ДАРОВИ

korpice

 ПРИЧЕ

ПОЕЗИЈА

ИЗБОР

ПРЕВОДИ

ЛИНКОВИ

ПОСАДА ДЕЦА

ПОСАДА SF

ПРЕУЗМИ ИЛИ ЧИТАЈ

ЕСЕЈИ

НЕОРА

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 




 

po



ЈАКОВ ГРОБАРОВ (1938-2013), ПРОКЛЕТИ ПЕСНИК, БОЕМ, НОСИЛАЦ ОЖИЉАКА ЗА СВА ВРЕМЕНА, БЕЗ ЛЕНТЕ

   javkov

  ОДРИЧЕМ СЕ


ОДРИЧЕМ СЕ ТМИНЕ ШТО МЕ ПРЕКРИ
ОДРИЧЕМ СЕ НАУКЕ О ЛЕПОМЕ БОЛУ
СТИХОВА У КРВИ БОЛОВА У МЕСУ
ОДРИЧЕМ СЕ СВЕГА ШТО НАУЧИХ С МУКОМ
СВОЈИХ ПРВИХ РЕЧИ КАЗАНИХ У ПРАЗНО
И БОГАТСТВА БЕДЕ
КАД УЛАЗИМ У ТРАВУ ОДРИЧЕМ СЕ ТРАГА
КРОЗ ВЕЛИКУ ЗЕМЉУ ПРОЛАЗЕЋ
НЕ ПОЗНАЈЕМ ВИШЕ БОЛЕСТ ШТО МЕ СНАЂЕ
У ТЕШКОМЕ СНУ НА ПОЧЕТКУ СНАГЕ
ИСТРОШЕН ОДЛАЗИМ ЗАВРШЕН ЈЕ ПУТ
И СВЕ НА ЊЕМУ ИЗЛАЗИ КРОЗ ПОРЕ
ОДРИЧЕМ СЕ ДАХА И ИЗВОРА ХЛАДНОГ
ГДЕ СЕ НАПИХ ЉУБАВИ ШТО ПРОЂЕ
ПОЧИЊЕМ ОД ВЕТРА ВЕТАР ПРОШЛОСТ НОСИ
УЛАЗИМ У ЗИДИНЕ МОЈЕ НЕМОЋИ
ЈА ПОСЛЕДЊИ ГРОБАР СВОЈИХ ДАНА
СТИХ ИСПИСАН ПРЕ ПОСТАНКА СВЕТА
БОРАЦ ПРОТИВ СЕБЕ ИСТРАЈАН И ЈАК
МАДА САМ УВЕК ЗНАО ДА БРОЈИМ
ОТКУЦАЈЕ НЕПОСТОЈЕЋЕГ ЛУДИЛА
ОД РЕЧИ ДО РЕЧИ ПУТУЈЕМ
ПРАВАЦ ЈЕ ВЕЛИКИ ГРЕХ
ПРАВЦА СЕ ОДРИЧЕМ ОСТАЈЕМ САМ
ПОД ВЕЛИКУ СЕ УВЛАЧЕЋ СТЕНУ
ДА ЛЕЧИМ ВАЗДУХ ИЗА СЕБЕ
НАЈЛЕПШУ ИСТОРИЈУ ОД СВИХ
ИСТОРИЈУ МОЈЕ БОЛЕСТИ
У ПРАЗНОЈ КОЖИ ОСТАЈЕМ
СВОЈИМ НЕМИРОМ ДА ИЗМИРИМ СВЕТ
ПРУЖАМ ПРВИ СИГУРАН КОРАК
ОВА ЈЕ ЗЕМЉА ВЛАЖНА
ОВО ЈЕ ЈУТРО ЧИСТО
НЕДОВРШЕН ТРЕНУТАК СЕ ПОНАВЉА
ИЗ ЗАБОРАВЉЕНОГ КАМЕНА ПРОБИЈА ПЛАМЕН
ОСВЕТЉАВАЈУЋИ ПУТ
НЕВИДЉИВ ЈЕ ХОДОЧАСНИКОВ ЦИЉ
ЗАТО ОСТАЈЕМ ТУ У ПРИСУСТВУ БИЉА
ЈА ХОДОЧАСНИК ГРЕХОВА РАЗНИХ ПУН
ОДРИЧЕМ СЕ ТМИНЕ ШТО МЕ ПРЕКРИ
ПОЧИЊЕМ ОД ВЕТРА ВЕТАР ПРОШЛОСТ НОСИ
У ПРАЗНОЈ КОЖИ ОСТАЈЕМ


Јаков Гробаров (1938)
Из књиге Ходочасник, Просвета, Београд, 1968.



