ДАРОВИ
|
|
|
|
Балзакови књижевни
почетци
(преузето из српског књижевног гласника,август 1926) Душан З. Миличић Огромни и унивезални успех Балзакових романа учинио је да се не зна много за писца Маркадеа и Маћехе. За Балзака драмског писца мало се зна, као што се мало зна да су Жил Леметр, Емил Фаге, Анатол Франс и Пол Бурже писали стихове, а Шарл Бодлер ингениозне уметничке критике. Бранећи једну Балзакову драму од жучних напада париске журналистике, Теофил Готије рекао је да је Француска земља у којој се не признају више врста талента код исте личности. Те речи, које су требале да буду одбрана Балзаковог непризнатог драмског талента, нису довољно срећно употребљене кад се зна да је Балзак писац Вотрена, Кинолиних средстава и Памеле Жиро, драма које су четрдесетих година прошлог века својим сјајним неуспесима постајале славне. Једино Маркадеа и Маћеха носе обележје и трагове снажног Балзаковог генија. И поред свих неуспеха, Балзаков је дух стално био заузет позориштем, од којег је он, увек у илузији, очекивао бржи успех и универзалнију славу но од романа. Сувише амбициозан да би задовољио све снове своје чудне имагинације, Балзак и ако славан као романсиер, жели и тражи освајање једне нове књижевне славе. Читан и славњен у својој домовини, превођен и обожаван у свим просвећеним земљама, Балзак сања, целог свог живота, о општој књижевној слави. Поред допадања срца, он је тражио и заносне аплаузе руку. Зато га идеја о позоришној слави никада није напуштала. Поред славе, Балзак је у позоришту тражио и брзо богатство, како би се ослободио огромних дугова који су га немилостиво и џелатски тиранисали до пред саму смрт. Веома је природно што је Балзак, тај најдубљи и најреалнији сликар нарави свог доба, толико занет акцијом, тежио позоришној уметности. Ретка способност и моћ у сликању карактера, способност дубоке и тачне опсервације, минуциозне анализе и моћног стварања, инстиктивно га упућују на позориште. Нико, ни Молијер ни Шекспир, није тако дубоко разумео и тако рељефно изразио извесне људске страсти као писац Људске Комедије, нити створио толико живих личности којима време ништа не одузима. - Балзак је својим романима пружио драмским писцима једну неисцрпну ризницу дирљивих драмских ситуација, продубљених продирних анализа, и опажања дубоких и дубоко изучених. Један велики број његових романа драматизован је, с више или мање успеха. И писци од неоспорног драмског талента тражили су и налазили своје драмске инспирације у Балзаковим реалистичним романима. Александар Дима Син, Емил Ожие, Ханри Бек, и Жорж Ансеј, не би били оно што су, без писца Људске Комедије. И онда је природно што је у позоришту тражио своју нову форму овај духовни џин, свирепи опсерватор људског срца, овај моћни творац живих и динамичних типова, који је стављао у покрет цео један свет чудном тачношћу изучених личности, карактера и типова. Балзак је како смо рекли, имао високо схватање позоришта. У позоришту је он гледао универзалну школу морала и његова је неостварена жеља била да види своју Људску Комедију оживљену на позорници. Своју књижевну славу Балзак је прво затражио у драмској уметности, пишући у двадесетој години своје „ремек -дело” Кромвела, трагедију у стиховима, без књижевне вредности али значајну за изучавање Балзакове духовне биографије, трагедију која је лањске године први пут објављена. *
Почетком 1819, Балзаку је двадесет година. После трогодишњих правних студија на Париском Унивезитету и практичног рада у канцеларији код једног заступника и једног бележника, Балзакови родитељи почињу да мисле о кариери свог сина. „- Кроз четири месеца ти ћеш ући у двадесет прву годину, рече отац једног дана младом правнику;које занимање желиш да изабереш ? „- Моја ме склоност гони ка књижевности, одговори син. „- Ти си дакле луд ? „- Не, хоћу да будем писац. „- Изгледа госпођа де Балзак, храбрећи свог супруга погледом, да господин има наклоности ка беди ? „- Да, рече домаћин, има људи који осећају потребу да умру од глади, у болници. „- Хоноре, додаде госпођа де Балзак, наши су планови за вашу будућност: намењујемо вас бележништву. „- Младић учини један енергичан гест одрицања. „- Па ти не знаш несрећниче, речу му отац, чему ће те неизоставно довести књижевни рад ? У књижевности треба бити краљ, да не би био зидарски помоћник. „- Па лепо, одговори Хоноре, ја ћу бити краљ.