prevodi

 
    Маја Ђоловић

Ролан Барт

Писац на одмору

Жид је читао Босијеа док је пловио низ реку Конго. Та поза прилично добро осликава идеал наших писаца ‘на одмору’, као што фотографије у дневном листу Фигаро показују: додати пукој забави престиж позива који ничим не може бити прекинут или деградиран. Ово је зато добар примерак журнализма, социолошки веома ефикасан, који нам без преваре објашњава какву представу наша буржоазија гаји о својим писцима.

Оно што их више од свега изненађује и усхићује јесте њихова толеранција, пошто признају да су и писци људи који обично иду на одмор. ‘Одмори’ су феномен новијег датума, чији митолошки развој би, узгред, било занимљиво истражити. Прво су били део света образованих сталежа, а са појавом плаћених одмора постали су и део пролетеријата, или бар део света радника. Тврдити да се овај феномен може од сада тицати и писаца, да и ови познаваоци људске душе потпадају под заједнички статус савременог радника, јесте начин да се буржујски читаоци убеде да су свакако у току: они се поносе својим усвајањем одређених баналних неопходности и разгибавају се се за ‘модерну’ стварност кроз лекције које им пружају Зигфрид и Фурастје.

Сувишно је рећи да се на ту пролетеризацију писаца једва пристаје, само зато да би се она потом још потпуније порекла. Чим му је додељен социјални атрибут (а одмори јесу једни од тих атрибута, и то јако пријатан), човек од пера одмах се враћа узвишености коју дели са професионалцима инспирације. И ‘природност’ којом су наши новелисти овековечени је у ствари установљена да би се изразила једна узвишена противречност: између свакидашњег стања, које је, авај, производ узнемирујуће материјалистичког времена, и гламурозног статуса који буржуоаско друштво великодушно додељује својим духовним представницима (докле год су безопасни).

Оно што доказује ту чудесну особеност писца, јесте да у току дотичног одмора, који користи заједно са фабричким радницима и продавцима, он, за разлику од њих, не престаје са радом, или барем са производњом. Тако да он није прави радник, нити је на правом одмору. Један пише мемоаре, други исправља грешке, док трећи припрема своју следећу књигу. А онај ко не ради ништа признаје да је то понашање супротно уобичајеном, прави авангардни подвиг, којим се може разметати само неко јако независан. Отуда схватамо, захваљујући тој врсти хвалисања, да је прилично ‘нормално’ да писац пише све време и у свим ситуацијама. Као прво, литерарно стваралаштво на тај начин се доима као спонтани излив, што је табу, јер измиче свим људским детерминантама: или, финије речено, писца опседа унутрашњи бог који увек говори, тиранин кога није брига што је његов медијум на одмору. Писци су на одмору, али је њихова Муза будна и без престанка се порађа.

Друга предност овог непрекидног стварања јесте да се, захваљујући његовом безусловном карактеру, оно природно сматра за само биће писца. Тачно, он признаје да је му је дато људско обличје, што укључује и стару кућу на селу, рођаке, кратке панталоне, ћеркицу, итд.; али, за разлику од других радника, чије биће се мења, и који на плажи нису ништа друго до излетници, писац задржава своје биће писца. Тиме што иде на одмор, он показује своју људску страну: али бог остаје, писац је писац као што је Луј XIV био краљ чак и на ноћној посуди. Зато је улога човека од пера у односу на раднике као и храна богова у односу на хлеб: чудотворна, вечна материја, која пристаје да поприми друштвено обличје да би њена разлика у ексклузивности била разумљивија. Све нас то припрема за исту представу о писцу као човеку са супер-моћима, као неко суштински другачије биће које друштво ставља у излог да би на најбољи начин искористило лажну посебност коју му је подарило.

