Као што су многи приметили, модерна наука је постала религија, у најмању руку за западног човека. Као и друге религије, она има свештенство, грубо организовано по хијерархијским линијама. Она има храмове, реликвије и ритуале и има тело закона. И, као и друге религије, има своју митологију. Један нарочити мит тврди да ако се, рецимо, кроз експеримент нека научна теорија суочи са једном једином противуречношћу, једним доказом који ремети непрекидност њене истинитости, онда се аутоматски та теорија склања у страну а нека нова теорија која узима ту противуречност у обзир се усваја. Ово није начин како наука заправо функционише.

У ствари, неки људи имају исту врсту врло дубоке вере у модерну науку, као што други имају у религије којима припадају. Вера у науку, утемељена у својој сопственој догми, води до одбране неких научних теорија дуго пошто се открију примери противуречности, који ту теорију доводе у питање. Штавише, проблематични докази противуречности теорија се начелно не укључују у тело науке на слободоуман начин, него кроз прераду већ постојеће зграде (као, на пример, додавањем епициклуса – епициклуси су додатна сложена кретања која су приписивана небеским телима, да би се отклониле противуречности настале упоређивањем теоријске основе Птоломејеве астрономије и резултата посматрања – прим.прев.) и уопште на начин на који резултујућа структура науке и њених процедура искључује могућност довођења самог подухвата у питање. Другим речима модерна наука се учинила имуном на
кривотворење у било ком смислу који би истински верник прихватио као аргумент.

Можда је најразорнији ефекат модерне науке тај да чини да њени верници поверују да је она једини легитимни извор знања о свету. Будући високи свештеник, ако не и бискуп, у катедрали модерне науке – на мом универзитету, Масачусетском институту за технологију – могу да посведочим да многи од оних које понекад волимо да зовемо „МИТ породица“, факултет и студенти, верују да заиста нема другог легитимног извора знања о свету осим модерне науке. Ово је исто тако погрешно уверење као и уверење да човек не може задобити легитимно знање ма одакле друго него из религије. Обадва уверења су подједнако погрешна.

До недавно, модерној науци, посматраној као религији, мањкало је божанство погодно као предмет обожавања. Машина, која се уопште представља као нешто што има каишнике, покретне делове и тако даље, постоји до сад већ дуго времена. Модерном човеку машина сигурно представља снагу, контролу, мајсторство над природом – другим речима, атрибуте које и треба да има неко божанство које се може обожавати. Али машини недостаје тајна.

Заправо људи често мисле да се углавном све може трансформисати, у најмању руку метафорички, у облик машине а онда схватити као такво. Машина је постала скоро универзално примењива метафора која разоткрива и себе и ствари на које се односи. Ово мишљење се укоренило како код интелектуалаца свих усмерења, тако и код обичних људи.

Можда највише људи данас мисли да се нека ствар не може разумети док се не сведе на механичке процесе. Мислим да је ова појава допринела неспособности науке да обезбеди идола кога би верни обожавали као истинског представника њихове раширене вере. Сад скоро, током мог живота, рачунар се појавио и чини ми се да рачунар задовољава ту потребу. Савремени човек је видео машине које физички уништавају и обнављају његову околину – багери, на пример, су учињени на његову слику и прилику. Багер има руку и шаку и копа земљу,подиже предмете и тако даље. Јасно то је нека врста имитације извесних аспеката човека. Али рачунар доводи ствари корак даље. Када дајемо инструкције рачунару да мисли (ако могу да употребим тај израз за тренутак) у имитацији људске мисли, ми прелазимо танку линију. Уопштено говорећи, пре него што напише програм за рачунар, човек верује да зна како да реши представљени проблем, и како да да инструкције рачунару, на такав начин, који ће да проузрокује, да он чини оно што човек има на уму. Ово није увек једноставан задатак.

Програми често не раде исправно и морају да се поправљају. То јест, грешке се морају отклањати – обично кроз дуг процес. То је процес писања, а док пише, човек учи. Човек седне, верујући да зна баш оно што хоће да напише, како тачно да програмира рачунар, и у чину покушаја давања инструкција, схвати да му недостаје разумевање. На тај начин, знање човека може бити унапређено баш кроз покушај да програмира рачунар. У сваком случају, једном када је компјутер паравилно инструиран, свакако постоји осећај – и ја мислим да он има извесну основаност – да се компјутер понаша на слику човека у смислу да га је он научио „да мисли“ (поново користим ту реч) као људско биће и да чини шта би човек чинио да реши одређени проблем.

