ПОСАДА SF

p

po



     ЕПИФАНИЈA

    sp
             Саша Б. Пешић
                                                      
Ушавши у леву ротацију Епифанија, на мапи јужне обале обележена ознаком забрањена зона, мењала је навике.
                                                           
Симон и Марк рутински су одрадили спајање.  
„То је то Симон! Епифанија!(2) По прорачуну имамо један сат опуштено и евентулно још који минут уз ризик.“  
„Што значи, да присуство феномену укрштања обруча у магленој долини не долази у обзир.“
 „Тако је! Али нам ради посао за сензацију машине. Док окренемо круг око језеришта и регенерација целула попуниће празнине.“
 „Изражавам жаљење што нисмо дошли у периоду десне ротације.“

ПЕТНАЕСТИ МИНУТ !

„Где смо стали?“
„Код цитата!“
„Молим концентрацију!
„Ок!“
„Дакле, постојале су Сенке које су све претварале у камен, али је постојаo и тајанствени странaц кадар да оживи и покрене с места.“
 „Тајна откровења!“
 „Погодак!“
 „Знаш, никако се не могу отети утиску да се ток ствари  убрзава. Као да долази до промена у свести и перцепцији реалности.“
 „Време између катастрофа сувише је кратко за закључке.“
 „Ево нечега што личи на теорију о дезинтеграцији.“ 
 „Сувише је парадокса, а радозналост без критичке анализе увлачи у непромишљене акције. Искуство нам говори да је у оваквим ситуацијама  понекад и стрпљење корак у правцу неоткривенога.“
 „Покушавао сам у више наврата, али никако нисам успевао да дефинишем смисао онога што називају „тривијални догађаји“. У описима контролора забележено је да су се после одвајања плашили чак и чињенице да имају три ока. Зашто три а не 123 или ко зна колико? Као у легенди о птици са словима на крилима.“
„Не препознајем у чему је сличност с легендом о птици.“
„Страху који је паралисао све, она је супротставила хумор и  усудила се да га назове узвишеним. Тако ја постала  опсесије играча на жици који од тада тривијалне догађаје сматрају апсурдним. Када су научили да се ругају властитом смислу у време када је нешто што су називали уметност нестало у свакодневној егзистенцији, постали су нико и ништа и достигли ниво потпуне самоафирмације.“


ТРИДЕСЕТИ МИНУТ !

„Интересантно! Не очитавам присутност, али је очигледно да су Сенке ту. С времена на време, као да добијају обрисе појавности, али се таквом брзином премештају са места на место да су чини се апсолутно неухватљиви.“ 
„Као да поседују вештину одабирања прикривених прелаза, тако да се истовремено налазе на више нивоа. Можда је то начин да избегну самооткривање?
„И као да унутар себе пројектују облике који мењају спољну структуру.“    
„А звук који се при том ослобађа наводно изазива халуцинације.“
„Одакле ти то?“
„Из дневника мисионара. Они су цео догађај и приписали халуцинацијама. Тврдили су да није било знакова логичког система. Као да се све од једном отргло контроли. Ствари су се одвијале некако саме од себе и нико уствари и не зна тачно како је дошло до акције.“
„Званични извештај  оспорава да се конфликт заиста догодио.“ 
„Ништа необично! А повлачење са Епифаније је вероватно колективни годишњи одмор. Станица је напуштена има томе година и година.“ 
„Колико је тачно, да су чланови посаде потврдили  присуство такозваног тајанственог странца чијом је интервенцијом промењен ток догађаја, који би имао несагледиве последице.“
„Тачно је, али су касније сви повукли  дате изјаве, позивајући се на кошмар отргнутих појмова из подсвести.“
 „Кошмар отргнутих појмова из подсвести? Ко зна, можда су и они некаква форма слободе.“
 „Наиме, прорачуни које је обавила независна група доказали су да време јесте кренуло у контра смеру. Зауставило се тренутак пре начињене грешке, да би се поново покренуло, испуњено новим садржајем.“ 
„Понекад ми се чини, да нас је неко осудио на вечито понављање и да се игра тако што нам раштимује клавир, а затим ужива у критици извођења.“
„Промашио си тему. Зар нисмо безброј пута доказали да нисмо у стању да преузмемо одговорност у граничним ситуацијама.“
„То стоји!“
„Ако је тајанствени странац нешто, онда је нека врста синхронизатора критичних светова са хармонијом универзума, без условљености.“
„Не знам. Ипак, таква импровизација плашим се неће те одвести далеко.“

ШЕЗДЕСЕТИ МИНУТ !

„А шта ми уопште знамо о Сенкама?“
„Припадали су свету у коме су Сенке и они који су их поседовали представљали неку врсту карактера и статуса. Непознато је како, када и зашто је дошло до одвајања.“
„Занимљиво!“
„Не знам колико ти је позната калкулација да у тајни откровења има наговештаја да смо ми потомци господара Сенки и да знање које поседујемо и потиче из тог периода.“
„А чему онда толика неповерљивост?“
„Дух минулог времена не може се оживети, ако си  заробљеник меморије која није хронолошка?“
 „Али зашто Сенке ћуте?“
 „На пример, таква им је природа!“
 „Или ми нисмо спремни за коначну истину.“
 „Извини Марк, месец Јо је у пегама, што наговештава наглу промену температуре и пенушање тла. Надам се да је регенерација завршена.“      
 „Све је под контролом.“
 „Значи нема препрека да нас ова лепотица вине у небо.“ 
 „Ослушни како преде!“
 „Ко хазардски мачак!“


(2)ЕПИФАНИЈА ( гр.), везује се за спољну појавну слику, која се у одређеном тренутку концентрације чулно опажа, добија обрисе појавности. Сећање и исчекивање повезује спољну појаву, како са најстаријим искуствима и сновима човечанства, тако и с његовим несигурним корацима у правцу неоткривенога. Појављивање неког бога и празновање у име тога; у хришћанској цркви: долазак Спаситеља међу људе; у Римокатоличкој цркви: прослава доласка трију краљева новорођеном Исусу; у Православној цркви: Богојављање.



МУЛТИУНИВЕРЗУМ

    f
Светислав Филиповић-Филип
 

 Превео,обрадио и прерадио:
 Извор:интернет


У жанру научне фантастике веома је битан и научни део у облику теорија, хипотеза или као део астрономије, астрофизике, биологије, космологије и сл. Већину најбољих прича и романа написали су угледни научници који су спојили машту и научне чињенице и тиме нам подарили књижевна дела која не само да незаостају за ’’главнотоковским’’ делима него их,по мом мишљењу,и надмашују.

Ако не прочитате пажљиво овај текст или га евентуално не будете у целини разумели, не очајавајте – неки од ваших двојника у неком од паралелних свемира свакако неће имати тих проблема! Као што ћу покушати да вас уверим, готово је извесно да свако од нас има не једног већ многобројне двојнике, и то на више различитих нивоа паралелних светова. И то ни издалека није најшокантнија или најдраматичнија последица промена у нашем схватању физичке реалности на великим скалама која скорашња истраживања на пољима космологије, квантне физике и филозофије доносе.

Прве идеје о паралелном свету потекле су (као уосталом и скоро све остале битне идеје) из античке Грчке. Древни Питагорејци су учили да се Земља окреће око Сунца, али да се по истој орбити, увек са супротне стране Сунца креће анти-Земља, на којој је све по форми слично, али по смислу супротно од стања на нашој планети. Ову идеју креативно је искористио велики руско-амерички писац Владимир Набоков у једном од својих најбољих романа, Ада (или страст). Радња овог сјајног и маштовитог романа (објављеног 1969. године) одиграва се управо на анти-Земљи на којој су све познате географске одреднице измешане, тако да Руси, рецимо, живе у градовима и на имањима руских имена у Северној Америци, док Монголи владају Европом, итд.

Све до најновијих времена, термин “свет” односио се превасходно на нашу планету, Земљу, тако да су дискусије о “мноштву светова” заправо биле дискусије о планетама налик Земљи. У међувремену су се, напретком науке, наше сазнајне амбиције знатно повећале, тако да, нарочито у последњих око четврт века, у контексту космологије, квантне физике, али и филозофије науке, говоримо о томе постоји ли “мноштво свемира”, тј. мултиверзум.

