РАДОМИР КОНСТАНТИНОВИЋ

     Мишоловка



  XXIII

  Хтео је још нешто да каже (о њеној хаљини, о птицама, о Албус сапуну, о човеку са лакованим ципелама, на бициклу, а бицикл је стар, само што се није распао, не, бицикл није имао један точак, задњи точак, и човек је, тај Други Стриц, сад бежао окрећући избезумљено педале, са главом која му је висила над предњим точком, јеси ли већ некад то видео ?), али уста су му била сува, уста као пустиња, и не сад само његова уста, него уста свих људи који су умрли жељни воде (ох, молио је, не дај да умрем овако, не дај да умрем у пустињи, дај да умрем у граду, врати ме у град), и уста свих животиња које су се узалудно вукле кроз камен ове пустиње, преко једног и другог брда. Животиње су се вукле последњом снагом и њихове чељусти су биле отворене, а језици одебљали и побелели висили су им преко зуба сад заувек непотребних. Људи су четвороношке бауљали заједно са животињама. Били су исто што и животиње, дивљи пси и зебре, коњи и жирафе погнутих вратова, мачке и лисице и вукови и медведи, и животиње су биле исто што и људи. Сада се спуштала огромна поворка кроз пустињу, и он је гледао, било му је мучно, чуо је само како ноге и шапе стружу по камену, и како се, понегде, неки камен одвоји, са врха неког брда, и сруши уз потмулу и злокобну тутњаву некуда доле, у невидљиви амбис. Исцрпљени су падали, и он их је видео, људе и животиње, сад мртве, испреплетених удова, како остају у пустињи, и помислио је: али зар је река заиста постојала ? Зар сам видео некад реку и море и језеро ? Гле (видео их је како остављају мртве и како сада заједно иду низ пустињу ), гле, мислио је, како су сада сви људи заједно. Морала је да дође пустиња и да свака река пресуши. Морало је свако море у камен да се претвори. Доћи ће тај дан, свете, рекао је. Курвин пасји свете. Курво смрдљива и шангирска, говорио је, доћи ће дан када ће све да буде само пустиња, без капи воде, и онда ћете да се помирите, али узалуд.

(- Моли се. Моли се.)

    Сва мора су усахла. Готово је. У граду (видео је) све је као пре, улице и тргови, куће и тунели. Али готово је. Људи су сваки час отварали, завртали и одвртали славине, и спуштали се са свећама у подруме, прибијали главе уз бетонски под, да чују: можда жубори негде вода ? Ништа нису чули. Подизали су решетке од канализације. Спуштали се доле са лампама. Није се чуло ништа. Престрављени пацови растрчали су се по улицама. Пси и мачке су кидисали на њих, а онда је и то престало: скапавали су од жедји по улицама. Баба је седела насред тротоара, са термосом у руци. Гледала је кроз лорњон у отворени термос. али видела је сад тамо само сунце, не и воду. Фифи је цркавао. Људи су навалили на кафане и бифеа. Првог дана, изјутра, још су неки плаћали, а онда је настала туча. Отимали су један другоме.

    Поубијали су кафеџије који су покушали да одбране своје подруме. Бацали су их на улицу, испаљивали су револвере у њих, и нико на улици није могао да буде сигуран да ли ће поново стићи до куће. Осигуравали су браве. Сипали су алкохол у каде, у умиваонике, у лонце и шерпе, у све судове. Свако је гледао да напуни и последњу чашу. Пили су сви. Читав град је до подне већ био пијан.