ОКО СОКОЛОВО

Седимо испод дуње у башти Злаја и ја,
испијамо дукат ракију коју је он пекао у ограниченим
количинама искључиво за домаћу употребу. Други је
дан Мале Госпојине која је иначе заједничка слава
свих Марковчана. Иза нас тутње возови за Ниш и за
Београд. Меркамо дуплу кокошку коју је Злаја био
обећао мени и Славиши још када се уписивао на
Ликовну академију у Београду.

- Зашто дупла кокошка када нема ни два
кљуна ни четири ноге ? - питам Злају, а он
ми каже да је то библијска кока и да носи
дупла јаја.

Причамо о неисправним људима, кич људима,
који су подложни кварењу. Слушао сам више пута
причу о новинару из Европе који је једаред био залутао
међу мало еманцијпованије људождере, којима није
било јасно зашто Европљани убијају људе ако их не једу ?
Зашто закључавају своје драгоцено време ?

Убице не убијају само човека већ убијају и Бога у њему.
Због тога два пута испаштају: пред Богом и пред људима.
Не знам шта ми би да се оволико распричам, није педагошки
ракијске приче просипати испред Злајине мајке која ионако
има довољно својих проблема. И да бих променио тему
стадох да рецитујем неке давне стихове, док је Злајина
мајка вабила живину:

Чистим,чистим,чистим
бацим метлу па мислим
мислим,мислим,мислим
узмем метлу па чистим.

Све је разумела. Чак је  покушала да преведе ове стихове на
француски. Она то зна с обзиром на то да је скоро двадесет година живела и радила у Француској.
Неста ракије. Седамо у аутомобил. Идемо у „Око соколово“.
Чудна кафана. Празна у празном граду. Одлутамо чак до
Виђоша.Тако се некада звао Марковац, по овдашњем хајдуку,Марку Кривокући.

Силази ноћ. Сипи одозго са кровова. Пенуши заједно са пивом.
Пијемо за Славишу, за Мишу Црног и за Жику Туринског, Злајиног професора са Академије. Пребацујемо се у „Грчку краљицу“. Турински нам подмеће Лујзу Чиконе, америчку поп певачицу и глумицу која је играла у више од двадесет филмова, успут оборила многе рекорде у продаји плоча. Турински ми разбија њену плочу о главу, тврдећи да сам немузикалан.

Мома Антоновић доноси гајбу пива и заборавља је на мом столу.
Заборавља и своје студенткиње којима је једном раније био обећао да ће им гледати у шољу. Оне га подсећају, али он нема више времена за њих. Онда је ушао Буца и скинуо са кркаче Ацу Секулића.

- Не знам – каже – где сам га понео, ни зашто. Али нема везе. Није
 ми тежак. Оставићу га испред Академије наука. Мислим да му је тамо место.

Те вечери Злаја се лепо забављао. Заковиталао га жестоки талас
пива. Закључава се  „Око соколово“. Није проблем. Има још кафана које раде. Али у Великој Плани. Или можда неки од кафића у Свилајнцу. Лепо се сећам да смо ушли у Злајина кола. А онда... учини ми се да смо брзо стигли. Али не ни у Плану, ни у Свилајнац него поново у Злајино двориште.

- Добро дошли на слободну територију – зацерека се наш друг Буца,
Марковчанин који нас је и довезао довде.

- Да није мене било не знам где бисте стигли.
- Врло добро – промуца Злаја.
- А ја мислио да ми се волан откотрљао и ја за њим.
- Ниси једини – рекох – ја се још увек котрљам.

