price_11

Тхе Беатлес

Не могу да потпишем, да су велики људи они, који човечанству намећу своју визију! Јер, ако се свет котрља на тим точкићима, зашто ме страх спречава, да именујем крајњу тачку?

* * *

Нешто думам, онако, уз врелу шољу руског чаја с лимуном, како нам бубе, које се крећу око нас, не откривају мотиве који их покрећу, али како је пажљивим посматрањем, могуће докучити њихову природу. Ако се урони у емоције, инстикте, морални склоп, или мождану мускулатуру, праг толеранције, могуће је предвидети понашање, и корак, два, унапред.

Бубе нам никада неће открити оно, што хоће да буду, у једном покрету, или речи. Неопходно је стрпљење, као врста вештине! Бубу треба скенирати, а затим, расклопити на делове, и тако потпуно огољену приморати да изрази све, јер чак и наизглед безначајне ствари, у себи садрже известан део непознатог, што у конфликтним ситуацијама, бубама даје предност.
На целом свету не постоје две, потпуно исте бубе, али као да постоји некакав колективни сан, који повезује све бубе, мртве са живима, а живе са још не рођенима.

Ето, на пример, игром случаја, налетим на бубу, која се вештином каквог циркузанта, окретала око своје осе.
- „Извините бубо, ако није неумесно, да вас упитам, шта то изводите?“
- „Ништа посебно! Такозвано, удаљавање од стварности!“
- „А зар се не плашите, да ће те упасти у апстракцију?“
- „Ја и јесам апстрактна буба!“
Неколико случајних пролазника застаде, привучено смехом плавокосог дечака, а буба искористи гужву, и са групом истомишљеника, нестаде у геометрији простора.
Господин, црвеног носа и кишобрана, без оклевања, шекспировски закључи:
- „Да нема буба, свет би био, ни овамо, ни онамо.“
- „Не разумем, шта вам то значи, ни овамо, ни онамо?“, узвратио сам, ивицом живаца.
- „Средина, опште место, или дефиниција за доколицу!“ одговори гандијевским миром.

Не треба олако прихватати сугестије, самозваних експерата, док се не уверимо, да и сами нису постали бубе. Никако, не пренагљивати са констатацијама у стилу, буба се повукла у себе! Бубе се играју нашом наивношћу. Опасна је и предрасуда, да бубе зазиру од интилегенције. У ситуацији, очи у очи с бубом, не помаже логика.

Уосталом, случај професора Бориса Безухова, говори, сам за себе, о каквим се напастима ради. Невидљива шапат буба, шапутала му је у уво свакојаке бизарности, и то двадесет четири сата пута 365, док потпуно растројен није завршио у лудници.

У мноштву буба, краљ буба, мис буба, поп буба, буба глумац, парламентарна буба, секси буба куртизана, буба политикус, академска буба, буба са чланском картом, ја па ја буба, невидљива шапат буба, регенеришућа буба левичарка, скривају се, темпераментна буба, амбициозна буба, шизофрена буба, или ауторитарна буба.

Лично сам, експеримента ради, откинуо леву ногицу регенеришућој буби левичарки, али су убрзо на истом месту, изникле чак три. Није шала!

А што се тиче, хипнотичких парламентарнх буба, оне употребом неповезаних реченица, у једноличном ритму, те наглим убацивањем једне, до две, не тако учестале речи, у култури говора, изазивају опасне сензације у централном нервном систему човека. Последица је трајна промена понашања.
Џентлмен буба не постоји у историји буба, чак ни у траговима.

И на крају, оно што остаје иза думања, о светлости буба у видљивом и невидљивом универзуму, је хладни руски чај с лимуном.

* * *

Да ли има наде? „ Ако је човек обдарен оригиналношћу“, говорио је Флобер, „треба пре свега, да је развије; ако пак није, тада треба да је стекне.“
Али, молим вас, шта год да сте до сада радили, немојте више.

Јовица Бегић Омољски

Пинокио купује кравату

Ритам одлука садржан је од одлучности и преузимања ризика. Човек је мера божијег ризика. Математика је шатор и оквир да се ризик изолује и постави контрола. Коначно, убиство уметности је колатерална штета. Уметници су алтер его једног народа. Народи су сада скупови изолованог ризика. Стварност матерјализоване енергије тријумфује привремено над природом. Фајл постаје врста живота. Лабораторијски је рођен животни фајл. Универзалан је и неопходан новим господарима. Фабричко корумпирана уметност слави победу. Заставе и бакље заслепљују и само Сунце. Еротика победе слави јаловост врлине.

