Небојша Галић  (11 година)

ЈЕДНО НЕСТВАРНО ПУТОВАЊЕ

Одбројавање је почело. Још десет секунди до полетања, таман довољно да охрабрим посаду новајлија.

Преко интеркома сам чуо: "Капетане Небојша, припремите се за полетање." У последњој секунди сам помислио: шта ће мени да се припремам, ја сам најискуснији пилот у читавој флоти! Убрзо сам се сетио да ово чудо ради на анти-материјски  погон. Другим речима, то значи да ова метална грдосија иде врло, врло брзо! Било је ужасно, као да ми слон стоји на грудима. Срећом, завршило се за пар минута.

Кад сам се опоравио од полетања, погледао сам брзинометар. Био је то прави шок.Осамсто хиљада километара на сат! То је осам пута брже од "Мун Хока", до сада најбрже свемирске летилице. Бесно сам питао контролу зашто ми није речено колико брзо ова скаламерија иде. Добио сам шаљив одговор: "Зато што онда вероватно не би пристао да идеш!"

После отприлике пола сата пролазили смо поред Месеца. Док смо пролазили поред тамне стране, видео сам легендарне зграде на Месецу. Испоставило се да су оне заправо оптичка варка.

Неколико минута после тога сва електроника је почела да се пали и гаси. Цела посада се престравила. У почетку сам и ја био уплашен, али сам се убрзо сетио да смо заборавили да отворимо соларне плоче. Када смо то урадили, све се вратило у нормалу.

 После тога је било мирно пар недеља. Затим је дошло време да прођемо између Сатурнових прстенова. Најзад смо угледали нашу дестинацију: Тритон. Одједном сам се тргнуо, сетио се својих дужности и издао наређење да се покрене протокол за пролазак између Сатурнових прстенова.

Нажалост, после тога је све ишло савршено, па нема много да се прича, али једна ствар је сигурна. Човека ће увек фасцинирати идеја о путовању до далеких светова.

---

Јордан Бегић (11 година)

СЕЛО У ПАРКУ

Једног дана сам отишао у парк Самном је био и мој брат Аранђел. Он је имао шест а ја девет година. Кренули смо да се играмо. У међувремену, лопта нам је одлетела у крошњу дрвета. Гледали смо горе и нисмо видели лопту. Уместо лопте угледали смо кућицу на дрвету.

Кућица је била мала и направљена је од дрвета. Ту су биле морнарске лествице. Попели смо се. Унутра смо затекли старе, прашњаве књиге. Био је ту и мали прозор. Узео сам једну књигу. Наслов је био
" Живот у српском селу ". Мало сам прелистао књигу. Мој брат није знао да чита али сам му ја читао. Показао сам на слику коња са јахачем.

Одједном, кућица се завртела и ми смо се нашли у селу. Када смо се погледали, били смо сасвим другачије обучени. Ја сам имао опанке, дукс прљав од сламе и шајкачу. Шајкача је била њихова омиљена капа. Тако је био обучен и мој брат. Сишли смо низ лествице и дошли у центар села. Тамо су куће биле од сламе и камења. Тада сам схватио да смо у некој врсти времеплова. Сељаци нису имали асфалтирани пут!

Ушли смо у једну радњу. Питао сам их зашто им светлост не улази у просторију ? Нису ми одговорили. Видели смо да немају прозоре. После неког времена мој брат и ја договорили смо се са сељаком да му направимо прозор. Прозор смо брзо направили, ставили стакло и мало платна као завесе. Када је светлост ушла у просторију сви су се обрадовали и мени и мом брату захваљивали.

Аранђел и ја размишљали смо како да још помогнемо сељацима. Мој брат је из џепа извадио мали трактор. Ставио га је на стазу и покренуо. Врло брзо десило се чудо. Трактор је од играчке постао велики. Цело село је изашло да види трактор. Сви су се радовали и веселили. Брат и ја смо се погледали и почели да се смејемо. Придружили смо се весељу. Један сељак нас је послужио вином. Пробали смо вино и завртело нам се у глави.

Следећег тренутка нашли смо се у парку. Питао сам брата где смо то били ? Он ми је рекао негде у селу. Кренули смо кући и на наше изненађење поред нас  је прошао сељак са трактором који нам је махнуо. Узвратили смо му и наставили путем кући.


Марко  Марковић  ( 7 година )

Сликар  Октобар

Октобар је за игру у кући са другарима, зато што је напољу хладно и углавном пада киша. У кући има  много играчака. Напољу је хладно. Ако је мало топлије могу да идем у парк и скупљам кестење. У кући је топло грејање, листови падају на све стране, а на планинама снег. Нечије баке праве добра топла јела. Када ми другари нису код куће играм се сам или читам. Пао је мрак и нико се не шета. Сви спавају и не чује се ништа. Доктори спремају лекове, војска оружје и војно одело, ватрогасци спремају секире, црева, а кад стигну код куће упадну у кревет и спавају. Кад стигне јутро, буде се и излазе по киши.

И даље неко спава због притиска.