НЕОРА

andjeli

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 




 

po




Хиландарска повеља,
краља Стефана Првовенчаног


Када у почетку створи Бог небо и земљу и људе на њој, и благослови их и даде им власт над сваком тварју својом, постави једне царевима, друге кнезовима, треће господарима, и свакоме даде пасти стадо своје и чувати га од свакога зла које би наишло на њега. Стога, браћо, Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угаре краљевима и разделив сваки народ, и закон даде, и обичаје установи, и господаре над њима по обичају и по закону раставив својом премудрошћу.
Зато по многој својој и неизмерној милости човекољубља, дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да обладају овом српском земљом и све као Бог чинећи на боље људима, не хотећи људске погибли, постави господина ми оца за великог жупана, названог на светом крштењу Стефана Немању. И обнови своју дедовину и боље утврди Божјом помоћу и својом мудрошћу, даном му од Бога. И подиже пропалу своју дедовину, и приобрете од морске земље Зету и са градовима, а од Арбанаса Пилот, а од грчке земље Лаб с Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Лепеницу, Белицу.
И кад Божјом помоћу својим трудом све то задоби и кад с помоћу Божјом мир и тишину прими држава његова одасвуд, поче пооштравати мисао своју и поучавати ум свој, и желети са журбом, и старати се о души својој, господин ми свети благоверни часни старац Симеон, подвизавајући се да на дан Страшнога суда буде прибројан у неки број са онима који су угодили Богу и како би стекао оно рајско и неизречено жилиште неким обичајима, и нарочито жељаше да прими анђеоски и апостолски лик. И подвизаваше се да би са поспешењем следовао Владичиној речи, коју рече. "Узмите иго моје на себе и научите се од мене, како сам благ и кротак и смеран срцем. Јер иго моје је благо и бреме моје је лако." Пошто Свето Писмо јавља: "Љубав Божија у вернима привезана је", овоме, дакле, привеза се најчвршће.
А када је минуло много времена, и пошто смо ми деца његова отхрањена до ситости, он поче да узашиље молбе Премилостивом Владици, да га не лиши онога што жели, већ да га, приклонив ухо своје, услиши.
Овај мишљу беше узнесен и жељаше: као да стоји на узвишеном месту, у пролетње време, у веселу дану, тј. сунчану; виде издалека равну ливаду, красну изгледом, лепу створењем. Сред ње стајаше дрво дивно, округласто гранама, пуним лишћа, преукрашено цвећем и пуно плода, благи мирис одајући. А сред дрвета настанила се беше птица слаткогласна, кротка у седењу, тиха у песмама, весела у цвркутању, јасна у шаптању, једна од мудрих птица љубавних, слатки његов детић, који је некада био мени везом рођења брат, звани Сава монах. Овај сеђаше у дрвету, тј. у Светој Гори и неумуклим гласом, високим грлом, јасним звуком, измењујући гласове прелепе и предивне, и необичне песме појући. И тај глас уђе у ући пречудног и дивног господина ми Светога Симеона, часнога старца. А њој и остале птице, на доњим гранама седећи, слатком њеном гласу својим гласовима весело помагаше. И овога гледајући, овај дивни муж - љубљено и слатко чедо своје, које беше отишло и одвојило се, пређе у свету ту ливаду, и лепо дрво и предивне птице - помисли у себи овај глас: "Да сиђем на красну ту ливаду; дошавши, лепоту дрвета сагледаћу, и близу њега ставши, наситићу се краснога гласа предивне оне птице.
Док је он ово помишљао, Владика његов премилостиви не презре мољења његова, која из дубине срца уздизаше, него као штедри трудопријемац и давалац награда рече нескривеним устима својим: "Не дођох призвати праведнике, него грешнике на покајање". Када је приспело погодно време, сву славу и част овога света ни у шта урачунавши, а красота овога света постаде му видима као дим; Христова пак љубав расла је у њему и разгарало се срце његово у њему, јер беше као стан спремљени му и као сасуд пречисти његовом Светом Духу.
Остави државу своју, од Бога њему даровану, и сва своја изврсна и различита имања, јер је Христос Бог тако хтео и Пресвета Владичица Госпођа Богородица. Насити га неизрециве свете жеље и учини га учесником неизреченог и часног анђелског и апостолског лика, малог и великог. Када се ово свршило, пошто је неким приложењем Христос то у ум његов поставио и поучио тако часног ми и блаженог старца Светог Симеона, остави мене, у Христу даровано му чедо, на престолу своме и у Христовом дарованој му држави, мене, љубљеног сина свога, Стефана великог жупана и севастократора, зета боговенчаног кир Алексија, цара грчког.
И овај као подвижник и чедољубиви и слатки старац, господин ми Свети Симеон, ако сам и недостојан да се назовем његовим сином, благослови ме изврсније од остале моје браће, као што благослови Исак Јакова, сина свога, сваким благословом. И поче ме учити да се потрудим на свако благо дело у држави мојој, и да милосрдан будем народу хришћанском који ми предаде, и заповеди ми о црквама да се бринем и о монасима који у њима служе и ни у којем обичају да не будем зазоран од Владике свих и Господа.
Потом, извољењем Владике нашег Исуса Христа, као што јавља Свето Писмо: "Уклоните се из места својих и рођења; ни један пророк у отачаству своме није примљен", него спасење добија са онима који живе Христа ради, изађе из државе своје и од деце своје, и подружја свога, да би постигао ливаду ону пређе описану, и красно дрво и слатку птицу, и ту спасење стекао. И не остави га Владика Господ наш Исус Христос јер се више радује због једног грешника који се каје. Брзо идући с горе оне сиђе на раван, тј. у Свету Гору, где и чу да се живи миран и неметежан живот на ливади тој, и да се правоверје добро укоренило и да светло сија, као неко дрво које дивно стоји, а гране су му освећени и богобојажљиви и христољубиви монаси и сав освећени црквени збор; а сред њих свих као слаткогласна птица, Сава монах, мила утеха христољубивом старцу; чисто, пак, лишће и прекрасни цветови - пророчке проповеди, тј. часних јеванђеља учења и апостолска предања и заповести светих отаца; а мноштво плодова, то је уздање, корен вере, а добре наде - плод, са овим што је напред речено, и благи мирис. Зажеле и ваистину отпочину на дрвету, у коме појаше птица измењујући гласове. То измењивање гласова, о богољубиви господине мој, написаћу пет твојих премудрих чувстава виђење: слушање онога дрвета, мирисање, појање, миловање птица и излетање и остало.
Јер изађе из отачаства свога у свету ону ливаду, тј. у Свету Гору, и нађе манастир неки бивши, звани Милеје, Ваведење Свете и Преславне Владичице Богородице, где не беше камен на камену остао, него разваљен одасвуд. И потруди старост своју, и мене ако и недостојна да се назовем сином његовим, подижући ме да обновим место свето. И ја, последујући заповестима Владичњим, који рече три ствари у светим јеванђељима: "Узљуби Господа Бога свом душом својом и ближњег свога као и сам себе", треће: "поштуј оца и матер", пошто ми је сведочио господин мој свети Симеон. Вољу његову испуних о цркви и о другим стварима, на које ме принуди.
И сећајући се часног живота славних мојих родитеља, како лепоту, како владање народом, како славу и богатство ка ништељубљу ускоро Божја љубав к себи привуче, помислих у себи да ме удостоји Владика мој Исус Христос да будем поклоник ту у Пресвете Владичице наше Богородице, и да буде неугашено светило у храму њеном и крај гроба часног и благоверног старца, господина ми Светога Симеона монаха. Бих удостојен да му будем, с њим, ктитор и служитељ. И обнових га молитвама његовим, и дадох села манастиру: Ђурђевић, Петровић, Крушево, Книна, Рубач, Поток, Дрстник, Гребник, Гован, Заљуг, и планину Добре Доле, а винограда два и трг Книнац; а у Зети половину Каменишта, и са људима. И потом додадох Виден и Беличишта с горњим Вранићима до Градишта.
По овоме, молим вас, господо моја и браћо, коме Бог дарује овај престо после мене и ову државу, да не увреди Свету Богородицу у свим овим правима писаним овде, и да не буде потворена реч моја ни дар. Ако ли ко потвори и увреди Свету Богородицу, да га Бог прокуне и Света Богородица и да му је супарница пред Сином њеним на дан онога Страшнога судишта Христовог. Јер ако измени реч моју, то ако сам сатвори што год светиње за душу своју, неће му бити тврдо од других, који буду господари после њега. Делајући не потворих дела, давања господара који су били пре мене, него још приложих к томе и довољно сатворих, испуњена у сваком потребовању, у веке векова, амин.
Крст великог жупана Стефана, намесног господина све српске земље.
 
