posada_SF

                         JA

Консеквенца

Непрепознатљиво лице жене нашло се пред њим. Ко је она?
Припалио јој је цигарету и није издржао а да не упита:

•    Ко си ти ?
•    Ја сам твоја жена.
•    Немогуће, нисам ожењен.
•    Ниси разумео. Јуче је истекао законски рок до када си морао да се ожениш. То ниси учинио. Сада си по сили закона добио државну жену.
•    Ти си државна жена ?
•    Да, имам уговор на три године. Била сам незапослена жена. Сада сам државна жена и припадам теби.
•    Не желим да будем са тобом.
•    Требао си раније да мислиш о томе.
•    То је затвор. Зашто је неопходно да имам жену ?
•    Такав је закон.
•    Могу да побегнем у другу земљу!
•    У том случају имам право да те убијем.
•    Баш лепо. Шта ако ја тебе прво убијем ?
•    Изгубићу посао. Ти у том случају добијаш три казнене државне жене што значи највише месец дана живота. Тако стоје ствари.
•    Прилично јасно.
•    Како се зовеш?
•    Мораш да попуниш формулар Е34 ако хоћеш службене информације. Формулар се купује код мене.
•    Добро. Не занима ме како се зовеш.
•    Знам о теби све што треба. На крају ћеш ми се захвалити.
•    Тешко. Већ те мрзим.
•    То је добро. Боље је на почетку.
•    Значи ти ниси курва, само се јебеш по задатку. Могу бесплатно да те туцам или и за то треба формулар?
•    Туцање не постоји у опису мог радног места. Страшно грешиш. Ја сам та која одлучује у пракси механизма опомене. Цео поступак контролишем законски прописно и одговорно.
Окренуо се и наслонио на ограду.

Да ли да скочи?

***

Консеквенца I

Понижење никада не умире.

Седео је за столом не очекујући ништа добро. Стајала му је над главом и готово у себи певала њему непознату песму.

Она је певушила он је ћутао.

Полутама је скривала њихова лица. Зрак светлости разоткрио је прашину која је на светлости деловала узнемирено.

Његов стан био је оскудан. Мрзео је ствари. Сада је и сам постао ствар у свом оскудном стану. Глупа ситуација.

Она поседује њега у његовом стану.

Шта да ради ?
Ко је крив?

Смислиће већ нешто.

***

Консеквенца II

Додај ми чашу воде.
Наравно....Изволи.
И шта ћемо сад?
Направи ми дете што пре.
То је значи решење?
На неки начин јесте.
Објасни, шта се мења са дететом ?
Све се мења.
Ниси ме убедила.
Држава сваком пару који добије дете обезбеђује месечни боравак на Марсу.
Немам везе са тим. Сви сте опичени.
Не прави се луд. На Марсу је највећи погон подмлађивања људи, станица Сигеа. Седам дана на Сигеи скида 14 година.

Није ништа одговорио.

***

Консеквенца III

Како год примамљиво изгледало није му се ишло на Марс. Наизглед не може да је се ослободи. Не може ни да је убије. Како је страшно кад сам живот одједном постане затвор.

Затвор је страшна реч. Нема излаза.

То је била и прва спасоносна мисао. Ако је прекршио норму неженства може још неку. Надмудриће их. Сутра раном зором изаћи ће и на сред улице запалиће цигарету.

Не, боље да запали две одједном.

Морају да га ухапсе због јавног пушења. Још истог дана треба да заврши у зони затвора Тутусамоту. Које олакшање! Тутусамоту је у односу на његов стан прави хотел. Све ово га је јако сморило.

Треба му одмор а пара нема.

Можда ипак треба да је појебе и оде сутра у Тутусамоту. Дуго није био са женом. Ако је дотле дошло боље да се јебе по закону.

Јебати законски је најслађе.

***

Консеквенца IV

Било је скроз неочекивано.

Надвио се над њу као медвед. Изгледао је застрашујуће. Урликнуо је тако снажно да је само сакрила главу под јастук.

Њен механизам опомене је затајио.

Била је брутално силована. Једном. Други пут. Трећи пут је било барем без шамара.

Добила је шта је тражила али су јој образи бридели. Целим телом прошао је бол.

Медвед је отишао.

***

Консеквенца V
Тутусамоту

Сунце једва да је изашло.

На излазу сударио се са пијаним комшом који се придржавао за поштанске сандучиће. Комша је иначе био оригиналан тип. Кући није смео да пије. Његова жена била је склона сценама. Унучиће је складиштио у свом поштанском сандучету. Само маштовит лик може да направи бар у свом улазу од поштанског сандучета.

Проблем столица није решио.

Нису ништа рекли, чак се нису ни погледали. Изјурио је директно на улицу. Степен слободе и олакшања пунио је његова плућа.