“ После ове сцене, родитељи једва пристају да њихов син опроба књижевне способности. И пошто су они, у то доба, почели метриално да слабе, напуштају Париз и настањују се у близини престонице, свом сину одређују годишње издржавање, и остављају га у Паризу, дајући му двогодишњи рок да покаже свој књижевни таленат. Родитељи су се надали да ће се њихов син тргнути из свог заноса при првом сусрету са животним бедама и тешкоћама. Да би избегли смешне непријатности у случају да славни човек не успе у свом сну, родитељи држе у тајности боравак свог сина у Паризу, и говоре да је у Алби код једног њиховог рођака. Млади Хоноре се настањује у улици Лесдигиер, крај Арсеналске Библиотеке, и отпочиње свој херојско епски живот у беди и напору. И ту, у једној бедној мансарди, издвојен од живота и света, смишља чиме да прослави своје име. Балзака мучи идеја о једној трагедији. Он увижа све тешкоће модерних предмета који су за поезију неподеснији и тежи од натичких, јер је теже учинити занимљивим једног модерног човека. Али он осећа да писци у моди теже да напусте предмете који припадају застарелим родовима. И пошто жели да буде модеран, он тражи инспирацију у модерној историји. После извесних колебања, после неколико огледа на поезији, Балзак бира за почетак свог књижевног рада трагедију о Кромвелу. У то доба великог интересовања код Француза за енглеску историју, судбина Карла Првог није могла бит без живог утиска на младе имагинације. Тај интерес појачава и Вилменова Историја о Кромвелу (1819). Балзак се одушевљава предметом своје трагедије, и 6. септембра 1819. пише својој сестри да се дефинитивно задржао на Кромвелу, најлепшем предмету модерне историје. Главна тешкоћа., жали се Балзак сестри, јесте у версификацији јер он пише трагедију у стиху, да прослави своје име и да победи заборав. Он не пише за дневни укус, но за потомство, као Расин и Боало. Балзак жели да оживи тај процес и осуду енглеског Карла Првог. Три наслова се такмиче у духу младог драмског почетника; Кромвел, Ханриета Енглеска, и Краљеубица. Он је тако исто неодлучан у избору главне личности своје трагедије. Под живим утиском Босиевог надгробног говора о Ханриети, Балзак прво мисли да од ње створи хероја своје трагедије. Али једна представа Корнејевог Сине, којој Балзак присуствује, одлучује га за личност Карла Првог. Балзак шаље сестри детаљан план своје трагедије у пет чинова. Он тражи њене искрене напомене о свом првом књижевном делу. Он жели или да се обеси или да отпочне са „ремек-делом“,које треба да буде „требник народа и краљева“, и пише своју трагедију „пуну рђавих стихова“. Читајући наново стихове које је сматрао за величанствене, налази их „готово све лажним“. Он осећа да има мало дара за стихове. Али овом будућем учитељу воље и енергије, храброст и самопоуздање нису недостајали, и он завршава вероватно крајем марта 1820, своју прву трагедију, у прослављеној мансарди улице Лесдигиер. Балзак са тужном сетом описује у Шагренској кожи своју мансарду и живот у њој у доба стварања прве трагедије у тој страшној мансарди „жутих и прљавих зидова, из које је одисала беда“, чији се „кров стално спуштао2 кроз чије се“размакнуте црепове видело небо“. Ту у том „ваздушном гробу“ како Балзак назива своју мансарду, писао је он своје дело које је требало да га прослави и обогати. Рафаел из Шагренске коже, то је млади Балзак који живиу беди и сања о слави. „Мојих хиљаду и сто франака, каже Рафаел, требало је да подмире мој животза три године, и ја сам себи дао тај рок да објавим једно дело које би могло привући пажњу на мене, учинити ме богатим, и створити ми име. Радовао сам се помишљајући да ћу живети од хлеба и млека, као плустиљак из Тебаиде, утонуо у свет књига и идеја, у једној неприступачној сфери усред овог хучног Париза, у сфери рада и тишине, где као чауре прављах себи гробницу да бих се поново родио сјајан и славан. Ризиковао сам да умрем да бих оживео...Живео сам тако готово три године. Рачунајмо !...Три марјаша хлеба, два марјаша млека, три марјаша кобасица, спречили су ме да не умрем од глади и одржавали мој дух у стању изванредне ведрине...Стан ме је стајао три марјаша дневно, ноћу сам горео за три марјаша уља, сам сам намештао своју собу, носио сам кошуље од фланеле да бих трошио свега два марјаша дневно за прање. Грејао сам се за два марјаша угља дневно. Имао сам одела, рубља, обуће за три године, облачио сам се само кад сам ишао на понеко јавно предавање и у библиотеке. Укупно, ови су расходи износили осамнаест марјаша, а остајала су ми два марјаша за непредвиђене ствари“. Балзаков пријатељ, Жил де Петињи, у једном свом чланку објављеном 4 марта 1855 у Средњој Француској, дао је још занимљивији опис Балзакове мансарде и Балзаковог живота у данима стварања Кромвела. Он једва познаје Балзака, који му на улици, прилази једне вечери, јер је његово румено лице побледело и утучено. У неуредном оделу, дуге браде, и упијених очију, личио је млади Хоноре на болесника који излази из болнице. „Мој садањи живот тајан је за сваког, чак и за моју породицу, каже му Балзак. Али за вас немам тајне, ви ћете упознати место мог склоништа. Дођите да ме видите сутра у подне, и све ће вам бити обелодањено.“. Ди Петињи долази у одређено време пред означени број куће у пустој улици (која више не постоји, у којој станују само сироти радници. Ма да му изглед куће говори да је обманут и да је ово нека мистификација, де Петињи се смело пење уз мрачне и стрмените степенице, и узалуд лупа на неколико врата, јер су становници већ били на послу. Једна добродушна жена, коју де Петињи пита за господина де Балзака, мисли да јој се посетилац руга;једна друга га попреко погледа и сматра га за полицајца. Де Петињи се пење на последњи спрат, под црепом где наилази на једна врата од неколико слабо састављених дасака. Ту налази свог пријатеља Балзака. То је једна уска мансарда. У њој једна расходована столица, једансто без ногу, и један бедан одар, упола ограђен прљавим завесама. На клецавом столу једна мастионица, једна велика свеска хартије, крчаг лимунаде, једна чаша и један окрајак хлеба.