h povelja





СРБИЈА


Nemanjici   
       
ПОРОДИЧНИ ОДНОСИ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
НЕМАЊИЋКОГ ДОБА


Сажетак:

Српска средњовјековна књижевност немањићког периода означена је жанром житија. Будући да она представљају својеврсни циклус о једној породици, о кући Немањића, а са свим особеностима које изискују жанр, оно времена схватања и историјске околности, неопходно је обратити пажњу на различите елементе који утичу на уобличавање описа породичних односа, као и на њихову функцију у дјелима, што и јесте предмет овог рада.

Кључне ријечи: Немањићи, житије, породични односи, средњи вијек

1. Светородни Немањићи

     Српска средњовјековна књижевност (заједно за општесловенским пе-
риодом) захвата необично дуг временски распон, и то од деветог до осам-
наестог вијека. Осамостаљивање српске државе као и диференцирање срп-
ског књижевног стваралаштва унутар сегмента који се означава као Pax Slavia
Orthodoxa (словенски православни свијет) повезује се са кућом Немањића,
тако да није ни чудо што је историја ове породице заузела централно мјес-
то српске књижевности тог периода. У овој чињеници не треба тражити оп-
равдање за евентуалну претпоставку како су Немањићи ’запосјели’ књижев-
ност силом коју им је донијела владарска позиција, него прије оправдање
за факат да је средњовјековна поетика била есхатолошки усмјерена. Јер Не-
мањићи своја житија не добијају као владари, већ као светитељи, што је нео-
пходно узети у обзир.
     Великог жупана Стефана Немању (1166–1196) [Свети Симеон Мирото-
чиви] на пријестолу је наслиједио његов средњи син, Стефан Првовенчани
(1196–1228) [Преподобни Симеон Монах], а овога син Радослав (1228–1234)
[монах Јован]. Након њега на пријестолу је био краљ Владислав (1234–1243)
[Свети краљ Владислав], којег је наслиједио краљ Урош I (1243–1276) [монах
Симон], након кога на власт долази краљ Драгутин (1276–1282) [Преподобни
монах Теоктист], а потом брат му Милутин (1282–1321) [Свети краљ Милу-
тин]. На пријестолу га је замијенио син краљ Стефан Дечански (1321–1331)
[Свети краљ Стефан Дечански], а овога син краљ/цар Стефан Душан (1331–1345).
Душанов син цар Урош II (1355–1371) [Свети цар Урош] посљедњи је
владар Србије директне линије Немањића. Њега је једино надживио унук
Стефана Дечанског Јован Урош Палеолог, али је овај био епирски цар (1372–
1373), а умро је као монах у манастиру на Метеорима [Преподобни Јоасаф Ме-
теорит].
     Како се види, од првог владара из куће Немањића, великог жупана Сте-
фана Немање, до посљедњег, цара Стефана Уроша II, канонизовани су сви
осим краљева Радослава и Уроша I, те цара Стефана Душана. Отуда они и не-
мају житије у правом смислу те ријечи, иако за краља Уроша I и цара Душана
постоје какви-такви животописи забиљежени у Даниловом зборнику. Они се,
међутим, не могу сматрати житијима у правом смислу, јер то нису ни формал-
но, ни суштински. Нарочито када је у питању спис о цару Душану који је на ос-
тала дјела из Даниловог зборника накалемљен зарад оправдања политичке
идеологије:

"Без обзира на уверење да су појединачна житија била написана због литур-
гијских разлога, можемо, вођени изучавањем списа, доћи до закључка да су
састављање зборника иницирали други разлози, првенствено Душанова пот-
реба или жеља за стварањем неке врсте историје династије и цркве, која би
подржавала његове политичке циљеве“ (Данилови настављачи, 1989: 22).

Иако су на састављање Даниловог зборника утицала и политичка очеки-
вања цара Стефана Душана, погрешно је на канонизацију чланова рода Не-
мањића гледати као на пуки политички гест. У то вријеме тешко да је и било
званичне канонизације каква је данас позната, тако да је смањена могућност
директног утицаја власти у том поступку. Светитељски култ се развија и ње-
гује најприје у народу, а Црква га потом озваничава или не. Директна посље-
дица црквеног прихватања култа јесу богослужбени текстови који се пишу у
част новопројављеном светитељу, а који се умећу у редован циклус богослу-
жења. Најзначајнији текст такве врсте свакако је служба (коју већ пише Свети
Сава у част оцу Симеону), која има сопствена правила и принципе функцио-
нисања. Поред службе, која је најдиректије у вези са богослужењем, житије је
други ’жанр’ који је у вези са култом. Оно се у богослужењу користи у краћем
облику, у виду такозваног пролошког житија (записаних унутар синаксарâ,
минологионâ или триодâ).
 С тим у вези вриједан је помена примјер развоја култа Светог Петра Ко-
ришког, о чему трагове оставља Теодосије Хиландарац. По смрти Петровој
дешавала су се многа чуда, те је његов углед растао (иако није био званично
уписан у диптих светих), чак толико да су му мошти разнијели по православном
свијету („Главу његову свету са осталим удима, док испрва у пустињи лежаху,
христољубиви људи са великом љубављу и вером, неки у Константинов град
а други другамо разграбише и однесоше, и сваки у свом отачаству разделише
на украс и лепоту црквама“ – Теодосије, 1988: 288). Теодосије са Свете горе до-
лази у крајеве у којима се Петар подвизавао (а у којима је његов култ сигурно
био најинтензивнији), распитује се о Петровом животу, скончању и чудима, те
саставља два списа: Службу Светом Петру Коришком и Житије Светог Петра
Коришког. На тај начин се Петров култ озваничава, јер га је сада било могуће
увести у богослужбени поредак, уклапајући текстове његове службе са оста-
лим текстовима богослужења, а према строго утврђеном типику.

2. Житије као жанр епохе

  
Житије јесте најзаступљенији жанр овог периода. Иако се оно често по-
истовјећивало са биографијом, и још увијек се нажалост поистовјећује, нису
у питању синоними, иако етимологија може одвести у том правцу (грч. βίος
= ’живот’). Жанр житија заиста води поријекло од биографија античког доба,
али по питању неких формално-садржинских елемената. У питању је више те-
хничка страна. Суштина им је знатно другачија.
   Биографија у данашњем поимању има задатак да представи нечији жи-
вот у смислу да пружи вјеродостојне информације из разних сфера његовог
дјеловања, што у антици није увијек био случај.(1) С друге стране, житије пред-
ставља такав вид животописа у којем прецизне информације нису од примар-
ног значаја, него се цјелокупан живот појединца показује као онај вриједан
подражавања на путу ка вјечном животу. То је задатак који се не поставља
пред биографију, те се тако она може тицати и личности које су водиле не-
доличан живот. У Плутарховим Упоредним животописима, на примјер, стоји
Брутова биографија (в. Плутарх 1988: 466–493), који је био завјереник против
императора и један од његових убица, а на крају је починио и самоубиство
(Данте га смјешта у саме чељусти Сатане).
   Житије функционише по принципу добре парадигме. Ако би се збрајале
биографске датости, цар Стефан Душан би вјероватно био међу првима који
је достојан опширне биографије (као први цар, велики војсковођа и сл.). Али
како српска средњовјековна књижевност биографизму даје споредно мјесто
и то само у функцији култног текста, Душан је остао без свог правог живо-
тописа, будући да није био достојан житија. Оно што се примјећује у вези са
ранохришћанским ауторски обликованим описима мучеништава, може се
искористити и у појашњавању поетике средњовјековних житија:

„По свом литерарном облику ти се списи увијек презентирају као повијесни из-
вјештаји, па су се тијеком стољећа углавном тако и узимали, али је често на мјесту
питање да ли су њихови аутори доиста имали накану писати повијест, поготово
повијест у нашем данашњем смислу, или су им други циљеви били одлучујући, а
повијесни облик им је само послужио као рухо“ (Шаги-Бунић, 1976: 206).