Ишао је линијом у сусрет возилима. Фијук и струјање ваздуха осетио је као живи организам. Свашта су му добацивали из кола. Није се обазирао. Само је ходао и није осећао ништа, понајмање страх. Почео је да ужива.

Цигарету је запалио када су га опколили.
Није пружао отпор. Љубазно је полицију понудио цигаретама. Они су му дали лисице. Није хтео такву трампу али га они нису ни питали шта би хтео.

Поподне су га спровели у Тутусамоту.

***

Консеквенца VI
Тутусамоту I

Тутусамоту је изграђен на рушевинама фудбалског стадиона Јудавиа. Архитекта Помор је за тај бисер спортског неимарства добио низ међународних награда.

Тутусамоту је данас савремена установа комбинација модерног затвора, ексклузивне луднице и низа експерименталних васпитних радионица.

Сваки нови становник прво доспева у такозвано „Чвориште“. Ту је на посматрању 48 часова. Видео документ анализира конзилијум и своје процене предаје инспектору пријема и локације на даљи поступак.

Сећа се да је његов отац на овом месту са другарима „пикао“ лопту и да су га чак селектовали у млађе категорије Јудавие. Ето њега на истом месту у кружној ћелији са четири камере.

Без лопте.

Он је ипак постигао гол.

Сам је.

***

Консеквенца VII
Тутусамоту II

Чује своје срце у тишини ћелије.

Снага тишине.

Намерно је сео поред постављене столице. Ставио је руке на уши и зажмурео. Тако полусавијен положај пружао је заштиту.

Камерама је узвратио жмурењем. Покушаће да задржи тај положај што дуже.

Није једноставно бити без покрета.

Давно са мајком посетио је ујака у затвору. У затворској мензи ујак је прецизно описао ко је убица, ко је лопов а ко кретен.

Запамтио је тешка затворска врата и нељубазне чуваре.
У повратку су дуго чекали бус.

Сиво блатњаво и тужно.

***

Консеквенца VIII
Тутусамоту III

Суочење.
Један наспрам другог. Инспектор и ухапшеник.

Немамо пуно времена. Данас морам да донесем одлуку о вашем даљем поступку. Ви нисте криминалац.
Нисам.
Професија писац. Та професија изумире и сами знате да данас готово нико не чита. Све је већ написано. Проблем вашег понашања је у избору занимања. Можемо да помогнемо али морате да сарађујете.
Да, мама ми је рекла да сам добро дете.
Иронија не помаже. Послаћу вас на фарму.
Нисам сељак.
Да, писац. Антипротиван и антиготиван. Ми смо завршили. Више се нећемо видети.
Ви никог и не виђате.
Молим !

Пребацили су га локалним мини возом на Фарму.
Фарма је заузимала трећину простора Тутусамотуа.
Оно што је било несвакидашње је што на фарми није постојало небо. Свод је био пластичан. Затвореници на врху цртали су облаке. Ко би неопрезно искорачио падао би на неки доњи ниво. После је морао поново да се пење.

Где су га довели ? Да не пожелиш непријатељу.

priredio : Svetislav Filipović-Filip

Zorica Djergovic
UTOPIJA NA PRAGU TRECEG MILENIJUMA: KONFUZIJA, STRAHOVI I NADANJA

Mnoge su oči sa znatiželjom uprte u blisku budućnost. Treći milenijum koji se već smeši odmah tu, iza ugla, ne nosi sa sobom samo značaj obične kalendarske prekretnice, proste zamene cifara jedne godine drugim, već, istovremeno, predstavlja snažan i kompleksan simbol ljudskih nadanja, ali i strepnji. Hilijastički bum već je, poput snažnog talasa, zapljusnuo čovečanstvo. Naravno, holivudska mašinerija, uvek spremna da prva opipa damare publike, hitro je reagovala nudeći raznovrsne filmske spekulacije na ovu temu. Sudeći po filmskoj produkciji - da li zbog toga što je lakše i unosnije eksploatisati ljudski strah ili je u pitanju neki drugi razlog - trećeg milenijuma se pre treba plašiti no radovati mu se. Dodajmo tome i kompjutersku začkoljicu koja je, simptomatično, dobila ime millenial bug i mozaik se polako sklapa.

