Наташа Тучев

Пророци и занатлије: Хинијево виђење два поетска модуса

У есејима, приказима и интервјуима Шејмаса Хинија стално се изнова јавља идеја да се, невезано од историјских разлика и књижевних праваца, у основи могу разликовати две врсте поезије и две врсте песника. Блејк Морисон је у својој студији укратко приказао ту поделу. За Хинија, по његовим речима, постоје:

...les vers donnés наспрам les vers calculés; поезија случаја и транса наспрам поезије отпора и истрајавања; поезија „урањања“ и поезија „супротстављања“; поезија инстинкта и поезија интелекта; женска и мушка; „артешка“ и „архитектонска“; епифанична и „мајсторска“; поетски „глиб“ и „ватрена оструга“; „доживљено, некњишки и несвесно“ и „научено, књишки и свесно“; рашљари (Вордсворт, Д. Х. Лоренс, Китс, Патрик Кавана) и занатлије (Јејтс, Хопкинс, Џонсон, Ловел, Џон Монтегју, Џон Хјуит); песници који слуте, предају се, урањају, рашљаре, примају и примамљују, и песници који налажу, смишљају, тврде, суочавају се, изнуђују и захтевају.

Подела се, очигледно, заснива на два различита приступа несвесном, као и животном искуству у целини. Песници чије је обележје „женски“, „пророчки“ модус, стварају кроз процес предаје и препуштања енергетским токовима откривеним у природи и несвесном. Пишући о Вордсворту, Хини цитира стихове из Прелудија којима показује како је песник „компоновао музику“ ослушкујући свој унутрашњи глас и, истовремено, претварајући се у „звучну виљушку“ која региструје поруке шуме, реке, планине. По једном дневничком запису, опет, Вордсворт лежи у трави слушајући шум оближњег водопада и замишља како би било исто тако блажено „лежати у гробу и слушати спокојне звуке саме земље“. Стваралачки поступак је овде попут понирања, падања у транс, а сама песма постаје медијум преко којег је читаоцу доступно то исто искуство.
У ову групу песника Хини такође убраја Шекспира, о коме пише:

Шекспир је... пре био медијум кроз који су речи протицале него господар који их је потчињавао својој вољи. Његова је имагинација у јединственом чину сједињавала перцепцију и намеру; израз је у исто време био и препознавање и откриће. Инстинктивна спознаја онога што је морао да искаже претходила је свакој намери о облику исказа. У свом комаду Тимон Атињанин Шекспир кроз лик једног песника говори о процесу стварања, а бројне метафоре раста и енергије преносе оно што је и сâм песник свакако осећао...

Поезија је навирала и пламтела у његовом духу природно, без икаквог присиљавања. Он је био потпуно повезан са животом и богатством своје подсвести; увиди и слике, ритам и бујица речи притицали су као дарови...

 „Женски приступ“ поезији такође карактерише и став да писању не претходи свесна намера или апстрактна идеја, већ епифанични садржај психе који се постепено уобличава у песму. Ту мисао Хини преузима од Т. С. Елиота, који овај почетни стваралачки импулс назива „мрачним заметком“. Отуд и метафора по којој је писање женски чин, рађање, партеногенеза, а праузрок песме налик на јајну ћелију.

Овај песнички модус посматра универзум и људску психу као тајне које се никада не могу до краја одгонетнути. Отуда „пророчка“ поезија избегава декларације, закључке, јасне тврдње, и уместо тога нуди слутње и наговештаје кроз слике, ритам или звук. Хини као пример наводи „Болну ружу“ Виљема Блејка; то је песма која „отвара латицу по латицу наговештаја, а да никада не разоткрије своју огољену срж; она је отворен позив на истраживање пре него потврда сопственог значења.“

Доминантни елементи „пророчке“ или „рашљарске“ поезије јесу вода и земља, које представљају неспутане токове енергије и дубину у коју се увек може даље понирати, али истовремено и архетипске женске симболе. Тако Хини, пишући о Патрику Кавани, каже да тенденција његове поезије није „раст и одвајање од тла, већ урастање у дубину. Њен симбол је корен пре но пупољак, њени елементи вода и земља пре но ватра и ваздух, њена тема свест обликована и усмерена ка мраку пре но отворена ка светлости.“

Као што су показала претходна поглавља, овакав стваралачки приступ карактеристичан је и за самог Шејмаса Хинија. О томе сведоче и бројне фигуре у његовој поезији које на симболичан начин представљају самог аутора и његова поетска начела: рашљар, Антај, Толундски човек; виолиниста у „Дарованој песми“, који на острву у Атланском океану у шуму олујног мора чује мелодију, док други чују само „чудну буку“; Синг на Аранским острвима; „Последњи пантомимичар“, чија представа као ритуал дозива смену зиме и пролећа и који за собом оставља „мрачне трагове“; „Градитељ могила“, на чијим споменицима као „необични сродници“ ничу дивље кошнице и врес, док он о свом раду прича „готово са страхом“. У циклусу под називом „Гленморски сонети“, Хини такође повезује своје дело са „рашљарском“ традицијом у поезији:

ГЛЕНМОРСКИ СОНЕТИ (II)

Расту из слутњи, из скровитих места,
Речи надомак додира скоро
Једна другу нагоне из јазбине мрачне –
„То нису тајне, него мистерије“,
У Белфасту ми Ошин Кели рече.
Пре много година, сањао је камен
Који се ломи у дослуху с длетом,
К'о да зна шта чекић куцајући тражи.
Тад се искрцах у Гленмор, пољску школу
Ту иза ровова, надам се да дигнем
Глас одбегао од ратних труба и гајди,
Да настави, сачува, одагна, умири:
Вокалима узорано друго: отворена земља,
Сваки се стих враћа к'о плуг у новој бразди.