    Људи су пијано урлали улицама. Пуцњава се поново чула. Радио је претио смртним казнама за преступнике. Разбијали су радио-апарате. Новине су доносиле вести о казнама које су извршене. Убијено је хиљаду људи због насиља учињеног у току два дана. Викали су: али то је у пијанству ! зашто их убијате ? - Радио и штампа су одговорили да је то могло да важи некад. (Кад је било воде) Пијанство је тада значило изузетно стање. Сада је пијанство нормално стање. И човек који нешто урадио у пијанству урадио је то, данас у нормалном стању. - Али зашто нису нешто урадили да имамо воде ? викали су. Пронеле су се гласине да ти који говоре преко радија и стрељају пијане и уплашене људе (на падинама изнад града) имају код куће велике залихе воде. Настала је огромна узбуна. Али војници, који су извршавали стрељање, били су такодје пијани. Полицајци исто. (Осуђени су морали да продју кроз право касапљење, јер пијани војници су једва држали пушке у рукама и стрељање је понекад трајало по неколико часова. Једном је убијен и један официр, при стрељању, и почело је да се говори о побуни војске. Али то су биле само лажи .) У граду су се аутомобили сударали, а коњи упрегнути у кола јурили су бесомучно, газећи људе. Коњи су били пијани. Ускоро су почели  да се виђају по улицама и пијани пси. Окретали су се око себе као суманути, и уједали пролазнике. Једни су имали да напијају псе, говорило се (али увек се свашта говори), а други су липсавали од жеђи. Сиротињске четврти спремале су се на јуриш за освајање квартова богатих алкохолом. Побуна је била ту. Патроле су крстариле најпре на бициклима, а затим и у малим камионима по улицама. Брундање војничких камиона и блиндираних аутомобила чуло се по читаве ноћи. Људи нису могли да спавају. Али те камионе са жедним војницима (који су спавали ослоњени на пушке) и блиндирана кола возили су жедни или пијани војници. Кога су имали да бране ? Возикали су се у колима по улицама града, и сви су знали да војска неће пружати никакав отпор жеднима ако се ови само појаве.

    Али очекивања су изневерена.

    Ускоро је сваки разлог за страх од крвопролића отпао: више нигде није било ни капи алкохола. Сви људи су отварали врата својих кућа.Отварала су се врата на свим кућама, па чак и на оним за које се веровало да крију цистерне алкохола. Још пијани, људи су тумарали улицама. Почели су да проклињу час када су пили алкохол. Други су се тешили: зар би издржали и толико, да га нису пили ? - Али зашто да издрже ? Град је пуцао на сунцу. Зидине су зјапиле, велика уста од камена. Велика камена уста.

    Истина, биоскопи су радили још увек. Неколико дана давали су уредно своје представе. Људи су одлазили у биоскопе (још је ту била нека нада), али су умирали од досаде, уколико се већ нису сви јунаци, све лепотице, свака правда и неправда (из тих старих филмова, из старог света)  претварали у воду, у реке, језера, океане, или само у једну једину чашу воде (све те правде, све неправде), ако не само у блесак и шум воде. Одлазили су и у позоришта (не кажем да нису), и у Оперу, али позориште више није било оно што је било некада: потонуло је на дно воде. Такође и Опера.