A, setimo se, dok treći milenijum još nije bio tako opasno blizu, 2000. godina - iako, zapravo, tehnički gledano, tek 2001. godina označava početak trećeg milenijuma - predstavljala je utopijski datum par exellence. Tada bi, po starom hilijastičkom verovanju - koje je bilo zajedničko učenjima manihejaca i njima srodnih sekti mesalijanaca, pavlikijanaca, bogumila, patarena, albižana, engleskih levelera i digera - trebalo da nastupi treće hiljadugodišnje doba, doba vladavine Svetog duha koje će ljudskom rodu doneti ljubav i sreću, dakle, ostvarenje utopije. Međutim, možda je u ljudskoj svesti prevagnulo sećanje na novozavetno Otkrovenje svetog Jovana ili, pak, Nostradamusovo proročanstvo o "kralju terora" koji će se, navodno, u julu 1999. godine spustiti s neba. U oba ova slučaja radi se, kao i kod hilijazma, o predviđanju bolje budućnosti, ali tome bi trebalo da prethodi veliko "čišćenje" u vidu kataklizmi ili sudnjeg dana.

Bilo kako bilo, čini se da je trezvenih i nezainteresovanih u ovom slučaju najmanje. Postavlja se pitanje zašto su se ljudi podelili na one koji budućnost doživljavaju kao dugoočekivano ostvarenje utopije ili pak one koji smatraju da nam sledi prava distopijska noćna mora. S tim u vezi, nameće se još jedno pitanje: da li od nas samih zavisi kakva će nam budućnost biti, tj. da li je čovek svojevrsni homo faber ili pak pasivna žrtva istorije, doživljene kao sudbine, fatuma, pa bila ona utopijska ili distopijska?

Kako utopija, a ni utopijske studije, nisu novijeg datuma, možda bi nam ova oblast, kao najpozvanija, svojim iskustvom, mogla pomoći da razjasnimo pomenute nedoumice. Međutim, i pored toga (ili baš zbog toga) što smo kao zemlja dali svoj doprinos raznovrsnim utopijskim eksperimentima, kod nas u odnosu prema ovom polju još uvek vladaju izvesne predrasude i konfuzije. Stoga, da bismo mirne duše zakoračili u treći milenijum, ali i da bismo svoj odnos prema utopiji/distopiji učinili zrelijim i racionalnijim, moramo raskrstiti sa nekim pitanjima i zabludama.

Iako se čini da već i vrapci na grani znaju da je utopija slika ili projekat savršenog društva, polje koje ovaj fenomen obuhvata široko je, u najmanju ruku, koliko i celokupno ljudsko iskustvo i znanje, te je utoliko teže i precizno utvrditi njegove diferentiae specificae. I zaista, kako jednostavno i pouzdano odrediti ono što povezuje utopije mnogobrojnih mislilaca i stvaralaca, pa i revolucionarnih i verskih pokreta, iz najrazličitijih epoha i kultura, kao što su, pomenimo samo neke, filozofi poput Platona, francuskih prosvetitelja, Ovena, Marksa i Bloha, pokreti engleskih levelera i digera iz sedamnaestog veka, čeških husita i taborita, Pariska komuna, Oktobarska revolucija, izraelski kibuci i hipi-komune iz šezdesetih, folklorna predanja o zemlji Dembeliji, mitovi o Dilmunu, Ostrvima blaženih, Atlantidi, Eldoradu, himalajskoj Šangri-la, Avalonu, razni religiozni koncepti kao što su hrišćanski raj, Novi Jerusalim i hilijazam, muslimanski dženet, budistička nirvana, jevrejska Obećana zemlja, arhitektonski projekti poput vizija citta felice, gradova sreće, italijanskih renesansnih arhitekata, pisci među kojima su Aristofan, Hesiod, Mor, Kampanela, Bekon, Volter, Vels, Haksli i Ursula Legvin? Jer, osim činjenice da je utopija njihov zajednički imenitelj, oni kao da nemaju drugih dodirnih tačaka. Sve te utopije se međusobno razlikuju, što je i normalno, a uz to su i zasnovane na potpuno drugačijim filozofskim, verskim ili ideološkim premisama. I šta je, zapravo, utopija, mit, kniževni žanr, revolucionarni program, stanje duha ili sve to zajedno?

