Артур Кестлер
БОГ КОЈИ ЈЕ
ИЗНЕВЕРИО
(The
God That Failed – одломак из књиге)
Вера
се не стиче размишљањем. Човек се не
заљубљује у жену, нити ступа у окриље
цркве, зато што га је неко убедио да је
то логично. Разум може стати у одбрану
вере – али само након што се вера већ
испољила на делу, а човек
том делу посветио. Убеђивање може имати
удела у нечијој конверзији; али само у
оној фази у којој процес досеже свој
пуни и свесни врхунац, након што је
сазревао у пределима где никакво
убеђивање не може да продре. Вера се не
стиче; она расте као дрво. Крошња сеже
ка небу; корење ураста у прошлост и хране
га мрачни сокови предачке црнице.
Са
психолошке тачке гледишта, мала је
разлика између вере у револуцију и
традиционалне вере. Права
вера увек је бескомпромисна, радикална,
пуританска; отуд је прави традиционалиста
увек револуционар и фанатик, борац
против фарисејског друштва и умерењака
који корумпирају верске поставке. Важи
и обрнуто: Утопија у коју верује
револуционар, и која наводно представља
потпуни раскид са прошлошћу, увек је
обликована по узору на неку представу
о изгубљеном Рају, о легендарном Златном
Добу. Бескласно комунистичко друштво,
према Марксу и Енгелсу, требало би да
на крају дијалектичке спирале представља
обнову примитивног комунистичког
друштва које је постојало на почетку. Отуд елементи сваке праве
вере јесу револт против друштвеног
окружења верника, и идеал проистекао
из далеке прошлости, који се пројектује
на будућност. Све Утопије напајају се
са митолошких извора; нацрти друштвеног
инжењеринга само су коригована издања
древних текстова.
Посвећеност
чистој Утопији, и револт против загађеног
друштва, тако представљају поларитет
који ствара тензију сваког милитантног
креда. Питати се који од та два пола
покреће струјно коло – привлачност
идеала или одбојност према друштвеном
окружењу – исто је као и поставити старо
питање о кокошки и јајету. За психијатра,
и чежња за Утопијом и побуна против датих околности јесу
симптоми неприлагођености. За реформисту,
и једно и друго су симптоми здравог,
рационалног става. Психијатар је склон
да заборави да појединац који се лако
прилагоди деформисаном друштву и сâм
постаје деформисан. Реформиста је
подједнако склон да заборави да мржња
– чак и према ономе што објективно
заслужује мржњу – не може да исходи
оним милосрђем и правичношћу на којима
би једно утопијско друштво требало да
се заснива.
Тако
сваки од ова два става, социолошки и
психолошки, изражава полуистину. Тачно је да
се у анамнези већине
револуционара и друштвених реформиста
може открити да су патили од неког
неуротичног конфликта са породицом или
са друштвом. Али то само доказује, да
парафразирам Маркса, да друштво које
је на измаку снага ствара своје сопствене
гробаре.
Такође
је тачно да када смо суочени са ужасном
неправдом, једини частан одговор јесте
побунити се против ње, и оставити
интроспекцију за боље
дане. Али, када сагледамо историју и
упоредимо узвишене циљеве у име којих
се дижу револуције, са њиховим несрећним
исходом, увек изнова схватамо да ће
укаљана цивилизација укаљати и
револуционаре које је произвела.
Спојивши
ове две полуистине – социолошку и
психолшку – закључујемо да, ако с једне
стране преосетљивост на друштвену
неправду и опсесивна чежња за Утопијом
представљају знаке неуротичне неприлагођености,
друштво
може, с друге стране, постати толико
корумпирано да неуротични бунтовник
узрокује већу радост на небу него
разборити пословођа који наређује да
се свиње подаве пред очима гладних људи.
У таквом је стању, заправо, била наша
цивилизација када сам се, у децембру
1931. године, у својој двадесет шестој
години, учланио у Комунистичку партију
Немачке.