    Прво су позоришта престала да раде у граду. Глумци више нису могли да говоре на позорници; најзад, зар само због тога да би други заборављали на своју жеђ, они треба да изгубе и последњу кап воде у свом грлу ? Глумцима су се придружили оперски певачи. Статисти су се бунили. За њих живот без позоришта још увек није значио ништа. (О, дивни статисти.) У позоришту су гледали будућност а не садашњост, оно што су хтели да буду: људи који говоре. Садашњости можеш да се одрекнеш. (Јесам ли се одрекао?)  Али како будућности да окренеш леђа ? Статисти су ћутали и нису разумели ствар. Управе позоришта доделиле су некима од њих главне улоге. (Али и то је потрајало кратко време: жедј за водом била је јача од жеђи за будућношћу. Они су само отварали уста, без гласа, без речи: будућност их је напустила.) Ипак, чуло се да чистачица друге и треће галерије у Опери пева главну улогу  у  >> Тоски <<. Она је рачунала са оним што јесте. Публика је урлала од смеха. Наваљивали су у Оперу да виде оно што пре нису могли у њој да виде.  Била је то сензација.  Несрећна жена (коју је због тога оставио муж са шесторо деце) викала је, јецала и смејала се на позорници, као Тоска која умире, или као Мадам Бетерфлај, оркестар је очајно покушавао да је стигне, диригент је избезумљено махао палицама. Онда је диригент дао оставку: од жеђи музиканти би заспали, ослоњени на своје инструменте. (Дувачи су већ напустили оркестар.) Жена је доживљавала своју црну славу. Вукла се по бини, осветљена рефлекторима чија јачина и боја више се нису мењали. (механичари који управљају осветљењима бине дали су оставке на службу док не дође вода), падала је је сваки час, пред салом која је била ускоро потпуно празна (многи гледаоци поумирали су од смеха, па су остали престали да долазе у Оперу да им се исто не би догодило),  и певала је. Али то није било певање. То је било гушење. Био је то хропац. Она је ипак покушавала да пева, и пре изласка на сцену издирала се (шапатом, и више мимиком – штедела је глас) на шминкере и кројаче. Терала их је да је боље нашминкају. Њена верност Опери давала јој је то право. Сви су то знали. И знали су исто: одлазила је сваки час до огледала, обучена у богате хаљине, и са сјајном круном на глави, украшеном стаклима у боји – драгим камењем њене славе. Затварала је очи испред огледала, хтела је да буде срећна, да буде најзад оно што је одувек била, само јој то  нису признавали), али жеђ ју је толико исцрпљивала да није могла да осети ништа од те среће. Ипак била је упорна. Наравно. Јер нека ми нико не каже (али ко да ми каже ?)  да је то било исто што и брисати испљувке на трећој галерији, скупљати корице од семенки, изгужване улазнице и бачене програме (о баченим презервативима да и не говорим). Зар је исто ? Говорила је (сигурно) себи пред огледалом, код куће, и буљила је у своје опустошено лице, ту у напуштеном стану. У соби више није било никога. Она је окачила по зидовима фотографије, које ће касније да јој значе све. Боже, мислила је гледајући у те фотографије, - ако сутра дође вода? Изгубљена је онда, заувек. Уместо скиптра сурове царице носиће метлу. Али, ипак, при слабој светлости лампе поред огледала (и лампу и огледало узела је из гардеробе позоришта, на очиглед свих, и нико ништа није смео да јој каже, а последњи електричар Опере морао је да јој то уреди у њеном стану), отварала је уста и плазила језик. Гледала га је. Језик је био потпуно побелео и надувен. (Прави свињски језик.) Чинило јој се да више тај свињски језик неће моћи да задржи у устима. Најрадије би дала да јој га одсеку, само када би могла да пева после тога. Гасила је светло. Била је очајна. Била је срећна. По улицама је ходала, између других људи који су посртали, у својим позоришним хаљинама. Људи нису више обраћали пажњу на њу, чак и на улици. (Њена глад, и те хаљине, тај лажни сјај, макар и некада прави, шта су значили према њиховој жеђи ? Да је неко прошао са чашом обичне воде у руци, то би тек било нешто. Јер на улици би се неко одједном зауставио, пред неким зидом, и ослушкивао је: учинило му се да је иза зида чуо жуборење воде. Одмах би се око њега створила гомила. Сви су ослушкивали. Неки су тврдили да чују воду. Други су говорили да је то немогуће. Такве су гледали са зазирањем: да они можда немају воду код куће? Упадали су у кућу, тражили, и поред свих уверавања становника куће да ту нема воде, а некад чак и рили зидове и рушили их.) То је било све. А она није значила ништа. Улазнице за представу се више нису ни плаћале. (Благајник се убио пиштољем у кориту исушене реке испод града, а портир са улаза је побегао.) Само још понеки шатровац (понеки клинац са крвавим увом ?) завирио би у празну салу, а онда би клиснуо као да је видео саму смрт. Она је певала још једно вече, али то је сада било само корачање по бини, без оркестра, без певања. Све столице биле су празне. Отишла је кући и легла. Чекала је да управник Опере дође и да је на коленима моли да се врати у позориште, јер она је била још једина која је том позоришту остала верна. Можда је (ко то да зна?) издишући чула бурне овације, пљескање публике која ју је засипала цвећем. Са улице је продирао у собу одвратни смрад животиња које су сада биле лешине што се распадају. (Људи су их односили са улица у почетку неко време, а онда су престали и с тим.) Ослушкивала је корак онога који је имао клечећи да је моли. Али ништа се није чуло на степеницама. Никоме више није било стало до ње. Умирући (зар новине нису писале о томе?), покушала је да се мало придигне у кревету и да поново погледа своје фотографије на зидовима, још сасвим свеже, и своје богате хаљине. Али то је било неизводљиво. Била је сувише исцрпена да би то могла да учини. Умрла је са руком у устима, сећајући се последње своје представе у напуштеном позоришту: улазна врата стајала су откључана и без портира. Пет минута пред смрт морала је сама да упали сва светла у сали и на позорници. То је била ђаволски тешка ствар. Имала је сасвим мало снаге и једва се вукла уз степенице које воде на другу и трећу галерију. Палила је светла. Сад је пусто позориште (негде је ударао заборављени прозор, али она није могла да оде да га затвори) бљештало хиљадама светиљки. Спустила се доле сва исцрпљена. У оркестру није било никога. И шминкерску собу затекла је празну. Дрхтавим рукама сама се обукла и нашминкала. Очи су је варале, и није могла добро да види свој лик у огледалу. Размазала је све боје по лицу, како је умела и могла. Изгледала је себи као маска страха. Изашла је ипак на позорницу, уздигнутих руку. Али тек тада је приметила да се завесе не отварају. - Завесе! Бесно је прошаптала. Завесе! Нико се није одазивао. (Онај прозор је лупао. Мислим да он још лупа. Затворите, молим тај прозор.) Морала је сама да подигне завесе. Онда се поклонила празним столицама, тој осветљеној рупи коју је ископала дуга и нечујна експлозија жеђи. - Оркестар! викнула је. Није се чуло ништа. Али сада са страхом у срцу, са очајном надом, предосећајући оно што је имало да се догоди, није дозвољавала је то поколеба. Није хтела да је сломи пре времена. Зар су они уметници? И шта је Опера? За њу се умире. Ја сам уметница, мислила је, једина у граду – јер сам последња. И не предајем се, рекла је. Нисам дупе, казала је, као они. Нисам курва која извуче дупе кад загусти. - Покушала је да замисли музику (још ненаписану – јер зар су такви људи могли да је напишу?) и хиљаде људи у сали који су је са обожавањем гледали. Покушала је да замисли саму себе како одозго, са треће галерије, кришом гледа себе доле, на сцени, како пева. Била је она. Зар није то била она на сцени? Стропоштала се. Бауљала је пролазом кроз партер, између празних столица. Довукла се до излаза. Помислила је да ли да угаси светла, али се сетила да је то сад сасвим споредно. Када умреш онда ти је свеједно да ли сијалице горе или су угашене. (Ово је добро речено?) Отишла је, тетурајући, уз зидове, до своје куће. Отишла је да се тога сети још једанпут.

