СЕБИЧНИ ЏИН



   Оскар Вајлд

Свако после подне, враћајући се из школе, деца су одлазила у џинову башту и играла се.

Била је то велика, прекрасна башта, пуна меке зелене траве, из које је ту и тамо вирио по који цвет, леп као звезда. А у пролеће би процветало дванаест бресквиних дрвета и расуло се у цветиће сличне ружичастим бисерима, и тако би башта блистала у шаренилу које би сменила тек јесен богата плодовима. Птичице су скакутале по гранама и певале тако умилно да су деца престајала са игром и занесено слушала њихсв пој.

—    Како смо срећни овде! — узвикивала су раздрагано.
Једног дана Џин се вратио. Седам дугих година био је у посети код свог пријатеља Корнволског Џина, и кад је испричао све што је имао, а имао је мало јер су џинови ћутљиви, одлучио је да се врати у свој замак. Када је стигао, видео је своју башту пуну деце.

—    Шта радите ви овде? — узвикнуо је срдито, а деца, чувши то, уплашише се и разбежаше. — Моја башта је само моја, и ничија више.

Нећу никоме допустити да се у њој игра и ужива.
Онда је подигао свуда унаоколо високи зид и ставио таблу са натписом:


Он је заиста био врло себичан џин.
Сирота дечица нису имала више где да се играју. Остао им је само пут, али пун прашине и оштрог камења. Одмах после школе отрчала би пред високи зид и жалосно обилазила око њега, разговарајући о башти у којој им више Себични Џин није дозвољавао да се играју.

—    Како смо срећни били тамо, — јадала су се деца.

Онда је дошло пролеће, природа се пробудила и окитила земљу цвећем, а птице су певале. Једино у башти Себичног Џина, владала је још увек зима. Птицама се више није певало у пустој башти, а и дрвеће је заборавило да процвета. Само једном је један диван цветак подигао главу и провирио из траве, али кад је видео таблу са натписом толико се ражалостио због сироте дечице, да је поново склизнуо доле у траву и наставио да спава. Задовољни беху само Снег и Мраз и радосно су узвикивали:  

—    Пролеће је ову башту заборавило и ми ћемо царовати овде читаву годину.

Снег је покрио траву, а Мраз је дрвеће увио у сребро. Онда су позвали у друштво Северни Ветар који је долетео увијен у крзно, и урлајући кроз башту, окретао по цео дан петлове на димњацима.

—    Ово је дивно место, — узвикивао је Северни Ветар раздрагано, — било би штета да не позовемо и Град у посету. — И Град, леденог даха обучен у сиво, дошао је и три дана непрекидно бубњао по крову замка док није поразбијао скоро све црепове, а онда је почео да јури по башти што је брже могао.

—    Не могу да разумем зашто је Пролеће тако закаснило, — говорио је Џин седећи поред прозора и гледајући у своју белу хладну башту. — Ипак се надам да ће се време променити.

Али Пролеће није никако долазило, а ни Лето. Јесен је свим баштама донела своје златне плодове, али у Џинову башту није свратила, нити поклонила иједан једини плод.

—    Он је сувише себичан, — рекла је Јесен.

Тако је тамо владала Зима, а Северни
Ветар, Град, Мраз и Снег, ковитлали су око дрвећа.

Једног јутра, лежећи будан у кревету, Џин је чуо тако љупку и пријатну музику да је помислио: то морају бити краљеви свирачи, сигурно пролазе поред замка. Уистину, то је био мали врапчић, који је певао поред прозора. Али прошло је тако много времена откако је Џин слушао птице у своме врту, да му је цвркут врапчића сада звучао као најепша музика. Град који је до тада стално играо изнад његове главе одједном престаде, а Северни Ветар прекиде свој страшни фијук и умири се. Кроз отворено крило прозора улазио је неки угодни мирис.

— Изгледа да је пролеће најзад стигло, — »повика Џин скочивши са кревета и погледа напоље.

 Шта ли је угледао?

 Видео је чаробни призор: кроз малу рупу а зиду деца су се провукла у башту и седела на гранама дрвећа. На сваком дрвету које је и кроз прозор могао видети, седело је по једно дете. Дрвеће је, од среће што су се деца вратила, опет процветало и благо њихало гранама изнад дечјих глава. Птице су летеле по башти и раздрагано цвркутале, а цвеће је провиривало кроз зелену траву и задовољно се смешило. Био је то диван призор. Само у једном, најдаљем кутку баште, Зима је још увек владала. Тамо је стајао један дечачић, толико мален да није могао да дохвати гране дрвета и обилазио је око њега горко плачући. Сирото дрво било је још увек покривено мразом и снегом, а Северни Ветар је бесно фијукао око њега.

—    Попни се, мали дечаче, — рекло је дрво савивши своје гране што је могло ниже. Али дечачић је био и сувише мален.

Када је то видео, срце Себичног Џина омекшало је и испунило се нежношћу.

—    Како сам био себичан! — узвикнуо је. — Сад знам зашто Пролеће није дошло у моју башту. Ставићу овог дечачића на врх дрвета, срушићу зид, и моја башта постаће место где ће се деца вечито играти. — Уистину, био је врло тужан због своје раније себичности.