- Балзак је у кревету. „ Видите, говори Балзак свом пријатељу, стан који сам ево већ два месеца напустио само једном оне вечери када сте ме срели. За све то време нисам излазио из овог кревета, у ком радим, ноћу и дању, на великом делу ради ког сам себе осудио на овај калуђерски живот, и које срећно заврших; јер немам више снаге. Одавно сам сањао о предузећу које сам најзад извео, али сам био осетио да је озбиљан рад немогућ усред светских забава и пословних неприлика. Покидао сам све везе које су ме везивале за општи живот, одбегао сам од људског рода, и жив сам се закопао. Сада када је моје дело завршено, обнављам и повраћам своје односе са људима. Врло ми је мило да са вама отпочнем“. И Балзак огледа први пут на свом пријатељу дејство свог „ремек-дела“. И поред тога што је де Петењи налазио да је Балзакова трагедија са становишта класичарских правила беспрекорна, општи је утисак био хладан и досадан, што Балзаку није било тешко да примети на лицу свог пријатеља. После овог првог опита са својим завршеним Кромвелом, Балзак напушта своју мансарду, и крајем априла (1820) долази својим родитељима, веома радостан, пун наде, сањајући о триумфу који би оправдао његову непоптчињеност жељама његових родитеља, који су га упућивали ка кариери много мање неизвесној. Да би триумф био што сјајнији, он жели да своју трагедију прочита пред што већим бројем породичних пријатеља. Разочарење је било потпуно и опште. Пишчев занос све више слаби, примећујући да трагедија оставња врло слаб утисак на присутне. Сви оцењују Балзаково дело као врло слабо. Ипак се тражи један већи и позванији ауторитет. Тај нови судија, Андрие, бивши професор Политехичке Школе, тада професор у Колеж де Франс, биће истог мишљења и предложиће родитељима да њихов син боље употреби своје време, остављајући другима књижевност.-Али Балзак се не осећа побеђеним. Он верује у себе и у свој геније, жели да види своју трагедију на сцени Француске Комедије, и зато моли свог пријатеља Даблина да га препоручи Лафону, члану Француске Комедије. И ту је Балзаков Кромвел био истог удеса. Презирући препоруке свог приатеља, млади и охоли Балзак изјављује да је „Лафон глупак, неспособан да га схвати“.-Неки предлажу једног новог оцељивача, Рејноара, али Балзак одбија да своју трагедију подноси на оцену овом ерудиту и филологу, чији је таленат и репутацију сматрао недовољним. Балзаков је неуспех свеопшти. У породици разочарење;Андрие не налази нимало талента у делу младог књижевника;Француска Комедија не отвара своју позорницу охолом трагичару; један други пријатељ Балзакових родитеља још раније је изјавио да би млади Хоноре био добар једино за експедитора, због лепог рукописа.-После овог неочекиваног пада, после толико порушених нада, сваки би други сем Балзака пао. Али он, који је у својој једанаестој години, у колежу писао уништену Теорију воље, изјављује да трагедије нису за њега, и храбро почиње да пише романе, припремајући долазак Чича Гориа и Евгеније Гранде. Пишући Кромвела, Балзак свуда тражи инспирације за своју трагедију. Он чита класике, Кребијона, који га храбри, Волтера, који га плаши, Корнеја, који га одушевљава, Расина који му баца перо у руке. Софокле, Босие и Вилмен нису непознати младом трагичару. Нарочјито је видан утисак Корнејевог Сине. Балзак се одлучује да присуствује представи Корнејеве трагедије. Он „млади редов“, није још видео ниједну трагедију „старог генерала Корнеја“. Он би хтео да упозна и начин изговора Корнејевих стихова. Ова представа Корнејеве трагедије биће од снажног утицаја на писца Кромвела. Многи Балзакови стихови инспирисани су Корнејевом трагедијом. Само, у њима нема уметности великог класичарског трагичара. У Босиевој надгробној беседи о Ханриети, Балзак је нашао Ханриетин портрет, опис бродолома и Кромвелом морални портрет.-Историјску инспирацију, многе мучне сцене, и главне карактеристичне црте Кромвела и неких других личности, Балзак је позајмио из Вилменовог дела о Кромвелу. Балзаков је Кромвел, као и Вилменов, геније, активан и вешт, речит и славољубив. Свим средствима тражи он слободу свог народа. Његова је главна карактеристична ознака славољубље, које тежи ка апсолутном и неодољивом. *