3. Породични односи у Немањићким житијима

  По питању теме која је постављена, а у вези са српским средњовјеков-
ним житијима, потребно је нагласити двије ствари. Прво, светородност Не-
мањића условила је да се житија у неку руку надовезују једно на друго: од
Стефана Немање па до Стефана Дечанског свака генерација је дала бар јед-
ног појединца који је добио своје житије, а у којем се помињу и други чланови
породице (овдје се не убраја Житије цара Уроша Пајсија Јањевца, будући да
је настално знатно касније, у 17. вијеку). Осим житија, слични описи јављају
се и у неким другим жанровима, као што су повеље. Свети Симеон (Стефан
Немања) представља прву генерацију и позната су два његова житија. Из дру-
ге генерације јесу житија Светога Саве (Доментијаново и Теодосијево), а из
треће житије краља Уроша и његове жене Јелене Анжујске. Четврта генера-
ција Немањића представљена је у житијима краљева Милутина и Драгутина,
а пета житијем Милутиновог сина Стефана Дечанског.
  Друго, опис породичних односа може се пратити у својеврсној путањи
од дубокохришћанског виђења са почетка овог периода, па до политички
мотивисаних одјељака, углавном из времена цара Душана. Не треба забора-
вити ни културолошки отклон, јер се средњовјековно поимање породичних
односа умногоме разликује од оног савременог.
  Породични односи српског средњовјековног племства нису слика тради-
ционалне патријархалне породице каква је позната у народној поезији. Средњо-
вјековни владари и њихови сродници уклапали су се у систем међусобних од-
носа сходно положају на којем су били. Тако је владарима било могуће без ус-
тезања женити се странкињама, иновјерницама, а потом се и разводити – све у
циљу успостављања, утврђивања и осигурања политичких веза. Највидљивији
раскорак у односу на патријархалну културу јесте однос синова према оцу, што
је у насљедним монархијама иначе врло осјетљиво питање. Готово је немогуће
да традиционално патријархални син устане на оца, којем је дужан потчињавати
се у свему, али средњовјековно племство се ни од тога не устеже.

3.1. Од добрих родитеља потомци су добри
  Житије као специфичан жанр захтијева нарочит вид говора о породици и
о односима који у њој владају, а што се у најкраћем тиче сљедећег. Појединац
коме се пише житије јесте увијек потомак добрих родитеља, уколико се они по-
мињу.(2) На дијахронијском плану важи правило „добра“ (нит добрих изданака се

не прекида), али то не важи за синхронијски план, јер браћа и други рођаци не
морају бити такви, а обично и нису (Стефан Немања се сукобљава са браћом,
Стефан Првовенчани са братом Вуканом и сл.). По томе се, између осталог, цен-
трална личност житија и разликује од осталих, те је достојна таквог списа. Мисао
о континуитету добрих потомака позната је још у Светом писму, гдје је била у
функцији месијанске идеје. Потомци цара Давида, од којег је изашао и месија,
познати су као Давиди, а идејна аналогија са кућом Немањића огледа се и у врло
присутном мотиву „лозе Јесејве“, нарочито у повељама и на фрескопису (в. Ду-
шанић Марјановић 1997: 111–117). „Изданак добри доброга рода“, како се често
каже, јесте својеврсно опште мјесто које у неку руку даје легитимитет појединцу
о којем се пише. Тако Теодосије, говорећи о родитељима Светога Саве, наводи:

„Тај споменути муж, благочастив и богобојажљив, ништељубив, храброшћу и
војном вештином сјајан као нико други, и свима добрима на земљи у срећи
веома изобилан, а уз то врлином, безлобношћу и правдом, милошћу и крото-
шћу украшен, – узе, по закону, себи жену по имену Ана. А и ова није ни по чему
заостајала у врлинама за мужем својим“ (Теодосије, 1988: 102).

 Како се не би стекао погрешан утисак о томе да је у питању привилего-
вање владарске куће, потребно је присјетити се помена о родитељима Све-
тог Петра Коришког, о којима Теодосије Хиландарац укратко каже:

„Син благоверних и благочестивих родитеља хришћана“ (Теодосије, 1988: 266).
3.2. Склад у односу родитеља и дјеце
  Житије готово да захтијева склад у односу родитеља према дјеци, или
бар према ономе у чију се част пише.(3) Стога историјски утврђени односи
понекад доживљавају девијацију на овом нивоу. Ако се као примјери узму
краља Стефан Милутин и син му Стефан Дечански, та слика би изгледала ова-
ко. Стефан Милутин, чије је житије сачинио архиепископ Данило Други, јесте
изданак племенитог рода на чијем су челу, како аутор каже, Свети Симеон и
Свети Сава („Симеон Немања и кир Сава“). Данило Други даље наводи:
„Од њихове телородне природе би и овај господин мој благочестиви краљ Сте-
фан Урош, њихов пород и васпитање [...]“ (Данило Други, 2008: 135–136).
 Деси се да исти тај Урош ослијепи непослушног сина и пошаље га у
прогонство у Цариград. Међутим, будући да је Милутин убрзо канонизован,
ваљало га је у житију Стефана Дечанског приказати у складу с тим. Иако је
било познато да су међу њима владали заоштрени односи, Данилов Ученик
врло благо указује на то: човеков карактер одговара примљеном васпитању“ (Аристотел 2008: 76).

„Када је овај благочестиви краљ Урош ослепио свога сина вазљубљенога Сте-
фана због такве његове кривице, коју указасмо у напред писаном житију овог
христољубивога [...]“ (Данилови настављачи, 1989: 27–28).

