Sakib

Bilo je to ljeto 97", tada još nisam bio mnogo star. Kroz maglu mi dolaze slike tog perioda, užitka trake kapitena lokalnog  košarkaškog kluba i curica koje su se vodile na friško deminirana polja i parkove. Eh da, to je bilo vrijeme mahale, života posebnog režima. Mahala kao mahala, jedna uska ulica oko nje 10 kuća, mnoštvo djece i graja.




I ne bi nista čudno bilo, da eto prošle sedmice u lokalnim novinama, na drugoj stranici ne videh tekst, da je dotični S.T. inače partijski covjek optužen za kradju dionica u vrijednosti od punih 45 000 tadašnjih njemačkih maraka, i to od nikog drugog nego od našeg Sakiba. Povuče me sjeta pa u bus i u staro naselje se vratim. Kada ono na mjestu stare birtije kod Fahre, sada vulkanizer mijenja gume. A pored Sakibove bandere, stavljen reklamni pano, koji pokazuje gdje je taj vulkanizer. Nema više rupa od gelera na zgradi, kao ni stare raje. Sretnem poznanika i s njim u priču tako, kaže došla curica ma kakva curica djevojka i po, kćerka od Sakiba. Živi u njihovom stanu na 3 spratu.

Studira psihologiju.

Onako sa smješkom primih tu vijest, sjedoh u bus i vratih se u realnost .

---

Amok! Amok!

Rihard Kac (1929)

U selu, dalje niz obalu, stoji istražarnica i u njoj izdubeno stablo mjesto gonga. Nadaleko tutnje potmuli, pravilni udarci tog talaimbasa: punk-tak, punk-tak. Lagano, bez uzbuđenja. Nije ozbiljan slučaj, samo požar. Ali što smeta požar u malajskom selu? Planulo je suho palmovo lišće, praskaju bambusovi štapovi, koji podupiru kolibu, a među njima se svijaju i zaudaraju rogožine po zidovima. Požar u selu je vatromet, šala. Za četrnaest dana sagrade urođenici nove kolibe; sa manje vašiju. Ne, požar nije ozbiljan slučaj za stražara. Ozbiljan slučaj zove se: amok.

Kad se čovjek upozna s Malajcima, misli spočetka, da nemaju živaca. Uvijek se smješkaju, uvijek su nečim zauzeti i strpljvi tako, da mi to nikako ne možemo razumjeti. Po temperamentu sasvim oprečni divljim i podmuklllm Papuama, koji stanuju dalje prema istoku. Ali ipak svaki čovjek ima živce, ima ih svaki narod i svaka rasa. Svi oni znaju za jad, ljutinu, gnjev i bijes. Radi se samo o tom, da li oni to bez zazora pokazuju kao Papue, puštaju, da napola očito izbije, kao mi, ili to potiskuju, kao Malajci. Njima zapovijeda običaj da se smješkaju, ali u srcu se i oni izgrizu. Potiskuju ljutinu, skupljaju je i gomilaju — dok ih ne raskida.

Duge godine može se u Malajcu slagati teret i kipjeti, čitav život. Kao što deva vuče teret, tako vuče i on breme svog jeda. Dok može. Dok mu se ne naslaže suviše na živce. Dok se strpljiva deva njegova smiješka ne složi pod posljednjom slamkom. To može da bude sićušna uvredica, koja mu stisne čeljusti i natjera pjenu na usta. Amok! Amok!

Gong u stražarnici grmi divlje i brzo: Trrrr! Prrr! Tak! - „Bježi, kud tko zna!“
Malajska reč amok, koja znači "napad nekontrolisanog gneva", ušla je u engleski jezik kao izraz to run amok, koji označava iznenadni, neočekivani napad ludila, ili situaciju koja odjednom neobjašnjivo pođe po zlu.