Балзаков Кромвел до данас је био познат и приступачан само неколицини ревносних балзаковаца. У Фигару од 3 јула 1882 Робер де Бониер навео је неколико стихова првог Балзаковог књижевног огледа. Године 1917, Американац G.Walter Scott Hastings у својој студији The Drame of Honore de Balzac, репрудоковао је једну страну Карловог монолога. Шест година доцније, уважени балзаковац Г.Марсел Бутерон објавио је у Смотри Два Света (Revue des Deux Mondes) од 1 децембра 1923 један фрагмент другог чина. Најзад лањске године,Г. Hastings уз сарадњу Г.Бутерона, објавио је, први пут, после чекања од сто пет година, целокупног факсимилираног Кромвела, према рукопису који се члува у Шантији (шест стотина нумерисаних примерака;четири стотине педесет примерака за Пристонску Универзитетску Штампу, и сто педесет примерака за Балзаковску библиотеку). обрада ПAK
Обреновићи и њихов родослов  Милош Обреновић У својој дугогодишњој историји Срби су имали више династија: - Немањиће, Котроманиће, Лазаревиће, Бранковиће, Црнојевиће, Петровић - Његоше, Карађорђевиће и Обреновиће. Ниједна српска династија није историографски обрађена, ни у целини, ни у појединостима. Не може се рећи да већина наших владара нема урађене биографије, али се ни један историчар није усудио да их преточи у династијску историју. Колико је тек српска историографија удаљена од проучавања нових појава које на разне начине прате владаре једног дома - двор, дворска правила, дворске установе, свакодневни живот чланова владарског дома, знаке владарског достојанства, чин миропомазања и крунисања, владареву власт и звања (кнез, краљ, цар, вожд, деспот), владареву гардеробу и личне предмете, престо, наслеђивање престола, престолонаследника, намесништво, породично имање, владарску идеологију, политички живот и слично. Основна обавештења о томе не могу се наћи ни у енциклопедијама, нити у енциклопедиским приручницима. Тиме се нико није бавио ни у време владавине краљева, нити у доба републике. Обреновићи су, као и Карађорђевићи, дали српском роду пет владара кнежеве: Милоша (1815 - 1839, 1858 - 1860), Милана (1839) и Михаила (1839 - 1842, 1860 - 1868) краљеве: Милана (1868 - 1889) и Александра (1889 - 1903). Владалачки дом Обреновића, дакле улази у ред најзаслужнијих породица у целокупној нашој прошлости. На престолу Кнежевине и Краљевине Србије седели су 72 године. Били су владари Србије у два периода (1815 - 1842 и 1858 - 1903), а Карађорђевићи владари Србије и Југославије у три (1804 - 1813, 1842 - 1858. и 1903-1945). Владавина Обреновића непосредно је везана само за Србију, владавина династије Петровић - Његош само за Црну Гору, док су Карађорђевићи успели да буду и владари Хрвата и Словенаца. Обреновићи су неговали српство и били су обузети српском идејом и уједињењем српства, уз благи изузетак кнеза Михаила у време његове друге владавине. Јужнословенска, а потом и југословенска идеја и држава у непосредној су вези са Карађорђевићима. Овакво опредељење упућује на највећу разлику у политици двеју династија. Од три нововековне српске династије, Обреновићи су последњи ушли у српску историју, а први изашли из ње. Обреновићи су три године дуже били на престолу од Карађорђевића, а кад је реч само о владавини Србијом, пуних тридесет година. Нововековна српска држава постојала је 115 година, од тога Обреновићима припадају 72, а Карађорђевићима 42 (Година 1814. није узета у обзир). Петровићи - Његоши, као црквени и световни поглавари, знатно дуже су владали од обе србијанске династије (1683 - 1918). У првом периоду владавине Обреновића (1815 - 1842) и почетком другог (1858 - 1860) на престолу су били кнежеви из Милошевог огранка, а потом, од 1868. до 1903. потомци Јеврема Обреновића. Први су носили само титулу кнеза , други су успели да стекну краљевско звање. Милош Обреновић је привремено прихватио титулу вожда у време Другог устанка, али ју је брзо заменио кнежевским звањем. Народ га је признао за наследног кнеза 1817. и 1827, а порта Хатишерифом и Бератом из 1830. године. Тим јавноправним актима утемељени су и српска држава и династија Обреновића. Као лични знак кнежевске власти, султан је уз Хат и Берат, послао кнезу Милошу херванију. Султан је исказао своју милост и поверење истим поклоном и 1835. године, када га је кнез посетио у Цариграду. Захваљујући стицању независности (1878), терторијалном проширењу (1831 - 1833, 1878), потпунијем укључивању Србије у међународне односе и вечној жељи да буде предводник балканским народима, кнез Милан је после једног неуспелог покушаја у време српско-турских ратова, уз подршку Аустро-угарске, Србију прогласио Краљевином, поставши тако наш "први краљ после Косова" (1882). За разлику од Карађорђевића, владари из куће Обреновића владали су релативно дуго. Ако изузмемо кнеза Милана Обреновића другог, који је владао 26 дана (1839), они су на престолу седили у просеку по 24 године. Кнез Милош и кнез Михаило два пута су били српски владари. Краткотрајније су биле само прва владавина кнеза Михаила и друга владавина кнеза Милоша. Кад се изузме принудно абдицирање кнеза Милоша у корист сина Милана (1839), преостају два насилна обарања Обреновића са власти. Оба пута су их наследили Карађорђевићи који нису били непосредно умешани у буну 1842. и преврат 1903. године (Вучићеву буну организовали су и извели уставобранитељи, а мајски преврат војни и цивилни завереници). Горке