  Краљ је благочестив и христољубив, а син је вазљубљен, иако ослије-
пљен. Када је култ Стефана Дечанског заживио у народу, Григорије Цамблак
му је саставио ново житије, које би више одговарало потребама култа. Иако
ово дјело временски не припада добу Немањића, написано је почетком 15.
вијека, битно је као илустрација измјене историјских података унутар жан-
ра житија. Цамблак утире бар и трагове Милутинове кривице у кажњавању
сина, те се она сада приписује краљици Симониди, која је краљу криво гово-
рила о Дечанском:
„Чујте. Долази царица к цару показујући тужно лице, неукрашен и необичан
наступ, рони сузе и унутрашњим пламеном пресеца глас. И, да укратко кажем,
подиже оца на ослепљење првороднога сина, ваистину слична Исаку добрим
покоравањем и послушношћу. [...] А шта је било даље? Надвладала женска пре-
вара достојна жаљења и приче за сузе, победи се царева премудрост женским
сплеткама, поклони се очинска мудрост женској слабости, угаси се родитељска
топлота женском бестидношћу! Праведни би ухваћен неправедно, незлобиво
љутом замком, милостиви немилостиво, и, о ружног дела, би лишен очију“ (Гри-
горије Цамблак, 1989: 50, 51).
 Историја свједочи једно о породичном односу у кући краља Милутина,
а књижевност друго, јер и почива на другим темељима – не биографским, ис-
ториографским, него типолошким, при чему се принцип склада између лич-
ности који су носиоци житија не би смио нарушити. Овај поступак је у ције-
лости одраз поетике средњовјековне књижевности, која је, како је поменуто,
есхатолошки усмјерене на основу добре парадигме, тако да се биографија
занемарује и обично се даје појединац онакав какав би требало да буде, ус-
ловно речено, а не какав је заиста и био.
3.2. Напуштање породице зарад вјечног живота
 Будући да су житија у најтјешњој вези са подвигом, аскезом, није изне-
нађујући став према породици који се у њима јавља. Када је Исус говорио о
хођењу на свом путу спасења, а како свједочи Нови завјет, на једном мјесту
је рекао:
„Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер и жену, и дјецу, и браћу, и
сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик“ (Лк 14, 26).
 Сигурно је да „мрзјети“ овдје нема сентиментално значење, у смислу
осјећаја мржње, него вредносно – у смислу разумијевања битности поједи-
них сегмената за човјеково спасење. Имали су то на уму подвижници када су
бјежали од сопствене породице, или чак из мјеста у којем су становали, често
их осјећајући као сметњу у духовном усавршавању. Средњовјековни писци
нису пропустили да забиљеже такве случајеве. Већ у житију Светога Саве –
и Теодосијевом, и Доментијановом – описује се присност коју су родитељи
имали према принцу Растку, који је требало да буде њихова „утеха“. Но он их
напушта, што не значи да му нису били по вољи, него да је као приоритет по-
ставио спасење сопствене душе. Од тога га нису могли одвратити ни њихови
вапаји и јауци, на шта је строго одговорио:

„Немојте ништа тужити за мном, нити ме оплакујте као погинула, рече, него
боље да Бога молите, молим, не бих ли како молитвама вашим добро свршио
трку моју на коју изођох. А ви, колико је могуће, водите бригу о својој души,
нити опет предузимајте да ме тамо у вашем животу видите“ (Теодосије, 1988:
113–114).

 Иако ове ријечи данас звуче грубо, у контексту жанра оне су својеврсна
похвала, јер средњовјековна поетика није трпјела сентименталности и пре-
немагања, него је све било на живот или на смрт – или се неко спасава, или
пропада. Ефекат је јачи уколико се ишчитају писмо Стефана Немање и Ане
Сави и његов одговор. На њихово готово запомагање – „Дођи, Богом послана
нам утехо! Дођи к нама, жезле старости наше [...] Дођи, радости наша!“ (До-
ментијан, 2001: 29) итд. – Сава одговара да „који гледа назад није управљен ка
царству небеском“ (Лк 9, 62) и додаје:

„А о моме доласку тамо, нећеш ме видети тамо у животу своме, већ дођи овде,
у место спремљено твојој светости“ (Доментијан, 2001: 45).

  Штавише, Сава само показује снагу своје љубави према родитељима
када их позива да се замонаше. А на путу ка таквом циљу дозвољене су многе
стваре које у свакодневним ситуацијама нису. Теодосије врло одмјерено оп-
равдава чин младога принца Растка, који настоји да избјегне очеву потјеру.
Када су принцу запријетили да ће га, у случају отпора, повести силом, Раст-
ко се развеселио и чак загрлио војводу, увјеравајући га да ће поћи натраг у
отачаство. Са игуманом је уредио да се спреми богата трпеза за војнике, те су
за вријеме молитве војници у цркви заспали – што од умора, што од вечере.
У тај час принц је приступио олтару и примио монашки постриг. Ову превару
коју је принц осмислио Теодосије назива „делом побожним а уједно и пре-
варним“ (Теодосије, 1988: 111), јер је у односу на овај ситни преступ добитак
неупоредиво већи. Стога се из наведеног види да готово ништа не може стати
на пут овом чину, а понајмање породица.
  Љубав према Христу и заједница са њим јесте изнад сваке љубави
према оцу, мајци, сродницима и ближњима. Тако треба разумјети и сљедећи
случај из Житија Светог Петра Коришког. По смрти оца, Петар је хтио да се
замонаши, али га је мајка одвраћала говорећи:

