P R I Č E

Vladan Matijević 

Proleće Filipa Kukavice

Trčim ukrug i mašem rukama. Trčim ukrug i mašem rukama. Trčim ukrug i mašem rukama...Ispoljavam svoje ushićenje. Opasno je po štitnu žlezdu gušiti osećanja u sebi i zbog toga se ovako ponašam. U vreme kada sam počeo da ispoljavam radovanja trčanjem i mahanjem ruku činilo mi se to pomalo blesavo, ali sada mi je simpatično. Po odeći i po kosi zakačio sam ptičije peruške i osećam se  još bolje nego u običnim trenucima radosti. Peruškama se kitim samo u izuzetnim svečanim prilikama, u prilikama kao što je ova. Hodajući parkovima sakupio sam lepu zbirku raznoraznih peruški. I prijatelji su mi s plutovanja iz inostranstva uvek donosili po neku šarenu perušku, najčešće ukrasne ili egzotične ptice. Jedino nemam peruški ptica pevačica, ako i imam, to je zbog mog neznanja da je ta ptica ptica pevačica. Njih uopšte ne volim. Dok druge ptice kljlucaju, traže hranu, prave gnezda, brinu o potomstvu, pevačice sviraju kurcu. Tako su neodgovorne a to mrzim.

Davno sam zaboravio da se smejem, zato umesto smeha, trčim i mašem rukama. Trčim i mašem rukama. Trčim i mašem rukama...Usporeno trčim, i takođe usporeno, mašem rukama, povremeno čineći baletske skokove. To sve liči na podražavanje ptice dugačkih krila koja se zaleće da bi se odvojila od zemlje i poletela. Ruke su mi širom raširene i pri mahanju njihove amplitude su male. Obe ruke istovremeno ( to se valjda podrazumeva ) podižem i spuštam, pokrećem ih samo neznatno u ramenima, a u laktovima nimalo, jedino su mi zglobovi šaka maksimalno pokretni, njima mašem gore - dole, ali i to činim usporeno i sinhronizovano. Kada mi je leva šaka gore, i desna je, kao uostalom i ruke, a kad spustim ruke u niži položaj, tada spustim i obe šake. Pri podizanju ruku, malo izdignem telo, a kad spustim ruke, i u kolenima se malo spustim. Svaki četvrti put pri izdizanju tela odskočim od patosa simulirajući tako da pokušavam da se odvojim od tla, to jest, da pokušavam da poletim. I sve tako. Ukrug. Dok se ne umorim, ili dok ne zaboravim zašto se radujem.

1

!?

2

Iako sam zatečen i zaprepašćen, za tren sam se snašao. Rekao sam nije to moje. Tako sam ubedljivo i hladnokrvno zazvučao, da sam se i sam začudio. Okrenuo sam se i počeo da zveram po sobi glumeći da nešto tražim. Na taj način sam pokušao da ga izbegnem, međutim bez uspeha. Ispred mene, u sobi, moja stanodavka uporno stoji ispružene ruke i drži ga medju prstima. U ušima mi odzvanja njen prilično radostan glas imaš piismooo. Do sada nisam ni slutio da je toliko zla da ne može ni da prikrije radost zbog tuđje nevolje. Smeška se, a ko zna šta piše u pismu. Jeste, jeste tvoje, piše tvoje ime. Kurvo matora, ti znaš koje je moje ime, mislim u sebi. Ofarbaj se u plavo da svi znaju da si kurva. Verovatno je osetila da se u meni kuva i više ne izgleda radosno, izgubila je svaku nadu da ću pružiti ruku da ga uzmem, pa pismo spusti na sto, okrenu se i pođe. Kroz otvorena vrata pogledah napolje. Vreme je odvratno. Sija sunce, a to pogoduje virusima. Izašla je i zatvorila vrata. Prišao sam stolu, nagnuo se nad pismo. Na koverti stvarno piše moje ime. Strašno.

Zatvorim oči, pa ih naglo otvorim, ne vredi, na stolu i dalje stoji pismo na kome piše Filip Kukavica trideset dve hiljade Gradac ulica Mila Radosavljevića Abaza šezdeset dva kroz tri. Sve bez greške. Čovek nije svestan kako problemi mogu iznenada da dođu. Ne smem da se usudim da ga dotaknem, a kamoli da ga otvorim. Čini mi se da bi mi bilo lakše da je adresirano pisaćom mašinom ovako, pisano rukom, izgleda suviše intimno. A ja, ako se nečega bojim, bojim se intimnosti. Kao pribor za pisanje korišćeno je naliv - pero. Da je padala kiša dok je pismo putovalo, možda bi se okvasilo, pa bi se slova zamrljala i pismo mi ne bi ni bilo uručeno. Ali kiša nije padala, mastilo je ostalo suvo. rukopis kojim je adresirano pismo sitan je i pedantan. Mislim da bi se za njega moglo reći da je ženski. To tek može da bude opasno. Što žensko zna da sastavi pismo, sačuvaj bože. Jedno takvo pismo ume da upropasti čitav život. Slova su malo šiljasta, blago nakrenuta na levu stranu. Bilo bi dobro da sam grafolog, oni na osnovu rukopisa umeju da odgonetnu karakter čoveka, ali nisam grafolog. Ja sam nesrećnik koji je ni kriv ni dužan dobio pismo.