Расцепљени светови

Мали број било квантних физичара, било космолога зна да сам термин мултиверзум потиче из научнофантастичне књижевности, и то из опуса великог британског мајстора овог жанра (и многих других!) Мајкла Муркока. Први пут се овај израз појављује у његовом роману Расцепљени светови (Сундеред Wорлдс) из 1961. године, након што је претходно наговештен у роману Вечни шампион (Етернал Цхампион) из 1957. године. Расцепљени светови су занимљиви, између осталог, и по томе што се у том, литерарно не баш најуспелијем Муркоковом остварењу, појављује читав низ успелих предвиђања, и то не само технолошких, попут вештачке интелигенције и сензора великог домета, већ и чисто научних, попут црних рупа и физике хаоса, која делују знатно импресивније (или чаробније).

Као семантичка супротност изразу универзум, мултиверзум означава мноштво светова који су, у Муркоковој верзији, релативно слични нашем са физичког становишта (разлике које постоје су свакако велике, али представљају разумну екстраполацију разноврсности физичких услова које перципирамо око нас: светови оковани вечним ледом, пустињски светови, светови већег или мањег уређења у односу на наш, алтернативно-историјски светови, итд.) и свакако настањени интелигентним (мада не нужно људским) посматрачима. Видећемо већ да је у том смислу Муркоков мултиверзум јесте литерарна верзија Еверетовог мултиверзума у коме се једна те иста почетна историја физичке стварности непрестано грана и отвара пут бројним могућностима, од којих смо само једне непосредно свесни.

У бесконачности могућих светова постоје и земље Оз или Му, грчки богови на Олимпу, и готово све што се може замислити

Мултиверзум за Муркока није тек узгредни неологизам, већ окосница готово читавог његовог литерарног опуса. Као изворе инспирације за овај концепт, Муркок наводи тако разноврсне ауторе као што су отац теорије фрактала Беноа Манделброт и славни мистик-антропозофиста Рудолф Штајнер; међутим, преломљене кроз Муркоково стваралачко огледало ове ставке из историје идеја постају дубоко скривене метафизичке тајне чијих делића протагонисти тек са муком и уз највеће напоре и искушења постају свесни.

У низу романа, новела и приповедака, Муркок промовише идеју о архетипском паралелизму ситуација, ликова, етичких и метафизичких дилема у световима раскошне разноврсности. Најновија дела из опуса енглеско-америчког аутора (Муркок већ деценијама живи у Сједињеним Државама) показују да и готово пола века касније, иста идеја садржи довољно креативне инспирације; многобројне епигоне и подражаваоце да и не помињемо.

Мултиверзум је дефинитивно у моди. Размотримо његове различите варијанте, полазећи од најпрозаичнијих и најбоље научно утемељених ка све бизарнијим и спекулативнијим верзијама. Сваку можемо илустративно повезати са по једном личношћу чији је истраживачки рад најближи релевантном сценарију.

1. Астрономски (Фридманов) мултиверзум

Астрономским мултиверзумом се може назвати свеукупност домена који постоје простим “настављањем” свемира иза граница оног који нам је доступан (“видљивог свемира”) и у њему нема ничег проблематичног... бар наизглед. Свакако је јасно да видљиви свемир мора бити ограничен – површ која га ограничава назива се космолошким хоризонтом, исто као што са на дводимензионој површи Земље линија која одваја видљиви део од остатка назива (обичним) хоризонтом. Хоризонт постоји – веома грубо говорећи – зато што коначној брзини простирања светлости, и било ког другог узрочног дејства, одговара само коначна удаљеност за време протекло од Великог праска до данас.

Шта се налази иза хоризонта? С обзиром да не може бити никакве каузалне везе са тим регионима, можемо бити скептици и тврдити да је потпуно неважно, па чак и ненаучно постављати то питање јер се ниједна хипотеза о томе, па чак ни хипотеза да је иза хоризонта свемир испуњен ружичастим плишаним зечевима великим попут галаксија, не може ни у принципу емпиријски оповргнути. Пошто овакав екстремни фалсификационизам данас мало ко заступа, готово је извесно да ће вам сви космолози на ово питање одговорити да се иза хоризонта налази исто што и “са ове стране”: наиме пре свега галаксије, јата галаксија и друга структура на великој скали која изгледа слично, ако већ не у длаку исто као и ова коју посматрамо нашим телескопима.

“Анаксимандар је веровао да су принципи појединих ствари бесконачни и да се рађа небројено много светова и штогод у њима настаје; сматрао је да ти светови час пропадају, час се опет рађају, колико сваки својим веком може трајати. Он сам није у тим стварима ништа придавао божанском уму.”
Св. Августин, Де Цивитате Деи (“О држави Божјој”)

Докле се то простире? Па, најједноставнији и најпопуларнији космолошки модел данашњице – а који је директни наследник класичних решења која је 1922. дао велики руски космолог и метеоролог Александар Фридман – сугерише да је одговор у бесконачност.

Овај Фридманов модел предвиђа да свако од нас има двојника у галаксији која је удаљена приближно 1028 метара одавде. Ова удаљеност је далеко, далеко већа од свих уобичајених астрономских удаљености, и ми сасвим сигурно чак ни у принципу не можемо видети даље од нашег космолошког хоризонта (који је на скромних 1032 метара удаљен!), али то не чини ни ту галаксију, ни нашег двојника у њој ништа мање реалним.

Ова процена начињена је уз помоћ елементарног рачуна вероватноће и чак ни не претпоставља ништа од спекулативне модерне физике (као други мултиверзуми, види доле), само да је простор бесконачан (или чак само довољно велики) и да важи принцип хомогености и изотропије материје на великим скалама, што посматрања унутар нашег хоризонта обилато потврђују (укључујући и најновија и најспектакуларнија мерења анизотропија космичке микроталасне позадине коришћењем WМАП сателита).

У бесконачном свемиру, чак и најневероватнији догађаји се морају негде одигравати! Постоји бесконачно много галаксија, бесконачно много звезда, бесконачно много настањивих планета (па макар постојала и само једна по галаксији!), укључујући и онај сићушни подскуп где живе бића са истим изгледом, именом и сећањима као и ви, који представљају све могуће пермутације догађаја и избора које сте током живота учинили!

2. Комослошки (Линдеов) мултиверзум

Космолошки (или, како би било прецизније истаћи, квантно-космолошки) мултиверзум састоји се од скупа свих “мехурова” насталих током процеса који се назива космолошком инфлацијом. Више него било која варијанта мултиверзума, да бисмо њега разумели ваља разумети рад једног савременог научника – Андреја Линдеа. Пре тачно четврт века, он је отпочео са једном од оних тихих револуција које ће у деценијама које долазе најдубље променити наш начин живота и поглед на свет.

Рођен је у Москви, где је и постигао већину научних разултата о којима ћемо овде говорити, а од 1990. године предаје на универзитету Стенфорд у Калифорнији. 1982. године, Линде је почео са развијањем радикално нове теорије универзума – она која је отпочела као побољшање стандардне космологије Великог праска, али која нам данас сугерише постојање огромног, можда и бесконачног броја других свемира! Данас он стандардно користи компјутерске симулације у већем делу свог истраживачког рада, а недавно је сугерисао чак и да би наш свемир могао бити резултат експеримента физичара-хакера! Ова још увек релативно нова и спекулативна парадигма назива се космолошком инфлацијом.

Да бисмо адекватно разумели значај инфлаторне слике света, а нарочито Линдеове тзв. хаотичне верзије инфлације, потребно је да се подсетимо класичних проблема теорије Великог праска, међу којима су најпознатија четири и то два претежно физичке, а два филозофске природе. Од физичких проблема, један се заснива на примени на космологију квантне теорије поља, а нарочито тзв. теорија Великог обједињења (енгл. ГУТ – Гранд Унифиед Тхеорy) које спајају електромагнетну, слабу и нуклеарну силу. Ове теорије предвиђају настанак, у раним фазама еволуције космоса, огромне количине честица које се називају магнетним монополима. Сви макроскопски магнети увек морају имати два пола, али теорија предвиђа да на микронивоу постоје изоловани магнетни полови, који се називају монополима (или Дираковим монополима, по славном британском физичару који их је први предвидео).