(прев. Н. Тучев)

„Гленморски сонети“ настали су на истоименом имању у области Виклоу, у Републици Ирској, где се Хини повукао када су сукоби у Алстеру узели маха. Зато песник и каже да се у Гленмор „искрцао“, као у мирну луку после пловидбе по бурном мору. Живот на овом имању, једноставан и близак земљи, за њега је попут „пољске школе“ („hedge schools“ су традиционалне ирске школе које су нестале са увођењем енглеских стандарда у образовање), где ће моћи да гради и усавршава свој песнички глас. Циљ тог учења је поезија која делује као причест, смирује страсти и одагнава мржњу; она представља континуитет и очување, не само одређене поетске традиције, већ и основних људских вредности.
Већ први стих упућује на то да су „Гленморски сонети“ у великој мери омаж Вордсворту: „скровита места“ из којих израња песникова инспирација алудирају на „скровишта моћи“ из Прелудија:

...скровишта моје моћи
Укажу ми се; кад приђем, нема их више;
Тек одбљеске видим; кад старост дође,
Ни њих видети нећу; да удахнем желим
Док још то могу, колико речи могу,
Живот, отеловљење, том што осећам:
Дух прошли у светилишту да сачувам
За обнову будућу.

(прев. Н. Тучев)

Цитирајући ове стихове у есеју „Проницање у речи“, Хини објашњава да они имплицитно изражавају и његово виђење поезије. „Дух прошлости“ може означавати, као што најчешће и означава код Вордсворта, чудесну визију света у детињству. Исто тако, међутим, он може представљати и мудрост прошлости, митску или поетску свест коју је важно сачувати зарад духовне обнове новог доба.
Налажење ослонца у природи и „скровиштима“ сопствене душе такође је карактеристично за оба песника. Ен Стивенсон пише:

Вордсворт је, у Британији, први пример песника који окреће леђа корумпираном друштву и сумњивим религијским начелима, укопавајући и утврђујући бедеме сопствене психе. Песник као бунтовник појављује се у романтизму, наравно, код Гетеа и Бајрона; али управо је код Вордсворта најизразитије његово склањање, повлачење из света у тајне пределе личне осећајности; песник свету не супротставља само Природу... већ, у оквиру Природе, субјективни, ирационални део јаства.

Аналогију стих-окретање плуга Хини такође везује за Вордсворта. Вордсворд је „песник-орач“; ритам његове поезије повезан је са лаганим њихањем тела, јер песник компонује изговарајући своје стихове наглас док шета тамо-амо по сеоским стазама. Тај ритам подсећа Хинија на чињеницу да енглеска реч verse вуче корен из латинског versus, што значи стих, али исто тако и покрет орача када стигне до краја једне бразде и урони плуг у следећу. Ова слика сугерише стално враћање и поновно урањање у „скровита места“, која и сâм ритам поезије као да ритуално призива. Писање песме је непрекидно, никад окончано понирање у дубину, што је приказано и кроз слику отворене земље. Земља овде симболише онај део стварности који је скривен, неартикулисан у савременом свету и недоступан рационалној спознаји, и који модерна лингвистика и филозофија означавају као Друго. Управо то Друго, међутим, представља грађу поезије, тло које се може орати вокалима песничког језика. Ове идеје је, наравно, Хини већ наговестио у песми „Копање“, али се овде оне појављују са новом снагом и прецизношћу.

Сви досад наведени мотиви у сонету – усредређеност на природу и ирационално; писање кроз слутње, наговештаје и ритам који евоцира; недовршеност; земља као доминанти елемент – упућују на модус који је Хини назвао „пророчким“ или „женским“. Најважнију идеју, међутим, носи слика камена за којим чезне Хинијев пријатељ Ошин Кели. Вајар замишља камен чији је природни лом управо тамо где и он намерава да прође клином: креативност природе и човека у потпуној усклађености. Тајна тог склада је у дубоком поштовању са којим его-свест треба да приступи недосежним мистеријама природе: уместо да камену приђе са већ потпуном и довршеном идејом о жељеном облику, вајар својим чекићем „куца“ као на врата иза којих ће му се указати „оно што камен зна“.

О „мушком“ или „занатском“ модусу Хини пише:

Код мушког приступа, језик фунцкионише као облик обраћања, као потврда или наређење, а песнички потхват односи се на свесно савладавање и контролу грађе, на напор уложен у обликовање; речи нису првенствено музика, нити су сањиве од свог дремежа у несвесном, већ су продорне, самоуверене, и истичу мишић интелекта.

Песници за које је карактеристичан овај приступ, иако користе импулс из несвесног, никада му се не препуштају. Напротив, они теже да га потчине свесној контроли; њихово обележје је пенетрација, продирање светлошћу интелекта у нејасно и нерасветљено, које је Хини назвао Другим. И на материјалном нивоу језик ових песника разликује се од језика „песника-пророка“: док ови потоњи као да се препуштају музици и ритму гласова које ослушкују у трансу, дотле оне прве одликује већа формална контрола грађе и свесно креирање музике стиха.