Рестартовање секса, последња одбрана уметничко- револуционарне банде, наоружане пољупцима подрумске славољубивости и охолог запомагања патуљастог генија.

Прекокс

Прошло доба намигује из безбедне даљине. Археолог туђих душа чита прастару књигу. Подаци су стварни и прецизни. Археолог укршта догађаје и открива линије и развој активности. Утврђује динамичну законитост између новца и људи актера догађаја. Све има своју цену. Постоје прогоњени, постоје прогонитељи.

Археолог оштри пажњу.

Парадоксално, има обе улоге. Бежањем у правцу супротном од страха постао је прогонитељ. Прогони себе упијајући истину. Истина је лек и затвор. Оивичен суровим одлукама прошлости неизбежно срља у пропаст. Ако је то неизбежно неопходно је да зна да;

Књига нема крај.
Књига се чита вертикално.

Поларна кока

Хтео је да шмрче истину уместо коке. За то није имао довољно дугачак нос. Стрпљење и чекање одавно нису сарадници истине. Истина је нажалост постала производ. Другим речима, истина мора да се купи као и све остало.

Новац истине су информације и оружје. Ко купује информације већ има оружје.

Књижевност је област дубоког пола и резерват добровољних логораша. Белина пола и белина папира су границе логора. Сваки роман је покушај бекства из белине. Писци су највећи робијаши. Одавно писци нису више војници истине.

Пролазност је посуда истине. Посуда је вечно празна.

Људи је вечно пију.
Понеко и запева.

Слободан Шкеровић
Невидљиви Марс (Планетарни роман)

Порекло Солнчевих пега

Зурила је у њега својим светлим плавим очима, али без напетости ишчекивања. Из неког разлога, деловала је као да му је нарочито наклоњена. Али није било то. Хиперион зевну. У овом стварном животу могао би да чини шта год хоће, али то је било досадно, превише извесно. А и егоцентрично. Највише је волео да спава. Сматрао је да је сан најпродуктивнија од свих активности. И већ је уронио у њега.
Али ништа се није догодило. Сан је био празан.Неко га је тресао. Отворио је очи.
Тргао се.

Зарјана беше положила руку на његово раме и благо га дрмусала.
Његов сан, дуг девет милијарди година, одвојио се од њега.
Гледао је девојчицу. Гледала је она њега.
На своју срећу, Хиперион није био посесиван. Посесивност је емоција, није га се дотицала. Зато се није ни запитао: Шта сад?

Његов сан, а слободан од њега.
Кроз прозор, било је превише мрака, светлост из приколице обасјавала је само део прилазног простора и крајичак пута. Звукова из ноћи није било. Мртво Марсово трупло.
Али он чу музику. Подиже главу. Изађе напоље. Тишина.
Врати се унутра. Зарјана је седела за столом, изгледала је уморно, превише опуштено. Термометар на зиду показивао је 20 степени Целзијуса. Лаж. Фабрикована стварност. Погледао је девојчицу. Каква ли је њена судбина? Можда ће читав свој живот провести у овој приколици. Већина људи тако проживи свој век, на једном месту. Шта их тера да толико трају, да се понављају? Кретање природом је лакше од кретања у друштву. Али, сами су себи пресудили. Злоупотребили су поклон. Знао је да ће морати на крају поново да интервенише, али још га није прошла радозналост. Да види могу ли сами... Барем неко. Као да је нешто недостајало.

Хиперион није имао потребу да запиткује, да разговара. Није имао жељу да проговори. Могао се играти, али није хтео.
Наже се над Зарјану. Она је музика, звук је долазио из ње.
Ухвати је за мишицу. Једва приметно је дрхтала. То је његов сан, осамљен, можда престрашен. Сан божанства подиже поглед. Ухвати се чврсто за њега и заклопи очи.
Хоћу ли умрети, запита се Хиперион, овако без сна? Он је знао како је настао женски род. Из жеље да се продужи сан. Да се надмудри смрт.
Нећу више спавати. Нећу сањати.
Уснула је, држећи се за њега.