Шта је иза космолошког хоризонта? Метеоролог Александар Фридман је рекао да се свемир простире у бесконачност

Проблем је, једноставно, у томе што нико никад није пронашао ниједан једини магнетни монопол, док примена теорија Великог обједињења на класичну космологију предвиђа да би их морао постојати огроман број – заправо, њихов број би морао бити већи од броја свих других честица материје у свемиру!

И не само то, већ би толики број монопола значио да би густина материје у свемиру морала бити много редова величине већа него она коју видимо око нас, те да би сходно томе универзум престао да се шири и колапсирао према Великом здробљавању (временски преокренутом Великом праску) у веома давној прошлости – што се очигледно није десило!

Други физички проблем лежи у томе што класична космологија није у стању да објасни зашто удаљени делови космоса, који никад нису били у међусобном каузалном контакту, личе један на други. Ово је тзв. проблем хоризонта. Он се манифестује, на пример, кроз савршено уједначену температуру космичког микроталасног позадинског зрачења преко читавог неба. Али ако погледамо у једном правцу, а затим оном удаљеном од њега 180°, јасно је да те две области никада нису биле у контакту једна са другом уколико се свемир ширио спорије од светлости, што је класична теорија Великог праска узимала здраво за готово; како је то могуће?

Затим долазе тешка филозофска питања. Како је материја настала ни из чега? Одавно је познато да класична космологија предвиђа почетне услове који нарушавају законе одржања (енергије, импулса, итд.) у почетној сингуларности. Ово, међутим, није уистину филозофски задовољавајуће. Други проблем је порекло ниске почетне ентропије, односно високе уређености нашег Великог праска. Зашто је наш свемир тако атипичан у односу на некакав “генерички” свемир настао из “просечног” Великог праска? Ово је тек нова верзија старог филозофског проблема стреле времена – ако хоћемо да разумемо зашто се сви физички процеси око нас дешавају само у једном смеру (од јаја се може направити кајгана, али нико никад није видео обратан процес), морамо постулирати низ претходних стања, свако са све мањом и мањом ентропијом.
Родоначелник савремене квантне космологије и хаотичне инфлације, Андреј Линде недавно је сугерисао да би наш свемир могао бити резултат експеримента физичара-хакера

Колико далеко то може ићи уназад? Па, само до Великог праска који је морао, очигледно, представљати стање са најмањом ентропијом. Али зашто је оно било толико уређено? (Наравно, о овоме се питамо уколико желимо да избегнемо познати теистички одговор да је то зато што је свемир дизајниран да буде високоуређен.)

На сва ова питања класична теорија Великог праска, она повезана са именима Фридмана, Леметра, Гамова и Пиблса, не даје никакав одговор. Неке од одговора смо, у последњих четврт века, почели да наслућујемо кроз развитак инфлаторних модела свемира, а нарочито оне њихове подврсте која се назива хаотичном или вечном инфлацијом.

Инфлаторна космологија је на лошем гласу због огромног броја различитих и међусобно искључивих модела. Први су крајем 1970-тих развили руски физичари Глинер и Старобински у Москви, али он је био превише сложен. Затим је, 1981. године, далеко једноставнију хипотезу предложио Ален Гут, физичар са МИТ-а; тај се модел често назива старом инфлацијом. Гут је једноставно узео класични модел Великог праска и сугерисао да се у првом милијарду-милијарду-милијардитом (!) делу секунде свемир ширио експоненцијално – и далеко брже од светлости!

Ово убрзано ширење – које је добило назив инфлација – решава, између осталог, проблем зашто не видимо монополе (јер су се разредили онолико колико се свемир нагло проширио) и зашто различити делови данас видљивог свемира подсећају једни на друге (зато што је све што видимо потекло из веома малог и хомогеног региона који се нагло проширио). Она предвиђа и постојање великог броја мехура-свемирова који су настали надсветлосном експанзијом других таквих малих делића.


Међутим, како то у науци често бива, испоставило се да Гутова инфлација има теоријски проблем који узрокује да су и након завршетка инфлаторног ширења (све дубоко унутар прве секунде по Великом праску!) добијени мехурови-свемири сувише хомогени! Другим речима, лек се показује прејаким: објашњавајући сличности различитих делова видљивог свемира, он чини проблематичним управо постојање различитости (попут засебних галаксија, звезда или планета) које су неопходне за постојање живота, па и нас самих!

Тада на сцену ступа Андреј Линде који је око 1984. године открио нову класу модела за коју није било неопходно да универзум уопште почиње у врућем и густом стању које постулира класична теорија Великог праска! Ретко ко би био у тој мери храбар као што је то био Линде – да одбаци један од централних концепата читаве астрономске науке, а да задржи нешто у тој мери спекулативно и неистражено, као што је инфлација! Но, он је управо то учинио и тиме постао родоначелник савремене квантне космологије, и најтипичније савремене верзије инфлаторног модела који се назива хаотичном или вечитом инфлацијом. У овом моделу, инфлација може отпочети било где и било када и одвија се суштински некорелисано и непредвидљиво (отуда и атрибут “хаотична”).

Основни концепт који је неопходан за разумевање ма које варијанте инфлације јесте скаларно поље. Скалар је технички израз за обичан број, нешто што је једноставније од, рецимо, вектора који је поред дужине (броја) описан и правцем и смером у простору. Кад говоримо о температурама у разним градовима на Земљи, говоримо о скаларном пољу: постоји специфичан добро дефинисан број који одговара свакој тачки на карти. Поставља се питање да ли поред ових скаларних поља (ограничених на Земљу), постоје и универзална скаларна поља, она која испуњавају читав свемир. Физичари још не знају емпиријски одговор на то питање, али су готово једногласни да таква поља морају постојати.
Космолошки фрактал је вечито гранајуће дрво на коме је свака гранчица нови свемир са комплексном структуром, а можда и становницима

Два скаларна поља од посебног значаја за инфлаторне теорије се називају инфлатонским пољем и Хигсовим пољем. Ова поља показују свој утицај мењајући особине елементарних честица. Потпуно униформно скаларно поље је неухватљиво, баш као што је тешко утврдити присуство константног ваздушног притиска или константног наелектрисања.

Када на неком месту влада екстремно висок притисак у односу на околину, онда настаје ветар; када постоји екстремно високо наелектрисање, појављују се варнице.

Слично томе, када универзално скаларно поље које се назива инфлатонским пољем има у некој области веома велику вредност у односу на окружење, долази до наглог ширења самог простора. Квантна механика нам казује да, баш као и сви други системи у природи, и скаларна поља морају имати непредвидљиве флуктуације као резултат славног Хајзенберговог принципа неодређености. Ако се негде појави место где ове случајне флуктуације дају инфлатонском пољу екстремну вредност, на том месту почиње нагла инфлаторна експанзија свемира која ствара велику количину новог простора, где, између осталог, и ми можемо живети.

Флуктуације које генеришу инфлацију могу настајати непрестано изнова на разним местима, сасвим непредвидљиво, због суштинске неизвесности коју принцип неодређености уноси у наше једначине. Ово чини универзум (или мултиверзум!) само-репродукујућим; он наиме стално изнова генерише нове космолошке домене најразличитијих особина. Могло би се тврдити да стандардна, пре-инфлаторна космологија Великог праска описује хомогени свемир налик на један једини мехур просторвремена. Али, ако узмемо у обзир квантне ефекте, сугерише Линдеов рад, само-репродукујући инфлаторни свемир је попут мехура који рађа нове мехуриће, који сами производе нове мехуриће, итд. у бесконачност – попут бесконачне пене.

Ова врста понављајуће шаре је оно што математичари називају фракталом. Фракталну фигуру одликује особина да мали делови фигуре представљају само умањене слике слике целине. Храстова гранчица је, на пример, попут фрактала, пошто једна гранчица подсећа на умањено читаво стабло храста. Слично је са многим географским објектима, попут планина: мали део планине, чак и само једна стена, личи на читаву планину, само умањену. Фрактално понашање је свеприсутно у природи.

