|
**********************
**********************
Одиграј
Потез
**********************
**********************
|
ТИНА КУРБАЛИЈА ИГРОШАНАЦ
НАДЖИВЕЋЕ
МЕ
Надживеће ме дрвеће и деца која се
играју на трави, надживеће ме стамбене
зграде и споменици. Неће ме надживети
они који лаганим ходом одмеравају време
и пси са аутобуске станице који ишту
кору нежности.
Надживеће ме зора и далеке обале мора и
океана, песма свитаца у сумраку летњег
дана.....снегови и магле, кише и неке
речи и то не може ништа да спречи, али
сада сам ту, трајем негде у, нечијој ,
будућој, успомени.
ОКТОБАР
Полако ... одлази Октобар...
Сунце греје опало лишће, очи и прсте.
Мали инсекти су изашли из свјих
склоништа, измамљени топлином дана, док
други траже топло место да презиме.
Птице довршавају гнезда а људи своју
зимницу. Сви се крећемо и дишемо у овом
златастом јесењем топлом Михољском мору
дана, хватајући задње одблеске сунца као
морнари сигурну обалу.
Тамо негде из даљине, прикрада нам се
хладни ветар док поспани Новембар стиже
са шољама чаја огрнут сивим облацима.
Армија џемпера и капута радују се што ће
изаћи из ормара а ту наступају и топле
чарапе, шалеви и капе. Поспано зевају
летње хаљине и шорцеви док се спремају
за зимски сан. Људи као мрави размилели
се по шеталиштима.
За викенд се опет померају сатови. Још
пар месеци до краја ове године а после
поново иде круг..Нова година, Божић,
славе, рођендани, Ускрс, пролеће, лето,
јесен...трајемо.
М А С Л И Н А
На обали мора,
тихује једна маслина. огрнута топлим
ветром, дању испраћа путнике у ували
а ноћу..ноћу све оживи. Ноћ, испод
звезданог свода, мази усамљене
гране.Усталасани мириси смиља,
лаванде и траве лебде над пределом.
Цвеће отвара латице ка месечини. И
цврчак се буди, пева. Мрави миле по
храпавом стаблу, остављајући ситне
трагове, голицајуци вековну кору. О,
каква лепота суживота !!! Плодове
маслине нико не бере. Поједе их море
, сасуши сунце. А она упорно зрије и
расте.. Море јој прича. О пучини,
људима и градовима.
На једној обали мора , траје једна
маслина срећна спознајом да године
нису терет, да ће се родити поново у
неком маслињаку близе људима или пак
на истом оваквом месту.. Памтиће
кише , лица људи и лице неба. Године
нису терет, она зна да су оне пут
јер део ње остаће заувек уткан у
земљу, небо и море.
Јовица Бегић
Омољски
Сусрет
Прецизност исцрпљује.
Душу је одавно дисциплиновао и послао на
спавање. Она је утрнула и у овом послу
била је само терет. Душе лоше склапају
послове. Душе не препознају време нити су
везане за простор. Немају свест и зато не
посећују тржне центре.
Своју душу никад није волео. Била је
некорисна, кршила је прво правило света о
користи. Осим тога стално га је опомињала
да није добро што постаје човек монструм.
То га је посебно нервирало. Када душа
заспи он најбоље ради. Снови постану
тешки, тело се трза, немир проструји
грудима.
Заборавио је када је својој души забранио
да дише. Неки нејасни дан противречно сив.
Дуго је требало да схвати да душе иначе не
дишу. Он је својој забранио за сваки
случај.
Душа се најбоље брани ћутањем. Гласно
ћутање душе утиче на његову прецизност.
Догоди се да када пије воду пробуди душу и
узнемири је. Необично али он воду пије
жмурећи.
Сусрет није био пријатељски. Погледао је
своју душу и застидео се. Схватио је да је
побеђен. Душа није узмакла. Није ни могла.
Заоденута једноставном бесмртношћу и она
се стидела што је допала њега.
