ПОЕЗИЈА
|
|
|
|
 Слободан Шкеровић Пећински људи У истој пећини су расли Ждерали и побили се То је Мајка Природа Тако удесила Да помеша злу крв И пепео врсте Док се лелујави пламенови Играју по тавану А кости гурају у Помрчини Седам Змајевих крљушти Ветар је нанео причу Мразом нагрижени лист Украде ми пажњу витоперим падом Опаки рептил, за којег се сумња Да у себи скрива интелигенцију Иза крвавих дужица и навлажених десни Десет минута тишине Пошто сам га седам пута раставио Склопим га и пустим на Слободу Покрене се његових осам пари ногу Одлети Посматрам пошаст, иње Керамика се топи на електричним јелкама Змај на небу, изгубљен у магли Бринем се за његову енергију Месец изгледа болан Будан Он је сва снага лудила Несносно, још једна зима за којом испарава Откопчај и скини Тражим змаја Како су Орсон Велс и Херберт Џорџ Велс... Орсон Велс је октобра 1938. Емитовао репортажу о рату, Космопловца и футуристе, Херберта Џорџа Велса... Наиме, Невил Чемберлен је Маестрално навукао Адолфа Хитлера И друга позната светска имена Док је Винстон Черчил Припремао марсијанску флоту И прикривао поверљива документа Истовремено је, да подсетимо, ИБМ пратио кретање метеорита И организовао њихово уништење Недуго затим, у британске планове Умешала се машинерија Анонимног иноватора са Медисон авеније Која је убила Џонија и Бобија... Настала је још већа конфузија И више се није знало Ко кога убија Остала је нада да се на Марсу Ипак нешто мрда  Саша Б. Пешић Секунданти О непобедиве вечне секунде шампите у порцелану играчице које буде илузије пенушавим плесом у бездану Скривене међ лисице те дјевушке кокете босе фрагменталмо намигују жаокама царске осе Ко гудачи с педигреом партитура плету мреже амо намо љуљушкају очи клатна равнотеже Ревизија покрета Принцезу азурних трепавица с лицем громовника шапатима поезије шамарао је неизлечиви песник ... Како се усуђујеш ... зацвркута она мноштвом децибела језиком чије су значење разазнавали само одабрани ... Зар ја немам права на свога принца ... ... О не спорим душице ја само исказујем љубав лепоти скривајући љубомору према пешчаним часовницима ... Нестварни звук распара простор На крову оронуле библиотеке неко је певао у заразном фалшу машући групици снежних кошуља затегнутих мастиљавим краватама које су му шепртљаво одмахивале одлазећи у празну будућност ... Заиста вам кажем пре или касније чудо ће се догодити ... Мамурни епицентрални трг расањивао се полако Пас солисте тајне филхармоније фатално заљубљеног у математичарку лајао је на први зрак сунца у коме су се купала два дечака јер не уме да верује осим у анатомију Испијајући трећу четврту пету ... човек опасно луд у свечаној униформи царске гарде љутито је урамљивао сваки покрет Много су га изнервирали Царски рез Извини царска птицо што се и ја скривам иза твоје невидљивости Пегаз ми тоне у молску равнодушност а звучни удар дише за вратом Они који су преспавали миленијум поларних отапања у сенци патуљастог џина јуришају кроз хроничне аплаузе у нови хормонски марш Одузимањем невиности у облицима се гаси природа Нико не зна колико је још секунди остало у васељени У очекивању експлозије дијафрагме сове искашљавају бибер у праху А Моцарт се насмејао најслађе у историји Нестанак Јарболима усамљеника жуборила је амнезија Стари господин Месец купао се наг у срцу фонтане непоправљивих романтика Кроз шаке су му цурели сати Мрмљајући шармантне безобразлуке засмејавао је девојчице сличне порцуланским шољицама из којих се пуши чај од нане У атељеу уметника коме се отварало треће око дечаци фосфорних зеница будили су се као црнци парализовани шамарима белих рукавица Лијандери су им кисело цветали у рукама Патуљасти војници од ражаног брашна надувени квасцем у праху хапсили су последњег контраша Одало га је мумлање незадовољстава из стомака Дебељушкасти голуб кљуцао га је без предрасуда Рођење репате бебе аплаузом су поздрављали љубитељи сензација Закривљени димњаци кашљали су у бодљикаво наоблачење Е сунце се више неће појавити Никада   Ненад Руменић
КАДА МЕ УБИЈАШ
Када ме трујеш чини то из блиставог звончића сасе или најтуфнастије печурке-амрел лепотице чије месо отровни мрешци красе; Када већ умирем нек буде од монументалног премлаза биљурног водопада два откуцаја после највећих екстаза. Када ме гураш чини то са прелепе шкотске хриди или горостас баобаба на којег се наша љубав попела да је нико не види; Када већ умирем нек буде падом са пунокрвног вранца најтреперавијих звездица на угљеном челу које ћу понети са собом дуж блиставог небеског кланца. Када ме печеш чини то ватром од хиљаду заложених Хетера или вулканом најраскошније купе који у свом страхоизливу увек помало претера; Када већ умирем нек буде у најсребрнијем језеру што безболно гута и шаље у своје ружичасте шпиље и чаробне одаје. Када ме режеш чини то из бриткосјајне халебарде или дивљастог листа скерлетуше-булке што пониче из најдивније пољске гарде; Када већ умирем нек буде под локнама најљупкије маркизе пред којом ничице падају мушке ћуди и девизе. Када ме давиш чини то у најдревнијем раскалашном мору или божанском нектару што ваља исплутала тела у чистом мрамору; Када већ умирем нек буде уједом бесне мачке светлуцавог крзнетка да ми пред очима бриди спона персијског порекла. СОНЕТ О ВИВИЈАНИ Где лелуја сјајна вода сласти, Вивијана и извире наша љубав с' венцем од љиљана ту Нереиде прозирне пеном бучних океана замагљују блага стакла још неизгледана Скакао сам махнит са дугачких лијана у клупко врелог додира са змијама тражио крајичак облачка марципана што пушта се ко судба са твог меког длана Сва демонска сила у линији чела растерана славна на почетку наших блиских дана сада је прах трулежи,клица утабана; Бежимо чезама морских коњица до вилинстана тиркиз-шума је спремна и постеља очешљана да прими тај урес светлопис вулкана. ИЗГНАНСТВО Тоциљам,посрћем,бесне лисице подмећу ногу не дају крила да размахнеш у крлетки анђели су то поцрнели у сплетки тек казна се смеши свиснута на глогу. Вулкански је пржипламен језичина завист што пахнасте пчеле смота у један цуг гусеница сад подсмеха ситног гмиже круг моћи, да сузбије један даровити лист. Упада занесени орах у страшне менгеле чује се крцкање амбиције тог протезања ромори,цвили исколачена креација без презања руше јој смисао – ахатне небодере беле. Како је само подмукла тровачица Локуста кад крв твоју у смољиво мастило умачу а парче смелог мозга стављају на ломачу да изгори целокупна жеља танких уста. Жудим,јурим, глуви пергамент остаје у далеким корацима сећања , изгнанство је мркогледно ал' трпко пространство где муза се свака тој рањеној души подаје.
Александар Антић
|
