ПОЕЗИЈА

трен


ПРИЧЕ

ДАРОВИ

ИЗБОР

ПРЕВОДИ

ЛИНКОВИ

ПОСАДА ДЕЦА

ПОСАДА SF

ПРЕУЗМИ ИЛИ ЧИТАЈ

ЕСЕЈИ

НЕОРА

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 





po



nesha
                         Ненад Руменић

                 МРАВ НА ДАНАЈИ


На Тицијановој Данаји
шетка се мрав,
заскочи на бутине
па терај га терај ;
њу то помало голица
и на платну у крајичку усне
осване тињајући смешак,
сикће мравак на брадавици
као бахант-сладострасник,
она га блудно погледа
беоњача јој попуца капиларима;
мрав се дуго задржава
а затим креће уз врат
сурва се низ тобоган
у бујност косе
као да хоће да затре траг
Данаја је у чуду,нимало равнодушна
разголићена и непокретна
уплашена за наносе боја
и преренесансну част
ни златници на балдахину
не могу је освојити
колико овај безобразни мрав
који иде тамо
где се нечији погледи
стидљиво заустављају,
ево,већ јој ножицама
по превоју јагодичном ровари,
сласт би да олиже
да  на миру
преспава зиму;
испуштајући из вида колонију
вере се на бедро
где изиграва младеж
запањујуће сексуално,
на крају уморан од
храпавости премаза и
скупљања ситних плодова
обневидео од неузвраћене
љубави
несамоубилачки скаче
са рама од белог јавора
у тепих-џунглу
једног монденског собичка.

  ПРСТИ КОЈИ ТЕ ОПСЛУЖУЈУ

Поклонио сам ти Палац –
онижег, стаменог рвача и
                              размакнутог друга
да хвата аутостоп
и чеше те по местима где ти се
                              нахватала туга.

Ако ти се мој Кажипрст
утумбољи у коси
видећеш како се све око њега
                              страшно врти
увија  ко' длака урнебесног виклера
па ћеш заборавити на датуме
                              предтојећих смрти.

Када ти понекад вулгарни Средњак
зателеба нежне пруге
                              успаљених леђа
релаксација ће те обузети све до
последње деобе атома у борби око
                              пријатног наслеђа.

Са изврсном јагодичном тактилношћу,
понудићу Домали – свесрдно као
                               објекат за грицкање
да осетиш све млечне секутиће
пре но што почне бол и
                                зен-стискање.

И на крају, тог сићушног балетана- Малца
усркаћу у све твоје
                                признате шупљине
грчићеш се у визији истанчане сласти
невољно вадити да те
                                жеља мине.


sunce



milos
              Милош Марков

ЧАШЕ ПРОЗОРЉИВИХ САЗНАЊА


Пред богатом трпезом стојим немоћно гладан
сит обитавања жалости света узалудног знања,
али ипак глад која ме изједа никако не јењава
нити је моја жеља да се још наситим сада мања,
да за овај сто оглодан седнем био бих саблазан.

Своје бреме осећања отпијам с врха чаше постојања
у келији где уместо исихасте тихује чамотни гавран,
а загрлио бих те на том месту где ти се лице обливало сетом,
и кад бих знао да је твоја чаша од моје више упрљана светом.

Узалуд ти је болна осама ноћима плакала замном
и цветове из мојих густих коса сабирајући брала,
изнад мене би свенула и цела равница пупољака сада,
а под јаловим покровом не би усахнула мрка коб,
надлетела би га црна птица хитајући у неспокој.

И не би те са сетом чежњиво успављивале магловите очи
да си осетила дах истине који светли кроз осунчане ноћи,
а између нас у кревету отворила су се уста новога дана,
док се постељом преливају чаше прозорљивих сазнања.


НЕЧИЈИ ЖИВОТ


Песма овог света није ти умилна али има стила,
реже затрпани гласи немајући самилости мира
нити мекане речи која утеху пружа,
док сваку несрећу предосећа слутња.

Ослобађајући собом белег кришом убереш невен
а презреш злонамерни ланац и откујеш га са себе,
и као бијени пас некуда далеко занавек одлуташ
напуштајући време,зачнеш реткост - своје семе.

Што дуже путујеш више се умара душа,
спотичеш се,ћутиш јер док бдиш сањаш,
како одрасташ с тобом осећаји срастају
да и мисли дубоке потањају у бесмислу.

Стасаваш у безнађу од нада,
што си старији то си мањи
у очима другачијих имена - симболика варљивих врлина,
и погледима лепршавих жена - понека је само тебе хтела.