    То је била смрт позоришта, не само њена сопствена (да не кажем: приватна) смрт оног истог позоришта у  које је некад одлазио заједно са њом. Она је тада облачила своју црвену хаљину и мазала је масном оловком обрве, окретала му лице, испред огледала: како је сад? питала је дижући обрве, а он је гледао ћутке и после јој је допуштао да му влажним прстима поправља чвор на кравати коју је испеглала за тај дан. Ко ће да ти сад поправи чвор машне, у које нашминкано лице казаћеш: добро је? Нема воде: нема љубави: шарене машне (ја сам волео белу, са црвеним тачкама, сећаш се?), шминкања. О дивно доба шарене машне, шареног лица. Ја тебе оплакујем, јер се нисам убио: они који нису хтели да пристану на то, убијали су се. Многе жене бациле су се под точкове аутомобила на улици. Људи су такве гледали како леже мртве и крваве на асфалту ( и нашминкане, добро нашминкане), најчешће и са шареном машном везаном у велики чвор, око врата, и ништа нису могли да разумеју. Јер љубав је (дивна, шарена љубав) сад била исто што и комад кармина, или нека стара машна, или чак старо непотребно дугме. А ко је видео да се неко убио због једног отрцаног дугмета? Најзад, ко је видео да неко скочи под точкове аутомобила због нечега што не вреди (јер не постоји) чак ни толико као једно дугме? Одлазили су даље не схватајући шта се догодило. Одлазили су у паркове. (Под суво лишће.) Одлазили су у рупе којима је некад протицала река и где су једном била пристаништа. До спортских басена који су сад, испражњени још првих дана жеђи, са траговима крви просуте у бици око воде, ћутали на месечини. Одлазили су на фудбалске утакмице, и гледали су играче који су покушавали још увек да играју као пре (и за то били страховито наградјивани), али огромни стадиони нису одјекивали од урлања и навијања масе. Стадиони су били неми, као гробља, као сама пустиња, судија је избегавао да на утакмици звижди у пиштаљку, а фудбалери су се вукли као мртви по спаљеној трави некада зеленог терена. Утакмице су заказиване само ноћу, јер је сунце одједном постало главни непријатељ. (Зар вам нисам говорио да ће сунце да нам постане главни непријатељ?)