*
Постао сам
преобраћеник јер сам за то био зрео, и
јер сам живео у друштву које се
дезинтегрисало, вапећи за вером. Али,
дан када сам добио Партијску књижицу
био је само врхунац једног процеса који
је започео још много пре него што сам
читао о дављењу свиња или чуо за Маркса
и Лењина. Његови корени сежу у детињство;
и мада свако од нас, другова из Ружичасте
декаде, има своје јединствене корене
са различитим чворовима, ипак смо скоро
сви били иста генерација и производ
исте културне климе. То јединство које
сеже дубље од наших различитости даје
ми наду да ову причу вреди испричати.
Рођен
сам 1905. у Будимпешти; ту смо живели до
1919, а онда смо се преселили у Беч. До
Првог светског рата
новчано смо добро стајали, и били типична
европска породица средње класе: мој
отац је у Мађарској заступао неке
британске и немачке тканице са дугом
традицијом. У септембру 1914. тај начин
живљења, као и многи други, изненадно
је нестао; отац више никада није успео
да стане на ноге. Упустио се у неколико
пословних подухвата који су се све више
удаљавали од стварности како је он све
више губио самопоуздање у измењеном
свету. Отворио је фабрику радиоактивног
сапуна; финансијски је подржао неколико
ексцентричних изума (неуништиву
електричну сијалицу, цигле за кревет
које се саме загревају и сл.); и коначно
изгубио свој преостали капитал у
аустријској инфлацији двадесетих
година. Ја сам отишао од куће када ми је
била двадесет и једна, и од тог дана
постао једина финансијска подршка
својих родитеља.
Када
ми је било девет година,
и када је дошло до колапса нашег идиличног
живота, изненада сам постао свестан
Економских Чињеница. Родитељи су ми и
даље угађали јер сам био јединац. Али,
мени је било сасвим јасно да смо у кризи,
и било ми је жао оца, великодушног и
помало детињастог човека, и тако ме је
мучила грижа савест кад год би ми куповали
књиге или играчке. И касније сам тако
размишљао, знајући да свако одело које
себи купим значи да ћу утолико мање
новца послати кући. Истовремено сам
постао врло нетрпељив према изразито
богатим људима; не зато што су они могли
себи штошта да приуште (у друштвеном
конфликту, завист игра много мању улогу
него што се претпоставља), него зато што
их при куповини није мучила кривица.
Тако сам своју личну судбину пројектовао
на свеукупне друштвене структуре.
То
је свакако био мукотрпан начин да се
стекне друштвена свест. Али,
управо зато што је мој конфликт био
интимне природе, вера која је проистекла
из њега постала је исто тако интимни
део моје личности. Прошло је неколико
година пре него што се искристалисала
и прерасла у политички кредо; у почетку
је имала облик болећиве сентименталности.
Сваки контакт са људима сиромашнијим
од мене био ми је неподношљив. Дечак у
школи који није имао рукавице, са црвеним
промрзлинама на прстима; бивши трговачки
путник, некада запослен код мог оца,
који је сада просио за храну – сви су
они увећавали терет кривице на мојим
леђима. Психоаналитичару не би било
тешко да покаже како корени тог комплекса
кривице сежу дубље од кризе нашег кућног
буџета; међутим, када би копао још дубље,
испод свих индивидуалних нивоа овог
случаја, доспео би до архетипског обрасца
који је произвео на милионе појединачних
варијација те исте теме – "Јао онима
који певају уз звуке харфи и мажу се
мирисима, а не маре за патње народа".
(Стари завет,
Књига пророка Амоса 5: 6 – прим. прев.)
Пошто
сам, захваљујући личној ситуацији,
постао осетљив у том смислу, било је
јасно да ћу се шокирати када сазнам да
се жито спаљује, да се воће намерно квари
и свиње даве, у годинама Велике депресије,
да цене не би пале и да би дебели
капиталисти могли и даље да певају уз
звуке харфи, док Европу потреса бат
поцепаних ципела гладних демонстраната,
а мој отац држи руке испод стола да
сакрије искрзане манжетне. Искрзане
манжетне и подављене свиње произвеле
су јединствену експлозију емоција,
разгоревши фитиљ архетипа. Певали смо
"Интернационалу", али исто тако
смо могли изговарати и старије речи:
"Тешко пастирима који хране себе, а
не напасају своја стада." (Стари
завет, Књига пророка
Језекиља 34: 2 – прим. прев.)