Problem se još više usložnjava uvođenjem aksiološke kategorije u ovu oblast, tj. vrednosnog suda pri naknadnom promišljanju da li određeni utopijski projekat ili delo zaista stvara ili opisuje "dobro mesto" S tim u vezi važno je napomenuti da je i sam tvorac ovog pojma, Tomas Mor, namerno ili slučajno uneo zabunu u eventualna tumačenja utopije, te ga, verovatno s pravom, Luis Mamford zbog toga naziva "okorelim kalamburistom." Naime, reč utopija može dvostruko da se protumači - kao dobro mesto, ali i kao mesto koje ne postoji. Povrh svega, utopija ne mora uvek neizostavno da bude samo bolje mesto, već i bolje vreme (euchronia), čime se idealno društveno uređenje projektuje u domen budućnosti. S druge strane, savršeno društvo može biti smešteno i u dalekoj prošlosti, kao što je slučaj sa Atlantidom ili mitom o zlatnom dobu.
Ovim, svakako, nisu u potpunosti iscrpljeni svi problemi vezani za oblast utopije. Između ostalog, uvreženo je mišljenje da je utopija isključivo levičarski fenomen, što nije u potpunosti tačno, jer šta, u tom slučaju, raditi sa mnogobrojnim religioznim utopijskim pokretima ili desničarskim utopijama? Osim toga, hiperprodukcija raznoraznih "ostvarenih" utopija u dvadesetom veku je, možda mnogo više nego raniji istorijski periodi, aktuelizovala pitanje odnosa utopije i stvarnosti. I, najzad, u okviru književnosti, poseban problem predstavlja odnos utopije i naučne fantastike, kao i odnos tzv. književne kritike glavnog toka prema utopiji kao manje vrednoj, angažovanoj, te, neumitno, tendencioznoj i "neumetničkoj" književnosti.
Možda, u stvari, i ne treba da čudi što je prva moderna utopija nastala baš u periodu renesanse i što je čitavo jedno polje ljudskih stremljenja po njoj dobilo naziv. U bilo kojoj oblasti ljudske delatnosti da se javlja, utopija, kao pravi renesansni produkt svestrano obrazovanog i darovitog renesansnog čoveka, teži totalitetu sveukupne ljudske egzistencije, uključujući kako individualne, tako i društvene aspekte čoveka. Tako još Tomas Mor, ali i mnogo pre njega Platon u Državi, obraća pažnju ne samo na društveno uređenje jedne imaginarne države, već i na organizaciju rada, porodice, način odevanja i ponašanja stanovnika, kao i njihovu zabavu u slobodnom vremenu, obrazovanje, kulturu, religiju, ratovanje itd. Svakako, iza ovakvih sveobuhvatnih težnji utopije da zahvati i najmanji pojedinačni oblik ljudske organizacije lako se može naslutiti zloslutna senka distopije, koja, poput zle sestre bliznakinje, prateći utopiju od njenog nastanka do današnjih dana, teži da totalitet pretvori u totalitarnost.

Iako se reč distopija prvi put javlja u engleskom jeziku negde u devetnaestom veku, a jedna od najranijih modernih distopija je opisana u delu Blago Beguma (1879) Žila Verna, smatra se da je sama pojava znatno starija. Frenk E. Menjuel i Frici P. Menjuel iznose zanimljivo gledište da su utopija i distopija nerazdvojne jer "ako je u pozadini svake utopije antiutopija (...) onda se može reći i suprotno, da se u pozadini mnogih distopija nalazi tajna utopija." Tome u prilog ide i činjenica da se mnoge klasične utopije, poput već spomenute Platonove Države i Morove Utopije, u novije vreme sve više doživljavaju kao distopije zbog dominacije države nad individualnim slobodama, dok, s druge strane, i najozloglašenije društveno uređenje opisano u nekoj distopiji može izgledati kao bezazlena utopija u poređenju sa užasima izvesnih režima iz bliže i dalje prošlosti. Dakle, malo preuređena, jedna engleska poslovica bi mogla da glasi: One man's utopia is another man's dystopia, ono što je za nekog utopija, za drugog je distopija. U skladu s tim, Mari Luiz Berneri ističe činjenicu da su "sve utopije, naravno, izraz ličnih prioriteta, ali njihovi autori su obično toliko tašti da pretpostavljaju da njihovi lični ukusi treba da budu pretvoreni u zakone" U tome, zapravo, i leži problem, jer kako osmisliti utopiju koja bi u potpunosti odgovarala zahtevima svih njenih stanovnika, a da se izbegnu dve krajnosti - iskliznuće u potpunu anarhiju ili, nasuprot tome, zavođenje totalitarne diktature. Protivnici utopija, inače, često ističu da one pre podsećaju na košnicu ili mravinjak, nego na ljudsku zajednicu.

Naravno, problemi i nedoumice vezani za utopiju prelivaju se i na njenu posestrimu, kod koje je, čini se, ipak, najveći problem terminologija. Tako se jedni kritičari opredeljuju za termin antiutopija, drugi za distopiju, treći negativnu utopiju, a četvrti za kakotopiju. Neki čak nalaze razlike u značenju ovih termina. A, zapravo, antiutopija, kao što joj i samo ime kaže, predstavlja zalaganje protiv utopije, dok distopija, "antonim eutopie (...) sadrži slike svetova gorih od našeg." Tako je Hakslijev Vrli novi svet (1932) po autorovom ironičnom stavu prema tehnološkoj utopiji, antiutopija, ali roman, kao celina, predstavlja distopiju. Kako se ova terminološka konfuzija dešava, gotovo isključivo, na polju književne kritike, a u ostalim oblastima znatno manje, čini se da je ugledna Enciklopedija naučne fantastike urednika Džona Kluta i Pitera Nikolsa donela konačnu pobedu terminu distopija. Možda na ovom mestu nije na odmet prisetiti se činjenice da su u našem jeziku od imenice utopija izvedena dva prideva sa različitim značenjem - utopijski, kao nešto pozitivno, vezano za utopiju, i utopistički, kao nešto negativno, sa približnim značenjem nerealno, neostvarivo. Ovim smo, naravno, i mi dali svoj doprinos utopijskoj konfuziji.