дане изгнанства два екс-кнеза, Милош од 1839. и Михаило од 1842. до почетка 1859. године, проводили сууглавном на својим добрима у Влашкој, Аустрији, и Угарској. Изгнанички период Обреновића знатно је краћи од присилног боравка у иностранству супарничке династије Карађорђевића. Старина кнеза Милоша Теодоровића - Обреновића живела је у Горњој и Средњој Добрињи, у Црногорском срезу Ужичке нахије. О прецима династије мало се зна. Прадед првог српског нововековног кнеза звао се Милош и имао је два сина, Мијајла и Гаврила. У Добрињи и данас живе Гаврилови потомци. Од Мијајла иде породична жица династије Обреновић. Његов син Теодор отац је кнеза Милоша. Мајка кнеза Милоша, Вишња, била је удата за Обрена Мартиновића, а потом за Милошевог оца Теодора Михајловића. Из њеног првог брака је војвода Милан Обреновић, од ког је полубрат Милош преузео презиме. Током прве владавине он је неко време, користио двојно презиме Теодоровић - Обреновић. Кнез се постепено одрицао првог дела двојног презимена, па је тако отпало право, а остало усвојено презиме, за њега династију и целу породицу. Династије, иначе, носе име по свом родоначелнику и оснивачу. Династија је ужи појам од владалачке породице. Њу чини владар са супругом и децом. Уставима и законима решено је питање наслеђивања престола, најважније за династију, па се сходно принципу примогенитуре (првородства), усвојеном код нас тачно знало ко чини династију. После владара, најважнија личност јесте престолонаследник. Кад владар нема престолонаследника, сигуран је знак да се династија гаси. Обреновићи су запали у ту болну кризу два пута. Кнез Михаило и краљ Александар нису имали порода, пошто кнегиња Јулија и краљица Драга нису могле да рађају. Криза наслеђа престола и за време кнеза Михаила решена је преношењем круне на побочну линију Обреновића. У случају краља Александра таква могућност није постојала, јер је он био последњи мушки изданак. Обреновићи су имали само два у пуном значењу овог појма престолонаследника Милана, сина кнеза Милоша и Александра. Кнез Михаило, пре доласка на престо није био престолонаследник као ни кнез, односно краљ Милан. Васпитањи и образовању престолонаследника не само код Обреновића, него и код Карађорђевића, није придавана пажња адекватна будућем владарском звању. Они су имали васпитача, али њихов програм васпитања није добио неопходан ниво. Кад је кнез Милан посетио руског цара у Ливадији (1871), организован је бал у његову част. Царева кћи пожелела је да плеше са српским кнезом, али се испоставило да он незна да игра. Увођење у владарско достојанство најчешће се вршило избором и проглашењем, да би се потом обавио чин миропомазања и крунисања. Пре доношења устава, у којем је увек један одељак посвећен владару и начину ступања на престо, тај чин обављао се сходно средњевековним обичајима, уколико су били познати у постојећим приликама и могућностима. Обреновићи су долазили на престо избором (кнез Милош, кнез Михаило), преношењем права наследства (кнез и краљ Милан) и наследством (кнез Милан, краљ Александар). Ниједан Обреновић није био крунисан. Само се краљ Милан заносио том идејом у време прогласа Србије Краљевином (1882). У Бечу се чувала једна круна за коју се погрешно веровало да је припадала краљу Милутину. Њу је Милан Обреновић тражио од цара Фрање Јосипа, и не добивши је, одустао је од крунидбеног чина. У нашој нововековној историји само је један владар крунисан - краљ Петар Први Карађорђевић (1904). Пошто нису успели да остваре крунисање, Обреновићи су чину миропомазања придавали велики значај. Скоро сви владари из обе династије били су миропомазани. Незна се да ли су свето миро примили Карађорђе и кнез Милан (1839). Сви остали су ступањем на престо миропомазани - примајући "печат дара Духа Светога", ту премудрост, благодет, семе Божје и силу Божју. Наш први миропомазани владар новог века. Сутрадан после читања Хатишерифа и Берата Обреновића је у Београду миропомазао митрополит Мелентије, према нарочито припремљеном церемонијалу (13.12.1830 год.). Чину миропомазања посветили су више пажње и дали му већи значај последња два Обреновића. Кнез Михаило (17.03.1840.год.), а кнез Милан (5.07.1868.год) примили су свето миро у саборној цркви у Београду, а краљ Александар у Жичи 2 јула 1889 године. Све до стицања независности Порта је потврђивала српске кнежеве бератима. Осим краља Александра, сви Обреновићи добили су султанов берат. Сем овог правног акта султани су српске кнежеве обдаривали још и херванијом (Мантеау де церемоние), плаштом, огртачем, особитим знаком кнежевске власти. Нажалост, немарни Срби нису сачували ни један берат и ни једну херванију. Кнез Михаило увео је више новина у погледу династијских права и правила. Он је знатно уздигао установу владара изнад народа, али и дипломатских представника страних држава. Чим је ступио на престо дао је да се одштампа књига дворског церемонијала. Не само да је завео дворска правила, већ се и на улици знало како треба дочекати владара. Свечаним формама он је придавао велики значај. Кнез Михаило је први нововековни српски владар не само по вољи народној, већ и по "милости Божјој", чиме се знатно примакао средњевековним нормама. У томе су га следила последња два Обреновића. Кнежев рођендан, државни и црквени празници (св.