Полако се спустио низ степенице, пажљиво отворио врата и ушао у башту. Али, чим су га деца угледала, уплашила су се и разбежала се, а у башти је опет завладала Зима. Само мали дечак није побегао. Његове су очи биле пуне суза, па није видео кад се Џин појавио. Џин се прикрио иза његових леђа, узео га благо у руке и ставио на дрво. У тај мах дрво је процветало, птице су долетеле на његове гране и зацвркутале, а мали дечак загрлио је Џина и пољубио га. Остала деца, видевши да Џин није више зао, потрчала су у башту, а са њима је дошло и Пролеће.

—    Ово је од сада ваша башта, дечице! — рекао је Џин, па узе велику секиру и сруши зид.

У подне, кад су се људи враћали из града, угледали су Џина како се игра са децом у најлепшој башти коју су икад видели.

Сав дуги дан деца су се играла, а када је почео да се спушта мрак отишла су Џину да му пожеле лаку ноћ.

—    Али где је онај мали дечак којег сам ја ставио на дрво? — распитивао се Џин за дечачића који га је пољубио и којега је због тога највише заволео.
—    Не знамо, — одговорила су деца, — отишао је.
—    Онда му морате рећи да сигурно доде сутра. — Тада су му деца казала да тог малишана никад раније нису видела и да не знају где станује. А Џин, чувши то, растужио се.

Свако после подне, кад су излазила из школе, деца су долазила у башту и играла се са Џином, али дечака којег је Џин тако заволео нису видели никад више. Џин је волео сву децу, али ипак је највише жудео за својим првим, малим пријатељем, и често је говорио: »Како бих волео да га видим«.


Прошле су године, а Џин је постао врло стар и слаб. Више се није могао играти са децом: седео је у великој наслоњачи посматрајући њихову игру и дивио се лепоти баште.

—    Имам много цвећа у башти, али деца су моје најлепше цвеће, — говорио је он.
Једног зимског јутра облачећи се гледао је кроз прозор. Сада више није мрзео Зиму, знао је да се цвеће само одмара, да је Пролеће само заспало и да ће се опет пробудити.

Изненада је протрљао очи у чуду и загледао се кроз прозор. Необичан призор му се указао пред очима. У најудаљенијем углу баште угледао је дрво све искићено белим љупким цветићима. Са златних грана висили су сребрни плодови, а испод њих је стајао мали дечак којег је толико волео. Џин пожури у башту јако обрадован. Кад је дошао сасвим близу дечачића, упита га:

—    Ко си ти? — па клече пред дечака, а дечак се насмеши и рече:
—    Ти си ме једном пустио да се играм у твојој башти, данас ћеш поћи са мном у моју прекрасну башту.

Ујутру, кад су деца дотрчала, нашла су мртвога Џина како лежи испод дрвета, сав покривен белим цветићима.

---

---

       Вумпи Друмпи !!!



Вумпи друмпи, певала је девојчица у дворишту.

Играла је ластиш и није скривала радост. Окрет, скок, вумпи друумпи !! Весело срце није знало за умор. Заиграна и насмејана цупкала је без напора. Леп дан није крио савезништво са девојчицом. Лепота је скромна реч за срећу која је дисала тог дана у том дворишту. Доказ су птице. Поређане попут лимених војника вешто су ћутале и слушале.

Сјајна публика!

---

БАЈКА ОД КРИСТАЛА

Високо, високо лети од кристала соко,
широко, широко шири од кристала крила
извад кровова кристалних села и градова,
изнад река и мора, изнад гора од кристала
и кристалних брда и ливада.

Далеко, далеко види од кристала соко,
дубоко, дубоко види од кристала соколово око
и кристалну травчицу и кристалну гранчицу
и  кристалну рибицу и кристалну шкољкицу
и малену девојчицу у кристалним граду
и дечака маленога на планини од кристала
виде та два ока соколова од кристала блистава.


СУНЧЕВЕ ПЕГИЦЕ (Загонетек за поета)

Има кромпир
један мален,
врло чудан
и несташан..
Како то?
Тако лепо,
за јело
је неподесан.
А још притом
малко је и бесан,
све хоће да види,
неће да се смири,
док кроз чарапицу
његов носић
не провири.

(Прстић на чарапи)

Ко то уме да чува тајну
малу, а веома бајну,
светлуцаву, драгоцену
и сјајну,
(и да вам мало помогнемо
– врло бисерну
и то на морском дну?

(Шкољка)

Какви су то чудни једрењаци,
нежни, бели, лаки, меки 
што по небу мирно плове
у крај неки веома далеки?

(Облаци)

Она после кише,
кад засија сунце,
пругама неким
дивним и чудним,
зеленим, плавим
жутим, руменим,
украси небески свод
и извије се изнад
брда и луга
и тако нам
природу украси...

(Дуга)

Ко то воли
у помрачини
и у тишини,
мрежу да чини,
сву танану
и свилену?

(Паук)

Која је та вредница,
каква је то радница,
што цветиће облеће
на латице цветне слеће,
а са њих нам полен
скупи, па се онда
да у рад
да нам справи
медни слад?

(Пчелица)


(Из збирке песама Маје Д. Недељковић «СУНЧЕВЕ ПЕГИЦЕ»)
(Из збирке песама  Маје Д. Недељковић „Веверица Мица и остали песмуљци-патуљци“)