Чувени „одскочни ритам“ (sprung rhythm) Џерарда Менлија Хопкинса представља пример управо такве контроле. Хини сматра да је овај Хопкинсов ритам потекао из несвесног и вероватно био прирођен његовој личности, али је песник осетио потребу да га преведе у тачно одређене структуре: „Он је ценио оно што је у поезији звао 'мушким снагама', присуство 'моћне и активне мисли'. Када је открио свој 'нови ритам', за њега је било типично да мора да га шематизује у метрички облик.“ Тај ритам је „стимуланс за ум“ и Хини га супротставља ритму типичног „песника-пророка“ као што је Китс. Ритам Китсове поезије је наркотичан и мами нас на прихватање, Хопкинсов нас разбуђује и позива на разумевањe.

Стил „мушке“ поезије одликује се јасноћом и прецизношћу; резултат су песме чије су тврдње и открића кристализовани, коначни, за разлику од „женске“ поезије, чији је исказ сплет значења која се разоткривају латицу по латицу, али никада до краја. Песме не настају инкубацијом „мрачног заметка“, развијањем подсвесне слутње, већ мушким поступком „ковања“ и обликовања. За Хопкинса Хини каже: „...његов поетски чин није попут напона при порођају, већ је то пре оплодња, насртај, свесно и промишљено напрезање интелекта.“ Елементи „мушке“ поезије су светлост, ваздух и ватра, па отуд и наслов есеја о Хопкинсу – „Искра у кремену“.

Хини подржава идеју Теда Хјуза, по којој су песникова имагинација, сензибилитет и однос интелекта и осећања условљени представом коју он има о свом Творцу. Већ је показано колико је представа Велике Мајке битна за поетику Шејмаса Хинија. О Хопкинсу он пише да Творца замишља као оца, и да из тога проистичу све одлике његовог стиха. Хини такође пише да му се, у вези са Јејтсом, просто намеће цитат из Књиге Постања у Старом Завету: „и дух Божји дизаше се над водом.“ Јејтсов глас у поезији је такође „мушки глас“, који се управљачки надвија над водама несвесног. У својим огледима, међутим, Хини стиже до закључка да Јејтс ипак није типичан представник мушког или занатског модуса, већ да његова поезија, у најбољим остварењима, представља синтезу мушког и женског.

Још један песник из ове скупине чији кредо Хини разматра је његов пријатељ Роберт Ловел. Поводом његове смрти Хини пише „Елегију“:

ЕЛЕГИЈА

Наше ће битисање,
бојажљиво или одважно,
бити сâм наш живот.
Роберте Ловеле,

геранијум на прозору обасјава
лампа крај које пишем,
ветар са Ирског Мора
лелуја га –

овде где сви смо седели
пре десет дана, са тобом,
мајстором елегичарем
и кујунџијом енглеског.

Владао си разговором
и пловио за кормилом
свог духа, задиркујући ме
због мога страха од воде,

је ли било нечег ван твог домашаја?
Испио си Америку
као гвоздену
вотку срца,

прогласивши у уметности
одлучну, упорну
љубав и охолост.
Твоје су очи виделе шта ти рука учини

док си прев.ио руски у енглештине,
тлачио и чекићао
своје срце у бланкверс сонете
о љубави за Харијет

и Лизи, и о делфину
на морским таласима –
твоје перо у залеђу олтара
обдарено најзад

да намами и уплете,
крманош, пређар, retiarius.
Та рука. Што надзире, уређује,
амфибијска.

Два ујутру, приморска клима.
Нема гордог једра твог великог стиха...
Не. Био си наш ноћни брод
који тутњи по великом мору,

читава лађа одзвањала је
музиком оружара,
курс је тврдоглаво био одређен
преко опасног и несавладивог.

А сада, провала облака
и геранијум tremens.
Отац није штит
своме детету –

у мени си нашао дете
када си се опраштао
под разгранатим ловором
крај капије у Гленмору,

бујним и окрепљујућим
у то отегнуто лето,
одважно, погледа брзог к'о риба,
рекао си, 'молићу се за тебе'.

(прев. Н. Тучев)

Већ први стихови говоре много о Ловеловом стваралаштву и животу. Ловел свакако спада међу оне који су „битисали одважно“. Његов живот протиче у знаку беспоштедне критике америчког естаблишмента. Послератно раздобље Ловел је оценио као „омамљене педесете“, осуђујући Америку која живи „под анестетиком“ патриотизма, благостања и материјалне удобности. Шездесетих година он међу првим интелектуалцима диже глас против рата у Вијетнаму. Кроз поезију и у јавним наступима, оптуживао је своју нацију за равнодушност према грађанским правима, империјалистичке ставове и расизам. Норман Мајлер га је окарактерисао као „невољног, поседнутог свеца“, који отплаћује моралне дугове једне нације нагомилане кроз векове.

Тај одлучан, јасан глас којим је Ловелов стих успевао да делује на јавност, а да при том задржи све уметничке квалитете, јесте нешто за чим Хини и сâм чезне, осећајући да је осуда крвопролића и политичког лицемерја неопходна и у тренутку у коме он ствара. То је свакако једна одлика „мушке“ поезије којом би он желео да овлада:

Тај глас је јасан, огољен... Користим епитет „јавни“ јер он није окренут ка унутра, већ усмерен ка споља. Мислим да је изворни глас који поседујем унутрашњи, сањалачки, у најбољим случајевима опчињен. Али, волео бих да овладам гласом који би могао и да се обраћа јавности, и да пада у транс.

