бим бам бом

Са црвених кровова љубави
Слободних кула првих спратова до неба
У све континенте пролетерима песму уз поздрав мојих очију
УМЕСТО БАЧЕНИХ БОМБИ ПРОЛИВЕНЕ СУЗЕ
Змије су моје сузе
Другови зачовечанских буна и небеске крви
Небо је зелена трава
Небо вришти у пустињи хришћанског Васкрса
Земљо ти мајмунска плането са роговима богова упамти
Данас све фабрике душа наших трубе крик до крика
Сирене вриска одјекују са врхова црвених копаља новога духа

Све улице прљаве теку као утробе европског капитала
У нашим градовима место човечанских милиона
Трамваји путују као заставе црвени
Пројуре гоњени смртоносном струјом електрореволуције
Блатом је окићена буржоазија
Буржоазија шета богатим парковима златнога телета
И спрема се да пијанком прослави Васкрс онага Христоса
Кога је пред толико година сладострасно распела

Само црни пси носе чисту љубав у очима
Аутомобили бесне машине на четири гумена крила
Проносе људождере
Сигурно ће и данас да погазе неколико суморних пешака
На Балкану је пешак још увек једини човек
Пешаци - зенитисти - песници - пролетери страдајте
И знајте: слобода је кукавица на трулој грани Европе заспала

Ено радиокрстаче наше антене и снопови попљуваних идеала
Уз плаве сисе Авале лудују
Оковани ланцима слободе моје нације варварске
Заслугом четника инвалида и комита
Борци овенчани славом као плашила стрче
На ветровима берзанско-политичких спекулација

Ортопедија је за људе досмртна награда у крилу ратова
Протеза је најсјајнија колајна свих победа које су увек порази
Над бокорима људских несрећа и вешала блистају
народне банке
народне трговине
народне политике
народне уметности
народне корупције

У нашим грудима цветају куршумска опела

Док ноктима костура по брдима бунтовне мисли звонимо
Док захрђалом камом чешу се проклета столећа
По прљавој задњици српскога Рима
Из мрких пећина наших бесних лобања
Урличу јаничари револуције
За ново човечанству све у ковитлац.

Београд 1. маја 1926.
Љубомир МИЦИЋ – Београд.

Ураааа варвари!

Ураааа зенитисти!

Пуне су нам руке посла у борби са џелатском културом.

И сувише много химна испевано је у славу отменим вешалима европског назови-континента.
Ми шкргућемо зубима за гвозденим гитерима кужне слободе. Доста нам је блата криумчарске културе и крадене цивилизације. Доста!

Ми урличемо из прастаре колевке културе. Ми са Балкана урличемо: антикултура!..... антиевропа!....
Ми хоћемо да се људски осветимо: око за око, зуб за зуб! Ми се боримо данас са бунтовним песмама, јер наша је професија бунтовник-песник, антикултурни ајдук-комита. Да, комите смо у борби за еманципацију од културног ропства, од културне тираније. И само они су велики, који се налазе у величанственој борби: за основно ослобођење. Само они песници су савремени и велики, чији су стихови крикови антикултурног бинта и антикултурне револуције. Јер потпуно ослобођење од умишљене културности, основно је ослобођење људи.

Госпођо Европо! Ми вам пљујемо под погани језик и под чираве табец-табане. Ми бацамо бомбе наших песама у твоја наказна европска небеса. Ми топовима наших нових идеја гађамо у зенит свилене буржоазије. У зенит, а не у имагинарни пупак божји, једини симбол свих европских генија.
И ако је овде реч о топовима и бомбама - - на страну политика - - доле Европа - доле ратови! Ми мрзимо ту краставу жабу политику, пошто нам није својствено, да будемо трговци - - ни белим ни црним робљем. Бунтовна песма је наше време и наша работа.

Ураааа варвари!
Ураааа зенитисти!

Ми смо другови свих варварских песника на свим континентима. Браћо континенти, браћо дивни варвари - - умножите наше тецне редове. Пружите нам своје чисте руке изнад захрђалих жица културе, изнад бодљикавих граница људождерске цивилизације. Створимо једну заједничку, варварску песницу духа, да размрскамо водену лобању наше столетње маћије, маћије Европе. Видећете: уместо чистих мисли љубави, прокуљаће поплава прљавих идеја о вечитој мржњи и робовању.

