ПОСАДА SF

p

ПРИЧЕ

ДАРОВИ


ПОЕЗИЈА

ИЗБОР

ПРЕВОДИ

ЛИНКОВИ

ПОСАДА ДЕЦА

ПРЕУЗМИ ИЛИ ЧИТАЈ

ЕСЕЈИ

НЕОРА

po



                                 
joca

                               JA

Консеквенца

Консеквенца XVIII Музика

Музика буди.

Она плеше. Сама. Њен покрет одише радошћу и топлином. Прави се да спава док је гледа. Невероватно је складна и опуштена. Игра се, забацује косу, контрира корак. Скочила је на сто, степује. Шутнула је његову омиљену пикслу.

Нема сумње она није домаћица.

Пење се на руке, одскаче од стола прави мост затим одскок. Напада зид са два оштра корака, дочекује се, окрет.

Све ово почиње да га плаши.

До јуче је само седео и писао на овом столу. Једино искрено познанство била је главобоља. Када она прође наставља да пише.

Шта сада да ради ?

Неће открити да је будан барем не одмах. Мора брзо да мисли. Она је знатно већи проблем од главобоље.

Он је заљубљен.
 ***

Консеквенца XIX Глад

Након свега глад.

У стану је увек имао више алкохола него хране.

Спремила је салату од туњевине. Јели су из једне чиније. Њу је забављала његова смушеност и несналажење.

Донео је вино и сипао у шоље за чај. Чаше је одавно поразбијао и погубио. Слистили су туњевину брзо. Лагано су испијали вино и гледали се као супарници.

Плашио се оваквог исхода.

Села је у његово крило и пружила своју шољу . Испио је. Привила се уз њега и нагло почела да плаче. Осетио је кривицу непознатог порекла.

Сузе и коса су се помешали.

Љуби је.

Својим очима брише њене сузе.
Додир трепавица.

Има ли ишта узбудљивије ?


  ***

Консеквенца XX Тишина


Као да су сами на целом свету.

Утонули су једно у друго. Престала је да плаче. У соби је наједном одјекнула тишина. Тишина је кожа времена. Неокупано време, безоблично клизи са њом.

Човек је само пето годишње доба.

Ниједна мисао,ниједна реч. Сломљени животом загрљени спознали су празнину немоћи. Топлота тела је нешто најпаметније што могу да дају једно другом. Нема покрета, стакласто зуре.

Душе се леде на овој тишини.

Планинари љубави не купују опрему. Они користе шта им је Бог дао.

Има ли ишта узбудљивије ?


  ***

Консеквенца XXI Чудо I
  • Зашто си почео да пишеш ?
  • Искрено, не знам.
  • Како си ти дошла до банке крви ?
  • Искрено, знам ? Новац одавно нема покриће у злату већ у крви. База на Марсу све је откупила.
  • Сигеа ?
  • Да.
  • Шта ћу ти ја уопште ?
  • Тамо не могу да идем сама.
  • И све ово је због тога.
  • Да.
  • Зашто ?
  • Плашим се. Немам поверење у себе.
  • Ја као могу да ти помогнем ?
  • Можеш.
  • Како.
  • Воли ме и чувај.
  • Добро, дођи, показаћу ти нешто.
  • Видиш.
  • То је лептир.
  • Није важан облик. Стави на длан.
  • Зажмури !