Ловел је типичан „мушки“ песник и по својој тежњи да контролише несвесно. Он се са несвесним, могло би се рећи, рвао читавог живота. Више пута је био лечен у институцијама за ментално оболеле, са дијагнозом манично-депресивне психозе. Питер Кон пише да је у Ловеловој поезији понекад просто невероватан спој експлозивне, апокалиптичне емоције и елегантне, манирисане технике. „Ловелова храброст“, пише Хини, „разликовала се од храбрости Џона Беримена и Силвије Плат, за које се његово име често везује. Они су моћним замасима отпливали у тамне вирове несвесног и брзаке смрти, али Ловел се томе одупирао, чврсто се држао савести и одлучно борио за самоконтролу."

Симболику воде, коју користи у есеју, Хини задржава и у „Елегији“. Тако је Ловелов поетски и животни кредо – овладавање емоцијама и ирационалним поривима – приказан кроз слике кормилара и „ноћног брода“, чији је курс „тврдоглаво одређен преко опасног и несавладивог“. Ловел је такође и retiarius, паук-мрежар који своје интуитивне увиде уплиће у чврсте мреже рационалних структура и дефиниција. И друге слике у песми сведоче да је реч о „мушком“ приступу поезији: Ловел преводи руске песнике подређујући њихов израз тврђем, енглеском језику, окива своје љубавне песме у формални оклоп бланкверса, а његов ноћни брод који „тутњи по великом мору“ одјекује „музиком оружара“. Оружар сугерише не само „ковачки“ поступак у писању, већ и агресивно разрачунавање са тамом несвесног.
Кроз целу песму се, заправо, провлачи Хинијево питање да ли Ловелов приступ поезији указује и њему самоме и његовом читаоцу прави пут ка поимању јаства и бољем духовном здрављу. Исто питање Хини поставља и у свом есеју:

Нису ли његов таленат и стваралаштво за које је био употребљен... „погрешно повезани“? Оклевамо да кажемо „да“, суочени са гигантским трудом, са гомилом крупних питања која је изнео на површину на општем плану, са поштењем и пркосом са којима је преживљавао личне и јавне трауме крајем шездесетих и почетком седамдесетих, и храброшћу са којом је о њима писао – али ипак, нерадо дат, одговор је „да“.

Хини као да сугерише да Ловел спутава нешто што не би требало спутавати. Слика песника који „тлачи“ своје сонете импликује да исто то чини и са својим емоцијама, а можда нешто говори и о његовом односу према жени и кћерци, о којима пише. Својим стихом он „кроти“ и делфина, симбол животне радости и слободне креативне енергије. Ловел као да је и сâм био свестан својих грешака: управо у циклусу песама о делфину јављају се исповедни стихови „нисам избегавао да повредим друге/ нисам избегавао да повредим себе“, а последњи стих „моје су очи виделе шта ми рука учини“ Хини тумачи као мешавину тријумфа и самооптуживања.

Посвећујући своју песму „мајстору елегичару“, Хини намерно поприма и неке одлике његовог „мушког“ стила, као што је, рецимо, играње речима. Добар пример је синтагма dorsal nib у осмој строфи. Једно значење речи dorsal je леђно и читалац, пошто је реч о делфину, очекује синтагму dorsal fin – леђно пераје. Али, уместо ње, јавља се слика металног пера за писање, која призива друго значење речи dorsal – залеђе олтара, што је алузија на католичку цркву којој је Ловел као младић пришао. Уместо очекиване слике леђног пераја, којим се плива по водама несвесног, добија се сасвим супротна слика песника који пише „иза црквеног олтара“; овај обрт много говори о Хинијевом виђењу Ловелове поезије.

Занимљив је и однос два песника, такође приказан у „Елегији“. Самоуверени Ловел задиркује Хинија због његовог „страха од воде“. Као и увек у Хинијевој поезији, вода представља скривена подручја психе и неодгонетнуте мистерије природе, које песника маме, али га истовремено испуњавају и исконским страхом. „Страх је емоција уз коју муза цвета“, каже Хини. „Он је увек присутан“. Страх од воде, симболично, страх од тајни у човеку и око њега, које се не могу појмити рационално, карактеристично је обележје Хинија као „пророка“ и у изразитој супротности са Ловеловом поетиком. С друге стране, међутим, Ловелова ауторитативна и угледна фигура налик је на оца у односу на млађег песника и Хини се поиграва овом паралелом, питајући се колики је утицај Ловел заиста имао на њега.
На крају се, ипак, испоставља да је реч о две врло различите поетике. Два песника се растају под гранама ловора. Роберт Грејвз објашњава сложену митолошку позадину овог симбола. Испрва, када је Тројна Богиња или Муза за песника била мајка, заводница и једина тема, ловор је служио као опојно средство: његови листови су се жвакали, што је штоваоце Богиње доводило у стање песничке и еротске екстазе, у којем настаје њихово дело. Са преласком у патријархат, врховно божанство поезије постаје Аполон, а муза сада има подређену улогу, да песнике инспирише тако да пишу њему у част. Аполон је, међутим, у исто време и Бог Разума, и његов мото „ништа преко мере“ одређује нова правила: песничко надахнуће је неопходно, али оно не сме да прерасте у екстазу; песници више не жваћу ловорово лишће, већ само, као знак Аполонове наклоности, носе венац на глави.

Ловор у Хинијевој „Елегији“ тако постаје језгровит симбол суштинског разилажења две песничке традиције. Упркос својим колебањима, Хини се ипак трајно опредељује за ону која налаже целовитост, дубоко поштовање и понизност пред тајнама Универзума, и ширу перцепцију од оне коју може да пружи строго рационални поглед на свет.

