J и М

 

Ј: Ждребе време увек младо хита. Све стари осим његове младости. Једино што можемо, то је да ждребе оседламо књигом и да јашемо уз нешто људске храбрости и доброте.

Данас када ти ово пишем тешко је да не споменем да се људи понашају као апарати. Овај наш разговор је разговор људи уз нешто људске храбрости и доброте. Не могу а да не приметим да се људи тостери и усисивачи стално свађају око људи телевизора. Велика је бука и зато нестају и храброст и доброта. Без њих књиге више неће имати ко да чита, нити ко да пише.

Хемингвеј је на време написао „Снегове Килиманџара“ док је снегова било. Ускоро их неће бити, осим у његовој књизи.

Заплесали смо са речима, хоћемо добар и увежбан оркестар. Какав је осећај бити главни уредник штампаних издања Посаде – Књижевне авантуре?

М: Изузетан! Ношен императивом да „речи лете, а написано остаје“ трудим се да хватаљком за лептире укротим све мисли које се роје око Посаде, док заседа кујући планове за нове авантуре, поетске и прозне, и сместим их у књиге – сведочанства њеног деловања. Посада стимулише потенцијал сваког свог члана да духовним узлетом и креативним цветањем помилује свако биће у свом окружењу, храбрећи га да не губи наду и верује у себе.

Да, људи су постали апарати, у потпуности стереотипни и – јадни. Хипнотисани ритмом звецкања и шуштања новца изгубили су додир са својом суштином. Они скоро да више и не могу да осете лепоту звука што се прелива у речи које бујају у ванвременску и ванпросторну оштрину поезије и снагу прозе. Ми смо међу њима, а они су око нас. Ми њих видимо, а они нас не препознају. Колико год њима било наизглед угодно, а нама истински тешко – они ће нестати, али ми ћемо остати и трајати. Ми градимо споменика нашег постојања, то су наше књиге. Оне нису роба са својом ценом на тржишту. Наше књиге су магнети за привлачење нама сличних, јер ми нисмо једини – ми нисмо сами!

Када снегови нестану, они ће, ипак, као што кажеш, опстати у књигама, а старац ће својим нагомиланим знањем и животним искуством укротити моћну рибу, и тај подвиг људске истрајности и посвећености биће осведочен опет – у књизи, јер она је најснажнија доза за постојање.

Ј: Посада је скинула пелене. Пелене су тако безазлена реч. Растанак са пеленама није увек ни лак ни једноставан. Мистерија пелена крије се увек у новим пеленама. Посада је уживала у својим. Томе је дошао крај.

Радост и зрење пузања поништава сваки облик сећања на те дуге сате проведене у пеленама. Зашто то напомињем? Постоји јак разлог! Одговорност у свим правцима. Књига је јача од секире.

Када сам написао своју прву књигу научио сам да је боље да ћутим, а не да пишем. Почели смо са поезијом. Вече у Скадарлији (када?!) чуло је наш плач. Ником то није засметало. Драго ми је због тога.

Сада је испред нас „Тајна антологија“. Ти и Саша сте изнедрили једну чудесну вертикалу речи која мења гравитацију читања и тражи пажњу планинара на Еверест. Необично је да наша прва заједничка књига носи тежину антологије. За нас то више није тајна. То је сада на другима да то открију или оповргну, или још једноставније – да се придруже.

М: Тако је! Ако секира живот одузима, књига живот чува. Човек ако иза себе не остави барем једну књигу, као и да није постојао. Посада се окупила спонтано. То је група људи који се међусобно разумеју без иједне изговорене речи, који се препознају својим књигама, прочитаним и написаним.

Те вечери, окупљени снагом своје истрајности и окрутно злостављани бичем свакодневице живота, у кући Ђуре Јакшића у Скадарлији, званично смо огласили своје постојање. Пред препуном салом покушали смо да кажемо оно што смо хтели, а публика је, ипак, осетила оно што смо желели, и тад се усковитлао позитивни енергетски вртлог што нас је узнео испунивши нас уверењем да смо успели пренети вибрацију наше поезије. Имао сам осећај да су над свима нама у сали лебдели духови Бранка Миљковића, Ђуре Јакшића, Лазе Костића… дајући нам снагу да истрајемо у намери да беду тога дана, те вечери и живота уопште, улепшамо бојама опеване мисли, осликане најлепшим речима које су цветале из нас.

Тада је, у то сам убеђен, посађено семе нашег заједничког стварања и дела – Тајне антологије. Највећи део ње настао је у сну, спонтано. Сећам се, Саша ме је једног јутра телефоном позвао из своје канцеларије, баш у тренутку кад сам почео да посрћем под бедом радног дана који се отварао предамном, узбуђено причајући да је претходно вече сањао да је у рукама држао нашу заједничку књигу, тек одштампану, и да се још сећа шта је на корицама писало – Тајна антологија! Истог тренутка сам схватио да је то назив још незавршене књиге, која је била у јеку нашег заједничког стварања, мешавина поезије и прозе, кратке и дуге форме, реалистике, имагинације и есеистике зачињене биографијим својих стваралаца.

Ј: Човек је пето годишње доба. Свој свет поставио је у центар свих збивања. Тако почиње неспоразум колосалних размера. Посада понекад мора да плови по мраку и једина навигација је унутрашњи компас до кога није доспела ниједна спољна сила. То је одговор зашто смо Посада – Књижевна авантура.

Са твојом истрајнишћу добијамо флоту књига које започињу властиту пловидбу. Преостаје нам дивна дужност да након тога морнарима поштено изделимо рум. Девојке могу са чајем, да се не издвајају.

 

М: Уххх, да, то је трагедија нашег постајања – човек се издигао над природом која га је изнедрила. Занесен спознајом својих могућности, човек, сасвим извесно, почиње да негира основе свога постојања. Уништава своју привилеговану позицију да кроз њега природа саму себе осмишљава и развија. Човек, несвесно, као да се труди да уништи живот зарад своје новчане добити и тиме уноси кобну неравнотежу у природу, што може да га кошта губитка његовог привилегованог положаја у хијерархији еволуције.

Сматрам да Посада, барем интуитивно, то осећа и покушава да, колико је у њеној моћи, уравнотежи савремени друштвени несклад дајући могућност лепој речи да истраје. Због тога дајем све од себе да се сва та настојања овековече у књигама.

Мислим да би и девојке, чланице Посаде, требало да добију рум, да се не издвајају чајем, јер једнако доприносе племенитој намери.

---