  ***

Консеквенца XXII Чудо II

  • Невероватно ! Почиње да се креће.
  • Сачекај још мало.
Топлота. Крила се померају. Полетео је.
  • Остави испружен длан.
Лептир је направио пар кругова и слетео на њен длан.
  • Ово је чудо.
  • На неки начин. У ствари то је мој последњи програм. Адмирал.
  • Ти си лепидоптеролог ?
  • Немам ништа против.
  • Како препариран лептир лети ?
  • Твоја топлота.
  • Немогуће.
  • Није, пробај поново. Полетеће.
  • Зашто се бавиш писањем кад си геније ?
  • Не претеруј. То је глупост, све постоји пре нас, ми само откривамо.
  • Каква скромност.

 
leptir




n_mars


           II Порекло солнчевих пега


Зурила је у њега својим светлим плавим очима, али
без напетости ишчекивања. Из неког разлога, деловала
је као да му је нарочито наклоњена. Али није било то.
Хиперион зевну. У овом стварном животу могао
би да чини шта год хоће, али то је било досадно, преви­ше извесно. Највише је волео да спава. Сматрао је да је сан најпродуктивнија од свих активности. И већ је уро­нио у њега.

 Али ништа се није догодило. Сан је био празан.
 Неко га је тресао. Отворио је очи. Тргао се.
 Зарјана беше положила руку на његово раме и бла­го га дрмусала.
 Његов сан, дуг девет милијарди година, одвојио се од њега.
 Гледао је девојчицу. Гледала је она њега.
 На своју срећу, Хиперион није био посесиван.
Посесивност је емоција, није га се дотицала. Зато се није ни запитао: Шта сад?
 Његов сан, а слободан од њега.
 Кроз прозор, било је превише мрака, светлост из
приколице обасјавала је само део прилазног простора и
крајичак пута. Звукова из ноћи није било.
 Али он чу музику. Подиже главу. Изиђе напоље.

Тишина.
Врати се унутра. Зарјана је седела за столом, изгле­дала је уморно, превише опуштено. Термометар на зиду показивао је 20 степени целзијуса. Лаж. Фабрикована стварност. Погледао је девојчицу. Каква ли је њена судбина? Можда ће читав свој живот провести у овој приколици. Већина људи тако проживи свој век, на јед­ном месту. Шта их тера да толико трају, да се понављају?

Кретање природом је лакше од кретања у друштву. Али,
сами су себи пресудили. Злоупотребили су поклон.
Знао је да ће морати на крају поново да интервенише,
али још га није прошла радозналост. Да види могу ли
сами... Барем неко. Као да је нешто недостајало.

 Хиперион није имао потребу да запиткује, да раз­говара. Није имао жељу да проговори. Могао се играти, али није хтео. Наже се над Зарјану. Она је музика, звук је долазио
из ње. Ухвати је за мишицу. Једва приметно је дрхтала. То је његов сан, осамљен, можда престрашен. Сан божан­ства подиже поглед. Ухвати се чврсто за њега и заклопи очи.

  Хоћу ли умрети, запита се Хиперион, овако без
сна? Он је знао како је настао женски род. Из жеље да
се продужи сан. Да се надмудри смрт.
  Нећу више спавати. Нећу сањати.
  Уснула је, држећи се за њега.
  Божанства у чопору, баш тако, обузети собом и својим тричаријама, невољко обратише пажњу на Хи­периона који донесе девојче. Сви су одмах знали, то је његов сан који спава. Зевс је застао упола смеха. Како си то успео, упита га Аполон? Али нису га много дира­ли, израз на лицу беше му кисео.

  Хера му се одважно примаче. У њој је постојао ма­терински инстинкт, или можда само радозналост. Хоћеш ли се ти бринути о њој, упитала је без околи­шења?
  Не желим да је оставим људском усуду, да ли је то брига?
  Хера рече: Јеси ли ти питао њу шта жели?
  Чини се да је уплашена. Не знам шта да радим.
  Морамо да чекамо да се пробуди, рекла је Хера.
  Једе ли, упита Аполон?
  Хиперион створи ноћ око ње.
  Зашто си је донео, упита Арес? Она не припада
овде.
  Ја припадам.
  Арес се не усуди да још нешто каже.
  Пошто се уверио да Хиперион није дошао да би га
испровоцирао, Зевс се окрете својим миљеницама, му­зама.
  Престао сам да сањам, рече Хиперион. Ниси, доба­ци му Атина. Хиперион одговори: Не као пре.