Ми псујемо културу на сва уста - - зар не!? Та, од главе риба смрди - - смрдљива ајкула Европа! Зато, у име варварске чистоте и исконске варварске љубави, ми хоћемо да здеремо маску свима лажима свирепог хуманизма. Ми нећемо више да будемо претворни хришћани. Злотворно хришћанство је заблуда у крви, коју вековима лочу идиоти и пузавци. Христос је био велик само као човек-мученик. Као мислилац, Христос је плагијатор. Шта да се каже онда о његовим следбеницима који су плаћеници сваке буржоазије?...

У име новог творачког варварства, доле антиљудско хришћанство! Доле хришћански нихилизам! Доле хришћанска патологија чија је садржина блесави цинизам и крвава шминка.
У име барбарогенија, живело ново-културно варварство, чија је садржина независно човечанство. Јер, барбарогеније нов је човек, наоружан бомбама варварског духа и ватрометом варварских чистих осећања. Барбарогеније, одредио је да Балкан буде мост за прелаз варварских легија новога духа. Барбарогеније, заповедио је шестом континенту Балкану, да буде авангарда нових варварских оплођења. У име тога барбарогенија и његовог духа зенитизма - ми смо данас варвари културе - ми смо данас варвари цивилизације. То је балканизација Европе!

Ураааа варвари!
Ураааа зенитисти!

Ми не дамо више, да се секу наши трупови - - у име империализма цивилизације. Ми не дамо више, да се пљачкају наши духови - - у име инвалидске културе. Одувек, само наплећима варвара почива стара ин савремена култура. Одувек, само наплећима варвара почива стара ин савремена цивилизација. А Европа, та крештава стара хијена, прекопава наше ајдучке гробове уздуж и попреко. Европа је наџивела нашу младосткоју нам је силом отела, и справила нас полуживе у расејане гробове. Европа, која слиује наш мозак, заробила је наше светле умове својом порнографском културом. А на гробовима наших ајдучких предака бесрамно диже сукњу, до изнад трбуха - на гробовима дивних варвара, Европа игра џац, фокстрот и шими. Брррр...

Ми не сањамо. Ми немамо времена да сањамо, јер грчеви европске културе су смртоносни. Нема снова где су грчеви господари! Ми огорчени увредама и неправдама, желимо, да прочистимо отровни ваздух капиталистичког и профаног столећа. Ми страсно желимо, да у нов живот унесемо варварски дух зенитизма - - у све области независне мисли, у све области ослобођеног духа - - у сваки нерв новог уметничког стварања. Чујте другови! После пет година рада и овакве наше борбе, шаљем нов зенитистички поздрав и манифест свима варварима духа и мисли. Ајдемо уједињени, дауништимо све шугаве уметности: у име зенитизма! Боримо се удружени, да разоримо све килаве филозофије: и у име зенитософије! Јер, варварски зенитизам као тотализатор новога живота, и ваше је колевка будуће велике победе. Организација новога духа мора да буде уведена у живот. То хоће зенитизам. А варвари су неисцрпив извор чистоте духа, варвари су пребогати у свом несебичном давању.
Зенитизам је први развио заставу варварства: у борби за еманципацију и прочишћење од културе. Зенитизам није више школа. Зенитизам је варварска револуција духа, варварска револуција мисли, варварска револуција свих осећања. Ми смо у љутој борби прешли велик и напоран пут: од културног индивидуализма до варварског колективизма. Ми зенитисти ајдуци смо у прашуми културе и комите у џунгли цивилизације: за ново варварско доба живота! Све друго је вашар европске парализе и политике. Све друго је ђубре европске књижевности у уметности. Све друго је романтика ин сифилис-култура.
Руке у вис антиварвари!
Руке у вис антизенитисти!

- Београд -
25. октобра 1925.
Љубомир Мицић - Београд

---

---

Жозеф Морис Равел (фр. Joseph-Maurice Ravel; 7. март 1875 — 28. децембар 1937), је био француски композитор, пијаниста и заједно са Клодом Дебисијем главни заступник импресионизма у музици.

Ратни другови

Пишући „Прелудијум, „Фугу“, „Форлану“, „Ригодон“, „Менует“ и „Токату“, — ставове ове композиције — Равел се одужио сенима својих у рату палих другова чија имена се налазе у зачељу појединих ставова. Ова чињеница несумњиво уноси светлости у карактер уметника. Али, то није разлог због кога нас она, пре осталих података из његовог живота, интересује. Она је, израз једног посебног, нарочитог сукоба који се у Равеловом идеолошком назирању одиграо. Несумњиво је, композицијом „Le Tombeau de Couperin“ Равел хтео да саопшти комадић свог животног искуства, свог односа према непосредној стварности. Али, зар долази у сумњу да су ове композиције далеко од оне стварности коју је Равел видео, тачно онолико колико и Couperin од наших дана, односно Равела.