Андрј Првозвани, Цвети, Божић..) свечано су обележавани према унапред припремљеним програмима. Обреновићи су били велики творитељи и градитељи. За њихове владавине Србија је постигла велике успехе - постала је држава, вазална (1830), независна (1878), краљевина (1882), уз не мала територијална проширења. Била је правна и уставно уређена држава. Ако изузмемо уставна акта из првог устанка, сви устави нововековне Србије донети су за владавине Обреновића (1835, 1838, 1869, 1888 - 1903. враћен са малим изменама - и 1901). И у светској историји ретки су примери да је за релативно кратко време владавине једне династије донето толико устава, а да су њени владари, сви одреда, били апсолутисти, хитри, нажалост, и при њиховим суспендовањима. Ипак, благи наговештаји парламентаризма остали су и пре доношења једног од најнапреднијих устава у Европи, оног из 1888. године, који је увео парламентарну владавину у Србији. Без политичких странака незамислив је парламентарни систем. Иако су политичке странке почеле да настају још за друге владавине кнеза Михаила, оне су формално основане тек 1888. године. (Радикална, Напредна и Либерална). Круна је била скоро у сталним сукобима са радикалима, повремено Либералима, а ретко са Напредњацима. Сарадња са Либералима била је изразита седамдесетих, а са Напредњацима 80-тих. Последња деценија 19. и почетак 20. века обележени су краљевим личним режимом и неутралним владама, уз мале изузетке. Иако су им Либерали били диго одани, Обреновићи су радије сарађивали са Напредњацима и личностима изван странака. Радикалима су пребацивали да немају изграђен државни резон и нерадо су им поверавали да саставе владу. И сами нетрпељиви и нестални, Обреновићи су, нарочито последња два владара из ове куће били велики противници страначких борби и трвења, па су олако забрањивали рад странака. Кад су страначке еуфорије и сукоби угрожавали престо, они су одлучно улазили у обрачун са њима, као што је био случај са Радикалима у време Тимочке буне (1883). Борба између Обреновића и Радикала била је дуга, упорна и бурна. После неуспелог Ивањданског атентата на краља Милана (1899), кад је сломљен Никола Пашић, учинило се да је династија однела коначну превагу. На размеђу векова династија је ојачала своје позиције, а странке су биле поцепане и растурене. Обреновићи су успели, мада привремено, да стишају страначку борбу и обуздају страначке страсти, али су се и они у тој борби истрошили и заморили. Обреновићи су, као градитељи, подигли за себе и за државне потребе много вредних здања. Кнез Милош је у томе предњачио. Вук је писао да је Обреновић "поградио дворе по целој Србији, и живи као какав прави земаљски бог". За његове прве владавине саграђено је или обновљено око 400 цркава. У Србији су подигнуте најлепше зграде крајем 19. века., за владавине краља Милана и Александра. Лик сваке вароши и града у нашој земљи по њима је препознатљив. Многа здања из њиховог доба и данас корисно служе роду и отечеству: дворци, цркве, школска и административна надлештва. ИМОВИНА Историјски извори казују да су Обреновићи почетком 19. века живели у "највећем сиромаштву". Кнез Милош је стекао огромно богатсво за време своје прве владавине. До њега је дошао сакупљањем пореза, закупом скела и трговином. Кад је напуштао Србију 1839. године, у његовој благајни било је 355 дуката царских више него у државној каси. Кнез Милош је, од пуког сиромаха, постао толико богат да је био спреман да даје позајмице турском султану. И његова непокретна имовина била је велика, а сконцентрисана је на пет подручја - Црнућа, Крагујевац, Пожаревац, Београд и Топчидер. У свим овим местима подигао је више конака, који су му служили као дворови и цркве, осим у Црнући. Њиве, ливаде, воденице, ваљавице и шуме Обреновићи су поседовали још у неколико места у Србији. Непокретна добра Обреновића у иностранству била су нешто већа. Године 1868, кад се делила имовина блаженопочившег кнеза Михаила, пронађене су у његовој каси облигације са 22 мошије (феудално добро) у Румунији. Највећи поседи и највише прихода доносиле су им мошије Појана, Херешти и Мавродин, у којима су Обреновићи имали лепе дворове и придворне цркве. Мошија Јеврема Обреновића била је манасија, а краља Милана Нараштеште. Осим у Букурешту, Обреновићи су имали више зграда у Бечу, у којим је кнез Михаило имао фабрику цигли. Незна се тачно колика су добра имали у Доњој Аустрији, али се зна да су у Угарској поседовали велико добро Иванку (1856). Од 1835. године владари ове куће добијали су издржавање од државе у виду цивил-листе. Кнез Милошева цивил-листа износила је 1.200.000 гроша, односно 9,8% државног буџета. Износ цивил-листе мењао се, нарочито прогласом краљевине. Обреновићима