Заобилазим дуплу кокошку. Тражим кревет. Вратио сам се опет у
воћњак. У своја зелена гнезда. Испред мене се опет отвори „Око соколово“. Птица се разбија а није од порцелана. Крила су јој претешка, кљун изоштрен, песма готово утихла. Њено сасвим обично небо подигло се за који степен више, тако да су се зачас појавили нови простори запаћени у времену које надокнађује све изгубљено. Људска несрећа је углавном клопка за њене виновнике.

У међувремену разум још увек није овладао свим нашим чулима. Тече
Бели Дрим, а птица је из бајке. Носила нас је и затворила нам је видике застрашујућим крилима, долазила нам у походе, уходила нас и крала наше снове. И разбијена она и даље живи. У дослуху је са ђаволом. Кљуца опале звезде. То најбоље знају они који су већ одболовали свој људски век.

Тече Бели Дрим. Овде се бајка о птици не завршава. Озбиљни људи
се препуцавају. Једни су добили крила а други тону у мрак.

Испред улаза у национални парк ветар је променио правац кретања.
Огледа се човек на извору. Гласови се измешали (изгубили) у простору. Ако се мири са судбином човек добија други облик најскупљу земљу оставља за крај.

Опет птице. Нуде нам своје небо, увлаче нас у нове просторе. Очи нам је напунио, уши нам је напунио, прах звездани. Утркују се људи преко туђих предела. Неки се опет играју са ђаволом. Он је пустио дубоке корене, притајен чека своју птицу да се још једном придигне.


Јаков Гробаров (1938)
Из књиге "Кафански бисери" ,Београд, 2010.




Франц Марк

FM

Живот и дело

Франц Марк је рођен у Минхену 1880. године. Његов отац, Вилхелм је био професионални сликар пејзажа а мајка  Софија строга калвинисткиња. 1900. постаје студент Акедемије лепих уметности  у Минхену где му предају Габријел фон Хакл и Вилхелм фон Диез.

1903. и 1907. борави у Француској  посебно у Паризу. У Паризу долази у контакт са великим бројем уметника укључујући и Сару Бернар. Инспиришу га радови  Винсента ван Гога.

1906. путује са својим братом византологом до Солуна и Свете Горе.

1911. са својим пријатељема оснива  уметнички круг Плави јахач.

1912. се налази са Робертом Делоном чија употреба боја и футуристички метод остављају снажан утицај на Марка. Кубизам и футуризам утичу да његова уметност постаје потпуно апстрактна и у природи.


1916. гине од гранате у борби код Вердена.
 
plavi konjvodopad



Док су Солунци још говорили.....

солунци

Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!

Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!

Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису…

Војислав Илић Млађи


Драгомир Ивановић
            из Мужинца
            рођен 1890.

Рат ме уватил док сам служил кадар. Рањен сам био на одступ, неко село Извор. Кроз Албанију било мало потешко, гладни бесмо, Бог да помаже кестени и празилук. Видо сам – људи умиру од леба и за леба. Док не прогуне залогај, само вели:“Леба, леба!“, а кад прогуне – умире.

Сви положаји знам: Кота 12,12, Грунички вис, Ровска коса, Браздарска коса, Голо било, па Крива чука, најгора, па Зелена кука, па Ветерник...“ На летњи Св. Аранђел, '14 године, преко ноћ, ја сам био чак у Ђевђелију у једно село, пола сата до бугарску границу. На телефон стражар зове, ја будим потпоручника, он рипи: „Мобилизација!“. Објављен рат, звоно бије, писка, чује се чак у Србију. Како вишеклије турисмо на себе и упртачи, несмо и' скинули до '19.

На Солунски фронт од Бугари смо се плашили, према нас били. На коту 12,12 нема сто метара од нас, жице четири реда наше и њине и не мож' ни там' ни овамо. Земуница, четири метра је камен турен, падне граната и ништа не мож' само угаси свећу. Ја палим свећу, тамнина је, граната није експлодирала, само пуна земуница сас дим...

И толики јуриши! Кад свирне труба, мени се диза некако коса, то није била шала, нек прича ко шта оће. Ова омладина каже :“ Шта сте ви радели?“ После пробој, наовамо, путовали смо шездесет четири дана од положај грчке границе, до талијанску, до Дубровника, све пешке. Педесет кила смо носили. Носимо за шест дана крану, и преобуку, и муницију и пушку – 50 кила.

Ми смо осветили Србију...

