Александар
            Саша Ердељановић

Продуцент Светозар Боторић и његови филмови



   Светозар Боторић

Једно откриће које је променило наша знања о српској филмској прошлости.

Када сам у марту 2003. године отпутовао  у Будимпешту, да као званични представник Југословенске кинотеке учествујем на ИИИ конференцији о рестаурацији старих филмова у организацији Мађарског националног филмског архива, нисам очекивао да ћу видети или доживети нешто спектакуларно. Међутим, на овом финансијски скромном, али тематски и филмски богатом и занимљивом скупу стручњака, углавном придошлих из нашег региона, у једној од пауза сам упознао  необично срдачног и отвореног човека, Николауса Вострија (Nikolaus Wostry), који је у Филмском архиву Аустрије (Filmarchiv Austria)  у Бечу, водећи стручњак за заштиту филмског фонда. Непосредан дијалог у коме су стално отваране нове теме, показао је да имамо веома слична интересовања и размишљања о филму, па смо разговор наставили увече у једном од најлепших будимпештанских кафе ресторана. Епилог пријатне и лепо проведене вечери био је у сазнању да се у архиву из кога он долази, чува велики број старих филмова везаних за Србију, краљевску породицу Карађорђевић, српску војску, разне свечаности, манифестације, сахране са нашег простора итд.  Договорили смо се тада да извршим преглед и експертизу тих материјала, с обзиром да нико у њиховом Архиву не познаје догађаје и личности из српске историје.  Зато ме је Востри позвао да крајем лета дођем у Беч и да као гост Архива на лицу места извршим идентификацију материјала, али ‘’случај’’ је удесио да се сретнемо нешто раније, и то крајем јуна, на Фестивалу старих филмова (Il cinema ritrovato) у Болоњи.

Предосећајући нешто несвакидашње,  одмах након поздрава сам га преплавио низом питања о будућем доласку у Беч, као и о садржају филмова које ћу тамо гледати. На моје запрепашћење Востри ми је рекао да се у Архиву уз документарне налази и један играни филм везан за српску историју. Упитао сам га да ли је тема филма борба Срба против Турака и пошто ми је након мале паузе потврдно одговорио, а затим се са мном сложио око описа неких сцена које су ми познате из старих новинских текстова, готово ирационално сам га прекинуо: ‘’ “Николаусе, ово је чудо, у вашем Архиву крије се најстарији српски играни филм Карађорђе из 1911., године за којим трагамо већ више од пола века’’.

После десетак дана, пун зебње али и великог ишчекивања у вези са материјалима који ћу тамо видети,  отпутовао сам Аустрију, заједно са директором Југословенске кинотеке Радославом Зеленовићем. Од 16. до 18. јула смо у Лаксенбургу покрај Беча, где се чува запаљиви фонд  Филмархива Аустрије, на монтажном столу, уз асистенцију Николауса Вострија погледали све ‘’српске материјале’’. Одмах после првог кадра у коме се славни глумац и редитељ Чича Илија Станојевић  поклања публици, постао сам свестан да је пред нама епохално откриће. Убрзо се испоставило се да је пронађен не само ‘’легендарни’’ Карађорђе, него и већи део  филмова првог српског продуцента Светозара Боторића, од којих наша Кинотека није поседовала ни метра филмске траке. Тако се остварио сан многих генерација кинотечана и васкрсла изгубљена страница српске филмске историје о којој ће се тек од сада писати и промишљати на ваљан и легитиман начин.

“Рајнталерова колекција”

По прегледу свих филмова сазнали смо да они припадају тзв. Рајнталеровој колекцији. Осијечанин Игнац Рајнталер (Ignaz Rheintahler), је био власник кинематографа (биоскопа) «Royal bio» још пре Првог светског рата, а по неким подацима и биоскопа «Urania». Бавио се такође и дистрибуцијом филмова на територији Аустро-Угарске Монархије, а како су у његовој заоставштини пронађени и филмски материјали о Осијеку, претпоставља се да се и сам бавио снимањем филмова. Почетком двадесетих година прошлог века са породицом се преселио у земљу својих предака, Аустрију, и са собом понео све своје филмове.  Живео је у Лакенбаху у савезној држави Бургенланд (Градишће), где је и умро средином тридесетих година двадесетог века. У фонду који је крајем деведесетих година удовица његовог сина продала Филмском архиву Аустрије, нађено је преко двадесет  изгубљених аустријских и немачких филмова. Ипак, оно што је за  нас најважније је чињеница да је у његовој колекцији пронађено преко две трећине  филмског фонда  првог српског филмског продуцента Светозара Боторића.

Светозар Боторић – живот и рад

Светозар Боторић (Опаљеник, код Ивањице 1857- логор Нежидер 1916) је један од оних прегалаца који су на прелазу из 19. у 20. век стварали нову трговачку и пословну елиту у Србији. За разлику од данашњих скоројевића и новобогаташа, Боторић је као и многи други из његове генерације прошао трновит пут од келнерског помоћника и келнера, преко власника сопствене кафане, до прво закупца, а затим и власника најбољег хотела у Србији, хотела ‘’Париз’’ на Теразијама.

                  Боторићев хотел "Париз"


Осим тога, Боторић је имао и бакалску радњу, дрвару, као и кафану на Врачару која је била позната под именом ‘’Боторићева вила’’. Али, Светозар Боторић је имао много узвишеније циљеве него што је пуко увећање богатства. Слично својим савременицима, он је био велики српски патриота, па је пожелео да нешто остави и за будућа поколења, радећи на пољу националне културе. Још од првих година 20. века Боторић је изнајмљивао једну од сала хотела ‘’Париз’’ путујућим кинематографима, а током 1907. и 1908. године у њој су имали пројекције велики биоскопи, као што су ‘’Електрични биоскоп’’ Немца Георга Нартена, и ‘’Едисонов бископ’’ Србина из Војводине, Ивана Чарнојевића.

Ово је значајно јер су и један и други осим приказивања страних, снимали локалне филмове у Београду, које је публика прихватала са великим задовољством, препознајући своје суграђане на платну. Све је то утицало да се крајем 1908. године, Светозар Боторић окрене новој уметности у повоју – филму и отвори први стални биоскоп у Срба, ‘’Гранд биоскоп позориште’’ који је био смештен у његовом хотелу ‘’Париз’’, на Теразијама. У наредним годинама, Боторић је један од водећих организатора Удружења за производњу српских националних филмова, а 1911.године постаје и главни заступник за Србију и Бугарску највеће светске филмске куће ‘’Браћа Пате’’ (Pathe Freres) из Париза.