Зашто онда и читав свемир не би имао особину фракталности? Велики прасак и читав наратив класичне космологије служе као добар приближан опис појединачног мехура, али не могу описати читав космолошки фрактал, вечито гранајуће дрво на коме је свака гранчица нови свемир са комплексном структуром, а можда и становницима! У фракталном моделу нема стварног разлога зашто би целина материјалног света – мултиверзум – икада престала да расте. Уистину, Линдеове једначине и рачунарске симулације указују да би она могла расти и гранати се у нове области, нове универзуме заувек!

Нови универзуми могли би имати различите законе природе. Ово зависи од другог поменутог скаларног поља, оног које се по шкотском физичару Питеру Хигсу назива Хигсовим пољем. Хигсово поље је одговорно за неке од најтемељнијих закона нашег света, пре свега за масе које имају елементарне честице материје, као и преносиоци фундаменталних интеракција. Хигсово поље може имати исто тако различите, флуктуирајуће вредности у разним деловима мултиверзума, тако да ти делови могу имати различиту физику. Другим речима, постоји јединствени обједињени закон за цео мултиверзум – закон који представља квантну динамику Хигсовог поља – али флуктуације самог поља обезбеђују различите реализације тог истог дубинског закона. Ово је слично постојању супстанци попут воде у различитим агрегатним стањима у природи.

Области мултиверзума које расту брже од других садрже и већу запремину, тако да би се могло очекивати да, ако су уопште настањиве, садрже и више интелигентних посматрача. Ово може имати укупан ефекат сличан способности преживљавања у Дарвиновој теорији еволуције. Овиме решавамо и древни проблем настанка света ни из чега који је мучио још јонске филозофе; просто, иако сваки појединачни свемир који настаје хаотичном инфлацијом има коначну старост, читав мултиверзум је вечна, одуговек постојећа фрактална целина.

3. Квантни (Еверетов) мултиверзум

Квантна физика, револуционарна теорија микросвета развијена у првим деценијама 20. века објаснила је понашање молекула, атома и елементарних честица које није сагласно са класичном Њутновом физиком, али ни са свим нашим свакодневним искуством и интуицијом. Упркос очигледним успесима ове теорије (без које би и читање и писање овог текста, на пример, били немогући) и даље траје доста жустра дебата око тога шта она заправо значи.

Квантна теорија спецификује стање неког физичког система не кроз класичне величине, попут положаја и брзина честице, већ кроз математички објект назван таласна функција. Према славној Шредингеровој једначини, ово стање еволуира са временом на начин који математичари називају унитарним, што грубо говорећи значи да се вектор који означава таласну функцију ротира око координатног почетка у једном апстрактном векторском простору названом Хилбертовим простором. Иако се квантна механика често описује као случајна и неодређена, таласна функција се мења на потпуно предвидљив, детерминистички начин, баш као и у класичној физици. Нема ничег случајног или неодређеног у вези са таласном функцијом.

Незгодан тренутак је, међутим, како повезати таласну функцију са оним што посматрамо у експериментима. Многе сасвим легитимне таласне функције одговарају неинтуитивним и бизарним ситуацијама – најпознатији пример је мисаони експеримент са Шредингеровом мачком (Слика 7) где нам таласна функција говори како је мачка истовремено и жива и мртва у стању које физичари називају суперпозицијом.

Нилс Бор и његови ученици развили су током 1920-тих и 30-тих година идеју да се такве бизарности отклањају постулирањем “колапса” таласне функције у неко дефинитивно класично стање кад год неко посматра појаву или експеримент. Ово свакако помаже да се објасне посматрања (ко год посматра, увек ће видети мачку или као живу или као мртву), али истовремено претвара елегантну, унитарну, детерминистичку теорију у ружну, кабасту, неунитарну, индетерминистичку верзију. Ово гледиште (поједностављено говорећи), добило је назив “Копенхагеншка интерпретација” квантне механике.

Током протеклих деценија појавиле су се многе алтернативе овом гледишту (које је и даље, нажалост, доминантно у уџбеницима), а највећу популарност је стекла она коју је развио 1957. године принстонски постдипломац Хју Еверет, који је показао да је постулирање колапса таласне функције заправо непотребно. “Чиста” квантна теорија не садржи, заправо никакве контрадикције, и ми треба да прихватимо бизарни закључак експеримента са Шредингеровом мачком! Иако квантна теорија предвиђа да се једна класична реалност заправо цепа у суперпозиције много таквих реалности, посматрачи субјективно опажају ово цепање само као малу случајност и неодређеност, са вероватноћама које су у складу са онима из старог постулата о колапсу. Ова суперпозиција класичних светова представља квантни, или Еверетов, мултиверзум.

За разлику од Фридмановог или Линдеовог мултиверзума који се налазе безмерно далеко, Еверетов мултиверзум је баш овде, свуда око нас. Шредингерова мачка је жива у једном универзуму, мртва у другом; то су два мајушна сегмента читавог мултиверзума. Из “птичје перспективе”, нека интелигенција која би била у стању да сагледа материјални свет “споља” видела би Еверетов мултиверзум као необично једноставан: постоји само једна универзална таласна функција читавог свемира, и она еволуира глатко и детерминистички – то је све! Она у себи садржи огроман број паралелних класичних историја, које се стално цепају, али и стапају, као и један број потпуно квантних феномена који немају никакав класични опис.

“Квантни компјутер је једнак великом броју класичних компјутера који истовремено раде у паралелним световима Еверетовог мултиверзума”

Дејвид Дојч

Из наше “жабље” перспективе, ми опажамо само мајушни делић укупне реалности (као и код других мултиверзума). Друге делове Еверетовог мултиверзума (оне у којима смо направили другачије изборе, или код којих је Шредингерова мачка у оном другом стању од овог које видимо) не видимо због процеса који се назива декохеренција – који, поједностављено, имитира колапс таласне функције али очувава унитарност и друге пожељне особине.

Кадгод посматрачи имају неки избор, рецимо “наставити са читањем овог текста” или “прекинути читање овог текста”, квантни ефекти у мозгу посматрача воде до суперпозиције исхода; из птичје перспективе, акт одлуке чини да се особа дели у вишеструке копије: копију која наставља да чита и ону која то не чини. Из жабље перспективе, међутим, сваки од ових двојника је несвестан других и опажа ово гранање таласне функције као малу неодређеност: извесну вероватноћу да ће наставити са читањем или не. 

Еверетов мултиверзум прослављен је и детаљно разрађен у популарној књизи једног од највећих савремених физичара, оца квантних рачунара, Дејвида Дојча, “Ткање стварности” где се сусреће практично на свакој страници (Давид Деутсцх, Тхе Фабриц оф Реалитy, Пенгуин Пресс, Лондон, 1997). Функционисање самих квантних рачунара, тих узбудљивих теоријских (за сада!) машина које су у стању да у реалном времену решавају проблеме попут факторисања великих бројева на просте чиниоце за које би свим компјутерима света биле потребне милијарде година, најлакше се разуме управо кроз слику овог квантномеханичког мултиверзума. Дојчовим речима: квантни компјутер је једнак великом броју класичних компјутера који истовремено раде у паралелним световима Еверетовог мултиверзума!

Занимљиво је поменути да би универзална таласна функција, која је за Еверета била извориште идеје о мултиверзуму, одговарала појму арупyадхату из будистичке филозофије, којим се означава над-домен који садржи све светове, док је сам непроменљив, насупрот чулно доступном домену (“универзуму”) који Будисти називају камадхату, и чија је најзначајнија особина физичка променљивост у времену. Није немогуће да је ова концепција утицала на Мајкла Муркока, оца термина “мултиверзум”, преко Рудолфа Штајнера, великог познаваоца оријенталних филозофских традиција.

4. Математички (Тегмарков) мултиверзум

Питање реалности математичких објеката, попут комплексног броја, троугла или фрактала, једно је од најстаријих и најдубљих питања науке и филозофије. Два супротстављена погледа сежу уназад до двојице славних Атињана, Платона и Аристотела (овај други био је, додуше, тек натурализовани Атињанин, будући рођен у Стагири). Према Аристотелу и његовом “физичком” приступу, математички објекти су апстракције које је створио људски ум по несавршеним узорима из природе која је једина “права” стварност.

Ово је “здраворазумски” поглед на свет, онај по коме смо васпитавани од детињства. Насупрот томе, Аристотелов учитељ Платон заговарао је идеју да математички објекти не само постоје на исти начин на који постоје свакодневни објекти око нас, већ су управо они темељни вид постојања, док је физички свет око нас “сенка” тих савршених архетипских форми. То одмах поставља једноставно питање: зашто је онда физички свет баш такав какав јесте?

