Београд
на реверу
носи руж њеног
присуства.
На задњем седишту таксија
наслоњена на угодност
минулог сусрета.
Лице јој дискретно осветли жар
цигарете.
Ово је више од Холивуда,
признајем себи,
а случају честитам
на сцени.
( Иван Лаловић )
Нојева
порука
не стиже.
Изгубио је компас,
и мотор.
Не носи пушке,
ни мирис ни свилу.
Више не превози милосрдне сестре
ни мисионаре.
У боји осушене крви
труне брод.
Прозорски отвор
дозива рибе и пловке
да мале животе
у води зачеде.
Закаснели снег
почиње да веје.
( Кајоко Јамасаки )
О
како су пећинаста
Она уста
И како радост их
Месождерска зарка
О како су пећинаста
Она уста
И кроз балу
Како језик потања им
Попут але
О како су пећинаста
Она уста
Што молитвени мрмољ
Њихов
Из силава куља
Ил’ свеједно оне усне
Са мантрама
(попут медаљона)
Преподобним
А од говедине
( Братислав Јевтовић )
XV
Тако чедна и часна моја дама
изгледа када свој поздрав упути,
да сваки језик дрхтећи ућути,
а очи свога уплаше се плама.
Пролази она, праћена хвалама,
смерно, понизност њезини су скути;
и личи к’о да, у једној минути,
с неба се нађе чудо међу нама.
А ако поглед досегне њу виши,
кроз очи благост улази сред срца,
што не може се појмити без искуства:
и као да се креће њој из уста
благ уздах у ком сва љубав се зрца,
који свој души говори: Уздиши.
Врх сфере,чија кретња је најшира,
иде мог срца уздах, као лахор:
сазнање ново, које ставља Амор
у њега плачућ, води га до вира.
Кад дође у крај који жеља бира,
он види госпу, ту где њен је сад Двор,
и што сја тако да, кроз овај раствор,
дух ходочасник диви се сред мира.
Види је такву, да га кроз све приче
не схватам, тако вешто буди чежњу
у радозналом срцу ми, без снаге.
Тек знам на ону да он мисли нежну,
јер помиње он често Беатричу,
што схватам добро,даме моје драге.
( Данте Алигијери, превео Коља Мићевић )
Много их је ... ни броја им нема
На разбоју што су храбро пали,
И јунаштвом још невиђеноме
Роду своме образ осветлали,
Кад је труба у ватру их звала
Да се свете староме крвнику...
Пирамиду простоме војнику !
Кад се оно од грмљаве силне
Страхом тресла васиона цела,
А млазеви злослутнога огња
Посукташе из пакленог ждрела,
Они беху што кидаше ланце
Петстолетном тужном мученику...
Пирамиду простоме војнику !
Њихова је она мука горка,
Њихова је крв потоком текла,
Њихове су оне силне жртве
Ал и сабља њихова је секла;
Њихова је и слава и дика,
Што на гркљан стало се шљеднику...
Пирамиду простоме војнику !
Далеко од завичаја свога
И од брата и од миле селе
И од оца и љубљене мајке
Кости им се несклоњене беле;
Па никога да сузицу пусти
Над остаци млогопаћенику...
Пирамиду простоме војнику !
Угурсуз се у свилу облачи,
Издајник се у кадиви шири,
Превртљивац на паперју спава,
А ласкавцу дим тамјана мири.
Па шта ваља, шта њему да дамо
Слободином храбром поборнику!?
Пирамиду простоме војнику !
А кад буде од победног рика
Да запљушти Зета, Тимок, Нева,
А крвничка царевина турска
Разнесе се на врху мачева:
Први венац што га оплетете
Тек тако ће бити вам на дику,
Ако простом дате га војнику.
Ев’ и мене! eв’ и срца мога,
А у срцу драгога камења !
Од отога драгога камења,
Које боју никада не мења
Подигнућу до неба високу-
Нека стоји свету на видику-
Пирамиду простоме војнику !
( Мита Поповић )
Да ли овај споменик
Овде стално стоји
Пита на Врачару
Код бронзаног Карађорђа
Босјак ходочасник
Зна да је годинама
Чамио у подруму
Окован синџирима
Мисли да је наишао
Баш кад га изводе у шетњу
Петнаест минута дневно
Обрадован одговором
Одлете у своја брда
Да пренесе радосну вест
Ако он стоји
Да и они стоје
Ако је његово име
Уклесано у камен
Да нису безимени ни они
Ако је он на слободи
Да јој се надају и они.
( Матија Бећковић )
Богови блиски,
пречести Богови! Коју нам
гвоздену ружу кујете за сутра? Птица ругалица
прати нас у стопу! И није нова та прича коју у
све векове Стари свет расипа, као црвени цветни
прах... Бубњевима покривеним велом подневних
лампи пратићемо још многе короте,певајући о рађању
бола
и о величанству живота које се ове године
с људима губи у недоглед.
(...)
идем, о опомено! Својим кораком слободна
човека, без хорде и без племена, сред песме
пешчаних сатова, и непокривена чела, с венцем
фосфорних пчела, при дну огромног челичног неба
зеленог као морске дубине,звиждећи за читавим
народом мојих Сибила, звиждећи за мојим народом
неверничким, још у сну милујем руком, међу
толиким невидљивим бићима,
кучку моју европску која беше бела и, више
од мене, песник.
( Сен-ЏОН ПЕРС )
Кућа
моја чарна гора
А постеља камен ови,
Моја браћа све одскора,
Али сами соколови, -
С њима с’ винем с ове горе
Као муња на злотворе.
Страшно ли се злотвор сили,
Све крвави покри крили,
Љубе љуби, ђецу гази,
Часноме се крсту плази,
На кољу нам јече браћа-
Ал’ му ајдук зајам враћа.
Заман силно Туре гледи
Да досади каурину,
Турске крвце он не штеди,
Већ се диже у планину, -
Силна чета амо гази,
Но мало се когођ слази.
Ох, ала ми расте кика
Кад пушака стане цика,
Кад загледам турска скота,
Па кад ми се с коња смота,
Кад му главу псећу збријем
Па на колац кад набијем.
Турским главам’ гору китим...
О ајдуче дивне среће !
Турским шарам’ поноситим
Китим српско своје плеће:
Турска пушка Туре била,
Турско благо задобила.
Чекај,аго, који данак
Да т’ бијеле бијем куле,
Да боравим лаки санак
Поред твоје верне буле,
Да ти , аго,лулу пијем,
А Кураном каву гријем.
Да ти коња твога јашем,
Да бос тапкаш поред мене,
Да ти бритки ја мач пашем,
Бака прелу да т’ приђене
Да т’ оседлам ко парипа;
Да ви’ш како ага ђипа!
Па да т’ онда дочнем срећу:
Да ти главу срубим псећу,
Да ти кулу њом окитим,
Испод куле месо итим,
Нек ти вране главу кљују,
Пси се псине наблагују.
*
Нико тебе не ћеде помоћи,
Роде мили, у претешкој ноћи,
Ал’ с’ у гору диже синак пусти,
Па довати руком мрак тај густи,
Ајдук кликну, шара пушка плану,
А Србији бијел дан освану.
( Бранко Радичевић )
И
стварно се не сећаш
Шта је то трг
А шта кафа.
Кључаоница са кључем
У три ноћу.
Шта је то ноћ.
Никад нису биле слатке.
Али су се као шећер
У гутљају воде
Истопиле речи.
Ни три трена
Није требало.
А камоли три године.
( Андонис Фостијерис )