довукао до купатила. Гледао је своје необријано и мусаво лице у малом огледалу, толико малом да је видео буквално само своје лице, а опет довољно великом да на ивицама остане места да се позадина изљуска. Пљуснуо се водом и тако мокрог лица отишао у кухињу. Крајичком ока угледао је светлост са екрана мобилног телефона, али се није осврнуо. Тегла за кафу била је празна, по ивицама дна стајала је залепљена браон пруга, недовољна за честити кофеински фикс. Вратио је теглу на полицу, узео другу, на чијим се ивицама видно ухватио шећер. Захватио је дубоко кашиком по тврдој, желатинастој маси и стрпао у уста. Укус ушећереног гела и дуње тргао га је за тренутак, а онда га је направио још отужнијим. Цактао је језиком, одлепљујући шећер са непца, лењо трепћући у зид. Отпио је мало воде, али улепљен гел још је био ту. Одмахнуо је руком и спустио чашу. Удахнуо је дубоко и тромо и сео за писаћи сто. Пред њим је стајао бисерни, као снег бели, празан папир.

Поново устаде и оде до тоалета. Седео је на шољи, гледајући кроз трепавице у зидне плочице. Биле су беле, као и фугна, понегде прошарана плеснивом сивом. На том зиду, преко њих, висио је држач за четкице за зубе, чешаљ, четку. Гледао је у четку, пуну косе. Вода је капала из славине. Неко је на горњем спрату пустио воду. Устаде са шоље. Врати се у собу, поново седе на столицу. Наслони се, забаци руке иза главе, па се поново нагну напред. Лупкао је прстима по столу. Дубоко уздахну. Поче незаинтересовано да разгледа по соби. Поглед му се задржи на слици код телевизора. Он и она. Насмејани. Блесаво гледају у објектив, негде навише, али врло близу, његова рука одлази негде иза објектива, држи апарат. Срећни. Цела слика су њихове главе, тек се назире зелена трава иза њих. Кабанице, он са капуљачом. Уздахну. Погледа десно, кроз прозор. Врх дрвета, лишће трепери. Ветар. Сунце. Почеша стопало другим стопалом. Почеша главу, иза ушију. Почеша лакат. Устаде и оде до кухиње. Отпи мало воде. Застану. Узе теглу са шећером на ивици и пође кашиком. Предомисли се, врати теглу.

Ходао је по соби горе-доле. На горњем спрату чула се вриска деце. Дође до прозора и седе на симс. Угледа кроз прозор две младе жене како причајући убрзано трче преко тротоара. Кад су дошле до прозора, разазна њихов разговор - И нећу више ни да му се јављам, ко га шиша! Друга је одговорила – Ма, шта те брига…. глас је одлазио на даље од прозора. Окрену се према столу, на којем је стајао бели папир. Загледа се у њега. Учинило му се да се његове ивице замућују, а облик више није био правилног правоугаоника, већ више елипсе. Спусти капке на пола ока, покуша да изоштри папир, онда нагну главу на страну, па усправи, широко рашири очи, па скупи. Папир је играо. Уздахну. Лењо устаде са симса и дође до стола. Папир је стајао непомично.

Седе и лењо написа прву реченицу: „ Пробудио га је мач светлости заривен…“

Милана Ивковић

ДАНАС ЈЕ МОЈ 334 РОЂЕНДАН

    Данас је мој 334 рођендан. Лишће је бесно и жуто док цвокоће својим ситним зубима на моје ужурбане кораке. Можда зато што у ципелама кријем раскомадане комаде свог уморног срца. Али сваки комад мог од дречања црвеног срца има по две старачке пеге на десној страни образа. И те пеге, веома често плачу као жабе које 7 месеци нису виделе кишу.