„Le Tombeau de Couperin“

„Le Tombeau de Couperin“ је адаптација једне старе музичке форме која је негована у XVII веку а у којој се низ од неколико музичких комада спајало у целину посвећену једноме мајстору, учитељу или умрлом пријатељу. Али није само назив инспирисао Равела. У своме делу он је модерном тонском језику прилагодио и саму унутарњу архитектонику композиције. Свака од поменутих пијеса из његовог албума открива један страсан интерес према несталим формама, једну пасију према оживљавању мртвог.

Балет

У односу на остала Равелова остварења ова склоност не само што није изузетна, него је напротив редовна појава. Балет „Adelaide ou le langage des fleurs“ има фантастичну фабулу у којој се као актери појављују најразноврснији цветови учествујући у развоју радње. Форма је међутим инспирисана бечким валцером (Дакле, оживљавање прошлости садржано и формално). Буфо опера „L'Heure espagnole" значила је за Равела једну привлачну могућност да у првој сцени прикаже, својственим хумором, живот једне мале сајџинице препуне минијатурних живих организама. (Оживљавање машина). Форма је реинкарнација опере буфо из XVIII века (Обнављање нестале форме).

Болеро

У његовом лирском делу „L'enfant et les sortileges“, наслони софе одвајају се, седишта нестаје а фотеља храмајући тромо као каква огрома крастава жаба, удалује се... клупа, канабе, столице од трске дижу, ко руку ко ногу, певајући снажно у хору: „Нема више детета“ (Оживљавање употребних предмета). У својој јединственој Сонатини из 1905 која је и као целина обнављање Клементијевог облика из XVIII века, Равел освежава стари француски менует. У дивном балету „Ma mere l'Oye“, он реинкарнира форму „Паване“ из XVI века. У прослављеном „Болеру" васкрсава прототип данашње обое, „Hautbois d'amoure". У балету који пише по наруџбини Сергија Дијагљева, обнавља митолошку фабулу о Dafnisu и Cloe, коју Пан, сећајући се нимфе Сиринкс, ослобађа из ропства пирата. Откуда та страст према прошлом, несталом, мртвом. Одговор на ово питање помоћи ће нам да разумемо и онај основни сукоб чији израз преставља ,,Le Tombeau de Couperin“.

Биографија

Морис Равел сјединио је у себи три разнородне културе (или бар утицаје тих култура): шпанску, по мајци која је била Баскијка, швајцарску, по оцу који отуда води порекло, а француску, по средини у којој се развијао. Син скромног инжењера из Сибура, Равел је васпитан у околини која му је утиснула менталитет ситног грађанства с краја прошлога века. У париском наставку школовања проширио се додуше круг Равеловог интересовања али не у правцу превазилажења стечених погледа већ у смислу њиховог потврђивања.

Париз

У Париз је дошао делимично упознат са музичком граматиком у коју су га упутили Henri Ggis и Charles-Rene. Његов интерес усредсређен је у то доба готово искључиво на његове харомонске задатке и на лекције из клавира. Пре него што је ступио на конзерваториј окушао је срећу и у слободној композицији пишући варијације на један Шуманов корал, затим једну гротескну серенаду (која је изгубљена) и став једне сонате. Као 14 годишњи дечак улази у класу Anthiome-a на Париском конзерваторијуму. Први успех постигао је 1891. освајањем наградне медаље после чега бива примљен у виши оссек професора Charle de Beriot.

Композитор

У 19. години већ компонује „La Ballade de la Reine morte d'aimer“ према поеми Roland de Mares-a. Истовремено га инспирише Verlain за једну песму уз пратњу клавира названу ,,Un grand sommeil noir". У складу са његовим, онда романтичарским предиспозицијама је и „Rapsodie espagnole" за оркестар. Још увек на конзерваторијуму он посвећује највећи део свога времена студијама хармоније у којима га руководи Pessard, контрапункта и фуге у које га уводи Andre Gedalge. Међутим, у његово дотадашње спокојство марљивог ученика почиње да уноси немир композитор, проглашен за параноика — у ствари један од најсмелијих реформаторских духова новије француске грађанске музике — Ерик Сати.