БИБЛИОГРАФИЈА:

1.    Heaney, Seamus, Field Work, London, Faber& Faber, 1979.
2.    Heaney, Seamus, ‘Introduction’ in Macbeth, W. Shakespeare, Dublin, Folens, 1973.
3.    Heaney, Seamus, Preoccupations, London, Faber & Faber, 1980.
4.    Conn, P., Literature in America, Cambridge, Cambridge University Press, 1989.
5.    Haffenden, J., ed., Poets in Conversation, London, Faber & Faber, 1981.
6.    Graves, The White Goddess, London, Faber & Faber, 1961.
7.    Morrison, B., Seamus Heaney, London, Methuen & Co., 1982.
8.    Stevenson, A., ‘Stations: Seamus Heaney and the Sacred Sense of the Sensitive Self’ in The Art of Seamus Heaney, ed. by T. Curtis, Dublin, Wolfhound Press, 1994.
9.    Wordsworth, W., Complete Poetical Works, ed. By T. Hutchinson, Oxford, Oxford University Press, 1936.

---

       Александар Ракић


ETIKA ILI HRIŠĆANSTVO



    Uvod

„Kako će vas svet prepoznati da ste moji?“ - pita Hristos apostole i odgovara:
„Ako budete imali ljubavi u sebi!“

Ovaj jednostavni, elegantni, savršeni odgovor svaki hrišćanin zna, kao što bi trebao da zna da se Bog Beskrajna Ljubav pojavio u ljudskom telu, hodao po Mediteranu, jeo i pio sa nama, isceljivao bolesne i oživljavao mrtve, učeći nas, pre svega da ništa nije nemoguće. Čak ni nama, samo ako imamo dovoljno vere i ljubavi. Makar kao zrno gorušičino.

Danas, iz ove „kritičke tačke gledišta“ i iz „ove istorijske perspektive“ to izgleda kao romantično učenje „istorijskog Isusa“, prilagođeno vremenu i „tadašnjoj društveno-ekonomsko-političkoj klimi“ i dovoljno je da uključimo TV, otvorimo novine ili čujemo usputne razgovore iz autobusa i da se uverimo da su groteskni šumovi iz Cabaret-a1  praktično jedina ideološka muzika za uši, muzika koja definiše cilj i motiviše na svakodnevna pregnuća, na vredno, radosno i puno smisla ustajanje iz kreveta. Još ako je opravdana individualnom etikom, tim nedostižnim idealom kojem bi trebalo težiti, eto formule za srećan i zdrav život, pre svega Uspešan. A ulaznica za raj, propusnica koja sva vrata otvara i sve jezike govori, je papirno božanstvo na kome, na jednoj „nacionalnoj“ moneti, iako cinično, neskriveno piše „U Boga mi verujemo“. Jedan dolar – jedan Bog, monoteizam se održao i ima najviše vernika, a tašna puna dolara, uredno i racionalno složenih, je postala jedini zavetni kovčeg te duhovne rase. Švedski muzički uniseks pop kvartet mu je ispevao himnu2, jedan beogradski rok kvartet ga je sa savršenom jednostavnošću i pronicljivošću definisao kao: „Prljav od znoja, masan od krvi.....novac u rukama“3, a jedan bristolski kvartet mu dodaje i metafizičko značenje: „Money, money, money, rooth of the evil“4.

Sve u svemu, prvi misle da je ekonomija osnova istorije i razvoja, a da je etika temeljna konstitutivna osobina ljudskosti, a drugi da su ekonomija i etika samo oruđa. Ekonomija za udobniji život, a etika za nedostatak ljubavi. Ko je u pravu? Svako ima svoje argumente, kao što i svako ima slobodu i odgovornost da izabere svoj pogled na svet. Mi ćemo izneti neke ilustrativne primere, samim tim i naš pogled na svet.


1.    «Money make the world go round» - refren iz mjuzikla Kabare
2.    Money, money – ABBA
3.    EKV
4.    Massive Attack
 
Etika


Pokušaj nalaženja porekla etike treba tražiti, na neki način, u susretu dva sveta. Jedan možemo nazvati prirodnim zakonom, a drugi etičkim zakonom. Sva bića, uključujući čoveka, su podložna prirodnom zakonu. Čovek, iako podložan prirodnim zakonima i rigoroznim ograničenjima koja taj zakon nalaže, ipak raspolaže umom, slobodnom voljom, savešću i nije apsolutno determinisan važenjem tih zakona. Savest koja razlikuje dobro i zlo, čak i kada se lično ne živi po njoj, um koji povezuje i apstrahuje i želja da se prevazilaze prirodna ograničenja umnogome formiraju nastanak ljudske zajednice, i kasnije, svest o kontinuitetu. Tokom vremena postojale su brojne plemenske organizacije i civilizacije sa svojim doživljajem sveta. Zasnovane na jeziku, mitu, verovanjima, pojavljivale su se i nestajale ostavljajući nam neke tragove ili odlazeći sa istorijske scene bez vidljivih ili razumljivih tragova.