И
гледано из других углова, открива се да
је моја прича врло типична. Инфлација
двадесетих година уништила је значајан
проценат припадника
средње класе у централној Европи, баш
као и нас. Та дезинтеграција средњег
сталежа иницирала је судбоносни процес
поларизације који се наставља до данашњег
дана. Осиромашени буржуји постали су
бунтовници, приклонивиши се или десници
или левици; Шикелгрубер и Џугашвили
отприлике су подједнако профитирали
од друштвених померања. Они који су
одбијали да признају да су декласирани,
и грчевито се држали празне љуштуре
господства, постали су нацисти и тешили
се кривећи за свој удес Версајски уговор
и Јевреје. Многи нису имали чак ни такву
утеху; живели су без циља, као велики,
црни рој зимских мушица који мили преко
замагљених прозора Европе, припадници
једне класе коју је историја изместила.
Друга
половина
окренула се ка Левици, потврдивши тако
пророчанство из "Комунистичког
манифеста":
Читави
сегменти унутар владајуће класе...
стрмоглавиће се и постати пролетеријат,
или ће бар осетити да је њихов начин
живота угрожен. Они ће... оснажити
пролетеријат уносећи нове
просветитељске и прогресивне елементе.
Тај
"нови просветитељски елемент",
како сам с усхићењем открио, био сам ја.
Док сам био на ивици гладовања, сматрао
сам себе привремено измештеним припадником
буржоазије. Године 1931,
када сам коначно почео пристојно да
зарађујем, одлучио сам да је време да
ступим у редове пролетеријата. Али, ту
иронију сам схватио тек гледаући
уназад...
...Био
сам зрео да се преобратим, захваљујући
свом личном случају; хиљаде других
интелектуалаца и припадника средње
класе из моје генерације исто тако су
били зрели захваљујући својим личним
случајевима; али, колико год да су се
они међу собом разликовали, имали су
један заједнички именилац: убрзану
дезинтеграцију моралних вредности,
нестанак образаца живота од пре 1914. у
послератној Европи, и у исто време,
привлачност новог откровења које је
стигло са Истока.
Учланио
сам се у Партију (која до дана данашњег
остаје једина "Партија" за нас који
смо јој некад припадали) 1931. године, на
почетку тог кратког периода оптимизма,
те духовне ренесансе која се изјаловила,
а која је касније постала позната као
Ружичаста декада. Звезде тог варљивог
освита биле су Барбис, Ромен Ролан, Жид
и Марло у Француској; Пискатор, Бехер,
Рен, Брехт, Ајслер и Зегерс у Немачкој;
Одн, Ишервуд и Спендер у Енглеској; Дос
Пасос, Аптон Синклер и Стајнбек у
Сједињеним Државама. (Наравно, нису сви
они били чланови Комунистичке партије.)
Културном атмосфером доминирали су
Конгреси прогресивних писаца,
експериментална позоришта, комитети
за мир и против фашизма, друштва за
културне везе са СССР, руски филмови и
авангардни часописи. Заиста се чини ло
да ће Запад, растрзан последицама рата,
измучен инфлацијом, депресијом,
отпуштањима с посла и жељан вере за коју
вреди живети, коначно
Очистити
свој ум од огромне масе смећа;
Прикупити
изгубљену, дрхтаву снагу воље,
Скупити
све
снаге и дати им да се шире светом,
Све док,
најзад, не изграде људску правду.
Вистан Хју
Одн
Нова звезда
Витлејема засјала је на Истоку; и за
скромну суму, Интурист је био спреман
да вам омогући кратко и пажљиво фокусирано
разгледање Обећане земље.
У то време
сам
живео у Берлину. Већ пет година сам радио
за новинску кућу Улштајн – прво као
страни дописник из Палестине и са Блиског
истока, а потом у Паризу. Коначно, 1930.
године, постао сам чан уредништва у
Берлинском "седишту". Да би оно што
следи било јасније, најпре треба да
кажем неколико речи о Улштајну, симболу
Вајмарске републике.