Тада је стекао ексклузивно право не само на приказивање њихових филмова, односно продају пројекционих апарата и прибора за биоскопе, већ је имао и стручњаке који су уграђивали апаратуру, поправљали продате кинопројекторе и оспособљавали за рад нове кинооператере. Уследиле су потом године 1911-1914. у којој се Боторић активно бавио филмском производњом, коју ју прекинуо Први светски рат. Пошто му је биоскоп после друге аустроугарске окупације Београда 1915. године, био реквириран од стране окупатора, Боторић је са великом групом истакнутих Срба интерниран у логор Нежидер у близини Беча, где је и преминуо крајем 1916. године. По завршетку рата његови посмртни остаци су пренети у породичну гробницу у Београду. Занимљиво је да се Нежидер налази у Бургенланду, односно у близини Лакенбаха где је након рата живео Игнац Рајнталер. Пошто Филмархив Аустрије, осим филмова не поседује било какву документацију о томе како су се  Боторићеви материјали нашли у колекцији Рајнталера, постављају се многа питања на која ће се врло тешко наћи прави одговори. Ипак, најбитније је да се после вишедеценијског претраживања ушло у траг заоставштини нашег првог филмског продуцента и да ће се филмови коначно и  по други пут  наћи  “међу Србима”.

Увертира за Карађорђа

Према сећању Чича Илије Станојевића из 1922. године, средином 1911. године позвао га је на ручак и поверљив разговор Светозар Боторић, трговац и власник најлуксузнијег београдског хотела “Париз”. На том састанку он му је понудио да учествује у оснивању “Удружења за израду српских филмова” у коме би Станојевић радио као редитељ, а Боторић био главни финансијер. Већ од 1909. године Светозар Боторић сарађује са  филмском кућом “Браћа Пате” из Париза,  изнајмљујући  филмове за свој новоотворени биоскоп, преко њиховог представништва у Будимпешти. И управо из пословног троугла Светозар Боторић-Чича Илија Станојевић – Краљевско српско народно позориште-компанија ‘’Браћа Пате’’ никла је идеја о производњи ‘’чисто српских филмова,’’ који би се преко “Патеа” даље дистрибуирали по свету. Тим поводом је средином 1911. године у Београд стигао Луј де Бери (или Louis Pitrolf de Beery), сниматељ “Пате”-а, о коме до данас не постоје било какви веродостојни подаци (године рођења и смрти, националност, чак ни  фотографија). Зна се само да је он током 1909. године боравио у Босни и Херцеговини, где је снимао разне материјале, између осталог и посету цара Фрање Јосифа.

Након престанка сарадње са Боторићем, 1912. године, де Бери је снимио  и неколико филмова за другу по реду српску филмску кућу ‘’Браћа Савић’’, (који су нажалост још увек изгубљени), да би му се са почетком ратова изгубио сваки траг. Најновијим истраживањем по архивима Беча и Будимпеште (која се овим текстом први пут публикују) открио сам да је Луј Питролф (коме је ово можда само уметничко име) рођен у мађарском граду Ђули, 23. октобра 1879. године. У документима је као стално занимање наводио професију ‘’кинематографског сниматеља’’. Током 1910. године боравио је у Бечу а онда је крајем јуна отпутовао у Аграм (Загреб).  Могуће је да је и у Хрватској нешто снимао, али је сигурно да је следеће године овај тихи,  високи младић и велики филмски стручњак, (каквим га се много деценија доцније у једном интервјуу  сећао Добрица Милутиновић)  склопио уговор са Светозаром Боторићем и дошао у Србију.  По договору између фирме “Пате”, Боторића и глумачке екипе Краљевског српског народног позоришта коју је предводио Чича Илија Станојевић,  де Бери је требао да снима позоришне комаде из националне историје и живота на селу, као што су “Редак звер” Милована Глишића, “Вечност” Јанка Веселиновића, “Бој на Косову” и “Тодор од Сталаћа” Милоша Цветића итд.

Но зачудо, прва на реду је била средњевековна историјска драма Улрих Цељски и Владислав Хуњади, заснована на истинитом догађају који се збио 11. новембра 1456. године у Београдској тврђави, када су људи мађарског великаша Владислава Хуњадија на превару домамили и убили његовог такмаца у борби за угарски престо, великаша Улриха Цељског. Ова филмска адаптација која је вероватно за предложак имала ‘’Хронику грофова Цељских’’, као и дело средњевековног песника Михаила Бехајма, снимљена је крајем јуна и почетком јула 1911. године у режији Чича Илије Станојевића. Глумачку поделу  је чинио врх глумишта  Народног позоришта: Добрица Милутиновић, Драгољуб Сотировић, Александар Милојевић, Теодора Арсеновић и Чича Илија Станојевић.

Урлих Цељски и Владислав Хуњади је хронолошки  био први  српски играни филм, али с обзиром да је премијерно приказан тек 1. децембра 1911. године, он се у нашој филмској историографији води као други српски играни филм. Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа или Карађорђе, остварење снимано током јула и августа исте године, имало је премијерну новинарску пројекцију 23. октобра 1911. године у хотелу “Париз”, па се због тога и званично води као први српски а уједно је и први балкански играни филм.

О Карађорђу

У историјски запаљивом времену у Србији с почетка XX века, у коме је на престолу династија Карађорђевић заменила Обреновиће 1903. године, добијен “царински рат” против Аустро-Угарске 1906. године, тешко доживљена анексија Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске 1908. године, али такође створена  демократска и просперитетна држава која ће убрзо постати “Пијемонт” уједињења јужнословенских народа, филмска продукција није могла започети другачије него неком националном темом.

Са много разлога и амбиција, Светозар Боторић, Илија Станојевић и други окупљени у “Удружењу за израду српских филмова”, изабрали су да у свом првом амбициознијем филмском пројекту опишу “историју Кара-Ђорђевог живота од рођења па до смрти”. Живот “Оца Србије” – Карађорђа Петровића (1762-1817), човека који је учинио највеће дело, ослободио земљу од Турака и ујединио народ, био је савршена инспирација за пионире наше филмске уметности.

Филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа или Карађорђе снимљен је у Београду и његовој околини. Екстеријери филма су снимани на обалама Дунава и Саве (пре свега на Ади Циганлији), Калемегданској тврђави, Топчидеру и на Бањичком пољу где су “изведени” спектакуларни “Бој на Мишару” и “Збор у Орашцу”.

За ентеријере је послужило двориште хотела “Париз” (простор данашњег Безистана), где су пренете кулисе и сценографија из Народног позоришта. Већ због овога, филм Карађорђе се не може третирати као класично “снимљено позориште”. У стилском смислу, он представља типично дело епохе у којој је настао, са очигледним утицајем француских историјских филмова из куће “Пате” у чијој лабораторији су, уосталом и израђена сва Боторићева остварења. Његова епизодична структура састављена је од таблоа, толико омиљених у раном француском филму, још код Мелијеса и браће Пате. Копија пронађена у Бечу састоји се од условно 16 таблоа-епизода, које приказују најзначајније моменте из Карађорђевог живота, од којих је 11 снимљено у природним екстеријерима, а 5 у ентеријеру.

Романтичан али и суров, натуралистички али и поетски, сценарио филма Карађорђе је свакако један од његових највећих домета. Иако неуједначена, режија Чича Илије Станојевића (коме је сигурно неизмерно помагао технички поткованији Луј де Бери) у појединим епизодама показује зрелост и вештину, апсолутно неочекиване за први прави филмски покушај код нас какав је био Карађорђе, а неке сцене од којих би посебно издвојио ону “у којој се мали Ђорђе сукоби са обесним Турчином”, несумњиво поседују антологијски карактер. Посебна прича филма Карађорђе је глума. У филму су наступили скоро сви најистакнутији глумци Народног позоришта, многи од њих и у по неколико улога. Велика традиција квалитета српског глумишта ни овде није изневерена. Право је задовољство гледати актере различитих генерација како се на индивидуалан начин прилагођавају новом, тек створеном медију, филму. У поређењу са европским историјским филмовима периода, пада у очи изненађујуће мало патетичног и театралног у глумачком изразу. Тако је Сава Тодоровић на необично савремен и апсолутно филмски начин остварио ликове неколико турских великодостојника, Александар Милојевић је разложни и уверљиви Прота Матеја Ненадовић, Вукосава Јурковић трагична Карађорђева мајка Марица, Драгољуб Сотировић динамични Хајдук Вељко и несрећни Карађорђев брат Маринко, а будући бард позоришта, Добрица Милутиновић подарио је лику Јанка Катића романтичарски израз.

Немерљивом режијском и сценаристичком уделу, Чича Илија Станојевић је додао и три одличне, тако различите глумачке епизоде – турског спахије, сеоског завидљивца и Карађорђевог убице, кнеза Вујице Вулићевића. Највеће изненађење представља ипак, камелеонска појава невероватног Јеврема Божовића који се четрдесет година пре Алека Гиниса и његовог филма Нежно срце и крунице (Kind Hearts and Coronets) из 1948.године огледао у бар пет различитих рола, од којих су најупечатљивије оне – Карађорђевог оца Петра и Милоша Обреновића. Лик Карађорђа, што јако чуди, није дат апологетски, с обзиром на блискост твораца и финансијера филма са двором Карађорђевића.

Карађорђе је представљен као човек од крви и меса са свим врлинама и манама, чији је један и једини животни циљ – ослобођење српства и васкрсење српске државе. За тај циљ он је спреман да плати и највећу цену, животе својих најближих који су се огрешили о морална начела успостављана у новој устаничкој држави. И баш зато, један глумац и једна улога су убедљиво испред свих осталих. Милорад Петровић (Шабац,1865 – Скопље,1928), глумац који се прославио у позоришту улогама националних хероја у историјским комадима (Цар Душан, Хајдук Вељко, Карађорђе…) је свог филмског Карађорђа остварио кроз највеће богатство глумачких нијанси, од крајње плаховитости у наступу “праведног гнева”, преко државничке озбиљности и строгости у наступу са војводама, до нескривене раздраганости након српске победе у “боју на Мишару”. А на крају филма, испред позоришне завесе излазе и поклањају се публици сви тумачи главних улога, склапајући на тај начин једну од првих и најдрагоценијих страница у историји српске кинематографије.

Карађорђе је пронађен после вишедеценијског трагања. Ако је веровати штампи оног времена, филм је трајао око 88 минута, док пронађена копија траје око 48 минута. Она делује доста целовито, али се на извесним местима примећује недостатак одређених сцена. Реч је о деловима “боја на Мишару” као и о епизодама из Карађорђевог живота од 1811. до 1817. године, пре свега оним које се односе на слом српске државе, његов одлазак из Србије и боравак у Русији. Добрица Милутиновић се у једном интервјуу из 1955. године присећао суза у својим очима када је на премијери гледао сцену Карађорђевог бекства преко Саве 1813. године, по пропасти устанка. Напокон, о стварном трајању филма Карађорђе можда се најверостојнији податак може наћи у  дневном рапорту за 23. октобар 1911. године (дан новинарске премијере филма Карађорђе), дежурног ордонанса Њ.К.В. престолонаследника Александра, капетана И класе Михаила Ваљаревића у коме пише:

21,15ч – 22,15ч “са Њ.В. Краљем у престоној сали ради гледања кинематографских слика”.

После великог успеха који је Карађорђе доживео за време поновне београдске премијере у јануару 1925. године, зна се само још то да је са још неким значајним националним филмовима био приказиван 1928. године, нашим исељеницима у Америци. Требало је да прође седамдесет и пет година и да се негде, баш пред велику прославу 200 година модерне српске државе  Карађорђе чудесним путевима Господње промисли врати у своју отаџбину.