„Не остављај матер своју, чедо, смилуј се на удовиштво моје, сажали се на си-
ротство сестре своје још девојчице. Ти знаш да поред Бога још само тебе и њу
за утеху души својој имам. Не остављај ме, молим те, да од плача смрт не окусим
због тебе, па ћеш одговарати пред Богом што си ме убио“ (Теодосије, 1988: 267).
 Послушао је, али је по њеној смрти одмах пошао својим путем. Тада му
је сестра постала оптерећење, јер га је жељела пратити при духовном уса-
вршавању. Знајући да је то немогуће, побјегао је од ње, сматрајући да је пре-
тежније бринути се за душу него за сестру. Сличан примјер постоји у Житију
Светог Антонија Атанасија Александријског, у којем сестра Антонију такође
представља вид препреке у остваривању одлуке да живи испосничким жи-
вотом.
 Напуштање природом условљене породице у исто вријеме значи и од-
лазак у природом неусловљену породицу, што би значило да појединац ис-
тупа од тјелесних родитеља, али задобија духовног родитеља и духовну по-
родицу. Манастир је права слика „новог“ породичног односа. У њему се мо-
наси називају „браћом“, а игуман им је „отац“ (или „сестре“ и „мати“ у женским
манастирима). И ту су сви управљени не на просто проживљавање тјелесног
живота, којем се већ назире крај, па тако и природом условљеним односима,
него новог, преображеног живота, који је предукус односа у вјечности.
 Иако је монаштво било бројно у средњем вијеку и његово схватање да-
леко исправније него у модерном добу, из случаја Петра Коришког се види
да су и тада постојали отпори унутар породица према жељама појединаца
да приме монашки постриг. Довољан је само навод о стању у кући Стефана
Немање након бијега принца Растка:

„И сви плакаху и ридаху много и неутешно; родитељи сина, браћа брата, слу-
ге господара са криком дозиваху ради утехе у жалости, падајући све више у
очајање, јер их до безумља довођање страдање њихова господара и красота
младога узраста“ (Теодосије, 1988: 108).
3.3. Породични (не)склад
  Породични несклад, толико карактеристичан у вријеме када је власт
била насљедна и чувала се у оквиру једне породице, није заобиђен ни у жи-
тијима. Довођење у склад и поредак, наспрам сила деструктивности, велики је
дар који се приписује центалним личностима у житијима. Над моштима Светог
Симеона мире се браћа Вукан и Стефан Првовенчани, његови синови, а по са-
храни краљице Јелене Анжујске мире се, бар и прећутно, Милутин и Драгутин,
а на њеном гробу се послије сусрећу и јетрве краљице Симонида и Кателина.
  Будући да се препознају поједине сличности између житијског приказ-
ивања Стефана Немање и краљице Јелене Анжујске, не треба заборавити ни
ону која се тиче бриге за склад у породици у осудним моментима. Одлучивши
да напусти трон, Стефан Немања је власт препустио средњем сину – Стефа-
ну. Будући да је нарушено правило примогенитуре, вјероватно је и очекивао
могућу неслогу (о којој ће доцније Стефан Првовенчани писати брату Сави).
Зато их поставља пред себе и, опраштајући се, савјетује:

„Јер ову заповест вам дајем: да љубите брат брата, никакве, пак, не имајући
међу собом злобе. Овоме, као и од Бога и од мене посађеном на престолу мом,
ти се покоравај и послушан му буди.(4) А ти, опет, владајући не вређај брата сво-
га, већ имај га у поласти. ‘Јер ко не љуби брата свога, Бога не љуби. Бог је љубав.
Зато ко љуби Бога, и брата свога нека љуби‘“ (Свети Сава, 1998: 161).

Јелена Анжујска на сличан начин савјетује краљеве Драгутина и Милутина:
„А ви љубављу срца држите се сами, имајући једномислену вољу у телу, по про-
року који хвали братску љубав и говори: ’Колико је добро и красно, да браћа
живе заједно’. И васељенски учитељ Павле апостол каже: ’Плод духовни је љу-
бав’ и опет: братољубље не заборавите. А Син Громов: ’Ако ко каже: Бога љу-
бим, а брата свога мрзи, лаж је, и његова је вера сујетна’. Ради тога јављам вам
ове речи, да останете у љубави. ’Јер који остаје у љубави, у Богу, остаје’. Јер
каже прича: ’Као што рој пчела ради медни сат, тако и љубав братска царство
небеско’. Брат који се дели од брата љубављу, такав је сличан птици која је из-
летела из свога гнезда и која лети на друга места, коју лако може словити сваки
птичар и ловац. А брат кога брат помаже јесте као тврд и висок град. ’Боље је
два него један, а једном је тешко’“ (Данило Други, 2008: 110–111).
   Данило Други даље биљежи како су се синови са страхом и радошћу
повиновали савјету мајке Јелене, са чим историографија није сагласна. Иако
се са сигурношћу не може рећи када је тачно Јелена посавјетовала синове,
бар по ономе што житије казује морало је то бити прије посљедње четврти-
не 13. вијека, када је подизан манастир Градац. Знајући да је грађански рат
између Милутина и Драгутина бјеснио цијелу деценију између 1301. и 1312,
јасно је да су мајчине ријечи заборавили. Међутим, у Житију краљице Јелене
и ова чињеница добија нови облик и о сукобима се не говори на тај начин.
Јелениној сахрани, према свједочењу архиепископа Данила, присуствовао је
краљ Милутин, а Драгутин је послао изасланство. Након неког времена и он
је посјетио мајчин гроб, али и брата Милутина, те Данило са задовољством
поентира:
„И после овога пође ка вазљубљеноме своме брату краљу Урошу, који је тада
био у двору своме Пауни. И ту се састадоше наслађиваху се у Господу Богу сво-
ме слатке, најсрдачније и дивне љубави, и остадоше многе дане у неисказаном
весељу, тако да су се посрамили сви који су зло мислили и њима слични, ви-
дећи њихову преизобилну љубав, а сви они који су их волели, радовали су се у
Господу“ (Данило Други, 2008: 128).
 Будући да је мир међу браћом успостављен управо посредовањем цркве,
а један од актера је био и Данилов претходник на архиепископском трону – Ни-
кодим I Пећки – у житију се даје нешто измијењено стање, те се и сваки помен о
сукобу међу браћом сматра злом помишљу оних који их нису вољели.


