Кад сам имао десет година, почео сам
да скупљам марке. Имао сам друга,
Лојзика Чепелку, па сам се с њиме
предао тој филателистичкој страсти.
Лојзик је био син сиромашног
верглаша, чупав и пегав дечак,
отрцан као врабац, а ја сам га волео
као што само деца могу волети своје
другове. Моме оцу та забава није
била по вољи: мислио је да ћу због
тога слабо учити. Морао сам дакле да
скривам своју збирку марака на
таван.
Тамо је био стари сандук за брашно.
У њ смо се увлачили као мишеви и
показивали један другоме марке:
Гледај, ово је Холандија, а ово је
Египат, а ово Свериге или Шведска. А
што смо се с овим благом морали тако
скривати и у томе је било нешто
дражи. Како сам марке добављао, то
је опет била посебна пустоловина.
Обилазио сам познате породице и
мољакао да ми дозволе да одлепим
марке с њихових старих писама.
То су дакле биле најлепше године
мога живота, ово пријатељство с
Лојзиком и сакупљање марака. А онда
сам добио шарлах па нису пуштали
Лојзика к мени, премда је он стајао
у ходнику наше куће и звиждао да бих
га чуо. Једном нису на мене добро
пазили па сам утекао из кревета.
Одјурио сам на таван да видим своје
марке.
Толико сам био слаб да сам једва
подигао поклопац нашег сандука. А
сандук је био празан. Кутије с
маркама није било! Стајао сам над
сандуком као скамењен и нисам могао
ни плакати како ми се грло стегло.
Било је страшно што су моје марке,
моја највећа радост, нестале; али
још је страшније било што их је
зацело украо Лојзик, мој једини
пријатељ. То је било моје прво и
највеће разочарење у човека. Кад сам
се опоравио од болести, опоравио сам
се и од бола због изгубљене збирке.
Само ме још уболо у срце кад сам
видео да Лојзик већ има нове
другове. Кад ми је пришао, рекао сам
му сухо и озбиљно: – Одлази, с тобом
не разговарам. Лојзик је поцрвенео,
неколико тренутака збуњено ћутао, а
онда рекао: – Добро. Прошле су
године.
Једнога дана превртао сам на тавану
у старом ормару свакојаке породичне
успомене: фотографије, писма, моје
старе школске свеске. На дну једне
ладице налазила се запечаћена
кутија. Кад сам је отворио, нашао
сам у њој ону збирку марака коју сам
сакупљао пре много година. Потекле
су ми сузе на очи а кутију сам однео
у своју собу као какво благо.
Схватио сам одмах. Кад сам оно био
болестан, неко је нашао моју збирку,
а отац ју је запленио да не бих због
ње занемарио учење. А онда ми је
пало на ум: Лојзик није украо марке!
Какву сам му увреду нанео! Онда ми
се пред очима појави онај пегави и
отрцани деран.
Ко зна шта се са њим десило и да ли
је још жив! Било ми је тако мучно и
стид кад сам све то обнављао у
сећању. Због неосноване сумње
изгубио сам јединог друга, изгубио
сам детињство. Зато кроз читав живот
нисам могао погледати поштанску
марку.
Карел Чапек
СЕДАМ
ПРУТОВА
Имао отац седам синова, седам
свађалица. Свађајући се занемарише
сав кућни посао и све им пође
наопако. Било је себичних и рђавих
суседа који су се радовали њиховом
свађању и њихов назадак скретали су
на своју корист. Лако је грабити
онде где нема ко да чува, кад се
чувари међу собом свађају. Видећи да
ће бити зло и наопако, отац се веома
забрине.
Једанпут окупи синове око себе, па
им покаже седам прутова чврсто
повезаних у један сноп и рече: –
Који од вас овај сноп преломи, ономе
ћу дати десет дуката. Свих седам
синова покушали су да преломе сноп:
пробали су овако и онако. Напослетку
сваки рече да не може. А отац ће им
онда: – Чудим се што не можете јер
је то сасвим лако. Он одреши узицу
којом је био сноп везан, штапићи се
размакоше а он један по један
преломи без по муке.
Синови се насмејали: – Е, тако је
лако! Тако би могло и нејако дете!
Отац заврши: — Ево вам, децо, слике
и прилике ваше. Не будете ли сноп,
бићете седам прутова које, као што
сте сами рекли, може сломити нејако
дете.
Народна
приповетка
ПРИЧА ИЗ
ДЕТИЊСТВА
Међу оних неколико тешких и болних
доживљаја – кошмара који прате (и
оптерећују) мој живот од детињства,
постоји и један овакав. Било ми је
ваљда једанаест или дванаест година.
Нас петнаестак добрих другова из
истог разреда сарајевске гимназије
договорили смо се да једне недеље, у
пролеће, одемо на излет у околину
града. Путоваћемо возом. Спремили
смо и потребни новац за подвоз и
трошак. Полазак воза – у седам сати
изјутра.
Састанак на железничкој станици пола
сата раније. Много сам се унапред
радовао томе излету. Све је било
спремно. Те ноћи дуго нисам могао да
заспим од узбуђења и од слика које
су у мени искрсавале у вези са
сутрашњим даном. Нешто због тога, а
нешто и због глупог неспоразума са
мојим укућанима, ја сам сутрадан
преспавао време поласка.
Кад сам се пробудио, било је седам
сати прошло. У то време наш воз је
већ кретао, и моји другови с њим, и
није било никаква изгледа да их
стигнем. У првом тренутку нисам хтео
да поверујем у стварност онога што
ми се десило. Затим су стала да се
редом дижу у мени осећања чуђења,
разочарања, огорчења, гнева на себе,
на укућане, на свет у коме је такав
неред могућан. И изнад свега осећање
великог жаљења због онога што је
лудо и неповратно изгубљено, а што
је требало да буде моје уживање и
моја радост. Седео сам неодевен на
ивици постеље, као ошамућен, а у
мени су се живо ређале слике радосне
вожње, шетња и песама у зеленилу.
Упоредо с њима расли су у мени туга
и кајање; долазило ми је да
заплачем, да вичем, да се бијем
шакама у главу, а уистини сам седео
сува ока, нем и непомичан, али
ојађен и несрећан колико човек у тим
годинама може бити. Пуст и сив
празнични дан простирао се преда
мном, а ја нисам знао шта да почнем
са тим дугим, унапред упропашћеним,
осрамоћеним временом.
Ваљда сам већ тада почео да се
навикавам на оно што ме је чекало у
доцнијем животу, на те празне и дуге
пустиње кад човек који је изневерио
себе и друге, преварен и надигран од
времена и догађаја, седи тако, не
предузима ништа, не креће се, не
мисли ни на што до на свој промашај,
способан једино да се каје и да
пати, не показујући то ничим и не
казујући ником ништа.