Документарна продукција Светозара Боторића

Некако истовремено, током лета 1911. године, када је за Светозара Боторића режирао игране пројекте, Улрих Цељски и Владислав Хуњади и Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа или Карађорђе, Чича Илија Станојевић се прихватио рада на првом српском документарно-играном  филму Циганска свадба – Живот српских цигана, код нас познатог и под именом Бибија. Ово дело снимљено на Ади Циганлији, које је приказивало живот цигана чергара, са свадбом, весељем и неизбежном тучом на крају, веома се допало члановима оцењивачког одбора компаније ‘’Браћа Пате’’ који су у ради куповине одгледали више Боторићевих филмова у Венсану, крај Париза. Филм је колорисан и откупљен од Боторића за приказивање по целом свету, а у каталогу предузећа за 1913. годину води се под насловом У Србији: Једна циганска свадба (En Serbie: Un maraige chez les Tziganes)

Недоумицу изазива и податак изнет у књизи Босе Слијепчевић Кинематографија у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини 1896-1918, да је за Боторића снимљена ‘’комична сцена’’ – приказана од «џина Антонића», Србина Далматинца Превелики путник, чија је београдска премијера била у јуну 1912. Ово остварење се такође налази у каталогу предузећа ‘’Браћа Пате’’ али за 1913. годину, под насловом Превелики путник (Un vouageur encombrant). Како је филм у Паризу приказан после више од два месеца после Београда, могуће је да и он припада Боторићевој производњи, а онда би то била прва српска филмска комедија.

Према већ поменутом делу Босе Слијепчевић, осим четири већ поменута филма (Карађорђе, Улрих Цељски и Владислав Хуњади, Циганска свадба и Превелики путник) Светозар Боторић је продуцирао и следећих 12 документарних филмова:

1. Свечаности приликом предаје старих и пријема нових застава на Бањици 26. јуна 1911. године  (Други део истог филма, који је приказан неколико месеци касније водио се под насловом Освећење застава на Бањици, војне свечаности, други део)
2. X словенски новинарски конгрес у Београду 27. јуна 1911. године
3. Свечаности о Петровдану у Београду  (алтернативни назив Рођендан краља Петра Првог) из 1911. године
4. Одлазак краља, престолонаследника и принцезе Јелене у Петроград, из 1911. године
5. Једна сеоска српска свадба, из 1911. године
6. Трке на Бањици, из 1911. године
7. Сахрана бившег председника српског министарског савета др Милована Миловановића 19. јуна 1912. године у Београду
8. Летење авијатичара Ђованија Видмера на Бањици 1. јула 1912.
9. Сахрана мердарског јунака мајора Софронија Илинчића у Београду, из 1913. године
10.Погреб три српска јунака: Радомира Аранђеловића, п. пуковника, Михаила Боди, капетана, Радоја Дединца, професора и резервног наредника, палих у рату с Бугарима, из 1913. године
11. Кроз Нову Србију (прва и једина  од више намераваних серија слика из новоослобођених крајева названа је Кроз Јужну Србију) из 1913. године
12. (Поплаве у Београду) алтернативни назив Поплава у Сава-мали и Душановој улици снимљен око 1911-13 године.

У свом дипломском раду  на Факултету драмских уметности,  Кинематографска делатност Светозара Боторића 1907-1915, Раденко Ранковић наводи још и ове документарне филмове у Боторићевој продукцији:

1. Освећење војничких застава на Бањици из 1912. године (врло лако би могло да се претпостави да је рећ о истом, већ споменутом филму из 1911. године)
2. Слике из рата на Балканском полуострву, из 1912. године
3. Сахрана мајора Милана Маринковића у Београду 15. новембра ове године погинуо у битци на Куманову 11. октобра 1912. године
4. Победоносна српска војска враћа се под заповедништвом кнеза Арсена Карађорђевића из Битоља у Ниш  приказан 7./20. марта 1913. године у Београду (по Боси Слијепћевић ради  се о страном филмском журналу)
5. Долазак у Београд првог транспорта српских рањеника од мучког напада бугарске војске и првог транспорта бугарских официра и војника заробљених од српске војске приказан 6./19. јула 1913
6. Погреб руског посланика Хартвига из 1914. године

Осим Луја де Берија за Светозара Боторића је доста филмова снимио и пионир српског филма Славко Јовановић (Сефкерин, 1887 – 1964, Београд). Овај свршени часовничар, а затим и кинооператер у ‘’Гранд биоскопу Париз’’ и ‘’Касини’’, занат филмског сниматеља је учио и ‘’крао’’ као помоћник од Луја де Берија. У својим ‘’магловитим’’ сећањима (за која се доцније испоставило да и нису била тако магловита) испричаним Боси Слијепчевић и Стевану Јовичићу, он је као свој први сниматељски рад навео Поплаве у Београду. Следили су  Долазак првих српских рањеника у Београд, Долазак првих турских заробљеника у Београд, Повратак српских победника, Откривање споменика Карађорђу, Долазак регрута у Београд,  Заклетва регрута Вардарског пука у Београду, Сахрана руског посланика Хартвига… Неке од ових филмова снимао је за Светозара Боторића, а касније је прешао да ради за трећег по реду српског филмског продуцента Ђорђа Ђоку Богдановића.

Summa sumarum, испада да је активни кинематографски продуцентски рад Светозара Боторића у периоду 1911-1914. година чинило преко двадесет наслова, од којих су два били најстарији српски и балкански играни филмови.

Поново откривени Боторић

Шта је напокон, до данас преживело од разноврсног продуцентског опуса Светозара Боторића?

Нажалост, не целокупно дело, али и оно што је опстало уопште није за занемаривање, напротив. Посебан квалитет, али и огромно изненађење, представља чињеница да су неки од новооткривених Боторићевих филмова пронађени не само на позитив копијама, већ и на оригиналним, камера негативима, што ће бити и већ је од велике користи при рестаурацији и изради нових, заштитних материјала и копија. Но, кренимо редом:

Пронађени и заштићени филмови

1. Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа или Карађорђе из 1911. године.
Позитив који је пронађен садржи највећи део филма, али су поједини кадрови изузетно оштећени од влаге. Квалитетним радом по Десмет методи у римској лабораторији Ћинес (Cines), израђен је дубл негатив и једна позитив копија, чиме је филм спашен и сачуван за потомство. Новоизрађена копија је обогаћена међунатписима које су на основу извора коришћених за филм у рекордном времену саставили стручњаци Архива Југословенске кинотеке, предвођени мојом маленкошћу.