Eno ga već gdje leti: sitni smeđi čovjek sa krisom ili nožinom u ruci. Izmahuje u širokom krugu oko sebe oružanom rukom, pomamnom brzinom, ali pogađa točno i smrtonosno. Bivol, mirno pasući, pada na koljena sa izvaljenom utrobom; žena, pas, dva čovjeka i jedno dijete izdišu u krvi na putu. Amok! Amok! Gdje su drvene vile iz stražamice? Duga motka sa dva paroška, s kojom bi se dao zaustaviti. Gdje je? I tko bi se usudio da je uzme? Izdaleka bacaju kamenje pa njega, dok juri; sad bode kokosovu palmu, i neće da se odvoji od nje, bijesan, sto ne teče krv. Amok! Amok! Ovakav ludak ubije poprečno četiri čovjeka. Dok se ne sruši u grčevima. Ili dok drugi ne dohvate pušku i obore ga. Amok-trkača smije svatko ubiti.

Katkad to i nisu samo živci i nagomilan, ali potisnut gnjev. Katkad je to malaria tropica sa četrdeset i i po stupnjeva i delirij. A katkad opet uzajamna sugestija. Sjede tako dvojica, trojica u društvu, gladni, zabrinuti, mlitavi. Jedan rekne: »Umrijet ćemo« — »Svi moramo umrijeti«, pridruži mu se drugi. — »Umnrijet ćemo« — »Umrijeti« — »Moramo umrijeti« — »Umrijeti« — »Umrijeti!« — Umrijeti!!« — Kad počne ta litanija, kad oči sijevaju a zubi škrguću, treba izliti čabricu vode na momke. Ili bježati. Bježati je probitačnije!

Iz Surabaje na Flores htio sam se odvesti na »De Klerku«. A onda nisam imao vremena, pa sam se povezao idućim parobrodom. Tako mi je izmakao amok — a možda i ja njemu — koji je spopao jednog Malajca sa Timora na tom putu na »De Klerku«. Zato ne pričam svoj doživljaj, nego prepričavam ono, što mi je saopćio jedan putnik sa »De Klerka«, neki holandski nadzornik urođenika, koga sam našao na Floresu.

»U sat i po poslije podne napade nas taj mornar dvadesetih godina, urođenik sa Timora, gotovo slabašno momče. Siedili smo na stražnjoj palubi za ručkom: kapetan, glavni krmilar, prvi mašinist i tri putnika i razgovarali o ratu. Onako općenito. Prvi mašinist baš reče, da je rat već i zato zločinstvo, što nitko ne smije ubijati svog bližnjeg, a utom izleti iz kuhinje Timorac sa zabačenom glavom, prevrćući očima i sa nožem u ruci. Nož bijaše crven. Kasnije smo vidjeli, da je njim već ubo Javanca kuhara i jednog malajskog putniika ispod palube. Leti on palubom, a pomoćni krmilar ne znajući pravo, šta se dogodilo, htjede ga zgrabiti za rame. Amok! Pomoćni krmilar zove se Buteling. Ili bolje reći, zvao se. Kad su ga kasnije iznosili na kopno, bio je bez svijesti, sa tri strašna uboda na prsima. Malajac ga je izbo munjevitom brzinom. Kao guja. Kapetan Van der Meyden opazi to sa pročellja, shvati, o čemu se radi, pa podiže još u pravi čas stolac. No Malajac mu je već sjurio nož u rame. Ali se odbio od stoilice pa poleti kroz sredinu broda ispod mosta. Četvrti oficir Clerq navali na njega sa strane i posrne natrag sa rasporenom rukom. Sad pojure za njiim prvi mašinist i prvi oficir. Mašinist dohvati željeznu polugu i malo zaostade. Tako ga prvi oficir stigne sam, udari ga koljenom u krsta, sruši ga i maši mu se za nož. Ali Malajac se okrene, trgne prvom oficiru nož kroz šaku i zasiječe mu pritom četiri prsta, kroz tetive sve do članaka. Malo će što moći s tom rukom. Sada doleti glavni mašinist Bit Zegfeld, jaka debela ljudina. Onaj koji je govorio o ratu i da se ne smije ubijati. On ga raspali željeznom motkom po glavi i obori ga. I volu bi taj udarac smrskao lubanju, a Malajca je samo omamio, jer je još u zadnji čas trgao glavom, tako da ga je udarac samo okrznuo. — Glavno je, da su ga uhvatili i svezali, i sad je u zatvoru.«

»Zar nije u ludnici?« zapitam ja. — »Možda će dospjeti u nju, jer u ovom slučaju ima i ludiila i zločina. Bolovao je od malarije. Ali kad je izbo kuhara, bio je još pri čistoj svijesti.« — »A zašto je prekipio?«— »Jer mu je kuhar uskratio šalicu kave.«
To je bila zadnja slamka, pod kojom se slomio smlješak tog Malajca sa Timora. Sitnica. Šalica kave… Ne daš je? Amok! Amok!