Доброћудни имиџ ‘писца на одмору’ зато није ништа друго до једна од оних лукавих мистификација које естаблишмент користи да би лакше потчинио своје писце. Изузетност ‘позива’ није никад боље приказана него онда када јој се супротставља - али не у циљу порицања, већ далеко од тога – прозаична инкарнација: то је стари трик свих светачких житија. Очигледно је да се овај мит ‘књижевних одмора’ шири надалеко, и не престаје са летом: технике савременог журнализма све више су посвећене томе да представе писца као свакидашњу појаву. Али, било би веома погрешно схватити то као покушај демистификације. Управо је обрнуто. Тачно је, може деловати дирљиво, чак и ласкаво, да ја, обичан читалац, захваљујући том поверењу, могу да учествујем у свакодневном животу расе коју је геније одабрао. Ја бих, несумњиво, осетио да је блажен и братски онај свет у коме ми новине говоре да одређени славни писац носи плаве пиџаме и да одређени млади новелиста воли ‘лепе девојке, француски reblochon сир и мед од лаванде’. Ипак је биланс овог поступка то да писац постаје још харизматичнији и још више замењује овај свет небеским стаништем, где га његове пиџаме и његови сиреви ни на који начин не спречавају да и даље говори узвишеним језиком богова.

Када се писац јавно представља као човека од крви и меса, и открива да он воли суво бело вино и недопечени одрезак, његова уметничка дела за мене постају још чудеснија, још више испуњена божанском суштином. Тешко да детаљи његовог свакодневног живота могу да ми приближе карактер његове инспирације и да га боље објасне, већ писац тим својим поверењем истиче сву митску изузетност свог положаја. Јер не могу а да не препишем нешто надљудско бићу које је тако величанствено да може носити плаву пиџаму у самом тренутку када се манифестује као савест света, или пак признаје да воли reblochon истим гласом којим најављује своју предстојећу Феноменологију Ега. Тај спектакуларни савез толике узвишености и толике узалудности значи да још увек верујемо у контрадикцију: пошто је у потпуности чудесна, онда је и сваки од њених чинилаца исто тако чудесан. Очигледно би престала да буде занимљива у свету у коме би рад писца до те мере изгубио ореол сакралног да би деловао исто толико природно као и његово одевање и укус.

Превод са енглеског: Маја Ђоловић

Kurt Cobain

Превеле са енглеског:
TANJA MARYAM BARRY
МАРИЈА С. СТОЈКОВИЋ

УЗ СВА ИЗВИЊЕЊА
(ALL APOLOGIES)

У сунцу
У сунцу се осећам као једно.
У сунцу
У сунцу
Ожењен сам сахрањен.
Желео бих да сам као ти.
Да се лако забавим,
да нађем своје гнездо од соли.
Све је моја кривица.
Преузимам на себе сву одговорност.
Вода.Морска пена.Срамота.
Опечен сунцем са промрзлинама
давим се пепелом њеног пријатеља.
Све у свему је све што смо ми.
Шта би друго могао да будем?!?
Уз сва извињења
Шта би друго могао да кажем?!?
Сви су весели.
Шта би друго могао да напишем?!?
Немам то право.
Шта би друго могао да будем?!?
Уз сва извињења.

СЛУЖИ СЛУГАМА
( SERVE THE SERVANTS)

Тинејџерски бунт се исплатио.
Сада сам презаузет и стар.
Самозване судије суде
више него што су продале.
Ако она плута не значи да је вештица, као што смо мислили.
Служи слугама.
О, не. Тај легендарни расцеп је тако досадан.
Док су ми кости расле стварно су ме болеле,
стварно ме ужасно боле.
Покушавао сам упорно да имам оца
али уместо тога имао сам тату.
Само желим да знаш да те не мрзим више.
Немам више шта да кажем што већ нисам рекао.
Служи слугама. О, не.
Тај легендарни расцеп је тако досадан.

ПЛАМЕНО ЈЕЗЕРО
(LAKE OF FIRE)

Где лоши људи иду кад умру?
Не иду на небо где анђели лете,
иду до пламеног језера и пеку се.
Видећеш их поново на ватромету за четврти јули.
Знам једну жену коју је ујео пас заражен беснилом.
Отишла је у гроб мало прерано.
Одлaзила је у касне сате до жутог месеца.
Где лоши људи иду кад умру?
Не иду на небо где анђели лете,
иду до пламеног језера и пеку се.
Видећеш их поново на ватромету за четврти јули.

Људи плачу, људи жале.
Тражим бар једно суво лице које бих назвао својим.
Покушавају да нађу место да одморе своје кости.
Место које и анђели и ђаволи
покушавају да начине својим.