2. Једна сеоска српска свадба из 1911. године.
Филм је снимљен у селу Мајдево код Крушевца, када је дугогодишњи посланик владајуће Радикалне странке, поп Михајло Минић удавао своју синовицу Бранку за инжењера Драгутина Тодорића, потомка Илије Тодорића, главног вође крагујевачких радничких демонстрација из 1876., познатих под именом ”црвени барјак”. Ово дело    можда је у филмском и естетском смислу, најцеловитије остварење талентованог сниматеља Луја де Берија. У филму у коме су сватови снимљени у соби (што је било чудо за 1911. годину) и где камера вожњом клизи бележећи сваког учесника за богатом софром испод старих храстова и топола, најзначајнији кадрови су они у којима се појављуе сам Светозар Боторић (који је као истакнути радикал на свечаност довео скоро цео Главни одбор странке) и стари сват, Настас Петровић, истакнути политичар и једнан од првих сарадника Николе Пашића. Захваљујући томе што је сачуван камера негатив, филм је заштићен израдом дубл негатива и једне позитив копије у лабараторији Хаге филм у Амстердаму.

3. Летење авијатичара Ђованија Видмера на Бањици 1. јула 1912. године.
Пионир италијанског и словеначког ваздухопловства, Ђовани Видмер/ Иван Видмар је на својој ”балканској турнеји” летео и на Бањичком пољу. Прелетевши два круга спустио се међу одушевљене Београђане, предвођене тадашњим министром просвете и црквених послова, Љубом Јовановићем Патком. Тада је настао у продукцији Светозара Боторића, условно речено и један од првих српских спортских филмова. Материјал који је сачуван на камера негативу заштићен је на исти начин као и претходни. Уз овај негатив пронађена су и два кратка камера негатива која директно немају  везе са њим. На основу консултација са Чедомиром Јанићем, бившим директором Музеја ваздухопловства, утврђено је да се на првом виде руски пилот Агафонов и механичар Савељев при укрцавању у авион Р.Е.П.  којим су  за потребе српске владе у децембру 1912. године извели неуспешан лет од Ниша до Београда. На другом снимку, који је изгледа снимљен на аеродрому Барбаруши код Скадра, у марту 1913. године испред авиона  Фарман 20 стоје командант српског ваздухопловног одељења мајор Коста Милетић, и највероватније пилот поручник Јован Југовић. И ови материјали су заштићени као и претходни.

Пронађени али још увек незаштићени филмови

1.Улрих Цељски и Владислав Хуњади из 1911. године
Изразито театралан филм, наш пандан далеко славнијем француском филму из 1908. Убиство војводе од Гиза (L’assassination du duc de Guise), у продукцији куће Филм д’ Арт, снимљен је као увертира за много значајнији, први прави српски филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа или Карађорђе, чија је реализација започела неколико дана касније. Добра вест је да је филм сачуван на камера негативу, али постоји проблем за стручњаке из Архива који ће припремати међунатписе (без којих би ово остварење било прилично неразумљиво), јер су тачни извори који су послужили као основ за сценарио још увек непознаница.

2.Трке на Бањици 7. августа 1911. године
Фасцинантно снимљене трке специјално приређене у част доласка заручника принцезе Јелене Карађорђевић (и будућег зета краља Петра И), руског великог кнеза Јоана Константиновича Романова. Један од најбољих де Беријевих сниматељских радова у коме су прецизно истакнути сви детаљи, од доласка краља и најугледнијих званичника, изгледа свечане бине, узбудљивих трка и отмених Београђана који су им присуствовали у великом броју. Сачувани су део оригиналног негатива и позитив копија, која је на појединим местима доста оштећена од влаге.

3.Свечаности приликом предаје старих и пријема нових застава на Бањици 26. јуна 1911. године +Освећење застава на Бањици, војне свечаности -2 део
Велика дводелна парада српске армије на којој се види целокупан генералштаб који пролази испред камере Луја де Берија. На филму се види Њ.В. краљ Петар И, официрски кор, освећење застава… Присутни су и краљевићи, министри, посланици, војни аташеи, грађани, сељаци… До данас је сачувана врло добра позитив копија.

4. Свечаности о Петровдану у Београду или Рођендан краља Петра И, 29. јуна 1911. године
Филм прати одлазак из двора краља и његове свите у Саборну цркву и повратак, дефиле свих родова војске испред двора, које Краљ поздравља са балкона, односно велику колону грађана која се слила ка Теразијама, међу којима су били и учесници истовремено одржаваног X свесловенског новинарског конгреса. Још једна врсна де Беријева документарна репортажа, добро сачувана на  позитив копији.

5. Десети словенски новинарски конгрес у Београду 27. јуна 1911. године
Велика манифестација словенства одржана од 27.до 30. јуна 1911. године, је нажалост  на филму преживела само фрагментарно. Значајем плени заједничко позирање групе очигледно важних учесника мешу којима се препознаје шеретски лик Бранислава Нушића, пред камером Луја де Берија, испред Друге мушке гимназије (где се одржавала изложба новина земаља учесница). Сачуван је део позитив копије.

6. Сахрана бившег председника српског министарског савета доктора Милована Миловановића 19. јуна 1912. године у Београду
Сахрана једног од водећих српских политичара с почетка XX века, правника, књижевника, министра привреде, иностраних послова и председника владе. Сачуван је мањи део филма на позитив копији, а најзанимљивији кадар је изношење ковчега са покојником из његове куће у Светогорској улици, који носе министри и народни посланици предвођени Николом Пашићем.

7., Погреб три српска јунака: Радомира Аранђеловића п.пуковника, Михаила Боди капетана и Радоја Дединца професора и резервног наредника палих у рату с Бугарима снимљен 24. јула 1913
Тела јунака који су погинули на Говедарнику спроведени су од железничке станице до Вознесенске цркве, а затим сахрањена на Новом гробљу. Сачуван је део филма са погребном поворком која пролази преко Теразија.

8.Поплаве у Београду око 1911-1913.
Кратка али ефектна репортажа снимљена  из чамца око Сава-мале и Душанове улице, уопште,  за продуцента Светозара Боторића представља први сниматељски рад Славка Јовановића уопште.
Материјал који се налази на позитив копији је вероватно сачуван у целини.