Тегмарков математички мултиверзум нуди и нека потенцијално врло проверљива предвиђања

За аристотеловца, ово је бесмислено питање: свет једноставно јесте. Међутим, платониста не може да избегне питање зашто је, од свих могућих математичких структура (и од далеко мањег броја оних које су људски математичари открили до данас; непотпуни преглед се види на Слици , само један веома мали број издвојен да опише физички свет?

Ово се може формулисати и на другачији начин. Ајнштајн, Вигнер, Вилер и други велики физичари 20. века су се питали о “зачуђујућој ефикасности математике” у описивању и моделирању појава у стварном (физичком, хемијском, биолошком, итд.) свету. Ствар је наиме у томе што ми, по мишљењу ових научника, немамо право да а приори верујемо да ће неке апстрактне математичке структуре (нпр. Хилбертов простор) толико детаљно описивати делове физичке стварности (нпр. стања физичких система у квантној механици) – посебно ако подозревамо да математички објекти попут комплексног броја, троугла или скупа нису “стварни” у истом оном смислу у коме су стварни нека столица, птица или семафор, већ су бар делимично производ људског апстрактног мишљења. А ипак, управо то се дешава! И не само то, већ је често формални математички опис омогућио да се предвиде потпуно нови феномени, који претходно у природи нису били опажени.

Као што је Никола Тесла први сугерисао, чак и потпуно туђинска ванземаљска цивилизација која са нама нема ничег заједничког, можда чак ни хемијске елементе на којима су њени припадници засновани, ипак би делила са нама исту математику. Због чега би неко помислио да је нека комплексна и богата математичка структура, рецимо Манделбротов скуп (који видимо на Слици 9), мање стварна од, рецимо, неког дрвета, кањона или звезде?

Следећи корак је постављање кључног питања које је недавно поново отворио савремени шведски физичар и космолог Макс Тегмарк: ако се сложимо да сви математички објекти и структуре које су нам познате постоје – зашто онда у природи око нас опажамо само веома мали део њих? Природан одговор, чини се Тегмарку, јесте да је ствар у нашој ограниченој перцепцији, а не у њиховом постојању или непостојању.

Стога, он сугерише смели корак даље: све математичке структуре уистину постоје – и чине математички мултиверзум у коме су све могућности уређења света физички реализоване. То што ми опажамо само мали делић тог огромног богатства различитости (много, много већег – и то је овде просто тешко речима изразити, људски језик је неприлагођен тако великим разликама у редовима величине), ствар је селекционог ефекта – ми можемо видети само оне структуре које омогућују физичке услове за наше постојање!

Елементи овог мултиверзума не налазе се у истом простору, већ леже ван простора и времена како их ми сагледавамо (плус што неки од њих имају сваки могући број просторновременских димензија!). Већина њих је сасвим сигурно лишена комплексности и стабилности неопходних за настанак интелигентних посматрача – само изолована “острвца” у том огромном океану различитих математичких закона уређења су настањива или уистину, попут нашег универзума, настањена.

Насупрот ономе што би се могло на први мах помислити, Тегмарков математички мултиверзум нуди и нека потенцијално врло проверљива предвиђања. Оно најзначајније јесте да, како се све више приближавамо потпуној теорији нашег физичког света, утврдићемо да су математичке структуре којима се та будућа “теорија свега” служи генеричке или најтипичније међу онима сагласним са постојањем посматрача.

Другим речима, ми очекујемо да се – у складу са страховито генерализованом Коперниканском парадигмом – налазимо негде близу средине нашег “острва настањивости”, а не негде на његовом рубу, јер је ту једноставно највећа априорна вероватноћа да се типични посматрачи пронадју. Једино даља теоријска истраживања у фундаменталној физици (као и разумевања захтева за постојање интелигентних бића, што спада у домен астробиологије) могу показати да ли је ова смела идеја прихватљива.

5. Филозофски (Луисов) мултиверзум
Савремени амерички филозоф Дејвид Луис (Давид Леwис, 1941–2001) био је несумњиво један од најдубљих и најпродорнијих мислилаца модерне метафизике и аналитичке филозофије. Његова кључна идеја јесте такозвани модални реализам – основа најрадикалнијег облика мултиверзума. У својој најчувенијој књизи Мноштво светова (Тхе Плуралитy оф Wорлдс, Оxфорд, 1986), Луис поставља драстичну хипотезу – да сваки логички могући универзум реално постоји.

Ова идеја се може, у мање радикалним облицима, пратити уназад до Лајбница и његове Теодикеје. Луис наводи низ интригантних – мада не нужно убедљивих – аргумената у прилог ове драматичне доктрине. Вероватно најзанимљивији јесте филозофски аргумент да се о противчињеничним ситуацијама (тј. оним када кажемо “шта би било да је” или “шта би било кад би било”) може логички смислено говорити само у контексту стварног постојања таквих светова у којима су ове ситуације тачне!

По Луису, оно што чини неку противчињеничну тврдњу, као рецимо “Свега овога не би било да је Пера отишао право у полицију” истинитом јесте постојање света, исто тако конкретног као што је наш и веома сличног нашем, у коме је Пера (односно Перин тамошњи двојник) доиста и отишао у полицију. Ми имамо снажну представу да се овакви противчињенични судови могу поделити на истините и лажне; Луис је врло убедљиво аргументисао да то проистиче из постојања или непостојања одговарајућих светова.

Луис је прихватао да је теорија модалног реализма супротна “здравом разуму” (који и иначе није у савременој науци на добром гласу!), али је био уверен да њене предности далеко надмашују ову слабост – ако је то заиста слабост – и да тога не би требало да оклевамо да је прихватимо! Наш свет је актуелан, али то је зато што се ми налазимо у њему, а не зато што је он по самим својим особинама. Ствари које су нужно тачне (као рецимо доказане математичке истине, попут 2 + 2 = 4) су оне које су тачне у свим световима Луисовог мултиверзума.

“Сваки логички могући универзум реално постоји”

Дејвид Луис

Већина Луисових светова не садрже никакве наше двојнике, али ако постоје, они могу бити произвољно бизарни. Не можете, наравно, истовремено имати пет прстију на свакој руци и шест прстију на свакој руци, пошто је то логички контрадикторно (нужно лажно).

Али, светови у којима имате шест прстију или шест руку или шест глава постоје, као и сваки други свет о коме се може мислити без логичке контрадикције. Могу ли прасићи да лете? Наравно, јер нема ничег контрадикторног у вези са прасићима са крилима. У бесконачности могућих светова постоје и земље Оз или Му, грчки богови на Олимпу, и готово све што се може замислити. Сваки роман је могући свет, дакле постојећи у Луисовом мултиверзуму. Негде милиони Ахаба лове китове. Свака врста свемира постоји уколико је логички конзистентна.

Веома је значајно раздвојити слику света коју нам пружа модални реализам од оних које имплицирају други нивои мултиверзума дискутовани горе. Постоји веома раширена – и погрешна! – предрасуда да је Луисов мултиверзум само варијанта Еверетовог или Тегмарковог. Ово није случај пре свега зато што компоненте Еверетовог мултиверзума имају бар делић заједничке прошле историје (до тренутка релевантног избора), што је далеко, далеко мањи број могућности од свих замисливих. Што се разликовања од математичког Тегмарковог мултиверзума тиче, ту тешкоће настају због тога што Луис нема потребе да претпоставља истинитост платонизма, као што то Тегмарк мора учинити. Напротив, Луисов мултиверзум може укључивати и светове у којима математика (насупрот Ајнштајну и Вигнеру) не функционише ваљано у описивању физичких појава.

Револуционарна синтеза
Нема вероватно термина у науци који има боље основе да се сматра изразом 21. века од мултиверзума. Овде смо погледали само пар најутицајнијих и најинтересантнијих верзија мултиверзума. Фридманов мултиверзум је неспоран, а Линдеов постаје све ближе томе. Остале верзије су и даље изразито спекулативне – али их то не чини ишта мање озбиљном темом научног истраживања!