Само из наше село изгинуло је преко стотину...Не могу све ни да обројим: од кућу Павловића – твој деда, па Станојло, па Миша, па Драгутин, па Аранђел, а из моју вамилију тројица; од Лазе Миљковића – три сина, од Лазе Цветковића – три сина: Живојин, Живко, Живан... А Влајко из Трговишта шест сина имал и сви се повратели, а од ови' који имали по једнога, сваки погинуо...Сећам се, кад осване недеља , у зору, само ври у село: кукају жене и пиште деца, до мрак не престају...


Драгољуб Анђелковић
   из Белог Потока код Књажевца
              рођен 1896.

Сад ми је 76 године, 1896. сам рођен...Осамнајст ми је било кад сам пошал у рат, неспреман. Седмог октомбра, 915-те, јавили смо се у команду, ми регрути, омладинци...Тамо смо добили одело, пушке, кој две, кој три, муницију довољно, и кренули уназад...Пет иљаде нас је пошло из Ниш, а у Бизерт смо прешли пет стотин....А види какав сам био, тој на зид ми је слика као жандармеријски наредник, из 1925. Кад дојду Цигани у собу и погледају, питају:“ Ко је то, је л краљ ?“

Кад се сетим шта се све јело кроз Албанију ! У грм један видим здувану тикву. Крадом од другови, клекнем, па је метем у шињел, да је не види нико, јер отеће ју ми. И тако гледам да останем насамо и позади; с једну руку држим, а с другу вадим ону срушену тикву и мећам у уста. Оне семенке слатке у грло, па се лепи. И ту сам ноћ мирно спавао у Дебар. Нисам сањао леб.

Мене су преко Албанију оставиле живог маслине. Јер, тамо има маслине доста, ја одма увече наберем, и по три, четири порције скувам за сутра. Оне су горке, ал ја сам се на њи' научио у Румунију. Па, једем, а ови наши не могу,нико. Сутра цео дан идем путе, али пун стомак. Та маслинова гора није много шумовито дрво, као врба јој лист само црно.Сирово, одма гори...

Баш на Нову годину, 916-те, стигосмо у Бизерт. Ту се  сместимо, Французи нам не дају много да једемо, али ми  купимо крадом леб, преко зид. Свежемо у марамче коричку леба и бацимо преко. Они тамо на улицу, паметни људи, нађу оно, па цео леб купе, промакну кроз марамче, паре нису узели ником, и пребаце преко зид. Чије марамче ,томе леб. И ми смо јели, петина.  Она четворица умреше ноћу, прсо им стомак. А ја се брзо сетим, куд је уишла она храна, тамо мора да изађе. Па метнем прст у уста, траву и још шта ти не, па почнем да повраћам. И само сам се налактио на дланови...Кад је пошла она храна, иде ко ракија на црево. Само јури, а ја зино, осећам под појас лабаво, лабаво, лабаво, и онда се усправим.

Сутрадан саслушање, откуд смо дошли до леб. После Французи појачаше стражу, не смедосмо да приђемо до зид...А на нас све огладнело, и дреје (хаљине) огладнеле, и мора да се једе, па иако ћу да умрем, само да сам сит...

Шест месеци смо туј учили обуку, стални кадар... Онда дојдемо на положај; ми смо омладинци били подељени међу стару војску; да смо сами били, све би изгинуло. Јер , копаво ровови, а Бугари чују мотичице, ашовчићи, камен је то, брдо... па онда у тај правац пусте митраљез, мислим неки врапци били по земљу, па од нас бегају. А стари војници главу у земљу и вичу на мене: „Лези доле!Кој си ти!“ Кој ми стрину, кој ујну, знаш како је, војничка посла...виде, ће ме убију.