Али, као што рекох, ово води прелажењу врло танке линије, и после прелажења преко те линије током програмирања, први утисак који многи људи стекну је да је личност инфериорна компјутеру – да је програмер у неком смислу оштећена имитација. И на одређени начин рачунар је бољи од људских бића. То је оно што подстиче осећање, не да је рачунар начињен као имитација човека, него је, сасвим супротно, човек начињен на слику рачунара. Тако можемо започети са мишљењем да је рачунар моделован према мозгу и људској мисли, а онда променити мишљење и рећи уместо тога да је сам мозак нека врста рачунара. На пример, јуче неко показа на своју главу и рече, „овај горе рачунар.“ Можда је то смерано као забавни гест, али у исто време, то је скоро уопштено признати коментар, такав који је, ја мислим, сасвим озбиљан и под извесним околностима, опасан.

Вештачка Интелигенција је под-дисциплина компјутерске науке која је поникла у Сједињеним Државама. На овом нивоу и, рекао бих чак, углавном у мојој установи (МИТ – прим.прев.), на њу се гледа као на чистији облик интелигенције од оног у људском телу. За рачунар се сматра мање вероватним да ће бити заведен слабим расуђивањем и другим потешкоћама произашлим из биолошког склопа људског бића. Мислим овде на гледишта неких мојих колега. На пример, Форестер, врло чувен по прављењу модела, рекао је у штампи да су ментални модели увек фалични, да ми можемо мислити боље и поузданије кроз рачунар.

Очигледно, онда, закључак до кога морамо доћи је да док сентиментални људи галаме да је Бог љубав, дотле чврсти модерни људи, или у најмању руку чврсти модерни Западњаци, знају да је бог заправо интелигенција. Надам се да је веома јасно да се ја ни мало не слажем са овим гледиштем. То је, међутим, догма тренутно-победничке „вере“ која обожава интелигенцију и њено утеловљење у рачунару. Ова „вера“ износи једно апокалиптично пророштво. У складу са тим пророштвом – које засигурно има неког основа у стварности – људи на земљи ће једног дана уништити једни друге и свој генетски материјал (семе ће им се затрти –  прим.прев.)


Наравно цела људска раса је у крајње опасној ситуацији. Изгледност да ћемо ми заправо уништити саме себе је превелика да би се занемарила. Она је веома, веома стварна. Неки од нас – надам се већина – који смо се борили против тога сигурно не верују да је то неумитан или чак пожељан крај људске приче. Али када неко прихвати, како су многе моје колеге учиниле, да је интелигенција у неком смислу смисао васионе, да бог јесте интелигенција, не љубав, да је, да поставимо то на други начин, сврха (ако човек може да користи тај појам уопште) органске еволуције не савршенство и прилагођавање живих организама њиховом мењајућем окружењу него радије савршенство узрастања интелигенције у васиони, онда истребљење људске расе такође постаје прихватљив крај.

Колико год то могло звучати чудно, ја помишљам да је ово гледиште веома широко распрострањено међу научницима и интелектуалцима у Сједињеним Државама. Прихватање ове тезе значи да човек прихвата да уништавање генетског материјала људске врсте није уопште нека катастрофа, под условом, наравно, да ми, људска раса, обезбедимо настављање интелигенције после људског нивоа. Заправо, судећи по неким мојим колегама, ми смо то већ постигли. Чак и ако земља експлодира у атомском холокаусту, ми смо сада послали рачунаре у свемир, који ће да наставе да круже, да врше своја израчунавања и тако даље. Ускоро, у складу са овом апокалиптичном визијом, ови рачунари ће бити у стању да се размноже, и када буду то учинили, људска раса ће испунити своју сврху.

Ово је ђаволска визија. У тој новој Утопији, бог ће отклонити извор снаге зла из васионе, а оно што ће остати, биће механичко краљевство у коме истина са великим „И“ (алузија на употребу великог почетног слова речи истина за опис истинитосног стања у бинарној логици – прим.прев.) и правда, или чиста интелигенција, могу царевати неометано заувек. Овакво размишљање, које, као што рекох, више или мање отворено почиње да преовлађује међу научницима, технолозима и многим интелектуалцима, је једна филозофска основа на бази које уништење људске врсте, веома реалистична претња, може да се брани. У одређеном смислу, оно даје филозофски нађубрено тло у коме идеја потпуног геноцида постаје замислива. Она уверава да је смисао васионе еволуција ма којег вишег облика интелигенције. У једном моменту ми смо били носиоци те еволуције. Као можда најразвијенија интелигентна форма у васиони, ми смо сада успели у стварању својих истински достојних наследника: рачунара. Ми имамо оруђе уништења у својим рукама, али, послали смо рачунаре у безвремени, бескрајни свемир, и тако, испунивши своју судбину, немамо разлога да се секирамо око вероватне смрти своје врсте. Управо у ово време, ова убилачка теологија осваја људски ум и дух. Они који шире ову идолатрију – а она је управо то, идолатрија – и који и сами поштују машине у смислу који сам описао, који сами не могу да виде оно што мени изгледа савршено очигледно – да постоји разлика између људи и машина, и између људске мисли и машинске мисли – ризикују по мом виђењу да постану потпуни саучесници (у покушају – прим.прев.) убиства Бога .