Божанства у чопору, баш тако, обузети собом и својим тричаријама, невољко обратише пажњу на Хипериона који донесе девојче. Сви су одмах знали, то је његов сан који спава. Зеус је застао упола смеха. Како си то успео, упита га Аполон? Али нису га много дирали, израз на лицу био му је кисео.
Хера му се одважно примаче. У њој је постојао матерински инстинкт, или можда само радозналост. Хоћеш ли се ти бринути о њој, упитала је без околишења?
Не желим да је оставим људском усуду, да ли је то брига?
Хера рече: Јеси ли ти питао њу шта жели?
Чини се да је уплашена. Не знам шта да радим.
Морамо да чекамо да се пробуди, рекла је Хера.
Једе ли, упита Аполон?
Хиперион створи ноћ око ње.
Зашто си је донео, упита Арес? Она не припада овде.
Ја припадам.
Арес се не усуди да још нешто каже.
Пошто се уверио да Хиперион није дошао да би га испровоцирао, Зеус се окрете својим миљеницама, музама.
Престао сам да сањам, рече Хиперион. Ниси, добаци му Атина. Хиперион одговори: Не као пре.
Недалеко одатле протицао је поток. Хиперион прошета до њега.
Здраво деда, поздрави га Афродита. Излежавала се у плићаку.
Мој сан је девојчица, рече он. Она је из Волгограда. Украјинка. Дошла је на Марс и тамо ради у киоску брзе хране, у приколици крај пута. Мој сан – то јест она, обожава Колоса.
Твог сина?
Хиперион је схватио да разговор с божанствима није релевантан.
Сигурно је заљубљена у твог сина, инсистирала је Афродита.
Она га не познаје, одврати он. То је само фолклор.
Шта сад намераваш?

Да јој угодим. А знаш ли чега све има у њој, изненада упита Хиперион?
Јеси ли све то сада изгубио? Кривила је лице у краткотрајну гримасу. Не разумем како то доживљаваш, рече на крају Афродита. Играла се водом око бутина. Мазила се прстима.
Изгубио сам трајање, одврати он. Али то је добро.
Афродита задовољно замумла.

У близини је био шумарак, у њему хладовина. Хиперион седе под дрво и налакћен затвори очи. Пред очима потекоше слике. То је било необично. Личиле су на сан, али није спавао. Откривам ствари о себи: била је његова прва мисао. Одмах је знао да су мисли одмена за сан. Сад је Зарјана у његовим мислима, али та Зарјана није његов сан. Она је у мислима лаж.
Хиперион оде назад до уснуле Зарјане. Ноћ је била око ње.
Сад посматра свој сан, али он је скривен у људски облик.
Седео је дуго. Знао је да живот не ваља. Зарјана је сањала, али није постојала у том сну. Сан је био низ слика од којих је створила причу. Прецртаће неке од тих слика у свој споменар. Споменар је пун лажних, измишљених снова.

Хиперион је вртео травку око кажипрста. И даље није познавао осећања.
У ноћи око Зарјане светлуцале су звезде. Оне су биле као рупице на своду и кроз њих је продирало Солнце. Зраци су падали на њену кожу и ти делови су потамнели. Тако су настале пеге.
Није знао када ће се пробудити. Није ни морао да зна.
Пробудиће је сат тачно у осам.
Тако се и догодило. Она је преспавала свој сан. Док ју је посматрао, хтео је да зна да ли то што је гледа значи да припада њему? Да ли је она стварно његов сан? На који начин је његова ако је то тачно? Поново је препознао мисли и одбацио их заједно с њиховим последицама. Гледао је свој осамостаљени сан, али ништа није видео. Видео је Зарјану. То није значило ништа.
Зарјана се пробудила и стала између стола и клупе. Очи су јој биле крмељиве и морала је да оде и умије се над судопером. Већ је било свануло а Оклахомци тек што се нису скупили крај буради, с прскалицама у рукама. Аутостопери беху отишли. Над оштре литице су се надвијали прозирни смеђи облаци плутајућих алги. Из даљине је допирало тутњање, Марс је подрхтавао. Со је разједала камен.
У неким магновењима укрштали су се снови божанстава.