  Недалеко одатле протицао је поток. Хиперион прошета до њега.
  Здраво деда, поздрави га Афродита. Излежавала се у плићаку.
  Мој сан је девојчица, рече он. Она је из Волгограда.
Украјинка. Дошла је на Марс и тамо ради у киоску брзе
хране, у приколици крај пута. Мој сан — то јест она,
обожава Колоса.
  Твог сина?
  Хиперион је схватио да разговор с божанствима
није обавезно релевантан.
  Сигурно је заљубљена у твог сина, инсистирала је
Афродита.

  Она га не познаје, одврати он. То је само фолклор.
  Шта сад намераваш?
  Да јој угодим. А знаш ли чега све има у њој, изне­нада упита Хиперион?
  Јеси ли све то сада изгубио? Кривила је лице у
краткотрајну гримасу. Не разумем како то доживља­ваш, рече на крају Афродита. Играла се водом око бу­тина. Мазила се прстима.

  Изгубио сам трајање, одврати он. Али то је добро.
  Афродита задовољно замумла.
  У близини је био шумарак, у њему хладовина. Хи­перион седе под дрво и налакћен затвори очи. Пред очима потекоше слике. То је било необично. Личиле су
на сан, али није спавао. Откривам ствари о себи: била је
његова прва мисао. Одмах је схватио да су мисли одме­на за сан. Сад је Зарјана у његовим мислима, али та Зарјана није његов сан. Она је у мислима лаж.

  Хиперион оде назад до уснуле Зарјане. Ноћ је била око ње.
  Сад посматра свој сан, али он је скривен у људски
облик.

  Седео је дуго. Знао је да живот не ваља. Зарјана је
сањала, али није постојала у том сну. Сан је био низ сли­ка од којих је створила причу. Прецртаће неке од тих слика у свој споменар. Споменар је пун лажних, из­мишљених снова.

  Хиперион је вртео травку око кажипрста. И даље
није познавао емоције.
  У ноћи око Зарјане светлуцале су звезде. Оне су
биле као рупице на своду и кроз њих је продирало
Солнце. Зраци су падали на њену кожу и ти делови су
потамнели. Тако су настале пеге.

  Није знао када ће се пробудити. Није ни морао да
зна.
  Пробудиће је сат тачно у осам.
  Тако се и догодило. Она је преспавала свој сан. Док
ју је посматрао, хтео је да зна да ли то што је гледа значи
да припада њему? Да ли је она стварно његов сан? На који начин је његова ако је то тачно? Поново је препоз­нао мисли и одбацио их заједно с њиховим последица­ма. Гледао је свој осамостаљени сан, али ништа није видео. Видео је Зарјану. То није значило ништа.

  Зарјана се пробудила и стала између стола и клупе.
Очи су јој биле крмељиве и морала је да оде и умије се
над судопером. Већ је било свануло а Оклахомци тек
што се нису скупили крај буради, с прскалицама у рука­
ма. Аутостопери беху отишли. Над оштре литице су се
надвијали прозирни смеђи облаци плутајућих алги. Из
даљине је допирало тутњање, Марс је подрхтавао. Со је
разједала камен.

  У неким магновењима укрштали су се снови бо­жанстава.
  Зевс се није играо власти са стрицем Хиперионом,
а путеви су им се ретко укрштали. Када је Зевс отровао
Крона, настало је доба емоција и идеја. Пре тога је било
Златно доба. У доба владавине Крона, људи се нису бо­рили за власт. Тада, ако би били гладни, умели су да трпе. Било их је мало и нису имали војску. То су били
једни људи, којима су се божанства играла. Људи су
кроз игру научили како да се размножавају и да праве
залихе хране. Они други, живели су у Хиперионовом
сну. Није се поигравао њима, али их је правио и раскла­пао. Били су његова разнолика искуства. Хиперион је познавао сваког од њих. Нису се плашили. Њихов сми­сао био је већи од живота. Живот није ваљао. Што је припадало времену они су одбацивали. Зато им није
било тешко.