    Возили су се скоро сви у аутомобилима, у прво време то су чинили они који су имали аутомобиле. Они су и сада били у предности, у повлашћеном положају: за воланом аутомобила или заваљени натраг у удобном кожном седишту (ако су још имали свог шофера који није хтео да изгуби место, надајући се да ће нестала вода одједном да се појави), они се нису трошили и, што је било најважније, нису се знојили. Остали, који нису имали аутомобиле, вукли су се пешице. Гледали су аутомобиле како промичу поред њих, и онда се догодило, једног дана, негде око подне ( не знам тачно сат, али не морам ја баш све да знам), да је један човек из масе која се вукла улицом завикао: докле ћемо то да трпимо? Завикао је и бацио празну флашу на један аутомобил. - За мном! викнуо је промукло, сувог грла, - за мном против оних који аутомобиле држе само за себе, за мном! викао је, и маса се усталасала и јурнула на аутомобиле. Прво су их превртали и палили, али онда се чуо глас разума (јер увек има по један такав) који је кричао: не палите аутомобиле, кричао је, узмите их за себе! Не палите их! - Аутомобиле су сада узимали, и само су убијали или избацивали оне који су се дотле у њима возили. (Аутомобили су више вредели од људи. Јер човек није кров под који можеш да се склониш, и нема точкова на којима можеш без бриге да се возиш. Наравно.) Али они који су се борили за аутомобиле, за свето право да се сваки њима користи и да тако сачува воду у свом телу, због напора и исцрпљености убрзо су подлегли жеђи. Болнице су ускоро биле претрпане, и људи су издисали у болничким ходницима. За два дана показало се да у болницама више нема места. (Зашто нисмо градили веће болнице?) Пустили су људе из затвора да би претворили затворе у болнице. Затвореници су поверовали да су најзад пуштени на слободу. Али ко ми то прича о слободи без воде? Мислили су да су опет преварени, и да се свет заверио (кришом од њих) да се до смрти игра са њима. (Такви су вам ти затвореници.) Насртали су на зидине затвора, разбијали су прозоре, обманути, али то није вредело ништа. А људи су кревета сада стављали у кафане и дворишта, у биоскопе и на улице. На улици су бирали само места са сенком. Али место са вечном сенком – показало се – не постоји. (Шта сам ја вама говорио?) Јуче је мало ко о томе мислио, сви су на то гледали као на нешто што се подразумева само по себи. Као да ће наше сенке увек да буду са нама. Сад нису могли да схвате. Зашто се земља се земља окреће око сунца? Зашто сунце гори? Они који су умирали на сунцу урлали су да их склоне у сенку: одговор да се земља окреће око сунце није могао да олакша њихове муке. - Шта нас се тиче шта се окреће над нашим главама, викали су и кркљали, ми хоћемо да умремо у сенци. Нађите сенку! викали су. (Лудачки, ти људи.) Пренесите нас у сенку, викали су, као да жедан човек, на ивици снаге, може, и кад би хтео, да подигне један такав кревет. Људи који су се борили за аутомобиле сад су издисали, неки (врло ретки међу њима) храбрили су рођаке. Они су говорили: да мене није било, -  говорили су – не бисте се возили у аутомобилима. Срећан сам што умирем за вас. Не тражим да ми сутра дигнете споменик, јер ја ћу да живим у вашим срцима (и у свакој чаши воде)