9. Кроз Нову Србију (И део – кроз Јужну Србију) из 1913. године
Тестаментарно остварење Светозара Боторића, које је снимио Славко Јовановић, било је посвећено Прослави годишњице ослобођења Битоља 6. новембра 1913. године, и ударању камена темељца споменику изгинулих у борби за Битољ. Филм садржи јединствене снимке Солуна, преко кога се путовало, свечаног богослужења у Битољу, у у коме је чинодејствовао митрополит, касније патријарх српски Варнава. Осим тога снимљени су Охрид, Велес и још нека места, путовање возом кроз Јужну Србију, многе значајне личности из политичког и културног живота, међу њима незаобилазни, бивши битољски конзул Бранислав Нушић и први филмски сниматељ на Балкану, Милтон Манаки. Већи део филма (који је био дугачак чак 1600 метара) је сачуван на парчићима оригиналног негатива и предстоји нам велики посао на монтирању и повезивању сцена у задовољавајућу целину.

10. Сахрана мајора Милана Маринковића погинуо у битци на Куманову 11. октобра 1912. године
Посмртни остаци једног од истакнутих “црнорукаца” су пренесени са железничке станице до Вознесенске цркве, а затим до гробља. Куриозитет је да је Славко Јовановић, снимајући овај филм био понесен посмртним маршем који је свирао погребни оркестар и ручицу камере окретао у ритму музике. На пројекцији филма публика се смејала и викала, јер је из успореног пројицирања испала трaка у којој се ковчег за час нашао на гробљу и спустио у гроб. Сачуван је део филма који траје до испраћаја из Вознесенске цркве, на позитив копији са уводном шпицом на немачком језику.

11. Погреб руског посланика Николаја Хартвига из 1914
Велики пријатељ српског народа је умро у аустро-угарском посланству 27. јуна 1914. покушавајући да дипломатским путем помогне Србији да избегне рат. Приређена му је величанствена сахрана, на коју је дошао народ из целе Србије, а по свој прилици погреб је сниман од стране два српска продуцента, Ђоке Богдановића и Светозара Боторића. У својим сећањима Славко Јовановић је описивао да је снимао улазак великодостојника у руско посланство дан уочи сахране, а сутрадан изношење ковчега из посланства и поворку ка гробљу. Део позитив копије овог филма се чува у Лаксенбургу, а слични материјали Ђоке Богдановића, који се налазе у Госфиљмфонду (Руској кинотеци), тек треба да се измонтирају и врате у Београд.

Осим ових материјала, за време свог последњег боравка у Филмском архиву Аустрије у Бечу прошле године, идентификовао сам и три нова српска материјала. Међу њима је свакако филмски и историјски најзначајнија “изгубљена ролна” филма Повратак српских победника/ Откривање споменика Карађорђу, из августа 1913. године. Југословенска кинотека поседује фрагменте материјала сниманих за продуцента Ђоку Богдановића, али је изгледа дефинитивно Славко Јовановић говорио истину, присећајући се кадрова које је снимио (највероватније за Светозара Боторића).

Сцене у којима  народ одушевљено грли престолонаследника Александра и војводу Путника на Славији, као и оне у којима се види долазак свих делегација на откривање споменика Карађорђу, далеко су ефектније и тематски занимљивије него сачувани Богдановићеви материјали. Ова ролна се налази на позитиву, прилично оштећеном од влаге. Аустријанци чувају и два филма са немачким шпицама, који су били монопол компаније Игнаца Рајнталера. Први је Die Serbiche armee in felde / Српска армија у пољу, а други носи назив Lagerleben und parade einer Serbishen kavalerie Division im felde / Живот у логору и парада једне српске коњичке дивизије. Ова два материјала су сличне тематике (вероватно снимљена 1913. године) и везана су за дејства коњичке дивизије којом је командовао кнез Арсен Карађорђевић.

То може бити Боторићев филм Победоносна српска војска враћа се под заповедништвом кнеза Арсена Карађорђевића из Битоља у Ниш, али пре сам мишљења, на основу следа сцена да је у питању Богдановићев филм XIII коњичка дивизија у 32 ескадрону под командом Њ.В. кнеза Арсена Карађорђевића, или чак стране филмске новости приказане у биоскопу Касина 7/20. марта 1913.

Победоносна српска коњица враћа се са бојног поља у Ниш под заповедништвом кнеза Арсена Карађорђевића. Уз све горе споменуте материјале, сачуване су још две ролне негатива, са очигледно значајним српским материјалима, које због кртости траке нисам могао погледати на монтажном столу. Али, како је прво у плану копирање изворних материјала, они ће скоро отићи у Хаг и врло брзо ћемо знати о којима се од Боторићевих документарних бисера ради.


Закључак

Прохујало је много деценија од како су последњи пут на филмском платну лепршале слике које су Луј де Бери и Славко Јовановић снимали за Светозара Боторића. Чак је и пословично оптимистични професор Дејан Косановић веровао да се ова изгубљена филмска историја у сликама због несрећне судбине да вечно ратујемо, као и особине да у миру не водимо рачуна о својој баштини, више никада неће појавити међу нама. Боторићева колекција је неочекивано испливала у свом најраскошнијем сјају на светлост дана, показујући нам да имамо и те како чиме да се поносимо и да наши преци нимало нису заостајали за филмском Европом свога времена. Зато с правом очекујемо да  се наша држава, и пре свега Министарство културе и медија још активније (пре свега обимнијом финансијском подршком) укључе у процес спашавања најстарије филмске грађе, која ће аутоматски бити проглашена културним добром од највишег значаја за српски народ. Са израдом заштитних копија колекције Светозара Боторића нећемо стати, јер је у плану завршетак рестаурације и повратак у Кинотеку ништа мање значајне колекције филмова Ђоке Богдановића, која се још увек налази у Русији. А онда нам преостаје да још пронађемо, надам се не заувек изгубљену, колекцију филмова браће Савић, јер смо из Боторовићевог случаја научили и прихватили поуку “никад не реци никад”.