4. Закључак

     Ако се за породичне односе може рећи да су први, а некада и главни
начин карактеризације ликова у народној усменој поезији (Самарџија 2008:
86), исто се не би могло рећи за житија старе српске књижевности, као ни за
жанр житија уопште. Разлога има неколико.
     Поетика старе српске књижевности ослања се на византијску, која се
обликовала у специфичном садејству (позно)античких схватања у контакту
са хришћанством. Сами библијски списи, нарочито они новозавјетни, не дају
идеалну слику породице како се она доживљава у модерним временима, па
чак ни ону патријархалну. Породица, као и односи у њој нису у средишту ин-
тересовања библијских писаца,(5) а хришћанска љубав је нешто што надилази
границе рода, те окупља цјелокупно човјечанство у нову породицу којој је
отац сам Бог, који је сишао на земљу да искупи палог човјека, како би овај
примио усиновљење (в. Гал 4).
     Будући да су житија дјело култа и најчешће су их састављали (свештено)
монаси, поглед на брак и формирање породице је увелико различит од оног
патријархалног. Топос је да су светитељи избјегавали брак, уподобљавајући
се анђелима: „Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели
Божији на небу“ (Мт 22, 30). Они који ступе у брак дужни су да га одржавају
светим. Растко Немањић и Петар Коришки бјеже од брака, али не из страха
од везивања за жену, него из страха од спутавања на путу духовног усаврша-
вања. Због тога у списима ове врсте изостају и похвале браку (који ће послије
општег васкрсења и ишчезнути), будући да се директно могао довести у везу
са тјелесним.
     Однос према сродницима никада није могао бити испред односа према
Богу. Петар Коришки, бјежећи од сестре која га је пратила у стопу, помоли се
овим ријечима:
„Господе, ти све знаш, и ти знаш срца мојега жудњу за тобом, да из љубави пре-
ма теби и сада ову сестру моју саму у пустињи остављам, јер хоћу да ничим
неспутан послужим теби, Богу мојему“ (Теодосије, 1988: 269).
Међутим, ту се само наизглед необичан поступак не завршава, већ се
допуњује извјештајем о сестриној смрти:
„А преподобни, примивши потом вест о престављењу њеном, захвали Богу и ра-
доваше се, јер се и он стално молио Богу за њу да се спасе“ (Теодосије, 1988: 271).
 Посљедња констатација која саопштава како се Петар радовао сестри-
ној смрти до крајности разрушава устаљени поглед на породицу и односе
унутар ње, указујући на превладавање хришћанског елемента у односу на
традиционални. Живот вјечни је награда, а она га је заслужила, те се и Петар
радује. Па чак и када се демони јављају у њеном лику, плачући и окривљујући
га за то што је умрла, он се не узбуђује и тиме даје примјер вјере и истрај-
ности. У очима писца житија, као и народа у којем се развио његов култ, Петар
више није „брука породице и срамота“, како га је ословљавала мајка (Теодо-
сије, 1988: 267), него светитељ који је надвладао овоземаљске пролазне усло-
вљености зарад вјечности.
  У овом смислу треба разумјети и слику породичних односа у старим
српским житијима, те их посматрати из перспективе култних списа, који имају
сопствени, дубокохришћански поглед на свијет, а он – хтио то неко признати
или не – није увијек истовјетан са вјероисповједним обрасцем који је само у
површном слоју хришћански, а у дубини је нешто сасвим друго.


Данијел Дојчиновић
Универзитет у Бањој Луци
Филолошки факултет, Бања Лука

1
На овом мјесту ваља подсјетити да сам Плутарх у уводу животописа Александра Македонског
појашњава зашто неће изнијети све историјске податке и каже: „Јер ми не пишемо историју,
него животописе; а осим тога, врлина или неваљалство не објављују се увек у најсјајнијим
делима, него је често и незнатно дело и незнатна реч или, штавише, каква шала објаснила
карактер боље него битке у којима су пале хиљаде бораца, или највећи борбени редови и
највећа подседања градова“ (Плутарх 1978: 101). Ово је потврда да ни традиција на коју се
ослонила поетика житија нема строго историографску накану, него ону која тежила да се
испитују обиљежја душе појединца и по њима прикаже његов живот, како то Плутарх у
наставку каже

2
Ово мишљење вјероватно је у тијесној вези са захтјевима реторике. Већ Аристотел у својој Реторици (I, 9, 33) напомиње да је „вероватно да се од добрих родитеља рађају добра деца, а
човеков карактер одговара примљеном васпитању“ (Аристотел 2008: 76).

3
Треба напоменути да се редовно наглашава одбијање послушности родитељима само у
једном случају: уколико утичу на дјецу да се одрекну хришћанске вјере. Неријетки су такви
описи у списима о раним хришћанским мученицима (који још не представљају житије у
жанровском смислу), какав је онај о мученици Перпетуи (Passio ss. Perpetuae et Felicitatis).

4
Ријечи упућене сину Вукану

5
Не треба погрешно разумјети па закључити да Свето писмо негативно гледа на брак, него
само да се није у великој мјери занимало браком, нарочито у јеванђељима, те изостају његови
детаљнији описи. Хришћански поглед на брак дао је Свети Павле у својим посланицама.