НИКАД УМОМ
(NEVERMIND)

Пролеће је опет ту као нежне године у цвату. Она не зна шта то.
Значи продаје децу за храну. Можемо да узмемо још.Вода је тако жута.
Ја сам здрав студент. Ти си мој витамин.
Не жури, пожури, избор је твој, немој да касниш. А можда сам
ипак крив за све. Што сам сазнао али нисам сигуран.
Тако сам узбуђен да просто не могу да дочекам да те
сретнем тамо. Али није ми важно. Није ми важно ако је
то старо. Није ми важно и ако немам ум. Бежи од свог ...
Морам да пронађем начин.Боље би било да чекам.
Још једна специјална порука коју сам урезао до крви.
Други долазак је и последњи и ван затвореног
на крају дуге и твог конопца.
Немој да повредиш себе, немој себи ништа нажао
да учиниш.
Тражим помоћ да би помогао себи. И њој је досадно
као и мени. Видиш имам твог пријатеља због кога ни за чим
не жалим. И животиње које сам заробио су постале моји љубимци.
Наша мала група је одувек постојала и постојаће до краја.
Када се светла угасе мање је опасно. Сада смо овде. Забави нас.
Мулат. Албино. Комарац.
Мој либидо, порицање.
Најгори сам у ономе у чему сам најбољи.
Због тога дара се осећам благословеним. Тешко сам то нашао.
Било је тешко наћи, па, свеједно. Није битно.

    Saša Djordjević

„Bezrazložna odbrana“: Šekspirovo radikalno političko pozorište

Ken Džesom, 24.7.2008

    Minulog aprila i maja Kraljevska Šekspirova pozorišna trupa je izvela, u potpunosti, Šekspirov veliki istorijski ciklus od osam drama koji se bavi Ratovima ruža i događajima koji su doveli do njih, i voleo bih da sam bio tad u Engleskoj da vidim ove izvedbe. I kamo sreće da jednog dana svi mi vidimo neku zaista dostojnu produkciju ovih drama, jer verujem da je Šekspir naš najradikalniji teoretičar i neoprostivi kritičar moći, i da baš u svojim istorijskim dramama, svom strogo političkom pozorištu, detaljno otkriva nihilističku srž moći, pokazajući u isto vreme da je ona prazna i kvarna. Šekspirova namera je da kroz ovih osam drama natera krvavog makijavelistu „da kod njega šegrtuje“ , i da pokaže kako se moć, moć manjine nad većinom, prvo uspostavlja a onda održava: (uvek) kroz prolivanje nedužne krvi. Takođe želi da pokaže kako moć sve ovo postiže pod velom tajnosti, kroz intrige i manipulacije, prerušena privlačnom maskom vrline, osvajajući odanost baš onih ljudi koje želi da porobi i uništi.

    Šekspir je rutinski izražavao svoje najvatrenije ideje protiv vlasti indirektno, mahom kroz ironiju, ali mu je moralna bezosećajnost i intelektualno samozadovoljstvo mislilaca establišmenta na koju se uvek mogao osloniti takođe dozvoljavali da često bude iznenađujuće direktan. Čitajući ove istorijske drame danas, skoro je nemoguće ikome osim najindokrinisanijim kritičarima da ne primeti piščev prezir vladajuće klase i njenih ulizica, i njegovu mržnju njihovih korišćenja i laži. A u poslednjoj drami koju je napisao u ovom ciklusu, Henriju Petom, kao da čika ove propagatore da izobliče ono što tako očigledno zaista kaže. Šekspirova ironija, izazovna kao i u njegovim ranijim delima, ovde proključava u neobuzdani protest. Henrija Petog je najverovatnije pisao u vreme naročito intenzivnog ratnog šovinizma i patriotske groznice, kada je ratni huškač erl od Eseksa krenuo da uguši pobunu u Irskoj, a i onako mu je do tada svega bilo dosta. Šekspir, u zadnjoj od ovih osam drama, praktično preklinje svoju publiku: „Otvorite oči, i konačno vidite ovu krvožednu kopilad u pravom svetlu!“

    Henri Peti počinje zaverom u predsoblju, dok dva sveštenika na visokim pozicijama, predstavljajući englesku crkvu, planiraju da podmite kralja, izmisle lažno pravno opravdanje za imperijalistički rat, i liše siromašni narod pomoći parlamenta. Odmah se vidi da crkva, školstvo i zakon sporazumno deluju sa moći protiv interesa i dobrobiti naroda. Skoro krunisani Henri Peti, sledeći savet svog umirućeg oca da „zaposli kolebljivce spoljnim ratovima“, je odlučan da svoju zemlju ujedini uz pomoć rata sa Francuskom. Naše dve svešteničke krvopije (ili pijavice, kako bi Šekspir rekao), kenterberijski arhiepiskop i elski episkop, razumeju Henrija i njegove planove u potpunosti. Razlog iz kog oni nude kralju ogromne svote novca za finansiranje rata, kao i iz kog smišljaju providno apsurdno pravno opravdanje za pravo koje polaže na francuski presto, je to što parlament razmatra predlog zakona o konfiskovanju polovine zemljišta u posedu crkve, predlog zakona koji oni očajnički žele da unište.