Naravno, da sve vezano za utopiju nije tako konfuzno, bremenito problemima i negativno obojeno svedoče nam antropološki i, eventualno, psihoanalitički pristup ovoj oblasti. Sa tog stanovišta najvažniju ulogu u proučavanju utopije ima činjenica da su ta savršena društva, zatvorena i izolovana, smeštena najčešće na nekom udaljenom i nedostupnom ostrvu ili u nekoj vrsti arhetipskog grada. Po Dž. K. Kuperu, ostrvo je ambivalentno jer je izdvojeno i usamljeno, ali istovremeno predstavlja i mesto bezbednosti i spasa od mora haosa. Takođe, ostrvo se često tumači i kao simbol duhovnog središta, a Luis Mamford, nadovezujući se na mišljenje Mirče Elijadea da je "prvobitna funkcija grada bila da se haos zadrži na odstojanju i da se spreči uticaj neprijateljskih i štetnih sila i duhova," ističe da je grad "odsjaj večitog reda, vidljivo nebo na zemlji - drugim rečima, utopija." Dakle, utopija nije samo puki eskapizam, sanjalačko bekstvo iz ružne stvarnosti u idealizovani svet mašte, već, pre svega, aktivno suprotstavljanje entropiji, večna ljudska težnja ka skladu.
Upravo ta težnja ka skladu, ka ostvarenju ideala nagnala je ljudski rod da pokuša da ostvari utopiju, samo što je, u većini slučajeva, konačan ishod pre nalikovao na distopiju no na utopiju. Iz tog sudara utopije i stvarnosti, čini se, utopija je, neuhvatljiva, uvek izlazila kao pobednica. Ljudska istorija, stoga, može se sagledati i kao neprekidno stremljenje ka ostvarenju utopije. Međutim, neki mislioci, poput Berđajeva, bili su užasnuti pokušajem ostvarenja utopije i zagovarali povratak u neutopijsko društvo, koje je možda manje "savršeno," ali u kome ima više slobode. Naravno, nije krivica ni Platona, ni Mora, ni Velsa, ni ostalih utopista što se, kao u nekom monstruoznom alhemijskom procesu, utopija u dodiru sa stvarnošću pretvara u distopiju, jer utopija pripada svojevrsnoj alternativnoj istoriji, nekom paralelnom svetu koji, baš kao i mit, ne poznaje ni prošlo, ni sadašnje, ni buduće vreme i baš zato nema dodirnih tačaka sa stvarnošću. Pojedini književnici i filozofi, možda i većina, jesu pisali svoja dela kao neku vrstu političkog programa, ali nisu uviđali da je slika utopije, kao i mita, statična, jednom zuvek data, dok je istorija sa svom svojom promenljivošću i dinamikom u večitom raskoraku sa njom. Naravno, to što su mnogi utopijski projekti propali kada su jednom iz alternativne istorije prešli u stvarnost, nije obeshrabrilo i, verovatno, nikada neće obeshrabriti utopiste da nastave da sanjaju svoje utopije. Čak je i čuveni esteta i engleski dendi, Oskar Vajld, izjavio da karta sveta na kojoj nema Utopije ne zavređuje ni da se pogleda. Svakako, Vajld je tu svoju utopiju shvatio ne kao statičnu idealnu zemlju, kao datost, već kao večnu ljudsku težnju ka napretku i usavršavanju. Na pitanje koliko smo u ovom trenutku globalno, kao ljudska zajednica, blizu utopijskog ideala, ma šta on podrazumevao, izlišno je odgovarati.