Dva mrtva, a četiri smrtno ranjena…
Ali tko zna, na kakav je teret pala ta slamka?

---

     

           Bela Hamvaš 

Mađarski Hiperion


PRVO PISMO

Poslednjih deset godina života želeo sam da provedem pored mora. I evo
me ovde. Tako je bilo i u mladosti. Kada mi se probudila svest o tome
s kakvom sudbinom moram da se borim na ovoj zemlji, pothranjivao sam
ovu misao: otići. Hteo sam da živim u Engleskoj ili Nemačkoj. To beše
još u ono doba kada je u meni gorela herostratska želja za slavom.
Beše to slabost, danas već znam. Ne kao da bi takva bila svaka žudnja
za slavom. Postoje i one koje ponosno cvetaju. Plutarh priča kako je
zatekao Cezara da plače u šatoru centurije. Šta ti je, zapitao ga je.
Dvadeset devet mi je godina, uzviknuo je Cezar, Aleksandar Veliki je u
ovim godinama već i Indiju osvojio. A šta sam ja?

O, ja nisam bio Cezar. Čak i ne znam šta me je zadržalo da ne palim
crkve. Beše to slabost. Čak i nije bila žudnja za slavom. Ništa nisam
postigao. Ali sam znao i da nikada ništa neću postići. Želeo sam da
odem u drugu zemlju. Ali je potom usledio trenutak kada sam uvideo da
za ono što ja hoću, prvi preduslov jeste da ostanem kod kuće. Svuda
bih bio bez korena, upravo s ovim i upravo ovako. U inostranstvo može
da ide inženjer, lekar, bankar, mogu čak i sveštenik i vojskovođa. A
ja sam bio onaj neko ko ne može. Morao sam da ostanem. A moram da
ostanem i sada, na kraju života, kada više i ne želim ništa drugo do
da potpuno sazrim. Evo me u ovom narodu, u ovoj zemlji, svaka mi je
namera bezuspešna, svaka reč uzaludna beše, svi planovi su mi se
razbili, propao sam, neprimetno, suvišno i nepoznato. Ne gledam more
na čijim obalama sam želeo da umrem, ne osećam miris smokava i
obalskih borova, koji maestral donosi iz zaliva, i ne čujem romor
talasa na hridinama. Čak i ovde poraz. Moj dajmon me ne pušta. I nemam
nikakve utehe. Znam da neće biti potomstva koje će me poštovati. Ono
što sam ja radio tako je nečovečno da se prema tome neće prodobriti
nikakvo potomstvo. Nisam naklonjen nikome, čak ni njemu. U meni niko
neće naći opravdanje. Nigda ovde nije bilo čoveka koji je manje bio
umiljat. Ali i inače, potomstvo! Neće ono imati ni želje da se muči
hartijama. Dolaze vremena koja će zaboraviti svaku prošlost.
Sadašnjost će nagnati ljude da zaborave prošlost - ne zato što će biti
veoma srećni, nego upravo veoma nesrećni, toliko čak da niko neće
umeti da im ublaži patnje. Zašto bi baš iščeprkali mene koji nemam
nikakvo saosećanje prema njima? Vreme slova je i inače već minulo.
Pisanje je nesavremena strast, i sve više će to biti. Biće zaboravljen
svako ko je pisao, čak i ja. Postoji u meni jasnovidost da to kažem,
ma koliko je sud težak, naročito za mene sama, u čijem životu postoji
tako užasna nesrazmera između onoga što sam ostvario i onoga što se u
meni primećivalo. I tako, ono što sam činio, zauvek je izgubljeno. Čak
i ovo. Jer ostali? Ko sme sebe da postavi uz mene. I kada to pitam, ne
govori li iz mene oholost. Toliko sam sâm da ne samo što jedino ja
umem to učiniti, nego sam ja i jedini koji zna šta sam uradio.

DRUGO PISMO

U svojoj osami sam mnogo razmišljao o mađarskom Hiperionu. Ko je taj
Hiperion? Kako bi bilo razumljivo šta hoću da kažem, treba da održim
celo predavanje.