U gornjem desnom uglu pisma je marka pretežno cigla crvene boje. Čini mi se da na njoj vidim neke zgrade i vodu ispod njih. Blizu njene donje ivice nešto piše, verovatno šta je na njoj, ali to je toliko sitno za moj vid da i ne pokušavam da pročitam. Marka je dosta bledo i neubedljivo poništena. Na pečatu se ne razaznaje datum koji govori kada je udaren, jedino se nazire jedna jedinica, i mislim, sedmica. Ne razaznaje se ni ime mesta u kome je pečat udaren, samo su jasna dva - tri slova od kojih jedno i nije iz naše azbuke. Pored marke je zalepljena zatvorenoplava pravougaona nalepnica na kojoj belim slovima piše By air mail /  Par avion. Razumeo sam ono avion. To mi je dovoljno da se još više zabrinem.

Odvažih se brzo, kao da će da me oprži, okrenuh pismo, i spustih ga na sto, na isto mesto. S druge strane ništa nije napisano, nema imena onoga ko ga šalje. Da ima, pa da velikim slovima preko moga imena napišem  PREMINUO i da pismo vratim pošiljaocu neotvoreno. Ali daleki pošiljalac je očigledno mislio na sve. Ta misao mi budi veliku nelagodnost.

Ona natire testo i peva o Coko Coko, crno oko, garava devojko... Morao sam da odem do stanodavke. Pitam je da li je negde potpisala kad je uzela pismo. Začuđeno me gleda, ne peva više. Ruke su joj još u testu, samo sada miruju. Njeno držanje je prilično izmenjeno. U mome pitanju je očigledno osetila strah, pa mi zato dosta tiho, maltene poverljivo, kaže nisam, našla sam ga u sandučetu. Ovaga puta nema ni traga onom njenom radovanju koje je ispoljavala onda kada mi je donela pismo. Kurvo matora. Pita me zašto te je toliko uzbudilo pismo, i pilji u moje oči, htela bi nešto više da dozna. Sada je i ona, kao zabrinuta. Nije me uzbudilo, onako pitam, kažem a mislim video bih tebe da si ga ti dobila. I odlazim. Ne znam šta da mislim, ipak je dobro što nije ništa potpisala.

Vraćam se u svoju sobu i gledam u njega kao u neku opasnu zverku što mi svakog časa može skočiti u oči. Ne usudjujem se da ga bacim a, normalno, ne smem ni da ga otvorim. Ne znam šta ću, a i ko bi znao da mu se ovako nešto iznenada dogodi. mislim da je najbolje da odložim rešavanje problema za kasnije. Mora da će mi jednog trenutka samo doći na pamet šta da uradim. Uzimam pismo i podižem ga sa stola. Jeza me obuzima dok ga držim. Između kažiprsta i palca osećam njegovu debljinu. Ko zna šta piše. Stavljam ga na vitrinu. Bolje tu da stoji nego na stolu, ako ništa tu je neuporedivo manje izloženo mom pogledu. Trudiću se da o njemu ne razmišljam. ako bude sreće, zaboraviću ga.

4

Znao sam. Tu je. I ovoga jutra, kao i svakog predhodnog, prvo sam proverio da li je pismo još uvek tu. Ali iako je ono tu, i dalje se nadam da ga jednoga jurta neću zateći, da će samo nestati i rešiti me briga. I tada će mi još ostati da ubedim sebe da  ga nikada nisam ni imao, već da sam sve ovo sanjao. ali kako dan odmiče, sve više mi se čini da su moje jutarnje nade blesave isve češće pomišljam da će me pismo čekati do sudnjeg dana, i dan posle. Trudim se da o njemu ne mislim, međutim, ja o čemu mislim, mislim samo o njemu. Apetit sam skroz izgubio, zlovolja me ne napušta. Sve češće pomišljam na samoubistvo.