Извори и литература

Аристотел. (2008). Реторика. (прев. Марко Вишић). Подгорица: Унирекс.
Григорије Цамблак. (1989). Књижевни рад у Србији. (пр. Дамњан Петровић). Бео-
град: Просвета – Српска књижевна задруга.
Данило Други. (2008). Животи краљева и архиепископа српских – службе. (пр. Гор-
дон Мак Данијел, Дамњан Петровић). Београд: Просвета – Српска књижевна
задруга.
Данилови настављачи – Данилов Ученик, други настављачи Даниловог зборника.
(1989). (пр. Гордон Мак Данијел). Београд: Просвета – Српска књижевна зад-
руга.
Доментијан. (2001). Житије Светога Саве. (пр. Љиљана Јухас Георгиевска). Бео-
град: Српска књижевна задруга.
Марјановић Душанић, С. (1997). Владарска идеологија Немањића – дипломатичка
студија. Београд: Српска књижевна задруга – Свети архијерејски синод Српс-
ке православне цркве – Цлио.
Плутарх. (1978). Славни ликови антике II. (прев. Милош Н. Ђурић). Нови Сад: Мати-
ца српска.
Плутарх. (1988). Упоредни животописи III. (прев. Здеслав Дукат). Загреб: Аугуст Це-
сарец.
Самарџија, С. (2008). Биографије епских јунака. Београд: Друштво за српски језик и
књижевност Србије.
Свети Сава. (1998). Сабрана дела. (пр. Томислав Јовановић). Београд: Српска књи-
жевна задруга.
Теодосије. (1988). Житија. (пр. Димитрије Богдановић). Београд: Просвета – Срп-
ска књижевна задруга.
Шаги-Бунић, Т. Ј. (1976). Повијест кршћанске литературе – први свезак. Загреб: Кр-
шћанска садашњост.




ВИЗАНТИЈА


ТРИЈУМФАЛНА УМЕТНОСТ КОНСТАНТИНОВОГ ДОБА

Хиподром у Цариграду:


hipodrom

Четири чувена коња који данас стоје на цркви Св.Марка у Венецији донети су ту после 1204, док су претходно красили кров лозе Хиподрома у Цариграду.  Они су, међутим, само остатак скулпторалне групе  из зграде Константиновог Сената,  растављене крајем 4. века.  Група  је представљала четворопрег којим је управљао цар Константин Велики у виду бога (Sol-a invictus-a) и ношена  је у величанственим процесијама сваког 11.  маја,  на дан освештања града све до времена Теодосија Великог (379-395).

konji sv. marka

Велика палата:

Деветнаест лежајева - 19 Акубита Једна од главних дворана Велике палате, где су се одржавале церемонијалне вечере на 19 лежаја (акубита) по старом римском обичају. Била је у рушевинама изгледа и пре 1200, али се може закључити да је царски  лежај био у главној апсиди, док су се у бочним налазила по три гостинска. Главно здање Велике палате у рановизантијско доба можда је постојало још 1200, али врло руинирано. С обзиром да то подручје данас покрива џамија султана Мехмеда, свака реконструкција је сасвим поизвољна.

19А

Реконструкција Велике палате је доста хипотетична. Приказано је стање с краја 10. века, када је Палата обухваћена зидинама које је подигао цар  Никифор II Фока (963-969).Зид је обухватао само Букелеон и додатне зграде, док је велики северни део, нпр. са Палатом Дафне, услед неупотрабљавања почео да запада у запуштеност. Од времена Алексија Комнина (1081-1118) цареви су живели у Палати Влахерне у северозападном делу града, али је јужни део Велике палате био у употреби још и у доба Палеолога (1261-1453). Ту су чак подизане и нове зграде, између осталог тзв. ("Mouchroutas"), павиљон у селџуцком стилу, изграђен у време Манојла И Комнина (1143-1180).

Аркадијев стуб:

Аркадије (395-408) је подигао тријумфални стуб 401/402, подражавајући очев из 380 и такође га заснивајући  на традицији Трајана и Марка Аурелија.  Статуу  је на врх поставио Теодосије II 421.  више пута  је оштећен, а  земљотрес  га  је оборио 1719.  Све  што   је данас преостало  је  језгро базе са улазом на северној  страни   и  унутрашњим степеништем,  као  и  део прве спирале. Изглед стуба  је,  међутим,  добро познат  захваљујући  цртежима више путописаца. Тема је била истеривање Гота и њиховог вође Гајне (Гаинас), заповедника римске пешадије и коњице из Цариграда (спирале 2-5) и потоње битке против њих до потпуне победе Византинаца (9-12), на копну и на мору. На соклу су свечане, симболичне сцене. Цртеж. 1574. Кембриџ, Тринити колеџ. Цртеж (западне стране) стуба је део албума (21 лист) са занимљивостима Цариграда са забележеним датумом (јануар 1575) и именом бечког амбасадора у Истанбулу (David Ungnad von Zonneck).

arkadije stub

У односу на римске узоре (Трајанов и М.Аурелија) овај стуб има мање спирала, мање сцена, фигуре су више, а укупна висина му је већа. На сценама аудијенција (спирале 6, 10 и 13) доследно се користи фронтално представљање.  Новина  је  и  отворено хришћанска симболика рељефа на постаменту.

преузето из књиге:
Општа историја уметности Средњег века
Нада Димитрић



| Д А Р О В И | П О Е З И Ј А | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И | п о с а д а  д е ц а |
| п р и ч е | п о с а д а SF| п р е у з м и или ч и т а ј | е с е ј и |

 
помоћ

Copyright © 1996-2005 Посада Веб

<== ==>