После сам знао, па се кријем и ја, чим чујем пушку, легам. Туј су били резервни ровови, ако нас случајно нападну Бугари, ми имамо да одступимо.Први положај ми је туј био, на Горничево, и прва ноћ у борбу. Постави ме поднаредник Милорад Красојевић, на објавницу пред ровови. Био сам за непун сат и приметим неко иде к мени, вуче се. Ценим, дивјач није, човек је ово. Нисам хтео да пуцам, да ме тај не примети ако иде. Зато сам спремио бомбе; у исти правац бацим три бомбе. Нисам чуо, ал моји другови позади, чули јаукање, а ја од оно пуцање нисам чуо. Друго вече оде поднаредник, донесе торбу паприке, парадајси и лебац један ко коњска копита. Црн ко земља, Бугаринов. И тако, то ми је прво убиство било....Е, после ослободим се, кад имам оружје, не бојим се...али тад стра' ме било да сам умокрио и гаће...А оно можда и не би убил, уватил би за ошвице (предњи део кошуље) , ја сам млад дечко, па би ме свукал доле код њи, да види која смо једниница, и бројно стање, што се дознаје од заробљеника. Па би ме обесили, да ме је одвео у своју позадину.

На Горничево био опасан положај. Ниједан није смео прст да подигне од Бугари. Пошто су били одоздо, подмакли се под нама, а ми на висину. Наређење за наређењем долази да вршимо напад, а поручник, Милан Анђелковић, није тео да изврши наређење...Истера из вод по једног, и тај одма падне...И обуставио онда напад...Одговара да му је немогуће да јуриша на Бугаре, пошто смо на висину, а они одоздо, и цела чета има да изгине без успеха. После му је комисија прегледала положај, и усвојила му је то, за спас људство он је унапређен за капетана.

916-те кад се кренемо за по Бугарима, они одступе, а ми на Горничево поробимо неке, који су остали у заштитницу бугарску. Саслушује и' наш наредник чете, који се како зове, неко Паун, неко Голуб, неко Сокол који како, а наредник зове командира: „Одите Г. капетане да видите ове бугарске тице, какве су !“ А лепи су били, онако пуни, мужи, избријани, ошишани. Поклаше и'.
Да су се предали одма, не би. Али они опседнути (опкољени) , са наше стране, пуцају да нас бију, а да су се предали, ништа им не би било.

То је било повише село Брод, 916-те. Вршили смо напад на Бугари, кад су одступили. Али, пред њиови ровови било је велики простор жица обуватила; нисмо могли да се кољемо, да се мешамо с њи'. Ја сам намерно пао у рупу, да видим шта ће ови наши стари војници да ураде, па ћу онда и ја. Кад, мало после дигнем главу, наша војска-одступила. Само сам им видео ранци и главе, замакоше. Ја шта ћу, да пођем сам, они много, ће да нишане, убиће ме...брисан простор. Решавам се, останем до мрак, па у мрак ћу да бегам. Вечера, Немци су били ту, пред нама, чујем им порције, примају вечеру. Мислио сам да бацим бомбе, имам две, мислио сам да л да пуцам из пушке, ал шта могу да учиним ја... све без успеха би било. Најбоље да ћутим, па док они вечерају, ја ћу да бегам.

Тако је и било, таман се ја спремам да идем натраг, ал погледам, к мени иду два, три ли су, војника; прођоше поред мен, само што ме нису нагазили, и одоше десно, код једног Војислава Шајиновића, из Горњу Горјевицу. Рањен је био па кука. Сад је мене добро дошло, њега су узели и тамо га носе с леђа, а је дам њима леђа, према нашима.

И тако сам прешао. Зову ме на саслушање. Мислео сам, кад сам чуо да узимају онога нашега војника, пошто су Немци, да им се предам, ал опет нисам дозволио да си оставим моје друштво. А да су Бугари, они би ме одма заклали; ударили би ме бајонетом, иако сам мртав само да врше освету. Каже ми капетан:“Соколе, има ли још неко тако да ми дојде?“ Јер осамнајст душа је ту погинуло, из чету. Осамнајст душа и то на јуриш. То је било глупо, наређење без успеха, команда-команда.