    U svojim političkim dramama Šekspir nikada ne propušta priliku da naglasi žalosnu sudbinu običnih ljudi, od „bednika okovanih u tamnicama“ do nevinih francuskih žrtava engleskih imperijalističkih ratova. Ovde se zaista trudi da istakne, kroz reči dramatički neverovatnog vesnika Kenterberija, da će bogatstvo od konfiskovanog crkvenog zemljišta između ostalog poslužiti za „... sto dobrih domova/ za valjan smeštaj sirotih staraca,/ tih nemoćnih bića što nisu za rad.“ Naravno da od ove pomoći neće biti ništa jer Henri odmah prihvata mito kao i smešno pravno opravdanje za njegovu kampanju krađe francuskog prestola koje su sveštenici pripremili.

    Henri Peti je najiscrpnija analiza i osuda rata i imperijalističke avanture u našoj književnosti, neprevaziđena i od potpune važnosi i dan danas. A ipak su je naučnici i kritičari establišmenta tradicionalno hvalili kao veličanje šovinizma, krvoprolića i monarhije, kao tri najzvučnija usklika britanskog imperijalizma u književnom kanonu. Državni ideolozi koji su se predstavljali kao učeni ljudi generacijama su ispirali mozak studentima da posmatraju Šekspirove istorijske drame kao „propagandu dinastije Tjudor“. I ovi prevaranti odobravajuće vide Šekspirovog Henrija (podražavajući ironični hor u drami) kao uzor „sviju hrišćanskih kraljeva“ , i modela za sve što bi jedan britanski monarh trebalo da bude. (Naše estete koje omalovažavaju poeziju uveravaju umetnički nastrojenije duše da je Šekspir izvan morala, a da čak i ne pominjemo nešto tako nakazno kao što su ideje u njegovim delima, i da se on sigurno nikad, čak ni jednom, nije spustio tako nisko da zapravo izjavi nešto, a čak i da je to uradio to ne bi bilo ništa tako sirovo kao neka politička osuda, a ionako nikad nije rekao ništa važno!)

    Šekspir, kroz čitav ciklus, zapravo portretiše ovog uzornog hrišćanskog osvajača kao lažljivog kasapina u potrazi za slavom i političara bez srca, čiji svaki dobro proračunati potez vodi samo do smrti, uništenja i pustoši; i pisac stalno identifikuje Henrija sa Satanom, arhetipičnim ocem laži i ubistva. Henrijeva legendarna pobeda Francuza kod Ažinkura je na kraju samo krvava i zaludna farsa kao što je današnja misija u Iraku. Za Šekspira jedina prava važnost Henrija Petog leži u tome što mu njegov kratkovečni uspeh u postizanju slave za sebe i plena za aristokratiju omogućava da živopisno ilustruje svojoj publici delovanje državnog terora i strategija moći.

Francuska kampanja Henrija Petog obećava vladalačkoj klasi i nekim parazitskim avanturistima veliki harač. Pištolj, Henrijev drug kriminalac iz mladosti i jedan od likova koji su pravi kraljev odraz, kaže, pozivajući svoje sadrugove pljačkaše, „Ratni drugovi, hajdemo/ U Francusku da k’o pijavice/ Sišemo, sišemo, sišemo krv!“ Ali ovaj profitni motiv za rat, iako moćan, je samo polovina priče. Šekspir je mnogo više zainteresovan da nam pokaže sadizam natopljen krvlju, psihopatiju, mizoginiju i samu ljubav prema laganju koja pokreće Henrija i vladalačku klasu. Kraljev ultimatum ispred kapija Arflera kojim poziva na predaju francuskog grada je duga, opaka orgija od govora koja omogućava Šekspiru da detaljno dekonstruiše zapadnjačkog hrišćanskog ratnika, genocidnog i mizoginističkog, od Konstantina do sadašnjeg predsednika S.A.D.-a:

„... neću ostaviti
Poluosvojeni Arfler dok ne bude
Sahranjen u svom vlastitom pepelu.
Kapije milosti biće zatvorene,
I ostrvljeni ratnik, surov, tvrd,
Krstariće svuda sa savešću
Razjapljenom kao pakao,
I razuzdanom rukom krvavom
Kosiće kao travu vaše sveže
Device i vašu odojčad u cvetu.
Šta je to za mene ako nepobožni
Rat, opremljen u plamen k’o knez
Đavola, prljava lica, izvrši
Sva strašna dela rušenja, pustoši?
Šta je to za mene ako ste vi sami
Uzrok što će vaše čestite device
Pasti u ruke vrelog silovanja?

                      ...

...onda odmah očekujte
Da vidite slepog, krvavog ratnika
Kako uvojke vaših kćeri kalja
Prljavom rukom uz vapaj, vrisak njin;
Kako vuče vaše očeve za brade
I časne im glave razbija o zid;
Kako vašu golu odojčad nabija
Na koplja...

                   ...

Šta vi kažete? Hoćete li dakle
Predati se i izbeći ovo?
Hoćete l’ da zbog bezrazložne
Odbrane budete uništeni svi?“

Ovaj govor odlično ilustruje istinski prvi princip hrišćanske teorije pravednog rata: kada uvažena, pobožna sila izvrši invaziju na drugu zemlju, uništenje i beda koji nastanu su odgovornost žrtava, pošto su napadači hrišćani i stoga neophodno altruistični i dobronamerni. Žrtve su uvek u „bezrazložnoj odbrani“ jer hrišćanska sila sprovodi božju volju, a odolevati putevima božjim je uvek tokom istorije značilo biti kriv zbog greha prema Svetom duhu. „Takva je istorija kraljevske moći, od početka do kraja sveta“, napisao je radikal Vilijam Hezlit, komentarišući Henrija Petog u prvom objavljenom radikalnom čitanju Šekspira (1817. godine; nije ni čudo što su ga savremenici bojkotovali, osudili kao „gospodara kurvi“, što je umro u bedi, niti što je njegovo delo brzo „izašlo iz mode“).

Kao i što priliči uzoru „sviju hrišćanskih kraljeva“, Henri stalno spominje boga, moli se bogu i objavljuje da je bog na njegovoj strani: „Bog i sveti Đorđe, Henri i Engleska!“ , klikće on, vodeći napad na Ažinkur. Nakon poraza Francuza, on javno odbija da preuzme odgovornost za pobedu: „O bože, ruka je tvoja/ Onamo bila; i ne nama, već/ Tvojoj ruci pripisujemo sve! ... Ova/ Pobeda nije, bože, ničija/ Sem tvoja samo!“ Hari zaista insistira na ovom idolopoklonstvu: „I objavite vojsci da je smrt/ Hvaliti se ovim i oduzimati/ Hvalu koja samo bogu pripada.“ Sav skroman, pobožan i nevin, kralj naređuje da se izgovaraju mise i pevaju himne u zahvalnost njegovoj božanskoj žrtvi.

Ono što je takođe posebno interesantno u Arflerskom ultimatumu je da preovlađuje seksualna imagerija, što je uobičajeno kod Šekspira kada ratnici govore o borbi. U jednoj od ranijih drama iz ovog ciklusa, Henri, tokom predaha na bojnom polju, čestita svom mlađem bratu koji je tog dana iskusio svoje prvo ubistvo: „Hajde brate Džone; hrabro si okrvavio/ Svoju devičansku sablju.“ Govoreći ispred francuskog grada Arflera, Henri izjednačava „poluosvojeno“ sa „napola uzetim“ u seksu, i jezička igra sa bračnim nasiljem i silovanjem se nastavlja kroz celi govor. Otpor je ono što uzbuđuje Henrija, i shvatajući ovo guverner Arflera odlučuje, kako obaveštava Henrija, da Francuzi predaju „ grad svoj i naše živote/ Milosti tvojoj.“ Zbog toga Henri odmah gubi svako interesovanje za ovaj grad, ostavljajući drugima da ga utvrde, i objavljuje da će se „povući u Kale“ sa svojim vojnicima kako bi se odmorili.