Ograničićemo se na nama najbližu, jer njoj pripadamo, u njoj živimo i raspoznajemo je pod zbirnim nazivom Evropa. Evropska hrišćanska civilizacija svoje poreklo najviše vodi od tri predhriščanske civilizacije. Helenska Grčka, Rim i Judaizam, svaka sa svojim osobenostima, su društva koja su najviše uticala na korpus evropske misli i možemo ih naći u raznim istorijskim momentima kako se pojavljuju. Na nekim očiglednim mestima i vezama, kao na primer renesansa i helenizam, kako u filozofiji neoplatonizma i neopitagorejstva, tako i u vajarstvu i slikartsvu kao povratku naturalističkom-čulnom doživljaju lepote, zatim rimsko pravo, besedništvo i politizacija života, kao današnje pravo i globalna politička demokratska demagogija, sport i stadioni kao savremene arene gde neko mora da bude odstreljen-pobeđen uz  burno odobravanje mase, a i onih manje vidljivih kao na primer kabalizam i nemačka filozofija (Ekhart, Beme, Spinoza, Hegel), judaizam i protestantsko obogotvorenje rada, zakona i etike, košer i zdrava ishrana, platonizam i komunizam, antičke drame sa horovima u pozadini koji potvrđuju i objašnjavaju radnju i smeh u pozadini u američkim sitkomima, itd...

Svi ti i mnogi drugi zaobilazni tokovi su se slivali na hrišćanski identitet Evrope i naravno uticali na etiku. Iz bliže prošlosti najposvećeniji i najdosledniji su bili „makijavelizam“ sa svojom parolom o cilju bez obzira na sredstva, francuska revolucija i „Univerzalna deklaracija o pravima čoveka“, sa do tada nezabeleženim zverstvima ritualnog kanibalizma i „pričešća“ ljudskom krvlju iz tek skuvanih lobanja i oko milion žrtava (procene variraju od 600.000 do 1.500.000), komunizam-diktatura proleterijata – sa 50 miliona žrtava samo u Rusiji, zatim dve ideološke teorije: „darvinizam“ kao nivelacija i oživotinjenje čoveka na ontološkom nivou i prenošenje zakona džungle na tzv. slobodnu tržišnu utakmicu – odnosno rat za novac, i s obzirom na naslov Darvinovog dela: „Poreklo vrsta, o preživljavanju favorizovanih vrsta u borbi za život“ – direktno uticala i na eugeniku i na ideologiju Trećeg rajha, tj. najveći rat u istoriji planete, kao i psihoanaliza koja definiše čoveka kao nagonsku-životinjsku prirodu obdarenu nemoćnim svesnim kvalitetima (po svedočenju njegovih saradnika, Frojd je bio fasciniran „demonskom prirodom čoveka“). Mogli bi i dalje da nabrajamo primere, ali i ovo je već dovoljno ilustrativno.

Videli smo donekle jedan tabor etičara u praksi, a sada da vidimo i onaj drugi.


    Hrišćanstvo


Hrišćanski moral je nastao kao radikalni antimoral u odnosu na nehrišćansko okruženje, pre svega na rimsko pravo i jevrejski judaistički zakon. Ta suprotnost se ne nalazi u formi, nego u suštini. Bog hrišćana nije neki poseban Bog koji pripada samo jednom plemenu ili „izabranom“ narodu (Jevreji), niti je rasplinut u mnogobožačkom paganskom doživljaju (Rim). On čak nije ni Bog hrišćana, već je Tvorac sveta i gospodar istorije, koji nije apstraktni ili transcendentni davalac zakona i zabrana, već Prisutni u ljudskoj istoriji. Stvoreni svet kao posledica ishođenja stvaralačke volje Božije je krunisan i ovekovečen ovaploćenjem Logosa. Hristos se pojavljuje na istorijskoj sceni kao punoća ljudske i sve stvorene prirode, ne gubeći ništa od svoje Božanske ličnosti. Ovaploćenjem i Vaskrsenjem ljudska i svetska egzistencija je ontološki rešena, a etika koja se izvlači iz tih događaja služi da bi se društvo i pojedinac razvijali u okvirima uređenja društvenih odnosa. Pravolinijsko istorijsko vreme judaističkog mesijanskog očekivanja ostvarenja zemaljskog „nebeskog“ Jerusalima, je dobilo punu transcendentnu dimenziju. Večno, odnosno eshatološko vreme se ne nalazi više samo na kraju vremena, već je prisutno i u vremenu („i evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka sveta“ - Jevanđelje po Jovanu). Shodno tome, od samog početka hrišćanstva, od apostolskog doba, ljubav za drugoga i doživljaj zajednice, briga za decu, stare, udovice, za svakog člana društva, bili su konstitutivni element primenjene etike. Te prve hrišćanske zajednice sa ograničenim brojem članova i jakim osećajem jedinstva i solidarnosti koje su ispoljavali jedni prema drugima i visokim stepenom uključivanja i posvećenost zajednici, imale su mnogo zajedničkih elemenata sa osnovnom društvenom grupacijom – porodicom.

„A svi koji vjerovaše bijahu na okupu i imahu sve zajedničko. I tekovinu i imanje prodavahu i razdavahu svima kako je kome bilo potrebno,“ (dela apostolska 2, 44-45).
„Nije bilo onih užasnih reči moje i tvoje. Zbog toga se pri obedovanju događalo pravo ushićenje. Dogodilo se da niko nije jeo ni od svoga ni od tuđega; sada to izgleda kao zagonetka. Ali oni su smatrali da nije tuđe ono što je od brata. Postojalo je, naime, vladarevo, ali sopstveno ne, već samo bratsko. I niti se siromah stideo, niti se bogataš prsio. To je bila sreća potpuna,“ (Sv. Jovan Zlatousti, komentar na DAP 7,2) 5.  