    Жене су нарицале над њима, али су их разумни (јер њих увек има, колико пута да вам кажем?) убеђивали да не смеју много да плачу, јер и сузе су вода (откриће за ове дивне жене грозно, али истинито), и тако ће се још више приближити смрти, што су неке од њих послушале, оне које су могле да преживе смрт хероја, док су друге, оне најружније, старе жене које без тог што је умирао не могу да замисле себе на улици или у кревету, остајале над креветима умирућих бораца да плачу и тако извршавале самоубиство. Истина, није се знало (не морам ја све да знам) да ли плачу због њихове грозне смрти, или желе да се просто убију, и тако прекрате себи живот који се претворио у муку. Јер плач је, макар и само од два сата, а у понеким случајевима од тек неких петнаест минута, био довољан да се изврши самоубиство. Људи нису морали да се бацају са мостова или високих кућа, нису морали да се трују или убијају из револвера. Било је довољно да трче улицама или да плачу. За левог халфа једног тима, који је сулудо трчао игралиштем на последњој утакмици у граду, и који је, због тога, прелазећи лако опрезне играче противничког тима, могао да сам да 89 голова, знали су сви, читав стадион на коме је било 60.000 жедних људи, да му је све дојадило, и жене и фудбал и читав свет без воде, и да хоће да се убије. (То није код левог халфа морало да буде само паника пред смрћу. Исто тако то је могла да буде и паника пред открићем да је тајна овога света у ствари тајна воде, што је тај свет чинило безвредним и бесмисленим. Људи који су се хрвали са том тајном, макар и несвесни те игре, добили су решење. Али зар су се томе надали?) Неки  су викнули, - само по једном, а онда су гуркали оне до себе да и они мало викну, да и они потроше себе – викнули су: зовите полицију)? Голман противничког тима седео је осветљен великим рефлекторима, између статива свога гола, а леви халф-самоубица пуцао је немилосрдно у његов гол, као да разјарено пуца у свет који га је изневерио: просто је улетао унутра са лоптом на грудима: био је то сада паклени играч, и сва публика је занемела. Присуствовали су (колективно) самоубиству једног човека. Када је већ хтео да забије деведесети гол (сигурни голгетер ове године), био је сам насред игралишта с лоптом, а сви остали играчи, оба тима, седећи су га посматрали. Одједном више није могао. Стропоштао се на земљу. Са њим је било готово.

    Али други борци, умирући, на креветима сада свуда по граду, викали су и јецали да им дају ињекције смрти или да их убију, превијали су се у мукама, псовали су грозно и претили, заклињали и клели. (Људи у граду још тако нешто нису чули.) - Ми смо вам дали аутомобиле! викали су, ми смо вам спасли животе. А вама је свеједно што сада умиремо у мукама! Забадава умиремо! урлали су гласови (и ноћу и дању, од њих ниси могао да спаваш, ниси могао да играш шах), преварени смо. Да смо знали, викали су и када не бисмо били хероји него бисмо по цео дан играли шах као ви. О зашто нисмо шахисти, него смо хероји! Скакали су из својих кревета (они који су још могли то да учине, мали број њих, али способни за свакојака чуда:, не знате ви хероје) и јуришали су на лекаре, који су управо решавали неке компликоване шаховске проблеме, с челом уз чело, нагнути над шаховским таблама, неке су убијали ударајући им главу о те шаховске табле, неке су приморавали да прогутају по неколико шаховских фигура, чак и краљицу и краља, а не само топове, коње и официре (нека, тако им и треба) а неке су разбијали о камен, о први зид куће, и бацили их низ степенице болнице или кафане. Неки у граду су били за то да им се дају велике количине морфијумских ињекција и да се тако (заслужним људима) прекрате муке. Они су писали чланке (више нико није пристајао да одржава зборове или да говори преко радија) у којима су наводили све разлоге милосрђа и људске солидарности. Јер стари морал, тврдили су, више не важи. Како могу да да важе прописи о забрани скраћивања мука онима који умиру за добро других? Како то може да важи у граду без воде? - Али су им други одговарали, жучно, како њихови чланци убијају морал код људи, веру да ће једнога дана ипак да се појави вода (зар може да се деси  да се уопште не појави?) и да је њихов захтев злочиначки јер они траже да се озакони убиство оних који би могли да поживе и да дочекају дан када ће вода поново да се појави у граду и када ће фотографије хероја да се штампају у новинама и читанкама за школу, а њихови споменици да се срећу на улицама нашег непобедивог града. Писали су о води, о дивној води која цури из славина, која цури из пећина, из стена, писали су о морима и о океанима и, под њиховим утицајем (док су по улицама људи умирали), у биоскопима су почели да се приказују филмови који се дешавају на води. Биле су то филмске ревије у којима су голе жене-сирене играле заједно са фокама и делфинима на рекама. Шумови реке, давно заборављени, пљускање морских таласа, одједном су пострујали кроз људе. Људи су поново наваљивали на биоскопе, хтели су да гледају воду ако је већ немају, али ускоро су и биоскопи остали заувек празни: то је била њихова предсмртна песма: јер за време тих представа многи су, гледајући воду како се пресијава на сунцу, или како се сребрнасто искри у ноћи, губили разум, давили су прве до себе, неочекивано, или су излетали на улице да се тамо убију.