Zbog svega ovoga, izgleda, utopija je, u drugoj polovini dvadesetog veka, najsigurnije, ali i najplodnije tle našla upravo u književnosti, tamo gde je oduvek i bila najprisutnija i, naizgled, najbezazlenija. Pokušavajući da prevaziđe stare rasprave da li samo ono što je neostvarljivo ili, pak, ono što je u potpunosti ostvarljivo u konkretnom istorijsko-geografskom kontekstu možemo nazvati utopijom, Darko Suvin ističe da je utopija "verbalna konstrukcija o određenoj pseudo-ljudskoj zajednici u kojoj su društvenopolitičke institucije, norme i individualni odnosi organizovani po savršenijem principu nego u autorovom društvu, pri čemu je ta konstrukcija zasnovana na očuđavanju koje proističe iz hipoteze o alternativnoj istoriji." Međutim, očuđavanje kao postupak karakteristično je i za naučnu fantastiku, te, zbog toga, neki kritičari smatraju utopiju pretečom naučne fantastike. Drugi, pak, poput Džona Branera, tvrde da većina utopijske književne produkcije pre spada u "društvenu fantastiku." Konačno, Suvinovo zapažanje da se naučna fantastika "može pisati samo između utopijskih i antiutopijskih horizonata" odaje veliko priznanje utopiji.
Posebno dostignuće moderne utopijske i distopijske književnosti predstavlja upotreba jezika kao svojevrsnog sredstva očuđavanja. Istovremeno, ovom tehnikom ne samo da se postiže uvođenje čitaoca u svet alternativne istorije, već se, istovremeno, ukazuje na tužnu činjenicu da je jezik jedno od osnovnih i, možda, najmoćnijih sredstava manipulacije o čemu nam tako uverljivo svedoče romani Mi (1924) Evgenija Zamjatina, 1984 (1949) Džordža Orvela, Paklena pomorandža (1962) Entonija Bardžisa, Nova ekspres (1964) Vilijama Barouza, Čovek praznih šaka (1974) Ursule Legvin ili Domorodački jezik (1984) Suzet H. Eldžin. Ovim se utopija i distopija, kao svojevrsno ogledalo u kome se ogledaju kako dobre, tako i loše strane savremenog društva i tendencije njegovog razvoja, na najbolji način potvrđuju kao bespoštedni i nepristrasni kritičari stvarnosti.

Utopija je do današnjeg dana prešla dugi i bogati razvojni put od mita do nezavisnog književnog žanra. Na tom putu ostavila je trag ne samo na misao već i dela naše civilizacije, dajući svim epohama i kulturama kroz koje je prošla jedno zajedničko, duboko humano obeležje koje ih spaja poput arhetipa, a čija su dva osnovna pokretačka pogona vera u bolju budućnost i, istovremeno, strah od onoga što nam ta budućnost može doneti. Ulaskom u dvadeseti vek utopija ne samo što je zadržala vezu sa svojim mitskim korenima, već je, sa razvitkom naučne fantastike, kao svojevrsne mitologije novog tehnološkog doba, koja je ponikla upravo na tlu utopijske književnosti, doprinela stvaranju novih mitskih obrazaca. I tako je zatvoren jedan od mnogobrojnih utopijskih krugova. Dakle, utopija, donekle ukaljana iskustvom dvadesetog veka, doduše ne svojom zaslugom, u treći milenijum, makar na polju književnosti, ulazi obnovljena i osnažena.

Farmer Filip Hoze

DVERI VREMENA (fragment)
Prevod: Urošević Predrag
Farmer Philip Hose GATE OF TIME (THE), 1974.

1980

1.