Сутрадан и' тукла наша артиљерија, и трећи дан одступише. Ми наиђемо у њиови ровови, баш на то место гди су онога Војислава однели, опасач му пресечен, упртачи од ранац, пушка, сва ратна спрема му остала. И капетан се уверио да су збиља били Немци; да су Бугари, они би то узели.
А имо је брата тај Војислав Шајиновић. Ја му реко' да га однесоше а он: „...бем му све, сем Бога !“ - Такво је њино наречје, шумадинско-“ ако су Бугари,они ће га убију, ако су Немци, неће.“ - „Море, чика Тозо, Немци су, чујем ја добро, ја сам са бугарске границе, неку би реч разумео.“

Ал тај стра' не могу да заборавим. Био сам између артиљеријске  ватре, бију једни, бију други. Бију Срби, бију Бугари, па ни један за другог не мари.Ал, на Лерин су наишли на рутав нос. Ми од Горничево потиснемо и'. Бежали су пред нама ко стрине. И' где ће ни дочекају? Према Лерин. Ноћу се укопали и ми , у ровови. Сутрадан, око један, два сата, њина коњица је напала, прегазила први борбени ред; оде у позадину. А Бугари напали одма.Пешадија на пешадију. Њиов први стрељачки строј све је збрисан ; други се појави. Кад виде да коњица њиова нестаде тамо, прекину напад. Коњи, то изгинули;неки, ко је остал без војника, одма се враћа натраг. Али ми га убијемо, те падне. Французи су јели месо од њи, дебели коњи...

915-те, у одступање, наша војска била изнурена исувише, мали број остао, а и муниције нису имали. Од стране бугарске коњице је пострадала многа наша војска. Е, па 16-те године, опет навалише исто ту, али заплатили су. Да се више не сете.

На Ристовац, код Лесковца, кад сам 18-те, пуштен на неодређено одсуство, лети орао повише нас, над воз, вије се...Неки га гађаше, не могоше да га погоде; ал се нађе добар стрелац. Лего је на леђа и увис нишанио. И погоди га с први метак. Након десет, петнајес минути, почео је  с крила да трепери и пао. Пао је недалеко од станице, једно сто метара. Отиде један војник да га донесе, немогаше. Па одоше још два, те га једва довукоше. Велик, у собу не мож да стане, крила су преко пет метара дугачка. То је велико, дебело.

И, кад су га распорили, туј на станицу, нађоше у његову гушу седамдесет човечјих ока. Појео и'. Он и' не прежива, само кљује и гута с мртви и рањени.

Видоје Младеновић, „Брка“
             из Белог Потока
               рођен 1893.

Прошал сам Албанију и борил се на Солунски фронт...Најтеже је било

на Кајмакчалан, смрт од Бугари, а кроз Албанију од нејело...Кад смо ишли на Драч за Валону, на наш капетан пита: „Знате ли који је данас дан?“ Данас је Свети Сава, српска и ђачка слава.“ А ми од глади изгубљени, па кажемо: „Кој зна на који смо свет, можда су то наше душе стигле у ово јужило и убавило...“ Албанија је просејала све што је нездраво и урокљиво.

Кајмакчалан није могал да се освоји због Соколац који држали

Бугари. Високо стрмо, проклето. Са Соколац се види Солун и море, бродови се само крећу по воду. Све пролука, (чистина) нема ниједно брдо пред њег. А Црна река доле плови; ако ниси вешт да пливаш, она те умори. На сваком купању удави се понеки.

Била направљена жичара, па на њој мањерке, чутурице, и остало,

дотурају нам на положај. А сваке ноћи медведи обилазе ровове, навадили се на људско месо... Убисмо и јелена – нас петнајес стрелци ишли у лов, па га поједосмо, па се поразболесмо, јер је греота убити оно што само пасе траву и пије воду.

Један медвед носил овце – унгури чували по пет до седам иљада

комада, по триес људи с коњи иду – па медвед дојде, зграби по три овце, једну под једну мишку, другу под другу, а трећу преко средину, зграбил с уста. Наша три војника, први стрелци, отидоше и убише га; кожу дадоше комаданту, а за месо дошли Французи, па однели за гвожђарску маст.

Пуни вагони долазили сас зајци. Французи и' слали, а ми јели, прво

одрти. Ал Французи сваког завитлавају. Дојду код Талијани, па му вичу: „Кре,кре,ке,ке!“ Нама на зајци викали: Мау,мау!“, па ми не тели да и' више примамо одрти, већ само с целу кожу.

На бугарски положај видиш само бабуре. А накултурни – нападају на

рђаво време, спрам благдан, Божић, Ускрс. Ако не пазиш, ће те увати за очи. Само вредноћа спасава у борбу: да знаш да скочиш, кад долази метак, да знаш одзив на оружје. Кад митраљез прекине и мења реденик, да увребаш и уватиш заклон...