     Ето, данас на мој 334 рођендан желим да један једини пут у свом животу доручкујем са белим медведима. Али, прво морам да тражим дозволу од шумских лисица. И од тога осећам неки плави страх, са туфнама благе зебње. Како изићи пред шумске лисице и објаснити им зашто моје старачке пеге плачу. Лисице су иначе веома алергичне на слане сузе. Оне су мирољубиве само према слатким сузама. Али шта ћу? Одлучих да их посетим. Али, кад већ бејах на неколико метара од њих, почеше да вичу, урлају, псују, прете, и све у свему да праве велику буку. Помислих како никад нећу доручковати са белим медведима. И од туге која се као најцрњи вулкански облак просула преко мог чела, падох полуонесвешћена на земљу, и моје старачке пеге прокрварише, и као потоци крвавог зноја залипташе на мојој јединој жељи да доручкујем.

      Не знам колико дуго сам лежала на влажном лишћу које је и даље цвокотало и гризло ме својим ситним зубима, али сећам се да ми је кроз леву ноздрву улетео длакави паук и натерао ме да накострешено сањам. И тако сам почела да сањам. Сан ми је био помало длакав, али више од свега усамљен.

      Сањам ја тако да је мој 334 рођендан. И зато, одлучих да направим најукуснију торту на 334 чоколодна спрата и да позовем свих 334 пријатеља. Није лако направити такву торту, а још и уз то угасити 334 свећице на торти. И тако, ближио се час рођенданском слављу, и пријатељи су почели полако да пристижу. Замислите, свих 334 весела пријатеља. И причи и разговору никад краја тако да напослетку пријатељи почеше да ме запиткују, онако, један по један:
„Хајде, реци нам шта желиш? Данас је твој дан, можеш пожелети шта год, и све ће ти се испунити, а посебно ако нешто веома силно желиш и још силније дунеш у рођенданске свећице“. Затрептах очима, а сунчани осмех од светлости и топлоте се развуче преко мог лица и рекох:
„Желим да један једини пут у свом животу доручкујем са белим медведима“. И онако дивље радосна кренух да дувам у свећице, али одједном наста свеопшта галама и свих 334 пријатеља ставише руке на моја уста, и рекоше:

„Неееее, то не можеш да желиш. То није жеља. Пожели нешто друго. Треба да желиш нову кућу, треба да желиш да купиш нова шумска колица, треба да желиш да постанеш ‘Министарка за шумске непогоде и све друге ужасе...итд. А најважније од свега што треба да желиш јесте да оставиш потомство нашој шумској заједници’ “. Збуњено слегох раменима и рекох да само једно желим, а то је; „Да један једини пут у свом животу доручкујем са белим медведима“, и таман што кренух да дувам у рођенданске свећице наста неподношљива галама и опет ми сви пријатељи ставише руке на уста. Стигох само да изговорим своју једину жељу, али не и да дунем у свећице. Врло брзо, пола мојих пријатеља одлучише да напусте славље јер им је моја жеља изгледала суманута. Преосталих 167 пријатеља су ми и даље објашњавали шта треба да желим. Али ништа нисам разумела. А када и по трећи пут понових своју жељу и покушах да погасим рођенданске свећице настаде свеопшта граја тако да сви пријатељи напустише забаву, а ја од пометње заборавих да угасим свећице.

      И тако сам остала сама. Сама на целом свету, са тортом на 334 спрата, и са 334 рођенданске свећице. Нешто ме је јако заболело у пределу груди, и као најтежи камен оборило ми поглед на једну велику црну рупу у земљи, црну као мој поглед који се на њој зауставио. Таласи монсунски хладног зноја сливали су се са мог лица и као најљући зимски ветрови провејавали кроз моју мисао да желим своју жељу. Али, онда, одједном, сетих се речи мудрог Кенгура који је отишао на Северни Пол да пеца рибу, речи које је изговорио на мој 275 рођендан: „Драги пријатељу, у животу зато што хоћеш, зато и можеш“. И наредих ветровима са мог лица да се примире. И као скакавац хитро доскочих до моје торте, и још хитрије рекох: „Један једини пут у свом животу желим да доручкујем са белим медведима“, и дунух у све рођенданске свећице, и све се одмах угасише. Истог трена, све звезде на небу засијаше као новогодишњи поклони испод јелке. И да, око мене је све било црвено у сувим траговима који су се лепили по лишћу, те брзо бацих поглед на своје ципеле. Више у њима није било раскомаданих комада мог уморног срца. Чак су и старачке пеге нестале. Срце је почело да ми расте и куца као на рингишпилу. Неописива радост.