    Сада су сви и последњу слику, последњи шум воде хтели да угуше заувек у себи. Врачаре и хипнотизери и доктори окултних наука (у чије дипломе јуче нико није веровао) бацили су се на посао, а пред њиховим кућама тискале су се непрегледне масе људи које полиција није ни покушавала да натера да стану у ред, јер полицајце нико није могао да примора да се троше: они су равнодушно стајали недалеко од масе са машинкама у рукама, жедни и уморни. Разлика између полиције и масе изгубила се ускоро потпуно (иако се првих дана жеђи пронела вест да полицајци добијају кришом, свакога дана, по пет, до шест, грама воде), и светина је стајала свуд наоколо по улицама, а само они који, на помисао да ће бити спасени ако одмах упадну код хипнотизера, нису могли више да издрже, покушавали су да се пробију кроз гомилу. Људи се нису борили против таквих. Било је довољно што ту стоје, а ако би им (онима првим на које би избези налетели) јурнула крв на уста  и на нос, нису због тога жалили, јер су сачували свој зној који је вредео много више од крви. Хипнотизери су по својим мансардама и ћумезима радили полако, и нису пристајали, ускоро да хипнотишу више од десеторо на дан, а гомиле оних који су чекали бројале су десетине и десетине хиљада. Неки хипнотизери доживели су смрт под ногама разбеснелих људи, полагану, ужасно спору смрт, јер их нико није ударао брзо него полако и недовољно снажно. Они који су имали шансе да кроз недељу дана или чак и кроз три месеца стигну на ред бранили су хипнотизере са револверима у рукама. Брошуре о хипнози продавале су се скупље од најскупље курве у граду. Нико није читао ништа друго, него само књиге о моћима хипнозе, о факирима и јогима.

    Али и то је ускоро престало, јер се видело како хипнотисани, истина не подносе свесно муке као остали, али да такође умиру. Хипноза није могла да заустави смрт, а умирући, иако су хипнотисани, грчили су се и умирали у мукама. Хипнотизери и врачи почели су да се убијају када су видели да су само исцрпљивали тело узалуд, хипнотишући друге за огромне количине новца с којим нису могли да купе ни чашу воде. Неки од њих почели су и да се свете. То је изазвало узбуђење у граду. Упадали су у станове, хипнотисали су људе и онда их наводили да се сами убију. Многе људе су после налазили по отвореним становима, заклане бријачем или маказама. А други хипнотизери су чекали да им дође неко ко је још хтео да се хипнозом спасе од жеђи, и онда су то исто радили. Крици су одјекивали у граду. Маса је упадала у собе и налазила неког хипнотизера како са ножем у руци стоји над човеком (или женом) у локви крви. Неке од тих хипнотизера-убица су убијали, за казну. Али многима нису ништа учинили: желели су (још је било таквих) да буду хипнотисани. Њихови пријатељи су морали да присуствују хипнози, да се несрећа не би поновила. Настао је хаос.

    Самоубиства су се дешавала свакога минута. Ниси могао да прођеш улицом а да са неког прозора не падне неки човек или нека жена и да се не разбије ту, пред тобом на плочнику. Остављени аутомобили били су такође као мртваци. (Њихова прљава стакла сјактала су на сунцу.) Мртви коњи и пси лежали су свуд по улицама. Нико није ни помишљао да их склони. Надувене лешине коња око којих су зујале још увек халапљиве муве налазиле су се и по разбијеним излозима радњи, у берберницама, колонијалним радњама, продавницама обуће, где је све било поразбијано и испретурано: умирући од жеђи, коњи су улетали тамо, и све разбијали у бесу који нико није могао да савлада. Налазили су их и на степеницама кућа, изврнуте: били су покушали, ти коњи, да се успну горе, у куће, у станове, тамо где су скапавали људи. За једног (коња) чак су причали да су га нашли у неком нужнику, са главом у клозетској шољи: о  боже мој, какви су ти наши коњи.

    (Моли се. Моли се)

---