су припадале и многе вредне драгоцености. Кад је кнез Михаило убијен, у његовој заоставшити нашло се ордења, сатова, крстова, сабљи, бурмутица, ниск бисера, прстења, дугмади, чаша, такума и сл., у вредности од 146.682 дуката царска. Највреднији предмет у тој колекцији била је сабља коју је српски народ поклонио кнезу Милошу 1835. године, као уздарје за даровани Сретењски устав и укидање феудализма. Она је процењена на 45.000 дуката царских. Кад су нестали са историјске позорнице, њихове драгоцености су растурене и највећим делом не налазе се у Србији. Владари из куће Обреновић били су милостиви, чак и кнез Милош. Сви су чинили велике поклоне у новцу цркви, сиротињи, многим културним установама, као што су Народно позориште и Народни музеј, али и појединцима, међу којима је Вук Караџић био најповлашћенији. Кнез Михаило је део очевог богатства потрошио у добротворне сврхе. Кнез Милош је поклонио Универзитету у Атини већу суму новца и постао његов добротвор, а краљица Наталија подарила је Универзитету у Београду после убиства сина, краља Александра, краљевски домен у Мајдампеку, величине 7.777 хектара. Од свих Обреновића, кнез Милош је и највише стекао и највише сачувао имовине, коју је некако успео да одржи кнез Михаило. Потом је она подељена између кнеза Милана, Перка Бајић и барона Федора и Михаила Николића (1868). Првом је припала имовина у Србији, а потоњим у иностранству. Кнез и краљ Милан, иако је наследио солидну имовину, за све време своје владавине и свог живота кубурио је са новцем. Знатну количину новца потрошио је у куповини уметничких предмета, али и на коцки. Док је кнез Милош поткупљивао својим новцем турске великодостојнике, чак и султана, дотле је краљ Милан позајмљивао од падишаха. После 1903. покретна и непокретна добра Обреновића су растурена, а њихова дела заборављена. Тама заборава надвила се и над њиховим гробовима. ПРИЈАТЕЉИ И НЕПРИЈАТЕЉИ Срби нису били равнодушни према династији Обреновић, за све време њеног постојања. Обреновићи су имали и велике пријатеље и велике непријатеље. Први су им били верни до самопожртвовања, други непомирљиви до крајности. Од српских државника и политичара нико им није био тако одан и користан као Јован Ристић. Осим тога што је дуго био председник владе и министар, он је у два маха обављао намесничку дужност малолетном Милану (1868 - 1872) и малолетном Александру (1889 - 1893). У то коло улази и читава плејада достојанствених у господству напредњачких политичара, са Милутином Гарашанином на челу. Радикали су били њихови заклети противници, Никола Пашић, Барјактар, а Ђорђе Генчић фаталан политичар. ОБРЕНОВИЋИ -КАРАЂОРЂЕВИЋИ Карађорђевиће одликује ратоборност и смелост великих прегнућа, Обреновиће државотворност и дубока политичка проницљивост. Карађорђевићи су заточеници српске херојске вертикале, Обреновићи државотворне идеје. Страст и умешност владања била је знатно разрађенија и префињенија код Обреновића него код Карађорђевића. За разлику од Карађорђевића, Обреновићи су на престо долазили млади - краљ Александар у 13. кнез и краљ Милан у 14, кнез Михаило у 16, кнез Милан у 20, а кнез Милош у 33. години живота. Наши владари су млади и силазили са престола. Кнез Михаило је бежао пред Вучићем (1842) када је имао 19, а убијен је у 45., краљ Милан се одрекао престола у 35., умро у 47., док је последњи Обреновић, Александар, лишен живота у 25. години. Испод српске круне лепршала се младост, а када се маладост наших нововековних владара битно је утицала на формирање њихове личности, владрске идеологије и политичког живота у земљи. Био је то само благ наговештај оног што су Обреновићи урадили за Србију и Србе, а чиме су им се Срби одужили. Морамо се Божје правде ради упитати? Није ли мали грех што су се кости Милана Обреновића, рудничког војводе, команданта и саветника налазиле до 1995. године у Херештију (Румунија) иако један град носи његово име, а његови грађани поносе се што су Милановчани. Зар може неко данас да остане равнодушан при помисли да је споменик Књазу серпском Милошу Обреновићу, био "ухапшен" и држан у кавезу. А из страха да се не повампири тај страшни коџа Милош, сабља му је, чак два пута ломљена, случајно или намерно, свеједно је. Први пут је, тада и овде, Милош Велики био немоћан пред Србима. А Црнућа, Засавица ... , но и ово је довољно. Неможемо се отети утиску о српској немарности, изузетно негативној народној карактерној особини, коју морамо систематски сузбијати. Само зато су ове речи и написане. Будући да већина Срба незна где све почивају кости Обреновића, наводимо места гробова српских владара и владарки, иако смо податке о томе унели у родослов. Кнез Милош и кнез Михаило почивају у Саборној цркви у Београду. Кнегиња Љубица и краљ Милан у манастиру Крушедол Кнегиња Јулија у Бечу Кнез Милан, краљ Александар и краљица Драга у цркви Св.Марка у Београду Краљица Наталија у Лардију (Француска) Кости осталих чланова ове заслужне породице расута су по разним местима Србије, од Добриње до Новог Сада.