      И од те радости попех се на највише дрво, и од пењања се пробудих тако да громогласно изговорих жељу која је свуда одзвањала: „Један једини пут у свом животу желим да доручкујем са белим медведима“. И од жеље, ево већ доручкујем. Један једини Пут.

КЕНГУР И НОЋНА ЛАМПА

      Када затворим очи плави канаринци неба падају у веш-машину досаде и цео дан се жале на главобољу. Пливам од рта покушаја да нешто променим до залива сугубе јектеније и турпијам нокте океана.
      Све у мени је плаво. Чак и сећање на дрво које су засадили моји родитељи. Волела бих да пронађем кенгура великодушности и одскакућем у непорочне псалме. Када помножим врх свог носа са конзервом жеље да се замонашим добијам сода бикарбону свеноћног бдења.
      Све око мене је плаво. Као деца без родитеља чија туга расте у мени. Окрећем лице ка језеру ноћне лампе и откривам чудовиште у оловци која подригује на додир папира. Као да је Сунце спустило свој ленгер у воду моје молитве.
      Смрзавам се. Осећаш ли како су ми зуби помодрели од емоција. Ставићу балзам на палац самоуништења и опраћу косу твоје болесне амбиције у дискотеци магистарских студија.
      Плаво је. Као постељина срца коју покушава да промени медицинска сестра мозга. И пливам, пливам од острва неиспуњених очекивања до северног пола фрижидера и не мислим да отворим очи.
       Као кит. Лепо је кад ти дозволе да чачкаш уши заљубљених глиста, а у руци ти крвари нежност.
       Плаво је.

ШИШМИШ И СТРИПТИЗЕТА

      Откуд твоја ципела у мојој глави? И чарапе у мом погледу? Ево скинућу гаће бола и исписати на њима твоје име својом првом менструацијом.
       Крварим! Као шишмиш који прди од љубави. И преклињем свим Часословима из мог стомака, преклињем те да додирнеш бубуљице моје побожности. Пишам у WC-шољу своје душе. Пишам јер плачем и зато што не волим самоћу. Рекла сам ти да ми је хладно, а заправо сам обамрла од снега са твојих ципела.
       Немам стрпљења. Твоја ципела ме запертлала у Гордијев чвор слободе. Страх ме је. Патуљак из прошлости је детрџентом егоизма опрао моју способност да волим. Зашто се не уклапаш у жбунове жеље да прошетамо? Зашто твоја стопала цветају у врту мојих папуча?
     Плачем! Плачем јер у мом врту расту и чизме које не иду на Литургију. И под пазухом кријем кувано јаје могућности да се помолим...
     Сибирски медведи зуре у качкет мог постојања. Не могу то да поднесем. И крварим... као одрезак у твом замрзивачу... Нежност је намазала павлаку следећег сусрета на кришку жеље да те угледам. Ево, ево, ево... ако се нагнеш на десну страну покајања онемећеш од мајмуна који гули банану недељног круга богослужења.
      Пронашла сам батеријску лампу у својим сузама и јежа звездане прашине на једној четвртини покушаја да се забијем у зид твог присуства. И волим пацове... Они другачије гледају на боју мог брусхалтера. Овако се осећам мирније, али усамљеније...
       Киша... Топла као близина вољеног бића. Чини ми се да сам човек. А понекад чиним два раскорака. Доста је. Треба да направим пилинг гордости за све манастире у којима сам изгубила бројаницу Радости. И ма колико се трудила да ти се осмехнем, ја сам за тебе стриптизета на шипци неба...

ПРИЧЕ