     Vođa grupe izveo je pogrešan zaokret nad Targovištem. Umesto da nastavi za Ploešti, krenuo je prema Bukureštu. Prvi poručnik Dva Sokola uvideo je grešku, kao i nekolicina drugih pilota, i prekršio naređenja time što je upotrebio radio. No, vođa grupe nije odgovorio, već je nastavio da se kreće u pogrešnom pravcu. A onda, daleko sa njihove leve strane, Dva Sokola vide dim i odmah shvati da on može poticati samo od spaljenih rafinerija. Druge grupe su, pravilno sledeći kurs, već izručile svoje bombe na cilj.
     On baci pogled prema čelnom bombarderu, pitajući se da li možda i pukovnik vidi dim koji je mogao imati samo jedno značenje. U tom času, čelni avion iznenada promeni kurs i pod pravim uglom polete ka dimu. Dva Sokola je sa ostalim pilotima tako vešto izveo manevar okretanja da im formacija ni za dlaku nije promenila izgled. Motori Hijavate promicali su, brzinom od dvestotinečetrdesetpet milja na čas, na svega pedesetak stopa od zemlje. Parcele visokog zelenog kukuruza, alfalfe, i parcele sa snopovima žita promicale su pod njima: ispred grupe, pomaljajući se iz dima, videli su se kablovi i mamutski oblici baražnih balona. Neki su se upravo dizali sa zemlje, dok su oni sa većih visina povlačeni naniže kako bi sprečili napad.
     Obeshrabrenost zahvati Dva Sokola, ali on ne reče ništa Endrjusu. Avioni su prilazili iz pogrešnog pravca tako da su sve one nedelje provedene u pomnom učenju prepoznavanja ciljeva otišle uzalud. Prilaz iz ovoga pravca onemogućiće svako raspoznavanje.
     Rastojanje do Ploeštija iznosilo je dvadeset pet milja i bilo im je potrebno pet minuta da ga pređu, no, daleko pre no što su stigli do cilja, Nemci pokazaše karte. Plastovi sena se razleteše i ispod njih se pojaviše topovi od dvadeset i tridesetsedam milimetara. Vešto maskirane ispod kamiona sa prikolicama na parkiralištima duž puta, haubice takođe stadoše da bljuju vatru. Pa čak i polja odjednom procvetaše mitraljeskim gnezdima iz kojih su mahnito palacali Crveni plamičci. Negde ispred njih vatru otvoriše i ogromni topovi-čudovišta od osamdesetosam i stopet milimetara i nebo odjednom postade belo-crno od bleska eksplozija i šrapnela. Krvavi posao za koji su se i napadači i branioci pripremali toliko dugo upravo je počinjao.
     Hijavata poče da drhti od udara uskovitlanog vazduha, a zatim i od trzaja kada je njegova posada otvorila vatru na protivavionske baterije iz svojih duplih 'pedesetica'. Vazduh beše pun zalutalih otpadaka granata, koji su leteli na sve strane, toliko zgusnuti da je bilo neverovatno da ma koji avion tuda može da prođe nepogođen bar nekoliko puta. Grmljavina koju su stvarala stotridesetčetiri aviona svojim četrnaestocilindarskim motorima, eksplozije osamdesetosmica i neumorno štektanje dvestatrideset mitraljeza iz Be-dvadesetčetvorki, prosto su zaglušivali uši.
     Rodžer Dva Sokola držao je svoje mesto u formaciji i rastojanje od pedeset pet stopa iznad zemlje, no istovremeno je pažljivo motrio svuda oko sebe. Cev jedne osamdeset osmice sa nekog pobočnog puta upravi se prema njemu i bljunu crveni oganj, šaljući svoj smrtonosni projektil na sastanak sa njegovim avionom. U istom času kada je ugledao cev topa, Dva Sokola gurnu upravljač malo napred i spusti se na svega dvadesetak stopa od zemlje tako da je zrno bezazleno proletelo iznad njih.
     Tankovi rafinerije ispred njih eksplodirali su dok je dizao Hijavatu ponovo na pedeset pet stopa. Avion se strese od pogotka u rep, ali umesto da padne ostade čvrsto na liniji leta. Repni tobdžija izvesti da su sa leve strane uništeni mehanizmi za promenu pravca. Letelica sa Sokolove strane izgledala je kao da se upravo izvukla ispod udaraca nekog džinovskog mača. Avion s desne strane iznenada zadrhta i iz kljuna mu pokulja gust dim verovatno od pogotka osamdeset osmice. Pao je kao čekić na zemlju, odskočivši pri tom i istovremeno počevši da se raspada; trenutak potom, iščezao je u gustom oblaku dima i vatre.
     Komadići aluminijuma i pleksiglasa proletali su unaokolo, svetlucajući na suncu. Dim ispred njih više nije bio toliko gust pa su mogli da vide tankove u plamenu, bombarder koji, pod vatrom, juriša na jedan neoštećeni tank, drugi koji u kovitlacu pada na zemlju sa oba motora u plamenu, treći, takođe u plamenu, kako pokušava da se domogne visine kako bi posada dobila priliku da iskoristi padobrane. Četvrti avion, s desne strane, ispusti svoje bombe i ove pogodiše nekoliko tankova koje smesta zahvati plamen; vatra jednoga od njih zahvati i avion koji je bacio bombe. Ogromni dirižabl, raspadajući se na dva dela i okrećući se mahnito, izbi iz dima i udari u jedan neoštećeni tank, koji se smesta rasprsnu, a njegova eksplozija zahvati Hijavatu i silovito ga gurnu naviše. Dva Sokola i Endrus jedva povratiše kontrolu.
