Шаље поздрав своме Томи
Мору
Кад сам се недавно
враћао из Италије у Енглеску, да не бих
све време, које је требало да преседим
на коњу, утраћио у тричавим разговорима
»без муза«, више сам волео да ту и
тамо размишљам о нашем заједничком
духовном делу и уживам у сећању на
пријатеље, исто толико драге колико и
учене, које сам тамо оставио. Међу њима
си ми пред очи излазио први ти, мој Море;
мислио сам на тебе и кад ниси био уза ме
са једнаким уживањем као што сам био
навикао да уживам у твоме присуству, од
чега, нека ме ђаво однесе, ако сам икад
у животу окусио што слађе. И пошто сам
мислио да нешто свакако треба да радим,
а околности нису биле погодне за озбиљно
духовно размишљање, решио сам да саставим
ПОХВАЛУ ЛУДОСТИ. Која ти је Палада, рећи
ћеш, ставила ту бубу у главу? Пре свега,
на то ме је привукло твоје презиме које
је толико блиско речи лудост (мориа),
колико си ти сам далеко од ње. А да си
заиста врло далеко од ње, сведочи мишљење
целог света. Затим сам слутио да ће ова
игра мога духа наићи код тебе на особито
одобравање, јер ти обично уживаш у шалама
ове врсте, ако нису сасвим без духа и
соли, што није случај са овом, ако се не
варам, и радо изиграваш улогу неког
Демокрита у свакидашњем животу. Иако
се ти, према ванредној бистрини свога
ума, много разликујеш од већине припростих
људи, ипак у твоме карактеру има
невероватне љупкости и прилагодљивости
да и лако и са уживањем општиш са сваким
као човек са човеком. Зато нећеш само
радопримити ово дело као успомену из
руку друга, већ ћеш преузети и бригу над
њим, пошто је теби посвећено, па, према
томе, и припада теби, а не мени. Јер, можда
ће се наћи завидљиваца који ће клеветати
како су моје шале, с једне стране, превише
разуздане да би пристајале једном
теологу и да су превише заједљиве, с
друге стране, да би се могле спојити с
хришћанском скромношћу. Они ће викати
да извлачим на светлост дана стару
комедију или некаквога Лукијана и да
грабим све што ми дође под зубе. Ако кога
љути безначајна игра садржаја, нека
помисли да то није мој проналазак, већ
да су давно велики писци радили то исто.
Тако је Хомер пре толико векова с
духовитим подсмехом опевао »Бој жаба
с мишевима«, Марон »Комарце и
салату од белог лука«, Овидије »Орах«.
Тако су Поликрат и његов критичар Изократ
хвалисали Бузирида, а Глаукон плео венац
неправди; Фаворин славио Терзита и
грозницу квартану, Синезије ћелавост,
Лукијан муву и чанколиза; тако је Сенека
написао сатиру на Клаудијеву апотеозу,
Плутарх дијалог између Грила и Одисеја,
Лукијан и Апулеј о магарцу, и не знам
још о каквом тестаменту прасета Корокоте
Груновића кога спомиње св. Хијероним.
Зато нека моји критичари мисле, ако им
је мило, да сам се ради забаве играо
каменчићима или, ако им је драже, да сам
јахао на леђима дрвеног коњића. Каква
је то неправичност кад у животу радо
дозвољавамо шале при сваком делу, а
човеку који се зноји над књигом не дајемо
никакве одушке, па чак и кад се у његовој
шали скрива истина и кад се игра развија
тако да читалац може од ње имати више
користи, ако има носа, него од неких
педантних и угледних расправа. Као,
нпр., кад неко у говору, тешком муком
стопљеном, хвали реторику или филозофију
или описује врлине каквога кнеза или
подиже народ у рат против Турака; или
кад неко предсказује будућност, или кад
неко измишља нове методе за упознавање
козје длаке. И као што нема горе глупости
него озбиљне речи претрести будаласто,
тако нема ни лепшезабаве него тричарије
третирати на начин који им даје привидну
озбиљност. Други ће дати суд о вредности
мога дела, али ја ипак могу рећи, ако ме
самољубље није сасвим заслепило, да сам
испевао хвалу Лудости али не сасвим
лудо. А да одговорим на прекор о
заједљивости — писци су увек имали ту
слободу да су некажњено окушавали своју
духовитост у обичном људском животу
само ако та слобода није прешла у
разузданост. Зато се утолико више дивим
осетљивим ушима данашњега доба, које
скоро ништа друго не могу поднети него
свечане титуле. Па даље, видиш овде-онде
неке смушене вернике како најгрубље
срамоте Христа, као што се и лаким шалама
набацују на папу или владаре, особито
ако се што односи на добијање хлеба. А
ко људске природе тако исмејава, да ли
изгледа да их више вређа, или поучава,
или опомиње? Зар ја, молим вас, не исмејавам
себе сама? Осим тога, човек који не прави
разлике међу друштвеним слојевима, не
упире жаоку против једног човека већ
против људских мана уопште. Ако се ко
буде нашао и викао да га вређам, тај ће
одати или своју савест или, бар, страх.
Св. Хијероним се у томе роду много
слободније и заједљивије изражава, па
чак ни имена више пута не штеди. А ја,
сем тога што имена уопште изостављам,
тако сам умерио свој стил да ће разумни
читалац лако увидети да ми је било више
до разоноде него до заједљивости. Ја не
пливам, по примеру Јувенала, по скривеној
нечистоћи злочина, јер се трудим да
осветљавам ствари више смешне него
стидне природе. Ако постоји ко коме се
ни то не може допасти, нека помисли бар
да је лепо што га грди Лудост која мора
остати верна своме значају, кад сам је
увео као личност која говори. Али шта
ја све то причам теби, одличном адвокату,
који умеш успешно да решаваш и сумњиве
спорове.
Здраво, речити мој Море,
и труди се да марљиво браниш своју
Лудост.
На селу, 9. јуна 1508.