Тако ишли Јенгелези за Битољ, па на Вертекоп војска се ослободила,

не сме на Јенгелезе нико ! Улегли у Вертекоп језеро, да се окупају, господска посла, а Бугари се привуку до њи', и све и' покољу, онако голи. Неколико дана је то остало, не могло се прође од смрада.

А у Нонте, турско село у Грчку, богато од бубу свилену, само дудови

расту, нисмо смели да улазимо, јер је било на бугарски положај. Отиду наши' шес војника на објавницу – још није почело да савиња (свањива) да увате неког Бугарина. А један каже другом: „Што ми се спава, да пазиш да само мало ркнем и одма да ме будиш.“ Овај стоји, стоји, гледа спрам се', одједном ете ти минић, бело кученце, чаршијско, па га њуши по ноге. А овај помисли: „Ово је туђе кучиште,откуд овде?“ Погледа мало боље, а оно кукуруз мрда; он опали онако у муруз;нешто се сруши...Овај заспали рипи, па бомбу баци. Бугари се разбеже, иако су тели погинулог да понесу. Притрче наши, а оно тај лежи, погођен посред чело. Прљав, исцепан гуњ на њем, ал кад му га скинуше, оно под њим блуза и златне еполете. То беше бугарски војвода, прерушил се, ако га увати непријатељ, да га сматра за ништа... Дођу наши, однесу војводу; одликоваше војника са две Карађорђеве звезде. И тако војводи његов минић дошал главе.

На Соколац на коту 12,12 били ровови на двеста метара. До пола

917-ту годину Бугари вичу: „Предавајте се бре, ви се бијете у ваша врата. Вашити вас продали на Французи !“.

А од пола 17-ту годину: „Бре, братко, немој си нас тепате. Нас

продали на Немците. Ми ће си будемо браћа !“

А на јенгелески и на француски топови писало:

Удри и не штеди муницију !“

На наши:

Удри, и штеди муницију !“



Из књиге "ДОК СУ СОЛУНЦИ ЈОШ ГОВОРИЛИ" ,Београд, 2011.
Записи Владете Р. Кошутића


odstupanjevido

branapovratak





 Никола Паганини

Paganini

Виолиниста Николо Паганини (27. октобар 1782 — 27. мај 1840.) још за живота је постао легенда. То је и остао, као извор најразличитијих митова. И данас се каже да је сваки његов концерт био истинско чудо. Тајну своје музичке магије Николо Паганини однео је у гроб давне 1840. године. Сва своја дела је љубоморно чувао од туђих очију, а многа од њих свирао је „из главе“ никада их не преневши на папир, тако да је за живота објавио само 24 каприча за соло виолину.

Биографија

Николо Паганини рођен је у Ђенови 27. октобра 1782. године, као треће дете лучког радника заљубљеног у музику, од којег је Николо наследио исту склоност и велику обдареност. Најпре је почео да учи мандолину и гитару, а затим и виолину. Убрзо је потражио школованог учитеља и пронашао је Ђакома Косту,диригента катедрале Сан Лоренцо у Ђенови. Николо је вредно учио и вежбао развијајући свој таленат, а 31. јула 1795. године одржао је свој први концерт упозоришту „Сант Агостини“ у Ђенови како би сакупио новац за даље школовање у Парми. Након изузетног концерта испуњеног Николовим варијацијама више познатих дела, доспео је до професора Роле у Парми који је само закључио да Николо више нема шта да научи. Ускоро се вратио у родну Ђенову и почео да изучава хармонију и контрапункт.

Политичке прилике

У то доба Наполеонова освајања мењају политичке прилике у Ђенови, а 1800. године заузимају је Аустријанци, након чега следи опсада енглеске флоте. Паганини одлучује да се удаљи из Ђенове и почне са одржавањем концерата широм Италије. На њима исказује све своје умеће, склоност музичким и техничким акробацијама на инструменту којим је више него суверено владао. Године 1805, на сопствени захтев, Паганини постаје први виолиниста Националног републиканског оркестра, а недуго затим и други виолиниста на двору Елизе Бонапарте, владарке кнежевине Луке. Елиза се, видевши са каквом страшћу Николо свира, заљубила у њега, али је та љубав остала скривена. У то доба, Паганини компонује без предаха - настаје четрдесетак соната за виолину и гитару. Након пресељења двора у Фиренцу 1809. године и свађе са Елизом, Паганини напушта двор и нестаје из јавног живота.