Постоје и друге верзије, мање познате али ништа мање занимљиве, попут теорије савременог америчко-канадског физичара Лија Смолина о свемирима који се репродукују и еволуирају на начин карактеристичан за биолошку еволуцију кроз природну селекцију.

Напоменимо за крај да је у Еверетовом, Тегмарковом и Луисовом мултиверзуму могуће путовање кроз време, пошто се никакви логички парадокси (попут парадокса “убиства деде”) у њима не срећу. Кад одете у прошлост, ви улазите у нови сегмент реалности и ништа што у њему учините не може бити контрадикторно са стањем ствари у старом сегменту који сте напустили.

У сваком свом издању и верзији, мултиверзум обећава велику и богату синтезу резултата бројних крајње разноврсних научних дисциплина. Ова узбудљива идеја свакако ће у деценијама које долазе остати са нама. А и са нашим двојницима у паралелним световима.


do


   Џорџ Орвел

1984 (фрагмент)

ПРИНЦИПИ НОВОГОВОРА

     Новоговор је био званични језик Океаније, створен да би задовољио идеолошке потребе енглсоца, или енглеског социјализма. Године 1984. још није постојао нико ко је употребљавао, било усмено било писмено, Новоговор као своје једино средство општења. Новоговором су били писани уводници у Тајмсу, но они су представљали  fours de force, које је могао обавити само специјалист. Очекивало се да ће Новоговор коначно заменити Староговор (или стандардни енглески, како бисмо га ми назвали) отприлике до 2050. године. У међувремену је он све више освајао, с тим што су чланови Партије настојали да све чешће употребљавају новоговорске речи и граматичке конструкције у свакодневном говору. Верзија која је била у употреби 1984. године и систематизована у деветом и десетом издању Речника новоговора, била је привремена; садржала је велики број сувишних речи и архаичних облика које је касније требало избацити. Ми ћемо се овде бавити коначном, усавршеном верзијом, систематизованом у једанаестом издању Речника.

     Сврха Новоговора је била не да само да средство којим би се изражавала филозофија и духовне навике следбеника енглсоца него да онемогући све остале начине мишљења. Намера је била да, кад Новоговор буде прихваћен једном заувек а Староговор заборављен, свака јеретичка мисао - то јест, мисао која би била у нескладу с принципима енглсоца - буде дословно непомислива, бар у оној мери у којој зависи од речи. Речник Новоговора је био састављен тако да да тачан и често веома суптилан израз сваком значењу које би члан Партије легитимно желео да пренесе саговорнику или читаоцу, искључујући при том сва друга значења као и могућност да се до њих дође посредним путем. То се постизало делимично измишљањем нових речи, но пре свега избацивањем непожељних речи и уклањањем неортодоксних значења из преосталих речи; чак уклањањем свих секундарних значења уколико је могуће. Навешћемо један пример. Реч слободан је постојала и у Новоговору, али се могла употребити само у реченицама као што су 'Ово седиште је слободно' или 'Бићу тако слободан да вас замолим за један жилет'. У старом смислу 'политички слободан' или 'интелектуално слободан' није се могла употребити, пошто политичка и интелектуална слобода више нису постојале ни као појмови, због чега су нужно биле безимене. Сасвим невезано с избацивањем јеретичких речи, сужавање речника је било само себи циљ; ниједној речи која није била неопходна није се допуштало да остане у животу. Новоговор је био замишљен не да прошири него да сузи круг појмова доступних људској мисли, и тој сврси је посредно користило смањивање броја речи на минимум.
 
     Новоговор се заснивао на енглеском језику какав познајемо данас, мада би многе реченице Новоговора, чак и кад не би садржале новоговорне речи, биле једва разумљиве данашњем читаоцу који говори енглески. Новоговорске речи биле су подељене у три посебне категорије, познате као речник А, речник Б (или комбиноване речи) и речник Ц. Биће једноставније говорити о свакој категорији посебно, но граматичке особености језика ћемо размотрити у одељку посвећеном речнику А, пошто за све три категорије важе иста правила.

     Речник А. Речник А се састојао од речи потребних у свакодневним стварима - јелу, пићу, раду, облачењу, пењању и силажењу по степеницама, вожњи у возилима, обрађивању врта, кувању и слично. Састојао се готово у потпуности од речи које већ имамо - ударити, трчати, пас, дрво, кућа, њива - али у поређењу с данашњим енглеским речником њихов број је био изванредно мали, док су им значења била одређена далеко строже. Све двосмислености и нијансе значења биле су истребљене. У оној мери у којој је то уопште могуће, новоговорска реч из ове категорије није била ништа друго до један стакато звук који изражава један једини јасно разумљив појам. Речник А би било немогуће употребити у књижевности или у дискусији о политици или филозофији. Његова сврха је била да изражава јединствене, целисходне мисли, које су се обично тицале конкретних предмета или физичких дела.

     Граматика Новоговора имала је две јасно изражене особености. Прва је била готово потпуна универзалност свих врста речи. Свака реч (у принципу је то важило и за врло апстрактне речи као што су ако или кад) могла се употребити и као глагол, и као именица, и као придев, и као прилог. Између именичног и глаголског облика, уколико су потицали од истог корена, није било никакве разлике. Ово правило је само по себи уништило велики број архаичних облика. Реч мислити, на пример, у Новоговору није постојала. Њено место заузимала је реч мисао, која је служила и као глагол и као именица. Овде се није примењивао никакав етимолошки принцип: у неким случајевима је задржаван првобитни именички облик, а у неким глаголски. Чак и кад глагол и именица сродног значења нису били етимолошки повезани, често се из језика избацивало било једно било друго. Реч сећи, на пример, није постојала; њено значење је садржала реч нож, која се употребљавала и као глагол и као именица. Придеви, увек средњег рода, образовали су се додавањем наставка -асто именици (која је истовремено била и глагол), а прилози додавањем наставка -сно. Тако је, на пример, брзинасто значило 'брз', а брзиносно значило 'брзо'. Неки од наших данашњих придева - добар, јак, велик, црн, мек - употребљавали су се и у Новоговору, али њихов број је био веома мали. За њима се осећала слаба потреба, јер се скоро сваки придев могао извести додавањем наставка -асто. Ниједан од данашњих прилога није се задржао, сем оних који се већ завршавају на -сно. Прилог близу на пример, гласио је близиносно.

     Сем тога, супротност свакој речи - ово је такође, у принципу, важило за све врсте речи - изводила се додавањем префикса не-, а појачавање додавањем префикса више-, или , за још појачаније облике, двапутвише-. Тако је, на пример, нехладно значило топао, (топла, топло) док је више хладно значило врло хладан, а двапутвише хладно 'изузетно хладан'. Такође је било могуће, као и у данашњем енглеском мењати готово сваку реч додавањем предметака, пре-, по-, уз-, под-, итд. Овим начинима било је могуће драстично смањити број речи. Постојање придева добар, на пример, чинило је излишним придев лош, пошто се жељени смисао могао изразити исто тако добро - у ствари, још и боље - речју недобро. Сваки пут кад су две речи сачињавале природан пар супротности, цео се посао састојао у томе коју одбацити. Таман, на пример се могло заменити придевом несветло, или светао придевом нетамно,по жељи.

     Друга карактеристична црта граматике Новоговора била је правилност. Уз неколико изузетака, које ћемо навести ниже, сви су наставци били подвргнути истим правилима. Прошло време свих глагола образовало се додавањем наставка -о на треће лице једнине. Прошло време од ићи, на пример, гласило је идео, од срести сретнео, итд. Множина се по правилу образовала додавањем наставка и, тако да је реч човек давала човеци, прут - прути, а лав - лави. Сви придеви су се поредили по истом правилу, тако да су компаратив и суперлатив од добар (у Новоговору добро, пошто су сви придеви били средњег рода) гласили добрије и најдобрије.

     Једине неправилности биле су допуштене код заменица, показних и односних, и помоћних глагола. Било је такође и извесних неправилности у грађењу речи, диктираних потребом да се говори брзо и лако. Реч тешка за изговор, или реч која се могла погрешно чути, сматрала се испко факто лошом речи; стога се понекад, ради еуфоније, задржавао архаични облик или уносила накнадна слова. Но ова се потреба углавном осетила у вези с речником Б. Зашто се лакоћи изговора придавала толика важност, видећемо у даљем тексту овог есеја.