Зеус се није играо власти са стрицем Хиперионом, а путеви су им се ретко укрштали. Када је Зеус отровао Крона, настало је доба емоција и идеја. Пре тога је било Златно доба. У доба владавине Крона, људи се нису борили за власт. Тада, ако би били гладни, умели су да трпе. Било их је мало и нису имали војску. То су били једни људи, којима су се божанства играла. Људи су кроз игру научили како да се размножавају и да праве залихе хране. Они други, живели су у Хиперионовом сну. Није се поигравао њима, али их је правио и расклапао. Они су били његова разнолика искуства. Хиперион је познавао сваког од њих. Нису се плашили. Њихов смисао био је већи од живота. Живот није ваљао. Што је припадало времену они су одбацивали. Зато им није било тешко.
Крв је шикљала из пресечене артерије и Азањац је пожурио да завеже изворник. Омакло му се. Испрскао је чизму и сада је шљапкао док је ходао, а делимично се и лепио за под. Бацио је комадину полусвињетине на гомилу предвиђену за млевење. Шаре на марамици која је обавијала комаде меса Азањац је доживљавао као уметничке слике. У њима је могао да види готово све, али најчешће је видео паслике својих стварних виђења. Оне су се неодољиво наметале овој необичној подлози. У једном тренутку учинило му се да је све ово већ доживео. А како и не би.

Духовима на Марсу највише је сметала ретка атмосфера. Због ње су контрасти били преоштри. Многи духови су користили омекшиваче вида. То је била врста сочива испуњених нарочитом емулзијом. Али Азањац није подносио такве уметке. Више је волео да трпи борбу светлости и тмине и да му све игра у глави. На крају крајева, све то и није имало много смисла. Када се пријавио за одлазак на Марс било му је предочено да је живот духова необичан, у неким тренуцима психоделичан, нарочито за оне који су се преобраћали у духове у каснијем животном добу, док су се деца лакше навикавала на измењену перцепцију. Већ је био прегурао тридесету, али није му сметао нови облик егзистенције. Једино га је мучила носталгија. Можда је и то имало везе с његовом навиком да машта.
У сваком случају, није још увек био нашао себе. Али ако успе да на Марсу израсту шљивици, његово срце ће бити испуњено.

Најсмешнија су била дружења духова. Неки се уопште нису навикли на то стање и стално су се церекали и радовали као да су дошли на излет у земљу чуда. Али, били су део озбиљног процеса Оживљавања Марса. Марс је био мртав и све је лако трпео. Земља је умирала. Људи су мислили да су они криви. Бежали су. Они су били зло које су неодговорна божанства оставила за собом.
Хиперион се наслонио на зид приколице и покушавао да задрема. Било је нечег узбудљивог и обећавајућег у светлуцању затворених капака. Пажња му је била усредсређена. Изашла је из његовог тела као да је била нови пар очију. Очи су се кретале без напора и виделе су све што су хтеле. Оне су виделе, тамо на Земљи, како се људска тела мељу у огромним млиновима. Самлевена маса је падала у велике вреће, а ове су роботске руке товариле у дампере. Дампери су возили до шлепера, а ови далеко на пучину. Маса је просипана у океан. Вода се пушила и пенила. Хранили су море својим телима и одлазили на Марс и друге планете. Нису имали другог избора. Тако су барем мислили.

Хиперионове очи се вратише у „Крцкави одрезак“. Сад је Хиперион могао слободно да лешкари и да симулира да спава. Није ни то било лоше. Имало је свог шарма. Пробао је да очима зури у једну тачку. Тачка је била невидљива и очи нису ништа виделе. Тако је заспао.

У тај сан се родио из својих очију. Пред њим је била плоча електричног роштиља. На себи је имао хаљину и кецељу с коврџавим воланима, а у рукама је држао варјачу-превртачу. Кожа му је била светла и по њој једва приметне солнчеве пеге. Окренуо се и видео себе како дрема на клупи, глава му је била накривљена, из благо раздвојених усана цурила је пљувачка. Пожелео је да остави радно место и убрише се салветом, али утом се појави Оклахомац и повика на њега да одмах пође и помогне око истовара пакета с одресцима. Данас је диван дан, поручио је Оклахомац: На небу изнад Марсове Долине опажен је прави облак водене паре!
Ствари полако крећу набоље, помисли Зарјана. Хиперион се протресе као да га је прожела муња. Његово тело било је тако лако, док се кретао девојачким ходом.

ПРИЧЕ