"Ђавољи виолиниста“

Будући да је дивљење често на самој граници зависти, Паганинијеве виолинске чаролије су међу његовим љубоморним и празноверним савременицима ипак биле „објашњене“ тиме да је Паганини „у дослуху са самим ђаволом“. Такође, запазили су и његову опседнутост смрћу и мртвима и да је своју инспирацију често проналазио на гробљима. Упркос својој мршавој и бледој појави оштрих црта лица и често рашчупане косе и бројним интригама које су пратиле његов несумњив таленат недокучив друштву онога доба, Паганини је ипак уживао велики углед и поштовање, а жене су га напросто опседале. Ипак, како је био и напрасит, болесно љубоморан и тешке нарави, ретко ко га је истински разумео и био спреман да подноси све његове успоне и падове. Наредних неколико година о њему се готово ништа не зна, поготово што се у то време све више афирмише оперска музика. Након више разних афера, Паганини се коначно поново појављује на подијуму позоришта „Ла скала“ где изводи неколико својих композиција којима постиже незапамћени успех својом изванредном виртуозношћу и свирачком техником. Од тада почиње Паганинијев вртоглави успон. „Његово гудало је час ђаволско, час анђеоско“, коментарисао је дневник „Коријере дела даме“. Неколико година касније Паганини је већ постао богат. Николо није био човек који је могао да се дуже време скраси на једном месту. Мењао је сапутнице, места пребивалишта, градове. Наступајући широм земље, био је и приморан да се непрестано сели. Међутим, у зиму 1820. године Никола сустиже исцрпљеност, слабост и први знаци сифилиса који ће га две деценије касније и отерати у гроб. Полако губи вид, али не и вољу и наду да живи и свира и припрема свој велики повратак на сцену. Упознаје младу певачицу Антонију Бјанки која му у јулу 1825. године рађа сина Акила, једину праву љубав Паганинијевог живота. Након растанка са Антонијом, Паганини свуда са собом води сина и грчевито се бори за старатељство над њим.

"Освајање Европе“

Године 1827, Паганини започиње освајање Европе. Поново компонује и наступа, али и дефинитивно нарушава своје начето здравље. После невиђеног одушевљења у Бечу где је од цара Фрања I добио и Орден камерног виртуоза, Паганини наставља да наступа широм Европе. Ипак, како болест напредује, све му је теже да наступа и у паузи између концерата посећује бање и лечилишта, не престајући да путује, компонује и свира. Пруски краљ га проглашава за првог концертног мајстора, а од руског цара у Варшави 1829. године добија и брилијантски прстен. Широм Европе слушање Паганинијевих концерата постаје монденска обавеза - крунисане главе, принчевигрофовиуметници, сви су хрлили да би чули чудесног Италијана. Следи и турнеја по Енглеској, цена улазница за његове концерте астрономски расте и упркос томе Паганини одржава више од 150 концерата најпосећенијих у историји. Међутим, све болеснији, враћа се у Парму где купује вилу „Гајоне“ и наставља да одржава локалне концерте. Ускоро добија и старатељство над сином, али и осећа да му је животна снага на измаку. 16. јуна 1837. године у Торину Паганини одржава последњи концерт у животу. Последње године живота Паганини проводи у Паризу и Ници са сином. У његовом наручју издахнуо је 27. маја 1840. године. Сахрана виолинисте познатог под надимком „ђаволски“ била је забрањена на гробљу, што је преиначено 4 године касније. На пармском гробљу Паганини је међутим сахрањен тек 36 година касније, где његове кости и данас почивају.


Извор : Википедиа слободна енциклопедија



 

| П Р И Ч Е | П О Е З И Ј А | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И | п о с а д а  д е ц а |
| п о с а д а SF| п р е у з м и или ч и т а ј | е с е ј и | н е о р а|

 

помоћ

Copyright © 1996-2005 Посада Веб

<== ==>