     Речник Б. Речник Б се састојао од речи намерно састављених у политичке сврхе; наиме од речи које су не само у сваком случају имале политички смисао,него и имале за циљ да ономе ко их изговара неметну жељени ментални став. Без потпуног разумевања принципа на којима је почивала енглсоц, те речи је било тешко употребљавати правилно. У неким случајевима, оне су се могле превести на Староговор, па чак и на речи из речника А, али обично уз дуго парафразирање и обавезно по цени извесних финеса. Речи Б представљале су неку врсту вербалне стенографије, која је често целе кругове идеја изражавала у свега неколико слогова, и која је у исто време била прецизнија и имала већу ударну моћ него обичан језик.

     Све речи Б биле су комбиноване. (Комбиноване речи - на пример, диктограф - налазиле су се, разуме се, и у речнику А; но то су биле само погодне скраћенице које нису имале идеолошке боје) Састојале су се од две или више речи, или делова двеју или више речи, стопљених уједно у облику лаком за изговор. Амалгам који је одатле проистицао увек је био истовремено глагол и именица, и мењао се по уобичајеним правилима. Да узмемо само једна пример: реч добромисао, која је значила, у веома грубом преводу, 'идеолошка и политичка исправност', или, посматрана као глагол, 'мислити на идеолошки и политички исправан начин'. Њени облици су били: глагол и именица, добромисао; прошло време и прилог времена прошлог, добромисао,прилог времена садашњег, добромислећи; придев, добромислено; прилог, добромисленосно; глаголска именица добромислитељ.

     Речи Б се нису градиле ни по ком етимолошком плану. Могле су се састављати од свих врста речи, поређаних било којим редом и кресаних на било који начин који их је чинио лаким за изговор не одузимајући им при том смисао. Пошто је овде било теже постићи еуфонију, неправилни облици су били чешћи него у речнику А. На пример, придевски облици од добромисао и злосекс гласили су добромисасто и злосексасто, јер би правилни облици двосмисасто и злосексасти били незгодни за изговор. У принципу, међутим, свим речима Б могли су се додавати правилни наставци, који су у свим случајевима били једнаки.

     Неке речи Б имале су веома истанчано значење, једва схватљиво некоме ко није владао језиком као целином. Узмимо на пример једну типичну реченицу из Тајмсових уводника: Старомислитељи не трбухосећају енглсоц. Најкраћи превод те реченице на Староговор би био: "Они чији је начин мишљења формиран пре Револуције не могу у потпуности емотивно схватити принципе енглеског социјализма." Но то не би био тачан превод. Пре свега, да би се потпуно схватила горња новоговорска реченица, морала би се имати јасна представа о томе шта значи енглсоц. Сем тога, само онај ко је добро упућен у енглсоц може до краја схватити пуну снагу речи тргухосећати, наиме слепо и одушевљено прихватити, што је данас тешко замисливо; или пуну снагу речи старомисао, која је била нераскидиво везана са представом зла и декаденције. Међутим, специјална функција извесних новоговорских речи, међу њима и речи старомисао, није се састојала толико у томе да изражавају значења колико да их уништавају. Значење тих речи, којих је по природи ствари било мало,било је проширено до те мере да су обухватале целу групу других речи; те друге речи, пошто је њихово значење сад преносио један једини лако разумљив израз, могле су се одбацити и заборавити. Највећа тешкоћа коју су имали састављачи речника новоговора није била у измишљању нових речи него у томе да тачно утврде шта новоизмишљене речи значе; то јест да утврде које групе осталих речи оне укидају самим својим постојањем.

     Као што смо већ видели на случају речи слободан, речи које су некад имале јеретичко значење биле су понекад поштеђене, будући погодне за употребу; но у том случају биле су очишћене од свих непожељних секундарних значења. Безброј других речи - част, правда, морал, интернационализам, демократија, наука и религија - једноставно су престале да постоје. Њихово значење је обухватала, - и обухватајући га, укидала - шачица уопштених речи. Све речи које су биле везане за појмове слободе и једнакости, на пример, обухватала је једна једина реч, зломисао (мисаони злочин), док је све речи везане за појмове објективности и рационализма обухватала реч старомисао. Већа прецизност била би опасна. Од члана Партије се захтевало схватање слично ономе које је имао стари Хебрејац: овај је наиме знао, без неких детаља, да сви остали народи обожавају 'лажне богове'. Није му било потребно да зна да се ти богови зову Ваал, Озирис, Молох, Астарот, итд.; што је мање знао о њима, боље је било за његову правоверност. Он је знао за Јехову и Јеховине заповести; знао је, према томе, да су сви богови са другим именима и другим атрибутима лажни. На приближно исти начин, члан Партије је знао које је понашање правилно, а у врло магловитом, уопштеном смислу знао каква су скретања од њега могућа. Његов сексуални живот, на пример, у потпуности су регулсале две новоговорске речи: злосекс (сексуални неморал) и добросекс (крепост). Реч злосекс обухватала је све сексуалне преступе - блуд, прељубу, хомосексуалност и остале перверзије - као и нормално сексуално општење уколико је само себи циљ. Набрајати их поименце није било потребно јер су сви представљали једнаку кривицу и, по правилу, сви кажњавани смрћу. У речнику Ц, који се састојао од израза који се користе у науци и техници, могло је бити потребно да се извесним сексуалним скретањима дају специјални називи, али обичном грађанину није била потреба да их зна. Он је знао шта значи добросекс - наиме, нормални сексуални однос између мужа и жене, с једином сврхом да се зачну деца, без физичког задовољства по жену; све остало је било злосекс. У Новоговору је ретко било могуће ићи за каквом јеретичком мисли даље од сазнања да је она јеретичка; даље од те границе нису постојале речи да ту мисао изразе.

     Ниједна реч из речника Б није била идеолошки неутрална. Међу њима је било много еуфеминизама. Реч логодмор (логор за принудни рад) и Минимир (Министарство мира, тј. Министарство рата) имале су значење готово потпуно супротно од номиналног. С друге стране, неке речи су изражавале отворено и презирно схватање праве природе океанијског друштва. Пример овога је реч пролокљук, која је означавала забаву ниске врсте и лажне вести којима је Партија кљукала масе. Било је затим и двосмислених речи, које су биле прихватане кад су се односиле на Партију, а погрдне кад су се односиле на њене непријатеље. Но поред ових, било је и речи које су на први поглед изгледала ништа друго до обичне скраћенице, а којима идеолошку боју није давало значење него сама њихова конструкција.

     Колико је то уопште било могуће, у речнику Б се убацивало све што је имало или могло имати било каквог политичког значења. Називи свих организација, свих група људи, свих доктрина, свих земаља, свих установа и свих јавних зграда били су без изузетка кресани да добију жељени облик - једну једину реч, лаку за изговор, која садржи најмањи могући број слогова потребан да укаже из ког корена потичу. У министарству истине, на пример, одељење документације, у коме је радио Винстон Смит, звало се докодел, одељење прозе прозодел, одељење за теле-програме телеодел итд. Циљ овога није био само да уштеди у времену. Још у првим деценијама двадесетог века, 'телескопирне' речи и изрази били су једна од карактеристичних црта политичког језика; примећено је било да је склоност ка употреби оваквих скраћеница најизраженија у тоталитарним државама и организацијама. Пример за ово су речи Наци, Гестапо, Коминтерна, Инспектор, Агитпроп. У почетку је та пракса прихваћена готово инстинктивно, али у Новоговору се она спроводила свесно. Приметило се наиме да се тим скраћивањем назива сужавало и на суптилан начин мењало значење израза, утолико што су се тим поступком од њих откидале све асоцијације које би иначе повлачили. Израз Комунистичка интернационала, на пример, ствара комбиновану слику општег људског братства, црвених застава, барикада, Карла Маркса и Париске комуне. С друге стране, реч Коминтерна ствара смо слику чврсто састављене организације и прецизно одређеног доктринарног програма. Она се односи на нешто што се препознаје готово исто онако лако као сто или столица, и што има исто тако сужену сврху. Коминтерна је реч која се може изговорити скоро без размишљања, док је Комунистичка интернационала израз на коме се човек мора задржати бар на тренутак. На исти начин, асоцијације које призива реч Министин су далеко малобројније и лакше их је контролисати. Отуда навика да се изрази скраћују кад год је могуће, али и готово претерана пажња која се посвећивала лакоћи изговора.