Obični ljudi naravno nisu opsesivno preokupirani krađom, seksualnim nasiljem, lažima i ubistvima, pa se moraju uvući u borilačku ludost ne uz pomoć fantazija o silovanju i haranju, već nacionalističkom i religioznom propagandom, i apelima na patriotska osećanja i muževnu hrabrost. U Henriju Petom ovo je razlog za prisustvo hora, što je neobično kod Šekspira. Ovaj lik se koristi da komentariše ili izrazi ključnu temu ciklusa istorije: stvaranje saglasnosti. Hor deluje na publiku kao što Henri i plemstvo deluju na naciju; ipak, hor nas povremeno poziva da vidimo kroz njega i njegove opsene. Zaparavo, hor, a mnogi misle da je ovu ulogu isprva igrao Šekspir, ne samo da poziva već preklinje publiku: „gledajte, nek’ vam gluma bleda/ O događaju ovom pripoveda.“ Ukoliko samo želimo da vidimo, kaže Šekspir, on će nam svojom satirom pokazati laži, nasilje i zle, lukave trikove vladajuće klase.

Dobar primer ovog otkrivanja stvaranja saglasnosti od strane hora je kada on opisuje neodoljivu silu rastuće ratne groznice nakon što su kralj i njegovi propagandisti izazvali anti-francusko osećanje među svojim podanicima. „Sva engleska mladež na vatri je sad“ , kaže on, i duhovito ističe u četiri veoma sugestivna retka svu iracionalnost koju ova groznica izaziva u mladim ljudima: „Mladići prodaju/ Pašnjake da kupe konje i da pođu,/ Brzo kao da su krilati Merkuri,/ za uzorom sviju hrišćanskih kraljeva...“ To jest, oni drage volje bankrotiraju ( odustaju od svog pravog opstanka, i materijalno i duhovno) da bi odmerili snage sa mačo zvezdom svog vremena, dok bezglavo jure da ubiju francuskog neprijatelja.

Ovo je ultimativna poruka istorijskog ciklusa: kako moć, da bi bila uspešna, mora ujediniti ljude iza sebe tako što će izdvojiti najverovatnijeg Velikog Satanu koje političke prilike tog vremena mogu da priušte. Svi se slažu da je Henri uspešan jer može da ujedini sve ljude iza sebe: ali sredstva uz pomoć kojih on dolazi do ovoga se ne spominju (a to je uz pomoć stalnog žrtvovanja domaćih i stranih „neprijatelja“). On zapravo stvara neprijatelje, i u svakoj od svojih scena Henri ili predsedava pogubljenjem neke žrtve ili se sprema za pogubljenje. Moć je Moloh koji uvek zahteva krv nedužnih domaćih i stranih žrtava; ni na koji drugi način vladaoci ne mogu da dođu do ili održe moć. Henri Peti je Šekspirov najveći stručnjak za crne umetnosti političke moći.

Henri zna da jedini pravi izvor moći leži u narodu. Zna da jedino kroz orkestrovanje krvoprolića, u lažnom pozorištu nevinosti, može obuzdati ovu moć u svoje svrhe. Drugim rečima, narod je, u Šekspirovim očima, temelj i neophodni izvor same moći koja ih tlači i uništava. Na nama je, kaže on, da povratimo ovu užasnu moć da bi postigli oslobođenje i mir: a da bi to postigli, sve što treba da uradimo je da vidimo ono što dozvoljavamo vladajućoj klasi da nam radi.

[1] U prevodu korišćena „Celokupna dela“ Viljema Šekspira, Bigz – Narodna knjiga – Nolit – Rad, Beograd, 1978

[1] Henri VI (treći deo), čin 3, scena 2
[1] Henri IV (drugi deo), čin 4, scena 5

Henri Peti, I čin, scena II
Ibid., I čin, scenaI
Ibid., II čin
Ibid., II Čin, scena IV
Ibid., III čin, scena III
Ibid, III čin, scena II
Ibid., IV čin, scena VIII
Ibid.
Henri IV (prvi deo), V čin, scena IV
Henri Peti, II čin, scena III
Ibid.
Ibid, IV čin
Ibid., II čin
Ibid.

Preveo : Saša Đorđević

ПРЕВОДИ

Маја Ђоловић

Kurt Cobain