Више није сам у купеу.

Прво је ушла  пуначка жена а након ње човек од једно шездесетак година. Купе се одмах смањио након њиховог уласка. Драго му је што седи до прозора и гледа поља. Волео је возове. Од малена је постојала та љубав. Одлазак на село подразумевао је прво дружење са возом. Иза бабине куће вирила је пруга. Посматрао је са прозора композиције и радовао се њиховом проласку. Колико пута се догодило када путује да му непознати људи и деца машу. Махао је и он њима свим жаром детиње радости.

Сада је човек у униформи и дечак у сећању. Воз тутњи а пруга је прави учитељ живота. Људи око њега започињу разговор. Далеко је то од њега. Поново се враћа на Чепину.  Догађај са нејаким Јовом наговестио је озбиљан проблем. Не каже се за џабе дај неком власт да видиш какав је човек. Власт има магијски елеменат. Властити значај прерасте све друго.

Станица. Како је стао воз и разговор је утихнуо. Исправио се, ставио капу и изашао на ходник. Неки људи су ужурбано напуштали вагон. Не постоји бољи моменат да запали цигарету. Дан се гасио и хоризонт је имао боју жара.

Дубоко је увукао дим, онако како то  уме војник који се враћа.
 

Ноћ.

Слике се нижу а можда су то и мисли. Тог дана попричао је са нејаким Јовом. Нејаки Јова је имао псеће тугаљив израз и разговор са њим био је специфичан напор. У ствари било би боље за све да су Јову ослободили од служења. На крају разговора Јова се више уплашио њега него Чепине. Све је имало супротан ефекат.

Наравно, већ сутра је био дежурни WC-а. Чепина је добро стајао са ћатом. Ћата је био смрад. У то се брзо и недвосмислено уверио. Необично али духовито запажање једног хармоникаша показало  се тачним, да што су људи нижег раста то су опаснији. Чепина је био нижег раста а ћата њему до рамена. Тандем.

За ЈНА дежурство у WC-у било је од виталне важности. ЈНА је и пропала тек када су говна почела да пливају. У то време када је он био дежурни говна су се само брчкала и стајала у месту.

Уз кофу је имао и велику црну четку. У том простору та четка бриљантно црна и дугачка деловала је репрезентативно. Без ње нема ауторитета међу говнима. У ствари то је она говњива мотка о којој су милиони Југословена сањали да постоји.

Дошао је на идеју да црну дугачку четку постави на средину самог улаза. Тамо је сметала сваком ко би улазио. Померио се бочно у страну и посматрао. Прошло је више од сто војника. Сви су устукнули пред четком. Нико се није усудио да је помери. Жива истина.

Ето, кондуктера. Сви су се размрдали, траже карте. Гунђају.

ЈНА IV

Размишља о друговима који су избегли војску. Није их било мало. Како би они решавали проблем са Чепином ? Они су то једноставно решили јер су одјебали све Чепине редом. Неспособни у овој земљи увек испадну паметнији и бољи.

Жена преко пута хрче. Као да није у купеу већ у спаваони.

Свуда му се привиђа војска. Не може да се опусти. Сцена са Ластић Ацом и Чепином је незаборавна. Чепина десетар са великим  Д  командује Ластићу да му овај даје рапорт у учионици о стању десетине која се заједно са њима налази у учионици. У састав десетине равноправно су ушли мокар сунђер и поломљена креда. Табла се овога пута провукла.

Тада се спонтано први пут запитао ко је овде луд ........!?

Чепина је након рапорта јавно похвалио Ластића и наговестио да једног дана и он можда буде десетар. Импресивна, каријера.

Ова не престаје са хркањем. Излази у ходник да пуши. Кратко отвара прозор и пали цигарету. Буљи кроз прозор у мрак. Воз тутњи и тај звук је мање болан од хркања жене из купеа. Ритмика тутњави даје смисао. Мрак је густ али се тутњава креће и клопарање носи поруку.

Из суседног купеа излази девојчица. Има плаве кике и леп осмех. За њом излази мама и узима је за руку.

- Више нећеш добити сок.
- Мама, онај чика пуши. Ти кажеш да то није здраво.
- То је војник. Он може да пуши.

Мама је била у праву.
Махнуо је девојчици, узвратила је осмехом.

ЈНА V

Јутро се мангупски појавило.

Пуначка жена зачудо није више хркала. Ноћ је исцурела а да ока није склопио. Још мало и угледаће море. Пренуо га је бол  неочекивано оштар. То је од пажње и неспавања. Такву јасноћу није имао раније.

Све експлодира кроз прозор чистоте.

Пушку је чистио крвнички педантно. Цев је блистала а канап се тањио. Тај труд је био погрешан. На редовној јутарњој смотри Чепина је увек његову пушку издвајао као лоше очишћену. Морао је затим пред целим стројем поново да је расклопи и очисти. Док се сагињао ухватио је десетаров подсмех. Чепина је уживао у понижењу. Знао је да не сме емотивно да реагује. Са друге стране мора нешто да предузме. И то што пре то боље.

Прошетао се ходником и видео девојчицу са кикама како спава у мајчином крилу. Они иду на море. Сетио се свог првог одласка на море. Није знао да плива. Навукли су му капицу и шлауф. Није био неки осећај. Спријатељио се тада са дечаком из Есена. Он је увелико пливао и ронио. Њему нису ставили ни капицу ни шлауф.

Ево га море. Плаво се зазеленило. Кондуктер је добро расположен. Свима се осмехује и жели добро јутро. На тренутак све изгледа нормално. Можда због мора. Ускоро стижу. Више је него сигуран да је путовање возом медитација. Поглед изнутра. Скромна музика титрајуће душе. Лековито путовање без снова.

Поново пали цигарету растерећен свих мисли. Упија погледом море и пућка. Прави кругове. Мање и веће. Игра се.

Угледао је лађу. Пловила је, тамо далеко.

ЈНА VI

Воз се зауставио. Крај пута.

Ходник се пуни људима. Јарка светлост се одбија од кофера. Путници имају таленат да направе гужву. Недокучиво је то порекло журбе код људи. Људи журе делом да побегну од људи код других људи, делом да се не суоче са собом ако не морају. Једино је Богу успело да се склони од људи. Људима то није могуће.

Читава теорија од гужве у ходнику стајаћег воза.

Рупичасти степеник. Перон. Цео дан је пред њим. У 22ч. мора да буде на капији.

Шета се обалом. Наилази на порше где на хауби тип жвалави и ваћари рибу. Тип је старији од рибе и готово сигурно власник поршеа. Страна регистрација . Он се искусно наслонио на хаубу и њој препустио иницијативу. Млађа је.

Застаје поред клупе. Безобразно их посматра. Покушава да докучи да ли је риба са типом због поршеа  или постоји нешто друго. Они њега не констатују. На неки начин то је увредљиво.

Био је поражен.

У тренутку је хтео да им приђе и одалами типа. Ко је њему дао за право да ваћари рибе на хауби у сред бела дана ?  У ствари поразила га је њихова савршеност. Порше је блистао на обали попут савршене шкољке. Тип је имао дужу косу и добро развијено тело. Деловао је хладно. Она је била складна и добро скоцкана. Није могао добро да види њено лице али био је сигуран да не заостаје за дупетом.

Гледао их је попут детета које чека сладолед. Он у униформи ЈНА подбочио се ногом на клупу и блене.

Једина корист што гледајући њих не мисли на Чепину. Ноге су испале паметније од главе. Продужио је даље.

Дуг је дан.