Stanodavka me na kratko pogleda ispitivački, a onda mi okrenu leđa i nekuda šmugnu. Odavno već beži od mene i ponaša se kao da je preplašena. Vetar hoće da mi izlomi kišobran. U unutrašnjem džepu nosim pismo, i ono je moj najbliskiji kontakt ostvaren s njim. Nije mi lako, ali moram istrpeti da bih povratio pređašnji mir. Moj najbolji prijatelj Stracimir u kokošaru nalaže neku patku. Odmah sam pokušao da ga zbrzim, da mu poklonim pismo. Ali on se nije dao prevariti. Ne časeći ni časa počeo je da se pravi lud, i da se nešto iščuđava da govori ali to je tvoje pismo. Ako je moje, uzmi ga ti, meni ne treba, ubedjujem ga. Ne vredi. Obećavam mu, iz moje zbirke ptičijih peruški, sve peruške koje su mi duplikati . Međutim, on jednako ponavlja ali to je tvoje pismo, ne razumem. Razumeš ti dobro, mislim se. Dođe mi da mu šutnem patku. On mi više nije prijatelj. Istina, ni ja ne bih uzeo njegovo pismo, ali on to ne može da zna. Kiša sve jače pada. Ona patka me bezobrazno gleda. Iako sam razočaran i ljut na Stracimira, ne odlazim. Mnogo bi mi značilo i to, kada bi prihvatio da uzme pismo bar na dva - tri dana. Plačnim glasom ga molim ne moraš ni da ga otvoriš ako nećeš, samo ga pričluvaj dok se ja malo odmorim i dok se naspavam, pa ću ga ponovo uzeti. U prvom trenutku, lepo se videlo, bio je spreman da mi izađe u susret, a onda se iznenada uozbiljio i kategorički odbio. Nisam glup. Shvatam: ja sam  pismo dobio, ja ga moram i ispaštati.

5

Ubiću stanodavku ! Nema mi druge. Moram. Ove noći ću isplanirati savršeno ubistvo, i miran sam. Ubistvo je preduslov da bih mogao sa srca da zbacim teški kamen. Jedino rešenje koje mi se nameće u vezi sa pismom jeste da ga spalim ovako još ne otvoreno, i da se posle pravim kao da ga nisam ni primio. Problem je stanodavka, koja može u svako doba dana svakome reći da ga jesam primio, i zbog toga joj moram smrsiti konce. Neće mi biti jlako, ali kad pomislim da ću se tako osloboditi danonoćnih muka, više sam nego siguran da ću za ubistvo smoći snage. I posle mogu da pevam.

Neka živi kurva matora ! Kada sam se setio da i Stracimir zna za pismo, odustao sam od ideje da je ubijem. Mislim da bi bilo previše da ubijem i stanodavku i Stracimira zbog jednog pisma. I ono što je naizgled najteže, u stvari je jedino rešenje.. Otvoriću pismo. Pa šta bude. Bilo kakva sadržina pisma možda je i bolja od ovakvog života. Uostalom ukoliko mi se sadržaj ne bude dopao, koverat ću ponovo zalepiti i sve ću vratiti u pređašnje stanje, a sebe ću naterati da se ponašam kao da pismo nisam ni otvorio i kao da ne znam šta u njemu piše. Zbog toga što ne mogu ni da zamislim lep sadržaj, pismo moram otvoriti pažljivo, nipošto ne smem dozvoliti da se ošteti.

6

Ko bi mogao da se nada ovakvoj sreći. Unutra je bilo jedino moguće dobro rešenje.

Otvorio sam ga čim je svanulo. nisam popio ni jutarnju kafu, nisam ni mogao da je popijem. Otkad sam odlučio da otvorim pismo svakog jutra sam ga uzimao, rukom mu određivao težinu, okretao ga, zagledao, a onda ga vraćao, na vitrinu i odgađao otvaranje za sutradan. Predhodne noći, čvrsto sam odlučio da više ne odlažem njegovo otvaranje. Šetao sam po sobi cele noći, nisam ni legao, a kamoli pokušao da spavam. Kad je počelo da se razdanjuje, kao u bunilu, stavio sam na šporet vodu da se greje i držeći pismo iznad lončeta preplašen čekao da vodena para odlepi koverat. A sada mi se oči vlaže od neizmerene radosti, i srce razdragano tuče, hoće da mi iskoči iz grudi. Ali se i dalje ne pomeram, a do sada bi trebao da sam se već okitio ptičijim peruškama i da sam već počeo da ispoljavam ushićenje. Ne znam šta čekam. Vreme prolazi sva voda iz lončeta je isparila čujem pucketanje gledji, međutim, još uvek ne mogu da odvojim pogled od praznog lista papira koji držim ispred sebe.