     У Новоговору, еуфонија је надјачавала све остале моменте сем прецизности значења. Њој је увек жртвована граматичка правилност кад се то сматрало потребним. С правом, јер је циљ био, и то пре свега у политици, имати кратке и одсечне речи око чијег значења не може бити забуне, које се могу изговорити брзо и које производе најмање одјека у говорниковој свести. Речи из речника Б чак су добијале у снази због тога што су међусобно биле веома сличне. Скоро без изузетка, те речи - Минимир, злосекс, логодмор, пролокљук, Полмисао (Полиција мисли) и безброј осталих - биле су двосложне или тросложне, с тим што је нагласак правилно падао на први и последњи слог. Употребљавати их значило је говороти блебетаво, начином који је истовремено био стаццато и монотон. А то се управо и тражило. Циљ је био одвојити, у највећој могућој мери, говор - особито ако су у питању биле ствари које нису биле идеолошки неутралне - од мишљења. У стварима свакодневног живота било је без сумње потребно, или бар понекад потребно, размислити пре него што ће се нешто рећи, али члан Партије који се нађе у ситуацији да треба да изнесе суд о неком питању политике или етике морао је бити у стању да избацује правилна мишљења исто онако аутоматски као што митраљез избацује метке. Васпитање које је добио оспособљавало га је за то, језик му је пружао готово непогрешив инструмент, а само ткиво речи, њихов оштри звук и извесна намерна ружноћа која је била у складу с принципима енглсоца, пружала му је даљу помоћ на том путу.

     Ту му је и помагала чињеница што је избор речи био врло мали. У односу на наш, речник Новоговора је био крајње скучен, с тим што су се непрестано стварали нови начини помоћу којих се могао још више сузити. Новоговор се разликовао од већине осталих језика управо по томе што му се речник сваке године сужавао уместо да се шири. Свако сужавање је представљало добитак, јер што је избор мањи, мање је и искушење да се размишља. Творци Новоговора су се надали да ће се коначно доспети до артикулисаног говора који би текао само из гркљана, без икаквог учешћа виших можданих центара. Тај циљ је отворено признавала реч паткоговор, која је значила 'гакати као патка'. Као и разне друге речи из речника Б, она је имала два значења. Уколико су мишљења изражена тим гакањем била политички исправна, смисао је био похвалан: рекавши за једног од партијских говорника да је двапутвише добар паткоговоритељ, Тајмс му је учинио срдачан и драгоцен комплимент.

     Речник Ц. Речник Ц је допуњавао прва, и састојао се само од научних и техничких израза. Они су били слични научним изразима које ми данас употребљавамо и потицали из истих корена, с тим што се и у њиховом случају по обичају водило рачуна да се непожељна секундарна значења избаце. За њих су важила иста граматичка правила као и за речи из прва два речника. И у обичном и у политичком говору употребљавало се врло мало речи Ц. Сваки научни радник или техничар могао је наћи све потребне речи у списку који се односио на његову ужу струку, али му је ретко давано више од шачице речи са других спискова. Број речи заједничких за све листе био је врло мали, а ни у једном речнику није постојала реч која би изражавала функцију наука као навике духа или метода мишљења, независно од појединачних грана. Штавише, ни сама реч 'наука' није постојала, пошто је свако значење које би могла имати било већ у довољној мери садржано у речи енглсоц.

     Из предњег се види да је у Новоговору било готово немогуће изразити какво јеретичко мишљење, сем на веома ниском нивоу. Разуме се, било је могуће изговорити врло грубе јереси, неку врсту вулгарних израза. Могло се, на пример, рећи Велики брат је недобро. Но таква једна изјава, која правоверном уху сама по себи представља бесмисао, не би се могла подржати логичким резоновањем, јер потребних речи није било. Анти-енглсоц мисли постојале су само у нејасном облику без речи; могле су се изразити само уопштеним речима које су спајале уједно и осуђивале читаве групе разноврсних јереси а да их при том нису ближе одређивале. Новоговор се у ствари могао употребљавати за јеретичке мисли само поновним превођењем неких речи са Староговора. На Новоговору би, на пример, било могуће рећи Сви човеци су једнаки, али само у оном смислу у коме би се на Староговору могло рећи Сви људи су риђокоси: та реченица наиме не би садржала никакву граматичку грешку, али би изражавала очигледну неистину - да су сви људи једнаког раста, тежине или снаге. Појам политичке једнакости више није постојао, тако да је из речи једнак било избачено то секундарно значење. 1984. године, кад је Староговор још увек представљао нормално средство општења, теоријски је постојала опасност да се човек који употребљава новоговорске речи сети и њиховог првобитног значења. У пракси, никоме ко је био добро упућен у двомисао није било тешко да то избегне, но за неколико генерација нестала би чак и сама могућност да се погреши. Човек који је одрастао говорећи Новоговор као једини језик за који зна не би знао да је једнак некад значило 'политички једнак' или слободан значило 'интелектуално слободан', управо као што човек који никад није чуо за шах не може знати за секундарно значење речи краљица или топ. Многе грешке и злочине тај човек не би могао починити просто зато што би му били безимени, дакле и незамисливи. Овде треба имати у виду и то да би карактеристике Новоговора временом постојале све наглашење - речи би било све мање а њихова значења би била све оштрије омеђена, чиме би се смањила и сама могућност да се употребе у недоличне сврхе.

     Кад Староговор буде једном заувек превазиђен, биће прекинута последња веза с прошлошћу. Историја је већ била прерађена, али су одломци књижевности из прошлих времена, непотпуно цензурисани, овде-онде још увек постојали, те их је неко ко би и даље памтио Староговор могао прочитати. У будућности би такви одломци, чак и кад би којим случајем остали неуништени, били неразумљиви и непреводиви. Са Староговора на Новоговор се није могао превести ниједан пасус, уколико се није односио на какав технички поступак или какву врло једноставну свакодневну радњу, или већ сам по себи био политички у складу с принципима енглсоца (добромислено, како би се то рекло у Новоговору). То је практично значило да се ниједна књига написана пре отприлике 1960. године није могла превести у целини. Предреволуционарна књижевност се могла подврћи само идеолошком преводу - то јест, измењивању како смисла тако и језика. Узмимо на пример онај добро познати став из Декларације независности:

     За очигледне истине држимо да су сви људи једнаки створени, да их је Творац неким неотуђивим правима обдарио, и да се право на живот, слободу, и тражење среће между тим правима налазе. Да се ради остваренија тих права между људима владе постављају, чија моћ потиче из сагласности оних којима владају. Да је, кад год која влада почне томе на штету радити, право народно да измени је или укине, и нову владу постави...

     Овај став се никако не би могао превести на Новоговор, а да се при том очува првобитни смисао. Најприближнији превод би се састојао у томе да се цео тај став сажме у једну једину реч, зломисао. Превод целог става могао би бити само идеолошки, он би Џеферсонове речи претворио у панегирик апсолутизму.

     Велики део књижевности прошлих времена већ је у ствари био измењена на тај начин. Из разлога престижа било је пожељно сачувати успомену на извесне историјске личности, ускладивши при том њихова досигнућа с филозофијом енглсоца. Стога су се у то време са Староговора на Новоговор преводили Шекспир, Милтон, Свифт, Бајрон, Дикенс и неки други писци; по обављеном преводу, њихове првобитне текстове, као и све што је преостало из књижевности прошлих времена, чекало је уништење. То превођење се одвијало споро и с тешкоћама, те се није очекивало да ће подухват бити готов пре прве или друге деценије двадесет првог века. Било је такође чисто утилитарне литературе - неопходних техничких приручника и сличног - у великим количинама; с њима је такође требало поступити на исти начин. Углавном је из тог разлога - да би се оставило довољно времена за ове претходне преводе - било одређено да се Новоговор коначно прихвати тек 2050. године.




 

   П Р И Ч Е|Д А Р О В И | П О Е З И Ј А | И З Б О Р |Л И Н К О В И |

 

помоћ

Copyright © 1996-2005 Посада Веб

<== ==>