Не постоји више ништа,сада си сам,немајући тебе
смелост ти мре док нема ни једне потиснуте жеље,
ка којој би заронио чежњив смешак унутар кипећег бића
и да ти се искрено осмехује – а ти да се слатко насмејеш.

А ти си само хтео нежност,убрану попут цвета
да ти мирише у соби чији су зидови твоја бедра,
и затвореним очима цео век по њој да шеташ,
целомудрен истанчане страсти да прожимаш.

Сада ниси ништа до бранитељ својих схватања,кривих
узалудних надања,док брујиш лавежом наоштреног ума
ти покушаваш да спереш све непозване погрдне мисли,
крвљу ломиш законе који су те ивицом ножа притисли.

И уминуле су већ давно сузе,
зауставио си их али сад је горе него кад теку,
пресушиле су оне али неће никад
оне што из главе куцају право на двери срца,
слиле су се одавно у реку...

Којом плови само тај стари коцкар
што увек лако карте пре дељења промеша,
али ти изнова увек извучеш исту,
за тебе најболнију,као детињи плач чисту.

Прикривене боли истакају бремените речи,
сливајући их прозом стих обликује поезију,
неку што гризе или је она сама изгрижена,
али свака подједнако у ерупцији нуса смела.
Тишином свезане крајевима подебелих окова
исплаканих жалом пса који умире од беснила.

ДАШАК ПОДЕРАНЕ ИСТИНЕ

                             
Свуци ту грешну помисао са себе која није твоја
и предамном падни огољена,болна,себи несносна
саткана сва црном свезом нити повучених ороза,
допусти да све схватим,себе у истини да поразим.

Сазнаћу тада све што сам хтео о теби знати,
украшћу то вешто с тескобом кобних жеља
а чамотиња ће се нама тмурнима обрадовати,
тешићемо недостижне врлине ретким манама.

Пространи су ови зидови што су око нас стали
да би празан простор измећу нас мучно испили,
и никада нећеш све дознати из шамара притајене городости,
нећеш ни мој свет упознати јер бридеће образи прошлости.

Стихије још увек се вију над пригушеном ватром,
за оно што се сада око нас ваздухом шири
сводовима покривеним дахтавом вечерњом маглом
овај град је скучен...у греху пао,и заспао.

Та сва слутња попут сивила дана доћи ће
и у својој јесени удисаћеш горке ветрове,
а мирисна душевна храна која их слади,те ароматичне капи
привлачиће ће те твом каменитом тлу као затегнути канапи.

Бићу оно чиме се Земља клати,дах застали
човека чији разлози су тајни,несхватљиви.
И када се расплинеш духом као изостали странац
спознаћеш где им корење плодове зачињу,
док аура ти скрхана буде пуштала нечујни вапај
препознавајући се у некада милосном дашку...

Да ли верујеш да свако рођењем прима неки дар?
Да ли живиш с надањем да сам ти био случајан?




tina  

Тина Курбалија Игрошанац


                    ***

Сећања,
путокази,
игрокази,немири.
ветрењаче и звездани ветрови,
корење забашурено испод месечине,
град камених у сутону.


Трагање


Вечни трагач,
за заборављеним,
изгубљеним,
наслућеним,
прошлим и будућим.


tragac



          
skera
                Слободан Шкеровић

( ДРОЗДОВИ У ПАКЛУ )

                         
                    Гуштерски покуси

У дубини је гуштер
А около јабука
Крвари

Лице је непокретно
Али суза се котрља
Куд путује суза?

Куд да изиђе душа
Ко у сусрет да јој крене
На оштрици ножа магла…

Ко је голео литице


Вешти су врапчари ловили
По крвавом жбуњу
И замкари по ледини
Мокру траву
Гостили

Боксери и ластавичари
Песницама млатили
Посластице и песмице
У ватри
Кокали

Крили су се, затечени
Јелени и вуге
Од длакавих задњица
Које јеђаху
Цревца за
Тетиве

Од вуне су струне
И хаљине од конопље
Задимљене у ропцу
Вреле
За вечеру стасале

А ујутру пијане
У кори столетне
Медовине

Заспале

Постоје куће…


Постоје куће
Постоје мрави
Около је угажено
Постоји комуникација осталима
Нећеш знати ко те је убио
Који мрав
Којим мравом

free



usce

 

| П Р И Ч Е | Д А Р О В И | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И | п о с а д а  д е ц а |
| п о с а д а SF| п р е у з м и или ч и т ај | е с е ј и | н е о р а|

 
помоћ

Copyright © 1996-2005 Посада Веб

<====>