|
ПРИЧЕ
ДАРОВИ
ИЗБОР
ПРЕВОДИ
ЛИНКОВИ
ПОСАДА ДЕЦА
ПОСАДА SF
ПРЕУЗМИ ИЛИ
ЧИТАЈ
ЕСЕЈИ
НЕОРА
ПОСАДА
АРХИВА
ПУТОПИСИ
**********************
**********************
Одиграј
Потез
**********************
**********************
|
Ненад Руменић
СОНЕТ О
НЕВИДЉИВОМ ВИРУСУ
Када крене вирус опаки, невидљиви
рођен у теорији завере а звани
Корона
преплаше се сви старији којима се
живи
и помисле да га је лично послао
Сотона
Можда се природа љути и злотвор
мутира
па шири сав чемерлук преко капљица
и огољено дрво у бесу нам салутира
тера да ставимо повез преко црног
лица
Воли Корона да замота оба плућна
крила
заигра посмртно коло у такту
пандемије
да сву моћ у пећини слепог миша
сакрије
И гле! Над Земљом се сива магла
надвила
и прети да све угуши од кужне гарежи
а већ посрнули човек - у кап росе
бежи
ПАС КОЈИ ПРЕЛАЗИ УЛИЦУ
Гледајте,
гледајте !
Један олињали сумпор-жути пас
лењо се гега кроз
осињак саобраћаја,
прелази тромо улицу док
лимузине уз шкрипу коче
а камиони огласе бродску сирену...
Псећи живот му се згадио
кад га је газда изгубио на покеру
и пустио низ ветар...
Некад је имао педигре
и љуте кобасице за доручак
а сад лагано шепа
под огромни мост
да га хране бескућници...
Гледајте,
гледајте !
тај
сумпор-жути пас
још прелази
прометни пут
не хајући за
живот што измиче
Незаинтересовано
гледа унезверене
возаче
и два,три
џукца у даљини како
гоне
точкове,
чуди се чему
та журба
и псовање
кереће мајке...
Живот му се
мигољи ту
на зрелој
калдрми,
својих десет
година проживео је
слушајући
наређења
доносећи
газди вештачку кост
за ситне
привилегије и миран сан
у дрвеној
кућици
спрам
скупоцене виле
Гледајте,
гледајте !
тај
сумпор-жути пас
коначно
је прешао улицу
здрав
и читав,
са
своје ућебане длаке
стресао
је прашину
и
одмах се попишао на
саобраћајни
знак
Под старе дане
живеће као просјак,
некад крупно тело
сад је спласнуло,
ено, завртео је репом безвољно
јер зима се ближи и
страшна искушења
за луталицу којем су
спалили дом
и угасили светлеће огрлице
Ни да лаје више нема снаге
само тамно, крупно око
које стално сузи
одаје тајну:
Њега су њушиле
опране градске керуше
и на псећем језику говориле
да је краљ
ВЕЉКО
Т.ЋИРКОВИЋ
ПОНОВО РОЂЕЊЕ
Колска
шкрипа
Јесењу тугу ломи,
Старим друмом
Блатњавим
И плачним
Где су јутра,
Где су сузне ноћи
Живот тоне,
Куда с јутром поћи.
Куда ићи...
Нико ме не чека
Кога звати
Занемелим гласом
Само суза-
Верна друга моја
Зовом росе,
Највиткијим стасом.
Плете стазе
Кроз облаке плача
Пут бескрајни
Ка звездама води,
Да трепери...
Поново се роди.
НЕЧУЈНА
ПЕСМА
Скрива се
влажним недрима Тишина
Утрнула љутња
Странац у души
Дрема
По кожи
Сузе скупља слутња.
Ноћ
нежне кораке
Ослушкује
Од светла
бежи
Звезде по
небу губи,
У тами,
осмехом љуби,
Чека.
Моли
се,свитању.
Рађа се нечујна песма
Шапата и зова
Плете стазу
Од речи-
Којом долазиш.
ШТА ЈЕ
ВРЕМЕ
Шта је време за оног ко
Воли,
Ко чека,
Ко уздахе сузом брише.
Шта је време
За оног ко љуби
Зове.
И стихове пише.