U većini vremena bilo je ljudi za koje nemam drugog izraza, sem da su
jahu. O kome i o čemu piše ovaj jahu? Razume se, o samom sebi. Cela
književnost je takva kao da neko kroz ključaonicu viri u sobu
mladenaca koji se nalaze na bračnom putovanju. Svejedno je o čemu se
piše, o dž'entriju ili građaninu ili oficiru ili proleteru, sve je
jahu, lakoumno, drsko i otužno. Ni reči više o njemu, već je previše
što ga čovek primećuje.

Drugi nije tako ogavan, ali je još otužniji. Od šećera je. To je moda.
Kod nas ga predstavljaju Karolj Kišfaludi ili Jokai. Opevaju smeđi
frak boje duvana i baš tadašnju operetsku divu, novog čoveka doba,
neustrašivu gospođicu lekarku, ili generala koji je postao prodavac
novina. Neutešno je od šećera sve, juriš Zrinskog i sudija, najezda
Tatara i zalagaonica. Neka bude dovoljno.

A sada sledi opasnik, nadmeni. Ovde spadaju Balaši, Čokonai, Petefi,
Adi. Sve sam plamen, grčka vatra, kulise, uvodnici i očaravajući
tenori. Veoma lepo otkrivaju svoje grehove i tako su neodoljivi kada
ih nešto zaboli, ljubav ili opšte stanje. Ovi blistavi lakrdijaši i
patnici dražesnih pesama svi su rođeni da budu najveći mađarski
pesnici.

Tako se stiže do prikrivenog, koji je zapravo druga strana nadmenog.
Faj i Aranj. I ovaj je opasan, jer je mudar i trezven i uzda se u
budućnost. Uvek ima nešto u torbi čime pobunjenike opominje na mir.
Prošlost je bila lepa i budućnost će biti takva, samo je sadašnjica u
škripcu, ali uzdajmo se i verujmo, poštenje, rad, male radosti i mali
katehizis, dakle sve maleno.

Sledi kameni čovek, nedovršeni. Berženji, Verešmarti, Kemenj, Zrinski.
Nije isklesan sasvim iz stene od koje je načinjen. Sve sama težina,
poremećena bezobličnost i masivna nezgrapnost. Noćna figura, nadnosi
se nad dubine, ali ne ume da se stropošta, visi tako i nije ga lepo ni
pogledati. Užasno sve zna, i zato se ubija otrovom, narkotizovanim
kompromisima. Živi u nedruželjubivoj osami, bespomoćno, gušeći se u
sitničavoj okolini, besmisleno, daleko i pod znakom pitanja i pred
sobom, večito iščekujući svetlost, u večitom mraku.

I na kraju jedan čovek. Bešenjei je celokupan mađarski duh, izgubljeno
neznanje, koji katkada obraća pažnju na spoljni podsticaj, čak i uči,
i sam započinje rad, ali sve što izađe ispod njegovih ruku, jadno je,
ispunjeno planovima i snovima, bez odvažnosti i samostalnosti, sve
sama revnost i sama nemoć. Nema nijedne samostalne misli, neće dospeti
mnogo dalje od mrmljanja, a na kraju će se opet izgubiti. Bešenjei je
bedan pisac i pesnik Sve što napiše jadno je. Ali kod Bešenjeija nije
važno kako je pisao. Sem njega, svi ostali su uživaoci i preuzimači, i
uvek čekaju gotovo i dobijaju gotovo, odnekuda, svejedno je da li su
to zanatski proizvodi, moda, ukus, državni poredak, religija. Nasuprot
ovakvom lošem stanju, on je taj koji pokušava da stvori duh sopstvene
zemlje, on je taj koji je predak u odnosu na generacije potomaka -
večiti predak. Predak je takvom razdoblju koje nikada neće uslediti.
Bešenjei je budilac koji hoće da iznutra razvije duh, jer vidi da
nasleđivanjem nema potpunog života. Dok nema baštine, primera, dok se
duh ovde ne može nasleđivati, dotle sve živi od zajma dugih, jezik,
životni poredak, država. Ali nije u tome veličina Bešenjeija. On je
najbliži Hiperionu.