Улштајн
је био нека врста супер-труста; највећа
организација те врсте у Европи, а
вероватно и на свету. Само у Берлину су
штампали четири дневна
листа, међу којима је био и уважени Vossische Zeitung, основан
у
осамнаестом веку, као и B. Z. am Mittag, вечерње новине које су држале
рекорд у продаји и рекордном брзином
објављивале вести. Уз то, Улштајн је
објављивао бар петнаест часописа који
су излазили једном недељно или месечно,
имао сопствену новинску агенцију,
путничку агенцију, итд., и био један од
водећих издавача књига. Власници фирме
била су браћа Улштајн – било их је
петорица, као и браће Ротшилд на почетку,
и такође су били Јевреји. Били су демократе
и либерали по политичком опредељењу, а
у области културе крајње прогресивни,
чак авангардни. Били су против рата,
против шовинизма, и њихов утицај на
јавно мњење у многоме је допринео да
француско-немачко пријатељство из
Бриан-Штресмановог периода постане
популарно међу Немачким прогресивцима.
Фирма Улштајн не само да је имала
политички утицај у Немачкој; она је у
себи оваплотила све оно што је било
прогресивно и космополитско у Вајмарској
републици. Атмосфера у њиховом "седишту"
у улици Кох била је као да сте у неком
министарству, а не у уредништву.
Ја
сам пребачен из париске канцеларије у
берлинску захваљујући једном чланку
који сам написао поводом уручења Нобелове
награде за физику Лују де Броју. Моји
шефови закључили су да сам вешт у
популаризацији науке (у Бечу сам студирао
природне науке) и понудили ми да уређујем
научну рубрику у Vossiche-у,
као и да будем саветник за научна питања
у другим Улштајновим публикацијама.
Стигао сам у Берлин судбоносног 14.
септембра 1930. – на дан када је, на изборима
у Рајхстагу, Национал-социјалистичка
партија у једном моћном скоку повећала
број својих посланика са 4 на 107. Комунисти
су такође забележили значајан успех;
демократске партије центра претрпеле
су пораз. Био је то почетак краја Вајмара:
ситуација коју је језгровито изражавао
наслов Никербокеровог бест-селера, Немачка-фашистичка
или
совјетска? Очигледно,
"треће алтернативе" није било.
Радио
сам свој посао, писао о електронима,
хромозомима, ракетама, Неандерталцима,
спиралним маглинама и универзуму уопште;
али притисак актуелних збивања нагло
се повећавао. Са тридесет посто радника
без посла, Немачка је живела у стању
латентног грађанског
рата, и онај ко није желео да га надолазећи
ураган збрише као пасивну жртву, морао
је да изабере страну. Штресманова партија
била је мртва. Социјалисти су водили
политику опортунистичког компромиса.
Чак и да сам се руководио процесом просте
елиминације, Комунисти, иза којих је
стајао моћни Совјетски савез, указали
би ми се као једина сила способна да се
одупре најезди примитивих хорди са
знаком свастике. Али, ја нисам постао
Комуниста процесом елиминације. Уморан
од електрона и механике таласа, почео
сам по први пут да озбиљно читам Маркса,
Енгелса и Лењина. Када сам стигао до
краја Фојербаха и Државе и револуције,
нешто ми је шкљоцнуло у мозгу и потресло
ме као духовна експлозија. Рећи да сам
"угледао светло" је непотпун опис
оног усхићења које само конвертит
познаје (без обзира на то у коју се веру
преобраћа). Чини се да нова светлост
одасвуд продире у лобању; читав универзум
се усклађује, као да су се једним чаробним
потезом сви измешани делићи слагалице
уклопили и нашли своје место. Сада
постоји одговор на свако питање, сумње
и конфликти припадају мучној прошлости
– прошлости, која се већ чини далеком,
у којој је живот протицао у неукости, у
бљутавом, безбојном свету оних који не
знају. Од тог тренутка
више ништа не може пореметити унутрашњи
мир и спокој конвертита; осим што се,
каткад, прибојава да би могао опет да
изгуби веру, да тако изгуби оно једино
што чини живот вредним живљења, и поново
падне у спољну тмину испуњену јецањем
и шкргутом зуба. Можда то објашњава како
Комунисти, упркос томе што нису слепи
и што умеју да размишљају, још увек могу,
субјективно, да делују bona fide, у
лето Господње 1949. У сваком раздобљу и у
свакој религији, само је мали број људи
спреман да ризикује екскомуникацију и
изврши емотивни хара-кири у име апстрактне
истине.
Превод
са
енглеског: Наташа Тучев