Tako radikalno izmeštanje sopstvene egzistencije u ljubav ka Drugome (drugoj ličnosti, bilo Božijoj, bilo ljudskoj) i traženje u izlasku iz svog samodovoljnog i samodopadljivog ograničenja je bilo brutalno sankcionisano od strane Jevreja i Rimljana. Vreme do IV veka i uspostavljanja hrišćanstva kao zvanične religije od cara Konstantina, su obeležili strašni progoni, mučenja i ubistva hrišćana od obe strane koje su svoj doživljaj sveta zasnivali na vlasništvu, odnosno egocentrizmu. Od IV veka ka srednjem, dve polovine carstva su se razvijale praktično nezavisno i svaka sa svojim etičkim osobenostima.

5. Koliko drugačije od današnjih „brini o sebi“ i „jer vi to zaslužujete“ medijskih mantri i zapovesti. Prisetite se samo dok gledate TV, koji po rečima pop-art superstara Endi Vorhola daje ontološki identitet čoveka, „jer postojiš samo ako se pojavljuješ na televiziji“ i setite se Virilovih, MekLuanovih i Bodrijarovih razmišljanja o večnosti i medijima, kao i Gebelsovih reči: „Dajte mi televiziju i kreiraću javno mnjenje kako god poželim“, kao i reči Edvarda Bernejsa oca tzv. „public relations“-a koji pozivajući se na radove svog prijatelja Sigmunda  Frojda koji mu je davao svoje radove u zamenu za popularizaciju psihoanalize u USA, dodaje sa druge strane okeana. „Ako uspemo da shvatimo mehanizme i motive grupnog uma, nije li onda moguće kontrolisati i vladati masama prema našoj volji, a da oni za to ne znaju!?“ Taj otac PR-a, kako ga često nazivaju, prvi je manipulaciju javnim mnjenjem doveo u vezu sa psihologijom nesvesnog, te je čak i smatrao manipulaciju nužnom jer društvom vladaju iracionalne i opasne sile. Tu naučnu tehniku je nazvao „stvaranje pristanka“. Njegova knjiga „Propaganda“ (1928) započinje rečima: „Svesna i inteligentna manipulacija organizovanih navika i mišljenja masa važan je deo demokratskog društva. Oni koji manipulišu tim nevidljivim mehanizmom društva tvore nevidljivu vladu, koja je prava vladajuća sila ove države“. I onda dok radite nešto po kući i čujete „Pokori se svojoj žeđi“ - Schweppes, „Pokori se svojim čulima“ - Kit-kat, ili onaj šaputavi hipnotički glas koji nam sugeriše „Brini o sebi“ - Garnier, i setite se Frojdovog nećaka Edvarda i ostalih PR menadžera, i ....... mislite o tome

 Na jednoj strani se razvilo najdugovečnije poznato carstvo – Vizantija sa spojem hrišćanstva i helenske kulture, a na drugoj Rimsko sa specifičnim nasleđem institucija i rimskim pravom. U Carigradu je sa postojanjem političke i verske vlasti, dovelo do neke vrste kompromisa i načela saradnje države i crkve (vizantijski grb sa dvoglavim orlom), a u Rimu se uspostavio apsolutistički papski primat, sa neporecivim autoritetom čak i u državnim pitanjima. Uz takvu konstelaciju i izjednačavanju Crkve i politike idealno dolazi i ranosrednjevekovna sholastička katolička teologija, najviše zasnovana na Aristotelijanskom racionalizmu i binarnoj ljudskoj logici, odnosno prevlasti razuma kao izolovanog kvaliteta u odnosu na celokupnu energiju ličnosti (ljubav, vera, volja, imaginacija, emocije).

Razdvajanjem znanja i vere, razuma i ljubavi, racia i imaginacije, volje i emocije, etika se takođe odvaja od svog duhovnog sadržaja i ponovo zadobija formalni i pravni karakter. Hrišćanska etika koja je između ostalog borba protiv samoljublja i razvoj nesebične, nekoristoljubive ljubavi je već od tog trenutka ostala iza Tome Akvinskog i sholastičara. Jedan pogled na svet je definitivno nestao uništenjem Vizantije pre svega od strane „krstaških“ pohoda, odnosno zapadnim razaranjem Istočne hrišćanske braće. Otomanska ekspanzija je bila samo posledica.