Својим застрашеним колегама Равел, у паузама између часова, открива његове фантастичне клавирске композиције са пркосним и ироничним коментарима. Ево једнога од њих: „На светиљци. — Не палите још. — Имате времена. — Можете запалити. — Расветлите мало испред вас. — Ваша рука је пред све-тиљком. — Повуците своју руку и ставите је у џеп. — Чекајте“.

Утицај Сатија

Убрзо утицај Сатија потискује Равелов интерес за конвенционалне форме и у њему се постепено формира склоност за бизаран израз, за карикатуру и гротеску. У прави час спустила се рука Габриел Фореа на раме младог провинцијалца да га задржи испред екстрема. Чим је Форе 1896. наименован за професора композиције на Париском конзерваторијуму, Равел је ступио у његову класу. Дирљива наклоност везује од првог тренутка учитеља и ученика који одмах компонује једну увертиру за оркестар названу „Шехерезада“ а затим „Pavane pour une Infante defunte“, прву од композиција своје младости коју Равел касније признаје: „Иронијом случаја, писао је он 1912, прво дело о коме треба да дам рачуна је моја „Паван". Али ни блага умереност Фореа није била довољно моћно оружје да ублажи Равелову страст која сад добија вид супротног екстрема у тежњи за новим.

Он изненађује свога учитеља износећи пред њега свој ,,Jeux d'eau", бујицу нових звукова неуобичајених хармонских склопова и рафиновану пианистичку технику. Међутим, ево шта о томе делу каже критичар Вили 1899. године: „Огромна бујица, али састав идиотски. Почетак колебљив: леви огранак руске школе који онерасположене слушаоце — узнемирене поред осталог агресивним одобравањем једне шачице голобрадих кликаша, гони да протестују и звижде. Чему ово дивљаштво? — То ме жалости због младог Равела, почетника додуше средње надареног, али који ће можда моћи кроз дванаестак година да постане нешто, ако не неко, под условом да се много труди..."

Неразумевање

Овде се очевидно не ради о каквом случајном неразумевању на које Равел наилази, како код публике тако и код критике (а делимично чак и код свога учитеља) већ о принципијелном сукобу између конзервативног укуса једне аристократизирине грађанске публике и реформаторских настојања младог „занесењака" који стоји у опозицији према њој. Исто тако, нема никакве сумње да је у Равеловом формирању дошло до раскрснице са које је он сагледао перспективу свог уметничког пута. Равелов револт противу романтичарског формализма није управљен само према овоме схватању уметности већ добрим делом и противу основа на којима то схватање ниче. Он претставља уметнички вид оног незадовољства које је ситно грађанство пред крај прошлога века испољавало према плутократији, а које се у литератури манифестовало у такозваном малограђанском негаторском реализму названом „натурализмом". Угрожено у својој егзистенцији ово ситно грађанство наглашавало је своју опозицију према друштву у чијем склопу се налазило, задовољавајући се критичком опструкцијом према појавама дневног живота — али избегавајући да зађе у основне сукобе друштва на којима и само почива.

Импресионизам

Да би покрио латентне, живе супротности тога друштва, Равелов импресионизам оживљава мртве ствари и митологизира природу.

Ето, то је разлог због кога Равел прибегава павани, менуету, валцеру, то је узрок његове неспособности да стварност изрази друкчије — чак и онда кад га она притискује и мучи, — то је повод оног основног и дубоког сукоба који одражава његово дело „Tombeau de Couperin". А тај основни сукоб, односно његово објашњење уноси светлости и у ону карактеризацију његовог стила која се формулише са „Tour de farce". Јест, Равел је написао концерт за једну руку, он је остварио композицију у којој жонглира са кичом (—„ Tzigane"), он је остварио „Болеро“ на једној јединој музичкој фрази коју је цизелирао годинама, он је дао јединствене примере најаутентичнијег валцера, а ипак је остао Равел, на висини своје недостижне префињености. Али зар то упорно пркошење напорима да се победе мртве схеме и папирни задаци које је названо „Tour de farce", није друга форма оног истог настојања да се прикрију латентне супротности друштва, привидном борбом са елементима за освајање истине? И Дебиси је имао своју „Кутију играчака", и у његовим композицијама ветар прича о ономе што је видео на Оријенту, а клавирски звук дочарава мирисе мора, живот морских таласа и сунчаних зракова који се у њима купају.

То је особеност Равеловог импресионизма а истовремено једна од најтипичнијих одлика музичког импресионизма уопште.

Обрада: посада

---