TREĆE PISMO

Još bih mnogo mogao govoriti o Bešenjeiju. Nedavno sam opet uzeo
njegov Svet prirode. "Dosadno je tvrdo razmišljanje", kaže odmah na
početku. Strahuje da ga čitaoci neće razumeti. Ko se toga boji, već je
izgubio. Kako je plitak! Otkriva da je "sve tajna". Zar nije užasno?
Od poglavlja "Čovek kao dojenče" može se razboleti. Poglavlje
"Mladost" liči na one pobožne sveščice koje pišu senilni popovi, a
prodaju ih ispred crkve stare gospođice od kojih se širi zapah. To je
određeni ton jagnjenceta koji čovek i nehotično mora da održava u
ravnoteži nekim bezumnim zlodelom. Da li je taj čovek čitao Voltera?
Da li je ikada video ove redove: "...dok je čovek siromašan, nije mu
potreban bog, čim da pare na zajam, odmah zahteva da njegov dužnik
bude vernik. Želim da moj advokat, krojač, sluga i supruga budu
vernici". Za jagnještvo je uvek bila potrebna nespretnost, ali posle
Sterna? Bešenjei je pesnik i mislilac i državnik, ali loš državnik,
još lošiji mislilac, a najlošiji pesnik. Kaže: "Mnogi izgubiše
besmrtno ime - Sudba im ne postavi život na put - Veliki vitezi umiru
za ručicom pluga". - E, time on sebe pogađa usred srca i celokupni
mađarski duh. Jer je on taj veliki vitez. Razume se, neka nevolja
postoji. Situcija nije tragična, nego nečuveno smešna. Veliki vitez
koji umire za ručicom pluga komična je figura. Bešenjei je
pretpostavljao da drugačije i ne bi bilo moguće nego onako kako jeste.
Iako je baš to ono što nije moguće. Sudbina je upravo to što je sve
onako kako jeste, neminovno, jer je baš to sudbina. Da veliki vitezovi
umiru za ručicom pluga, to je tema za humoristu. A humorista i polazi
od toga kada pretpostavi da u raju najveći dramski pisac nije Šekspir,
nego neki šuster, a najveći vojskovođa valjda nije Cezar, nego
odžačar. Vitez koji je zalutao do ručica pluga, komičan je. Nije
postao ono što je bio! Ali ne zato što ga je neko drugi sprečio. Nije
postao jer on prosto nije to bio. Ko sam ja, to sudbina bolje zna nego
ja. I ako sam ja drugog mišljenja, postajem smešan zajedno sa svojim
mišljenjem. A to se uskoro ispostavilo i kod Bešenjeija. Nije on bio
veliki vitez - odnosno nije obdaren za vladanje. Morao je da umre kao
pustinjak. Gde odaje sebe? Na bezbroj mesta. A sasvim je
karakteristično mesto na kraju prve knjige kada piše o Aleksandru
Velikom: "Ceo svoj život pogrešno je postavio." - "Kakvo ogromno
uobraženje, vladati s kraja na kraj sveta." Izgleda, ovaj strah od
velikih stvari jeste nerazumevanje velikih stvari. Nešto tako može
reći samo onaj u kome je nešto umrlo, i u njemu je pokopano.

Veličina! Hoće da bude mudar. Nema blesavijeg čoveka od mudrog. Ali:
"Nikada nisi okrvavljen, zar ne... zabavljajući se pišeš, znaš,
zabavno će biti prihvaćeno. Svoju pravdu ne mešaš s krvlju". Da,
pravda pomešana s krvlju! Krajnju ozbiljnost je izgubio pred samim
sobom. Ne piše tigrovske istine koje će, ako ih napusti, skočiti na
njega i rastrgati ga. Nije to istina života i smrti! Nije to nešto što
pouzdano mora da zna, jer ako pogreši, kraj je. Ali: "more samo tihu
penu u sebi baca... a duša ćuti." Sedi u "Velikoj Senci". "Živ u smrti
sedi, gde se pokreće samo zato da bi osetio sebe i da mu u mukama srce
neprekidno krvari." "Postao sam kao hodočasnik koji se u pustinji
skriva, napustivši svoj svet, sedi sam... pišem u svom miru, u svojoj
muci, ne znajući šta me privlači."