EСЕЈИ
|
|
|
Станислав Винавер у Берлину 1933.
|
Занос Алберта Ајнштајна Неколико дана пред смрт Алберта Ајнштајна само се један репортер у читавој Америци сетио да походи седога научника о његовом рођендану (14.марта 1955). Ајнштајн је, као и сваким боговетником и празником, радио и тога дана, у своме институту у Принстону. Репортеру је изјавио: ,,Свет се више за мене не интересује. Ја више себе не сматрам интересантним. Најпре сам био нико и ништа, па сам постао славан, и читав је свет пао у заблуду о мојој величини-то је све лаж. А сад живим једноставно и припросто, сем ако ме дужност позове да опет иступим пред јавност''. (Тј. да опет пође у васионе, чији је био делић: незнатан али саставан.) Тај занос познат је у историји људског духа, и он креће човечији рад већ столећима. Њиме је био обузет још Платон. Ко никад није читао Кеплера пропустио је врховну поезију: како је Кеплер веровао да је природа песнички сан склада. Та је вера Кеплера и довела до његова три закона, који су сунце ставили у жижу нашега система. То све, истина, завело га је и на беспуће. Али, ствари иду заједно и једна се од друге не да одвојити, као ни ,,пена” од садржаја. А које је ,,пена” а шта ,,садржај”? То тек будућност има да реши, у сваком посебном случају. И ближе Ајнштајну, већина је математичара веровала у склад и једноставност природе. Ви ћете згрануто рећи: зар су садашње теорије о васионии о атому једноставне? Данашња научна слика згржава нас својим вртлозима. Она је замршена нестручњаку, који воли просто правило тројно, и игру пиљака у пет капија. Али Ајнштајн је ишао ка новој слици природе утолико што је из ње хтео да избаци произвољност. Закони њему не изгледају замршени, ако само омогућавају јасан обухват, помоћу математичких изразних средстава. Њему произвољност изгледа замршена и кобна, произвољност коју Библија зове (односно наш Даничић, у преводу Св.писма): “безакоњем”. Кирхоф је, године 1876, поставио као врховни постулат физике ово: "Осветлити минимумом претпоставки максимум појава”. То је била и религија Ајнштајнова. Када сам добио последњу књигу де Брољија, из Париза, од најмеродавнијег лица, друга са Сорбоне, прочитао сам: да де Брољи истиче естетски захтев хармоније, као врховну слутњу нашег тумачења природе. Потрчао сам покојној Аници Савић, да је утешим. Она се облила сузама. Да, бића која су естетског душевног смера и разлога, заносе се хармонијом до екстазе, као нечим најстварнијим. И Ајнштајн је као и наша Аница, живео и умирао у заносу склада. Он је то звао својим хегеловством. (Хегел је веровао у Светог духа, који оваплоћује свемир, а Ајнштајн је са осмехом тврдио: “ Још ме држи Хегел. Шта ћете – Немац у мени “.) Елем, гледајте чудо невиђено: сви духовни реакционари света, покушали су да окрену точак људске мисли уназад, дичећи се: да им Ајнштајн предњачи. Папа је обзнанио да је доследан присталица нуклеарних теорија. 16 априла ове године он је наименовао у своју научну акедемију 14 нуклеариста, међу којима и Хајзенберга. У Енглеској су Ајнштајна одавно узели под своје окиље свакојаки добронамерни и злонамерни квекери: трећи радио програм Би-Би-Си-ја трешти од Ајнштајна, у верзији квекерској. Знамо већ како је Ајнштајна мрзео Гебелс, и како се о Ајнштајну писало у доба Жданова. Међутим, филозофски механицистички трактати противу теорије релативитета, данас су у Москви застарели, - у доба хидрогенске бомбе. Па какав закључак: Једно је везано с другим. Баз заноса нема ни математике, као што нема ни поезије. Ајнштајн је имао свој занос, који му је омогућио рад и живот. Још нешто, што нисам нашао нигде забележено:једаред је Ајнштајн причао Балугџићу и мени у Берлину, у своме стану: “Жалим што не живим у линијама кривљим. Ту више има идеје о високом складу. Кад би људи живели у домовима на завојице – која срећа за наше вијуге у мозгу! Ех, када би се над нашим главама засвођавале чудесне кривине вишега реда. Видите, и модерна уметност...”( Ту је заћутао, остављајући нама да ми домислимо његову мисао.) Можда би неки побожни присталица светога Томе рекао: “ Ето, Ајнштајн је у ствари хтео много чудесније кривине, но небо и лопта. Те кривине данас, донекле, дочарава уметност наших дана. Зар да је не волимо ? Станислав Винавер
(1955)  Станислав Винавер
„ У експресионизму, уметност је "крик за непосредним животом и треба да буде ослобођена свих стега, а највише оних који потичу из саме стварности. Визија је увек јача од саме стварности, уколико стварност уопште постоји за уметника", „ Обично ме сматрају за лудог и пустог. Сад ме не признају, а кад умрем прихватиће све моје идеје“ „Чиста илузија и чиста стварност јесу на крају крајева последица уметности.“ „Изгубили смо били снагу стварања, јер смо били и сувише загледани у створено, које није било више довољно ни само себе да сачува. Без сталног стварања није могућа чак ни прошлост“
|