     Ispred njih se najednom ukaza gomila tankova, dimnjaka i tornjeva. Grčevito potegavši upravljač u nameri da letelicu izdigne uvis, Dva Sokola doviknu Endrusu: "Otkači bombe!"
     Endrus nije ni pokušao da pita zašto ne čekaju pogodniji trenutak za bombardovanje. Poslušao je i avion se sa daleko više snage izdiže, lakši za teret otkačenih bombi. Ipak je vrh jednog tornja rasparao trbuh letilice, doduše bez neke veće štete, jer je ona nastavila da leti.
     Svojim krtim irskim dijalektom, O'Brajen, tobdžija iz kupole na vrhu aviona, raportira: "Gazara je otpao, ser! On i njegova kupola upravo nestaju u dimu."
     "Repni Čarli je otpao", reče Dva Sokola Endrusu.
     "Do đavola, pa nisam ni osetio udarac!" reče Endrjus. "A ti?"
     Dva Sokola ne odgovori. On je već upravio Hijavatu naniže kako bi izbegao smrtonosni baraž iznad pedeset pet stopa. Proleteo je između dva tanka koji su bili toliko blizu jedan drugom da je jedva ostala stopa ili dve prostora između vrhova krila i njihovih zidova. No, odmah zatim bio je primoran da oštro izdigne letelicu, tako da je za čas izgledalo kao da stoji na repu, da bi izbegao radio-toranj koji je, nalik na pseći rep, podrhtavao od artiljerijske vatre.
     "Bože, nisam verovao da će nam uspeti", reče Endrus.
     Dva Sokola ponovo ne odgovori. Bio je isuviše zanet. On izvi avion kako bi izdigao svoje desno krilo i tako izbegao sudar sa vrhom tornja.
     Letelica ponovo uzdrhta; eksplozija ga je gotovo ogluvela. Vetar stade da huji kroz pilotsku kabinu. Na pleksiglasu ispred Endrusa pojavila se rupa, on se presamitio, lice mu se pretvorilo u masu razderanog mesa, slomljene kosti i more krvi.
     Dva Sokola okrete avion prema istoku, ali pre no što mu pođe za rukom da dovrši manevar zaokretanja, letelica je ponovo pogođena i to na nekoliko mesta. Neko iz odeljenja iza pilotske kabine poče da jauče toliko glasno da je uspeo da nadjača čak i zaglušnu buku koja je stizala spolja. Vazduh je šibao u unutrašnjost kroz otvore na trupu. Dva Sokola naglo okrenu Hijavatu naviše i to pod najoštrijim mogućim uglom. Morao je da dobije na visini. Sa svoja dva repna motora u plamenu i bez propelera najisturenijeg motora jedva da je mogao još koji trenutak da ostane u vazduhu. Rešenje se samo nametalo: dostići najveću moguću visinu i iskočiti.
     Najednom ga zahvati čudno osećanje, osećanje izdvajanja. Potrajalo je svega dve sekunde, ali i to je bilo dovoljno da shvati kako se događa nešto nepoznato, nezemaljsko. Najčudnije je bilo to što osećanje izdvajanja nije bilo subjektivno: bio je ubeden da ceo avion i svi u njemu trpe nasilno čupanje iz normalnog stanja ili - iz stvarnosti.
     A onda zaboravi na tu neobičnost. Paučinasti konci trasiranih zrna i zvezdaste eksplozije zrna protivavionske odbrane za trenutak se prorediše i on uluči priliku da se izvuče iz tog pakla. Nestade grmljavine i tupih, teških prasaka granata: čuo se samo zvuk vetra koji je prolazio kroz rupe na trupu letelice.
     Iznenada, niotkuda iskrsnu neki lovac. Pojavio se tako munjevito da se činilo kao da je izleteo kroz neka skrivena nebeska vrata. Dva Sokola nije uspeo ni da ga prepozna, a ovaj je već bio tu, sipajući vatru iz svojih topova i mitraljeza. Dve letelice se nađoše toliko blizu jedna drugoj da je sudar bio neminovan. Nemac hitro cimnu jednim krilom i pokuša da spas nađe u poniranju. Sokolova letelica se strese još jednom, ovaj put od smrtonosnog udarca. Ostala je bez levog krila koje je odletelo na zemlju zajedno sa desnim krilom nemačkog lovca.
     Već narednog trena, Dva Sokola bio je izvan Hijavate. Do zemlje ga je delila tako mala udaljenost da se nije usudio da čeka propisano vreme za povlačenje ručke za otvaranje padobrana; učinio je to odmah, čim je zaključio da je izvan aviona. Počeo je da pada ravnomerno, bez prevrtanja, primetivši odjednom da grada Ploeštija, koji je trebalo da se nalazi tu, nema ispod njega. Umesto zgrada, dole su stajali prašnjavi putevi, seoska imanja i drveće. Sam Ploešti nalazio se toliko daleko da se od njega videla samo tanka traka dima.
     Hijavata je nestajao u bezdanu, sličan plamenoj lopti. Nemačka letelica padala je u kovitlacu: stotinak jardi od nje i stotinak stopa više upravo se otvarao padobran protivničkog pilota. Tada se otvori i Sokolov padobran i gotovo ga ukoči u padu.
     S leve strane još jedan čovek njihao se ispod svilenog polubalona. Odmah je prepoznao Pata O'Brajena, gornjeg tobdžiju. Samo dva čoveka nisu podelila sudbinu Hijavate.

Обрадa:Посада

ПОСАДА SF