index 13

Маја Д. Недељковић

ДАВНОЈ ПЕСНИКИЊИ

(Јелени Балшић, око 1365-1443)

Свилени шум хаљине Твоје
видим у сну, танком и лаком
и покрету
Брезe на ветру,
када ме Медоточне
речи твоје такну и греју очи
ко ћилибари топли и живи,
а мисли ми
Твоје
свићу драгоцене,
кроз векове,

Све

од бисера
и сафира!

О, мила мени, ко да си ми
сестра давна, Ти дивна,
чудесна Скадарска
Вило!

ivica

Година 1945. . Негде у Сибиру.......

Човек, жена, локомотива.
Постоји ли избор ?

режисер: Алексей Учитель
сценариo: Александр Гоноровский

Улоге :

Владимир Машков, Сергей Гармаш, Владас Багдонас, Александр Баширов, Юлия Пересильд, Анна Уколова, Семен Белоцерковский, Алексей Горбунов, Вячеслав Крикунов, Аньорка Штрехел.

IMDb «Kray (2010)»

Рад
Јелена Јанић Марковић

Рођена у породици где се није полагало много наде у Бога. Рад, ред и дисциплина су потребни да се формира борац који ће преживети у свету какав је данас, уствари какав је одувек. Значи часови језика, спорт и клавир. Шема која ствара успешног борца.

Завршити урадити, не чекати не остављати. Посао који је чекао управо је такав, нема паузе само јури и тако двадесет сати дневно. Срећан муж чека код куће, не зна да би било паметније да јој смисли неки неодложан посао. Нешто много важно и хитно.

Поука: Лепота, младост, љубав све су то споредне ствари ако желиш да будеш у свету.

==>

НЕВЕЧЕРЊИ ДАН

Љубави, када пољубим твоје кике од злата и леда
Знам да свуда око мене брујиш као сан

„... Загњуривши у млеко медузе, у симфонију рисовог
погледа
      Видим како се пламтећи бацака запенушани дан
      Уплакано гризући твој бесконачни длан
      Чујем шкргут месеца и планета
      чије атмосфере излећу из твојих уста
      као сумпорне капљице које су круне твог даха
      Марионетска ждребад су уснице сочног напалма
      Фурије карминске сфере...“

Анђеле с' кикама динамита!: Галопи бојних парфема
Боје кораке одблесцима: Трострука пут се вртложи
Легијама апсолутно ледених Лабудова
У чијим кружним сузама горе
Надружичасти Образи цветних геометрија:
Трансценденталне Срне!

                „...Мирне нек сте дојке меке
     Спокојне и предалеке
     Кад вас гром опоја тражи
     Нек њиме, његов бес га блажи...“

Дионисије Дејан Николић

==>

Унутрашњи расцеп и лажне алтернативе
у есеју Едријен Рич „Када се ми мртви пробудимо“

Наташа Тучев

Есеј Едријен Рич „Када се ми мртви пробудимо“ првобитно је написан за форум „Списатељица у двадесетом веку“, организован 1971. године од стране Комисије за професионални статус жена. Есеј је углавном аутобиографског карактера, али ауторка тежи да, анализирајући неке мотиве из свог живота и књижевне каријере, стигне до свеобухватнијих закључака о проблемима са којима се данас суочавају жене писци. Ти проблеми се тичу одређених културних стереотипа који обликују судбине мушкараца и жена и који могу осујетити тежњу жене да се креативно изрази.

==>

Избор 7

Достојевски - Браћа Карамазови
Маркес - Сто година самоће
Селенић - Очеви и оци
Томас Ман - Чаробни брег
Бугалков - Мајстор и Маргарита
Борислав Пекић - Време чуда
Орхан Памук - Зовем се Црвено

Д.Р.

==>

decaci

Униформа голе жене

Пречица скулптуре необичан је назив атељеа једног сликара. Атеље је празан. Простор и име су били једино што је поседовао. Сликар чије име неважно није споменуто полемисао је са пријатељем. Знали су се читаву вечност. Раније су волели исту жену која је отишла са трећим. То није утицало на њихово пријатељство. Сликар није умео да поседује. Појам власништва био му је стран. Радо је поклањао слике. Пријатељу је узгред поклонио и жену и слику „Небески саобраћајац“. Сликом је доминирала фигура голе жене у „униформи небеског саобраћајца“.

Пријатељ је сликару купио „Пречицу скулптуре“. Сада га је убеђивао да то прихвати. Полемика их је одвукла дубоко у ноћ. Сликар ускоро мора да пристане јер је пријатељ неумољив.

Уметник је роб свих других издаја.

J.Б.O.

Сизиф је био нежења.

Ј.Кафка

Човек је пето годишње доба

То. Само то.

Усисивач времена сања о моралу. Превара промене такође бива усисана. Гласови бдења гладе Одисејево раме. Окамењена жаока мудрости голица пупак свемира. Загрљај прекасно одапете љубави дроби оно мало снаге.

Младић са гитаром пролази улицом. У срцу носи нову песму. Радост крије у јакни.

Блистав дан, свуда пулсира живот.

Улази у зграду. Пење се на пети спрат и звони. Нико не отвара. Звони поново. Ништа се не догађа. Сео је на степеник, отворио футролу и извадио гитару.

Нова песма добила је груди.
Акустични улаз упио је све стихове.

Чистачица се уплашила и побегла.
Није разумела текст.

J.Б.O

==>

Са једног вола се две коже не могу одерати!

Ф.М.Достојевски

ПОСАДА КЊИЖЕВНА АВАНТУРА 13

ПОСАДА - КЊИЖЕВНА

АВАНТУРА 13

е - лист за књижевност уметност и дружење

Импресум

КАРТБЛАНШ

Посада Архива :

Край