ПС. Да српској љубопитљивости и трагалачком духу нема краја, уверио сам се ових дана, пошто сам приликом посете Данском филмском институту у Копенхагену дошао до неочекиваног открића – филмског журнала о посети Краља Петра И Карађорђевића Турској из 1910. године, који је настарији сачувани материјал о нашој династији после филма Крунисање краља Петра И из 1904. године. Копија овог филма ће убрзо пристићи у Београд а пред нама је већ нови задатак – да дођемо до копије филма Посета краља Петра Русији, која је хронолошки  непосредно претходила путу у Турску (а за коју на срећу већ знамо где је похрањена). Но, о том потом.

---

---

Десет стратегија манипулације становништвом


        

                 Ноам Чомски

Преусмеравање пажње

Пажњу јавности преусмеравати са важних проблема на неважне. Презапослити јавност поплавом небитних информација, да људи не би размишљали и стекли основна сазнања у разумевању света.

Стварање проблема

Та метода се назива и “проблем-реаговање-решење”. Треба створити проблем, да би део јавности реаговао на њега. На пример: изазвати и преносити насиље са намером, да јавност лакше прихвати ограничавање слободе, економску кризу или да би се оправдало рушење социјалне државе.

Поступност промена

Да би јавност пристала на неку неприхватљиву меру, уводити је постепено, “на кашичицу”, месецима и годинама. Промене, које би могле да изазову отпор, ако би биле изведене нагло и у кратком временском року, биће спроведене политиком малих корака. Свет се тако временом мења, а да то не буди свест о променама.

Одлагање

Још један начин за припремање јавности на непопуларне промене је, да  се најављују много раније, унапред. Људи тако не осете одједном сву тежину промена, јер се претходно привикавају на саму идеју о промени. Сем тога и “заједничка нада у бољу будућност” олакшава њихово прихватање.

Употреба дечијег језика

Када се одраслима обраћа као кад се говори деци, постижемо два корисна учинка: јавност потискује своју критичку свест и порука има снажније дејство на људе.Тај сугестивни механизам у великој мери се користи и приликом рекламирања.

Буђење емоција

Злоупотреба емоција је класична техника, која се користи у изазивању кратког споја, приликом разумног просуђивања. Критичку свест замењују емотивни импулси (бес, страх, итд.) Употреба емотивног регистра омогућава приступ несвесном, па је касније могуће на том нивоу спровести идеје, жеље, бриге, бојазни или принуду, или пак изазвати одређена понашања.

Незнање

Сиромашнијим слојевима треба онемогућити приступ механизмима разумевање манипулације њиховим пристанком. Квалитет образовања нижих друштвених слојева треба да буде што слабији или испод просека, да би понор између образовања виших и нижих слојева остао непремостив.

Величање глупости

Јавност треба  подстицати у прихватању  просечности. Потребно је убедити људе да је (ин, у моди), пожељно бити глуп, вулгаран и неук. Истовремено треба изазивати отпор према култури и науци.

Стварање осећаја кривице

Треба убедити сваког појединца да је само и искључиво он одговоран за сопствену несрећу, услед оскудног знања, ограничених способности, или недовољног труда. Тако несигуран и потцењен појединац, оптерећен осећајем кривице, одустаће од тражења правих узрока свог положаја и побуне против економског система.

Злоупотреба знања

Брз развој науке у последњих 50 година ствара растућу провалију између знања јавности и оних који га поседују и користе, владајуће елите. “Систем”, заслугом биологије, неуробиологије и практичне психологије, има приступ напредном знању о човеку и на физичком и на психичком плану.

---

---

       Александар Ракић


ИСТАНБУЛ – ПУТОВАЊЕ НАКРАЈ НОЋИ


                       Венецијански каравани који застају пред зидинама мегаполиса загледани у џиновску скулптуру Константинових кочија, упрегнутих са четири слона два и по пута већих од природне величине и модерни ходочасници у тренеркама са фотоапаратима и кесама. Први улазе кроз капије града чије улице миришу на тамјан, окружени раскошним процесијама карневалске шароликости и сјаја, крећући се ка највећој и најважнијој Цркви у Васиони, слушајући грмљавину неупоредивог византијског певања и чекајући Литургијски долазак Господа у Телу и Крви. Други са аутобусом кроз исте те капије, крећући се кроз непрегледну колону аутомобила и камиона, гледајући шофере у поткошуљама са јамболијом на табли и урлајућим завијајућим звуком са звучника. Једни у ходочашћу граду метафизике, теологије, науке, уметности, архитектуре и у потрази за недостижним идеалом који запад НИКАД није достигао, и који ће кулминирати осветничким пљачкањем и разарањем те исте западне хришћанске браће, и други са полупразним коферима и празним кесама које треба напунити. 
     
        Некадашњи највећи град на свету, дуго векова једини милионски град, и садашњи највећи град у Европи по некој чудној географији. Овај садашњи, Истанбул, са 18 милиона – град диносаурус, мастодонт који промаља главу ка Европи, диваљ, израњављен, затрпан људима, возилима и џамијама, пресечен на пола црним мермерним морем без плажа, је место са превише историје и премало будућности.

    Град надземаљске лепоте свезане Свете Премудрости и 3000 њене нежељене ретардиране деце окружене ракетама без погона и болним, тужним певањем – завијањем упереним ка непрозирном небу.

    Ово је вероватно место са највећим бројем таксија и застава (¡). Једино има више људи и мачака. Ужурбан и нервозан, брз и пргав, град у коме мораш стално да се крећеш, и то увек опрезно. Ако станеш – пашћеш, ако се не бориш – изгубићеш, ако не газиш – бићеш прегажен.

Све је енергија или ће бити енергија.
То је неки други New York, старији брат са села, мусави камионџија.
Дубина ми није мрачна, површина му није бистра.

                      Бескрајне реке људи и возила, менажерија свих облика и боја, свако се креће најбрже што може а онда изненада седне на троножац, тротоар или у башту, и ћутећи одсутно пуши наргиле или само пије чај. Бука, брзина, спољашњост и онда тишина, унутрашњост и обамрлост. Две фазе су два принципа. Ка себи и од себе. Издах и уздах. Нема између као и Риу, Милану или Београду. Овде се не зна за „и“ него само за „или-или“.

                    Глава – писмо је била омиљена османска игра и подједнако су падале и главе и писма. Садашњи избори су Азија – Европа, тоталитаризам – демократија, модерно – фундаментално, НАТО – ислам, Фенер – Галатасарај. Можда зато и постоји избор, јер душа која спаја све ово залутала би негде у свемиру, испод полумесеца, далеко од места где сијају сазвежђа 3 отмене Истине.