За сенку у цвету.
Што вене
За Тебе.
За тебе и мене
Шта је време?
М И Л А
Н Д Р А Ш К О В
И Ћ
Т А М Н
И С О Н Е
Т И
П Р Е Л У Д И Ј У М
Пуног месеца ноћ је кад позове те
из огледала лик што се умножава,
хотећи рећи: „Почуј тамне сонете
из другог света, сонете заборава.“
Поздравља зора плес сенки крај извора
најављујући дан окултних порука,
очекујући усред лажног декора
да те дотакне нека ледена рука.
Последња песма – горка песма анђела
крилатих што су сећањем занесени,
посебни знаци – жар скривен сред
пепела.
Рождество твоје међу одабранима,
на дохват руке спокој у граду сенки,
у земљи живих – живећи са мртвима
М О Р Е
Лет
албатроса, легенде ма ког
мора,
судбински
поход до егзотичног места,
лађа
препуна ђумбира и цимета,
под
палубом – звер с обличјем
кентаура.
Свих
морнара сан: лука где чека
чежња,
пејзаж
од палми код последње обале.
Предосећај
зла у виду густе магле,
плес
хоботнице – да се обзнани
мржња.
Рањена
једра кад олуја завлада
над
мрачном водом. Дубока
грмљавина.
Чамац
пун душа. Наоколо празнина...
У
ледној води, гле, злехуда
посада
Снови
што тону сред самотне пучине.
Мир и
спокој... кад више ништа не
брине.
П Р Е О Б Р
А Ж А Ј
Нарасла луна,
свет посут месечином,
свуд дубоки
мир сред невидљиве ноћи –
тад погледају
друге очи поноћи
Улицу птица,
простор поплочан тајном.
Предосећај зла
у ваздуху... ко перут
крхотине сна
заточника чаура,
подрхтавања
худих људских љуштура –
иза свих врата
душе бирају свој пут.
Он се
звао Реј. Дође сенка злог духа
и бол што тиња
с друге стране месеца –
да се нахрани
гладни пламен тог срца.
У магновењу,
грч лица сред осмеха –
тај преображај
попут змијскога свлака.
кад га дотакне
језни длан вукодлака!
Т А М Н
И С Н
И П Р Е
Д П Р О З О
Р О М
Док очекујеш
тамне сне пред прозором,
зеницу зоре,
зло што се вешто скрива,
језна киша низ
прозорско стакло слива
се
спирајући лишће ношено ветром.
Слепи
провалник, лева рука поноћи,
да не постоји
сутра праведни криве
тугу плавог
сна – кад стихови оживе
подземну песму
у плаховитој ноћи.
Чуј последњи
стих омекшалих костију
сада када си
препуштен злој судбини,
тако изложен –
разапет у празнини.
Хладни загрљај
месечевих прстију,
прозор за лет,
зид таме што се уздиже
кад
јави се тај зов, све ближе, све
ближе...
А П О К А Л И П С А
Палећи крила ритуал
опчињених
тој
птици даје судбински пут у речи,
у души облак ноћ
уочи Свих светих,
сунцу на поклон
кутија која зрачи.
Свлачење јутра
на врхунцу безнађа,
до црних звезда
пресликани предели:
крај мутних река
катарке трулих лађа,
на изложби зла –
костури тако бели.
Мрачних анђела
зов у понор одвлачи
братство судбине
окрутне – јер свак зна да
погрешан избор
нешто је што привлачи.
Глас скакаваца
чује се кроз рој густи,
док пламна звона
замру од туге тек кад
црвени месец –
спаљени свет напусти.
Миленко
Крајцар
Београдски
сумрак
Чамци
се лењо вуку по реци
сваки своме сидришту хита
Сунце је јако ниско на небу
по ком се цео дан скита
Таласи ситни љуљају чамац
кроз пену белу продире
прамац
Над
Адом се неоном сјаји мост
ноћ
Београду постаје гост
Весело друштво сумира дан
вода је однела из тела стрес
Душа је пуна лепоте природе
и урбане градске
дивоте
Сава нежно плови кроз ноћ
иза
ње Дунав демонстрира моћ
Чамац полако узима тмина
на
хоризонту светли марина
|