Радо би је задавио.
Када су га одводили испред зграде се
скупио свет. Свет иначе воли туђу муку.
Нико их није звао мада су дошли као
публика.
Три снажна младића водила су га ка излазу.
Руке су се испреплетале на врату. Ту где
ју је угледао хтео је и да је задави. Душа
се није бранила. Стезао је свој врат
истрајно. Глава се ритмично померала.
- Боже сачувај ; неко добаци.
Дино Буцати
Седам спратова
После једног дана
путовања возом, Ђузепе Корте стигао
је, једног мартовског јутра, у град у
којем се налазило чувено лечилиште.
Имао је малу температуру, али је ипак
хтео да пешице превали пут између
станице и болнице, носећи свој
коферчић.
Мада је имао само
лагани почетни облик, Ђузепеу Кортеу
су саветовали да се обрати овом
славном санаторијуму, где се лечила
само та једина болест. То је
гарантовало изузетну стручност лекара
и рационалнији и ефикаснији распоред
постројења.
Када га је угледао
из даљине - препознао га је зато што
је већ видео његову фотографију на
рекламним проспектима, Ђузепе Корте
стекао је повољан утисак. Бела
грађевина са седам спратова била је
избраздана правилним отворима који су
јој давали изглед хотела. Свуда
наоколо била је ограда од високог
дрвећа.
После кратког
лекарског прегледа, у очекивању
брижљивијег испитивања, Ђузепе Корте
смештен је у једну веселу собу на
седмом и последњем спрату. Намештај је
био светао и чист, као и тапете,
фотеље су биле од дрвета, јастуци
пресвучени шареним тканинама. Прозор
је гледао на једну од најлепших
четврти града. Све је било мирно,
гостофјубиво и умирујуће. Ђузепе Корте
је одмах легао и, пошто је упалио
лампу изнад узглавља, почео је да чита
књигу коју је понео са собом. После
кратког времена ушла је болничарка и
упитала да ли нешто жели.
Ђузепе Корте није
желео ништа, али му је било драго да
почне да ћаска са младом девојком,
тражећи информације о лечилишту. Тако
је сазнао за чудну каракте-ристику те
болнице. Болесници су били подељени
поспратовима, зависно од тежине
болести. Седми, то јест последњи
спрат, био је за најлакше облике.
Шести је био намењен болесницима чија
болест није тешка, али се ипак није
смела занемарити. На петом спрату
лечили су се већ озбиљни случајеви и
тако даље, од спрата до спрата. На
другом спрату били су веома тешки
болесници. На првом они за које више
није било наде.
Овај јединствени
систем, сем што је увелико убрзавао
послугу, спречавао је да неки лакши
болесник буде узнемирен близином неког
колеге у агонији, и гарантовао је на
сваком спрату хомогену атрмосферу. С
друге стране, лечење је тако могло
бити савршено степеновано.
Из тога је
произилазило да су болесници били
подељени у седам прогресивних каста.
Сваки спрат је био као неки мали свет
за себе, са својим посебним правилима,
са својим специјалним традицијама. А
пошто је сваки сектор био додељен
другом лекару, створиле су се, мада
минималне, ипак прецизне разлике у
методама лечења, иако је генерални
директор дао целом институту
јединствени основни смер. Када је
болничарка изашла, Ђузепе Корте, пошто
му се учинило да је његова температура
пала, пришао је прозору и погледао
напоље не да би видео панораму града,
иако је и то било ново за њега, него у
нади да ће приметити кроз прозоре
друге болеснике са нижих спратова.
Структура градевине са великим
крилима, дозвољавала је такву врсту
посматрања. Нарочито је Ђузепе Корте
усредсредио своју пажњу на прозоре на
првом спрату, који су се чинили веома
удаљени, и који су се видели само
искоса. Али није могао да види ништа
занимљиво. Већином су били херметички
затворени сивим помичним жалузинама.
|