Klaudio Monteverdi (1576-1643) Klaudio Monteverdi je rođen u Kremoni 1567. godine. Do dvadesete godine je proučavao muziku, nakon čega odlazi u Mantovu kako bi postao dvorski muzičar. Tamo je, u 34. godini života, imenovan u zvanje maestro di capella i sve do svoje 45. godine ostaje u Mantovi. Od tada (1613.) pa do svoje smrti (1643.) bio je maestro di capella u čuvenoj bazilici Svetog Marka u Veneciji. Njegov posao tamo, naravno, podrazumevao je komponovanje i sviranje duhovne muzike za mase, ali on nikad nije prestao da komponuje opere koje je započeo još na dvoru u Mantovi. Ako je Laso bio najveći kompozitor renesanse, onda je Monteverdi bio njegov dostojni naslednik u ranom baroknom dobu. Iako je uticaj renesansne višezvučnosti veoma jasan u njegovom stilu – najzad, Monteverdi i jeste usavršavao svoju veštinu u tom vremenskom periodu – taj stil je pre svega samostalan i karakterističan. Neki muzikolozi smatraju da je njegov ,, L’Orfeo “ iz 1607. godine prva opera ikada napisana, ali o tome može još da se raspravlja. U svakom slučaju, Monteverdi je upravljao ovim muzičkim žanrom do njegovog prvog vrhunca, tako što je komponovao muziku ne prema strogim akademskim pravilima (koja je nazvao prima prattica), već da bi naglasio osećanje koje u čoveku izaziva zaplet opere (seconda prattica). Stoga i ne čudi činjenica da je bio zainteresovan za one zaplete koji sadrže široki spektar jakih i konkretnih emocija. Najbolji primer je njegovo konačno remek-delo, ,, L'incoronazione di Poppea” iz 1642. godine, izuzetno po tome što protagonisti nisu bili grčki antički bogovi i heroji, što je bio običaj do tada, već stvarni ljudi, kao i to da dobro ne pobeđuje nad zlom. Po mom mišljenju, nijedan kompozitor nije iskazao osećanja tako direktno i intimno razumljivo, kao što je ovaj umetnik učinio. Zapravo, ni jedna opera me nije tako dirnula, osim tri (od desetina koje je Monteverdi komponovao), koje su sačuvane do današnjeg dana. Voleo bih da ih ima više. Na žalost, sve ostale opere su izgubljene. Dva fragmenta su sačuvana u kompilacijama ,, Il combattimento di Tancredi e Clorinda” i ,, Lamento della Ninfa”. Osim njih, postoje i neka duhovna dela (od kojih je najpoznatije ,, Vespro della Beata Vergine”), kao i kompletan set njegovih osam knjiga madrigala. Za onog ko je tek počeo da proučava Monteverdija preporučem ,, Il combattimento / Lamento della Ninfa” u izdanju Teledec-a, pod rednim brojem 4509-92181-2. Bitka između Tankredija i Klorinde je veličanstveno uobličena sa Vernerom Holvegom u ulozi “naratora”, dok muzika virtuelno poziva na igru mačeva. To je moje omiljeno Monteverdijevo delo. Tri odlomka i druga Monteverdijeva dela mogu se naći u arhivi MIDI-a. Teško mi je da odlučim koji od snimaka opere mi se najviše dopada, ali smatram da moj izbor treba da bude trilogija koju je režirao Harnonkort, što takođe možete pronaći na Teledec-u. Takođe bi trebalo spomenuti snimke Harmonia Mundi, ,,Poppea” (HMC 901330.32) i ,,Ulisse” (HMC 901427.29), prosto zato što se u glavnim ulogama javljaju moja dva omiljena pevača: Dominik Vise i Gaj de Mej. Prevod:Milica Vasić Originalna Web strana: Claudio Monteverdi
|