    Etika u kasnoj srednjevekovnoj i novovekovnoj perspektivi


Ideje nekog ranijeg perioda se umnožavaju kao reakcija na inkvizitorsko, hladno, totalitarno rimsko hrišćanstvo. Preko renesanskih kabalističkih i neoplatonističkih akademija (najpoznatija u Firenci) šire se preko cele zapadne Evrope ideje koje će kasnije preko protestantizma i nemačke filozofije kulminirati u ideje tako strane hrišćanstvu, i to baš u zemljama koje se deklarišu kao hrišćanske. Ta haotičnost i konfuzija identiteta se naravno odražava na moralnost i etiku. Načela koja se vremenom formulišu na osnovu svakodnevne prakse nemaju nužnu, opštu ili večnu vrednost čak i u istim kulturama. Ropstvo koje je u prošlosti važilo kao „institucionalno prirodno pravo“, vremenom se odbacuje uz pozivanje na ravnopravnost ljudi, koja takođe proističe iz „prirodnog prava“, slično je i sa statusom žena. Etička žongliranja osim što su selektivna, često su i licemerna i izazivaju ogorčenje. Ideje socijalne pravde kao osnove pravilnog razvoja društvenog života možemo da proverimo u konkretnim životnim činjenicama. Savremena industrijska društva, kao recidiv judaističke i protestantske mitologizacije rada i bogatstva, podržana prosvetiteljstvom i pragmatizmom, ulepšane pridevom „humanistički“ (odnosno ateistički), nametnuće princip vrednosti demokratskog pluralizma (populizma), često sa svojom kompromitujućom pravnom praksom u kojoj finansijski bogatiji gotovo uvek imaju blaži i povlašćeniji status u prekršajnoj i krivičnoj praksi. Po nekim procenama 95% bogatstva je u rukama 5% ljudi, svake sekunde na planeti umre 30 dece samo od gladi, isključujući bolesti i nemogućnost lečenja, život u zastrašujućim uslovima – setimo se slika afričke dece pod rojem muva, užas brazilskih favela, indijskih gradova, dece koja rone u potrazi za biserima za Kartie, za mesečnu platu od 10$ i od kojih gotovo niko ne napuni 18 godina, britanske radne i logore smrti u Africi u XVIII i XIX veku, kao preteču nacističkih logora, i nažalost mnoge nebrojene slučaje duž cele planete. Ekonomija se „praktično nalazi u stanju pravnog i moralnog bezakonja“, kako primećuje francuski sociolog Emil Dirkem. Ta apsolutizacija i shvatanje ekonomije kao činioca koji u celini kvalitativno određuje društveni život podriva upravo temelje morala. Ekstremno pojačan naturalističkom darvinističkom teorijom, ideal progresa je izjednačen sa ekonomskim razvojem. Na svim nivoima, od osnovne škole, preko globalnog ekonomskog tržišta, pa do planetarne međudržavne politike vlada sila jačeg, prilagodljivijeg, brutalnijeg. Kopiran životinjski „zakon džungle“ je primenjen na ljude, tako strašno i jezivo izokrenut, kao negativ hrišćanskog doživljaja ličnosti. Od malih nogu je stalni imperativ biti bolji od bližnjih. Prvak u debatnim klubovima, biti najpopularniji u razredu, biti bolji u sportu, biti lepša od drugih, imati bolje ocene od drugih, a sve zbog kasnije karijere i zaposlenja u bogatijim kompanijama, stana u prestižnom kvartu, i naravno imati što duži.... bankovni račun kao prvu zapovest. Novija istraživanja pokazuju da 51% Amerikanaca u uzrastu od 18 do 25 godina, na pitanje: „Šta su dve najvažnije stvari u životu?“, je dalo odgovor: „Prvo: novac, drugo: biti poznat“.

Tako se potraga za identitetom traži u pohlepi i sujeti i završava u egocentrizmu. Strašan, smrtni preokret od ljubavi, brige i solidarnosti za drugog, ka egzekuciji i proždiranju drugog. Od svakodnevnog kontakta, preko kompanija i „tržišne utakmice“, pa do bombardovanja naroda i razaranja celokupnog eko sistema.

Zaključak

Ta ekstaza sebičnosti i potrošnje je dobila neku vrstu korektiva kroz termin „održivi razvoj“, međutim to je, kako nam se čini, samo odlaganje eksplozije za kasnije generacije. Ekranizovani heroj tog pogleda na svet – Gordon Geko – koga tumači Majkl Daglas u „Volstritu“ bi rekao: „Greed, for lack of a better world, is good“. To je samo dosledno razvijanje onog pogleda na svet čiji natpis vidimo u rimskom senatu: „Liber omnia vincit“6 i onog čeličnom „voljom za moć“7 polukružno (iskrivljeno) na ulasku u Aušvic: „Arbeit macht frei“8. A i znamo, jer nam je Marks9 to objasnio, da je rad stvorio čoveka, a pedantni autonomni etičar Kant, i u praksi, u kojoj nikad ništa nije udelio prosjacima – neljudima - siromasima, osim ignorisanja ili prezira.


6 „Rad pobeđuje“
7 Naziv dela Fridriha Ničea - „Volja za moć“
8 „Rad oslobađa“
9 Koncept komunizma je po nekim istoričarima najverovatnije kreirao Adam Vajshaupt superinteligentni kenigsberski student, kasnije osnivač Bavarskog Iluminatskog Reda, a Marksa je u komunizam in(f)icirao rabin Mozes Hes i kasnije pomogao da, naš uvek gladni Karlo, stigne i do 33. stepena u B'nai B'rit-u.


Međutim, greška nije ni u radu ni u progresu, već u svrhi rada. Cilj je postao profit, a ne služenje ljudima. Ljudi su u industrijskoj revoluciji tretirani kao „radna snaga“, odnosno stoka koja se koristi za enorman profit. U postindustrijskom društvu ljude zamenjuju roboti, ne zbog brige za čoveka i olakšanje života, nego zbog maksimizacije profita. Rast ne sme nikad stati, jer pohlepa je ulaznica za bolji svet. I tako je zaslugom ideoloških PR i spin doctora Istina zamenjena lažima. Možda zato što ne mogu da podnesu istinu10, a možda zato što znaju kao i Haus11 da „istina počinje lažima“. Iako je titula doktora ispred njih, malo je verovatno. Ali, kako smo videli u uvodu, ništa nije nemoguće. Možda je to njihova nesvesna intuicija, jer oni su, verujemo, po rečima trećeg doktora, doktora Fausta koji upućuje Mefistu: „Deo one sile koja uvek čini dobro, hoteći da čini zlo“.


10 parafraza „You cant handle the truth“ - Džek Nikolson u „A few good man“, kao Nathan Jessup
11 serija „Dr House“ u briljantnom tumačenju Hju Lorija (Hugh Laurie)

---

---

---