    Једно вече пролазећи улицом која дели Софију од Плаве џамије, видех дечачића од 3-4 године који поспано седи у корпи и проси. Сажалих се над малим сиромахом и извадих пар новчића, кад, пре него што сам испружио шаку, из те хрпице меса и костију севну рука и зграби новац успут ме огребавши. На тренутак сам размишљао да ли да га дегажирам у зид или да га помилујем. Изабрао сам ово друго и у моменту сам се забринуо да се нисам трајно заразио хришћанском добротом. Осетио сам тугу и сажаљење и над њим и над целим тим народом. Тај народ поносан на своју неписмену историју исписану „величанственим“ освајањима и освајачима, коме су крв, пљачка, силовање, колац, убијање и отимање, дисциплине којима се задобија слава – богатство – моћ („све што џелат жели“), а гуљење фресака, ломљење икона и скулптура, разбијање витража и мозаика – класични уметнички правци, чији су импресивни архитектонски доприноси градња кула од најјефтинијег материјала – људских лобања, додавање минарета црквама и зидање џамија различитих и богатих стилова и споља и унутра, у музици претеће завијање, а у плесу змијасто увијање. У Кур’ан-у су наглашене две врсте рата: мали и велики џихад. Велики џихад је рат против себе, своје себичности, егоизма, похлепе и зла. Отоманци су се задржали на малом, можда зато што су читали с лева на десно.

    Али упркос свему, овај град магнетски привлачи туристе (највише из западне Европе) и доноси већи приход од целокупног грчког туризма. Да ли због рудиментарне, дивље енергије или због ратлука и баклава. Ако је ово друго онда је оправдано.


    Треба доћи и видети жене са фереџама када око подне излазе из Сулејманије у потпуној, црној тишини, и шуштавим лелујавим кретањима обилазе џамију. Као негатив нудиста са наочарима на Ади Бојани који обилазе продавнице. Као Дарт Вејдеров харем. Као Мерилин Менсонове музе. (Мада, одувек сам сумњао да је Дарт Вејдер мушко. И дан данас верујем да је жена)

    Треба ући у Софију, проћи кроз 3 капије, у алхемијско езотеријском смислу 3 иницијацијска нивоа, у Хришћанском исповедити Свету Тројицу пре Свете Евхаристије, подићи поглед ка куполи високој, 56,7м (развојни, узводећи низ бројева), замислити изгребаног Пантократора, спустити поглед ка масивним угаоним филистрима (носачи куполе, компензатори тежишних гравитационих линија сила које се преводе осмо-угаоном конструкцијом и уземљују масу куполе кроз стубове) и видети преостала два исцртана пандатифа, са анђелом који у ставу борбеног орла ослобађа материју тежине и везаности за земљу и смрт, и са лакоћом је узводи ка небу, ка свеприсутном Васкрслом Христосу.

    А пошто нам тренутна слабост не дозвољава да чак ни поглед држимо дуже од 33 секунде у вис, гравитација која закривљује и светлост, повлачи и наш поглед доле где видимо џиновске медаљоне са исцртаним идеограмским арапским словима хипертрофираним од закривљених линија и вишком информација, као остатке проласка неке неземаљске цивилизације која је приликом посете окитила храм поклонима; затим се степеницама ка небу попети до места где су се одржавали Васељенски сабори и брусио дијамантски Симбол вере, видети на фрескама Христово лице, неприметно асиметрично лево и десно од носа – представљајући две природе Христове несливено и нераскидиво сједињене у једну личност, и лик који иако савршен од неких би и оста непрепознат (за сад).

    Треба и чути да је најконтроверзнију реликвију на свету – Торински или Свети Покров царица Милица у Србију донела 31 годину после Косовске битке, затим предала мађарској круни а они Римској Цркви, да су 17 од 52 (тачно трећина) римска и византијска цара рођени на територији Србије, да су Свети Сава и Немањићи били високи по 2 метра, да је цар Душан, коме је у једном тренутку нуђена Византијска круна, био висок 2,14м, и да су сви припадници његове елитне гарде били преко 2 метра, и са осмехом помислити на све оне пангерманске „хиперборејско – аријевске“ митове – односно жеље и комплексе „изабраног народа“.

Напокон, треба заобићи све базаре и чаршије и препустити их великодушно знојавим трговцима и освајачима из целог света и доћи у неко предвече у парк између Плаве џамије и Софије, лећи на клупу која је тачно на средини између два храма, посматрати у сутон како се смењују боје на небу и гледати како се пале светла на оба храма.

    Јер стил је све, ко га нема, нема ништа; као што кажу О. Вајлд и неки ненадмашни песници.
И после неког времена, на крају изабрати страну.

    Византија је своју страну изабрала. Када би тражили само једну реч која репрезентује и објашњава дух једног народа кроз целу његову историју, за Византију би била „Филокалија“ – „Љубав ка лепоти“ (У грчком и руском језику „лепо“ и „добро“ је иста реч). И не морате да знате да се у аритметици Златни пресек крије у Фибоначијевом низу и Паскаловом троуглу, у геометрији у пентаграму, додекаедру и неким вишедимензионалним хипер телима, у природи око нас у латицама цвећа и кристалима и пропорцијама људског тела, у музици у Баховим, Моцартовим, Хајдновим делима, или у египатској, грчкој, готској архитектури, да би  ћитајући и упознајући се са Византијом интуитивно схватили која цивилизација је ЈЕДИНА достигла Златни пресек, елегантну тачку у којој се сусрећу мудрост, истина и живот дајући слику неупоредиве ЛЕПОТЕ. Свима надређеног и супериорног принципа. Јер Лепота је егзорцизам. Лепота Васкрсава  
               Свакако, вредело је доћи, макар само видети сребрни полумесец над Босфором како се смеје, док предузима дуго путовање у ноћ. Јер он зна где се налази Свети Грал. А ви?!
А вама наравно...


(¡)      Пренаглашено инсистирање на заставама је особина агресивних  држава
(¡¡)    „Ратови звезда“ - џедајски поздрав
(¡¡¡)  „Казабланка“

---

---

---

---