Исак Асимов

ПОСАДА

Гладија је стајала на тлу Соларије. Удисала је мирис вегетације... то нису били баш мириси истоветни онима на Аурори. ... и одједном је премостила провалију од двадесет декада.

Знала је да ништа не може тако верно повратити успомене као мириси. То нису били у стању ни призори, ни звуци.

Управо ју је тај слаби, једноставни мирис вратио у детињсво... када је слободно трчала унаоколо док је десетак робота помно мотрило на њу...
Понекад би осетила силно узбуђење пошто би угледала другу децу, а тада би застала, бојажљиво би се загледали, приближивши се једно другоме за пола корака, испруживши шаке ради додира, да би потом један од робота рекао: "Госпођице Гладија, доста", и они би је одвели... док је она преко рамена гледала друго дете, које је било окружено својим роботима, пратиоцима на дужности.

Сећала се дана када јој је речено да ће убудуће друга људска бића виђати само преко холовизије. Речено јој је, заправо, да ће моћи проматрати.. не видети. Роботи су изговорили реч "видети" као да је то нека реч коју не смеју изустити, те је стога морају шаптати. Њих је могла да види, али они нису били људска бића.

У почетку то и није било тако лоше. Слике са којима је могла да разговара биле су тродимензионе, слободно су се кретале. Могле су да говоре, трче, преврћу се преко главе ако желе... али није могла да их осети. А затим су јој рекли да се, у ствари, може виђати са неким кога је често проматрала и ко јој се допадао. Био је то један одрастао мушкарац, доста старији од ње, иако је изгледао прилично млад, као што је то уосталом био случај са свим на Соларији. Биће јој дозвољено да настави да се виђа с њим... ако то буде желела... увек када то буде потребно.

Желела је. Сећала се свега што се збило оног првог дана... и то подрбно. Језик јој се свезао као и њему. Кружили су једно око другог, плашећи се да се додирну... Али то је било венчање.

Разуме се да је било. А онда су се поново срели... нису се проматрали, већ видели, јер у питању је био брак. Коначно би требало да се додирну. То се од њих и очекивало.

То је био најузбудљивији дан њеног живота... док је трајао.

Гладија бесно прекину нит својих мисли. Чему настављати? Она је тако топла и жељна; он тако хладан и повучен. Наставио је да буде хладан. Када је долазио да је види, у унапред одређеним размацима, због обреда после кога је могла (али није морала) да затрудни, на њему се јасно видело да осећа гнушање, тако да је она ускоро почела да жуди да он заборави да дође. Али он је био човек који је равносно испуњавао своје дужности, те никад није заборавио.

А затим је наступило време, године непрекидне несреће, пошто га је пронашла мртвог, разбијене лобање, а она је била једина осумњичана. Спасао ју је Елија Бејли, те су је одвели са Соларије и послали на Аурору.

Сада се вратила и удисала мирис Соларије.

Ништа јој друго није било познато. Кућа која се видела у даљини није нимало личила на ону које се сећала, мада јој је сећање било нејасно. За двадесет декада била је преобликована, порушена, поново саграђена. Није чак била у стању да осети било каку присност ни са самим тлом.

Ухватила је себе како пружа шаку уназад у жељи да додирне брод Насељивача који ју је донео на овај свет што је мирисао на дом, али који то није био ни по чему другом... само да би додирнула нешто што јој је, за промену, било блиско.

Денил, који је стајао у сенци брода поред ње, рече: "Видите ли роботе, госпођо Гладија?"

Једна група налазила се на удаљености од стотину јарди, међу дрвећем једног воћњака; укочено их је посматрала и непокретно стајала, пресијавајући се на сунцу својом сивкастом, добро углачаном, металном политуром и Гладија се присети да је то одлика свих соларијанских робота.
Она рече: "Видим их, Дениле."
"Да ли су вам познати, госпођо?"
"Нимало. Изгледа да су то нови модели. Не могу да их се сетим, а сигурна сам да ни они не могу мене да се сете. Ако је Д. Ж. очекивао да ће из моје претпостављене блискости са роботима на мом имању испасти нешто што пружа наду, мораће да се разочара."

Жискар рече: "Чини ми се да они ништа не предузимају, госпођо."
Гладија одврати: "То је разумљиво. Ми смо упали овамо и они су дошли да нас проматрају како би могли о нама да поднесу извештај, у складу са вероватно постојећим наређењима. Међутим, сада немају коме да поднесу извештај, те могу само да у тишини осматрају. Претпостављам да више од тога неће предузети без даљих наређења, али неће престати ни да нас проматрају."

Денил рече: "Можда би било добро да се повучемо у нашу кабину на броду, госпођо Гладија. Мислим да капетан надгледа постављање одбрамбеног система и да још није спреман да крене у истраживање. Чини ми се да неће благонаклоно гледати на ваше напуштање кабине без његове изричите дозволе."

Гладија бахато одврати: "Нећу одуговлачити са својим ступањем на тле властитог света само да бих њему угодила."

линк за преузимање књиге : Роботи и царство

---

Ло Кот звец, звец, .... звецка



Јовица Бегић Омољски

Хтео је нешто да каже и био је ухапшен.

Невидљива хапшења су суптилна и прецизна. Клијентима се пружа уживање погрешних слобода. Клијенти након тога сами себе хапсе. Још увек не могу да суде сами себи али се свакако не одричу казни. Због убрзања процедуре догађа се међусобно кажњавање.

Истраживања показују да то клијенти највише воле.

Испоставило се да је погрешно ухапшен.

Његов случај је застарео.

Дирекција је испољила преседан. Реализовала је хуманитарно хапшење и на тај начин заштитила ретро клијента који је упао у временски јарак и није у стању да ужива законом неопходне погрешне слободе.

Бранилац оптуженог заступајући ретро клијента навео је да овако сложен случај није имао у својој пракси. Суд је на крају донео пресуду да Дирекција изгради посебан затворски комплекс за ретро осуђенике.

Нашао се сам у затвору.

Био је окружен роботима. Он им псује све по списку они ништа. Он разбије једног они паркирају новог.

Радо би им јебао кеву али је немају.