  Крв је шикљала из пресечене артерије и Азањац је
пожурио да завеже изворник. Омакло му се. Испрскао
је чизму и сада је шљапкао док је ходао, а делимично се
и лепио за под. Бацио је комадину полусвињетине на
гомилу предвиђену за млевење. Шаре на марамици која
је обавијала комаде меса Азањац је доживљавао као
уметничке слике. У њима је могао да види готово све,
али најчешће је видео паслике својих стварних виђења.
Оне су се неодољиво наметале овој необичној подлози.
У једном тренутку учинило му се да је све ово већ дожи­вео. А како и не би.

  Духовима на Марсу највише је сметала ретка ат­мосфера. Због ње су контрасти били преоштри. Многидухови су користили омекшиваче вида. То је била врста сочива испуњених нарочитом емулзијом. Али Азањац није подносио такве уметке. Више је волео да трпи бор­бу светлости и тмине и да му све игра у глави. На крају крајева, све то и није имало много смисла. Када се прија­вио за одлазак на Марс било му је предочено да је живот духова необичан, у неким тренуцима психоделичан, на­рочито за оне који су се преобраћали у духове у кас­нијем животном добу, док су се деца лакше навикавала на измењену перцепцију. Већ је био прегурао тридесету, али није му сметао нови облик егзистенције. Једино га је мучила носталгија. Можда је и то имало везе с њего­вом навиком да машта.

  У сваком случају, није још увек био нашао себе.
Али ако успе да на Марсу израсту шљивици, његово срце ће бити испуњено.

  Најсмешнија су била дружења духова.
Неки се уопште нису навикли на то стање и стално су се церека­ли и радовали као да су дошли на излет у земљу чуда.Али, били су део озбиљног процеса Оживљавања Марса.
Марс је био мртав и све је лако трпео. Земља је умирала. Људи су мислили да су они криви. Бежали су. Они су били зло које су неодговорна божанства оставила за со­бом.

  Хиперион се наслонио на зид приколице и поку­шавао да задрема. Било је нечег узбудљивог и обећа­вајућег у светлуцању затворених капака. Пажња му је била усредсређена. Изишла је из његовог тела као да је била нови пар очију. Очи су се кретале без напора и виделе су све што су хтеле. Оне су виделе, тамо на Земљи, како се људска тела мељу у огромним млиновима. Самлевена маса је падала у велике вреће, а ове су роботске руке товариле у дампере. Дампери су возили до шлепера, а ови далеко на пучину. Маса је просипана у океан. Вода се пушила и пенила. Хранили су море својим телима и одлазили на Марс и друге планете. Нису имали другог избора. Тако су барем мислили.

  Хиперионове очи се вратише у „Крцкави одрезак“.
Сад је Хиперион могао слободно да лешкари и да симу­лира да спава. Није ни то било лоше. Имало је свог шар­ма. Пробао је да очима зури у једну тачку. Тачка је била
невидљива и очи нису ништа виделе. Тако је заспао.

  У тај сан се родио из својих очију. Пред њим је била плоча електричног роштиља. На себи је имао хаљину и кецељу с коврџавим воланима, а у рукама је држао варјачу–превртачу. Кожа му је била светла и по њој јед­ва приметне солнчеве пеге. Окренуо се и видео себе како дрема на клупи, глава му је била накривљена, из благо раздвојених усана цурила је пљувачка.

Пожелео једа остави радно место и убрише се салветом, али утом се појави Оклахомац и повика на њега да одмах пође и помогне око истовара пакета с одресцима. Данас је ди­ван дан, поручио је Оклахомац: На небу изнад Марсове Долине опажен је прави облак водене паре!

Ствари полако крећу набоље, помисли Зарјана.

Хиперион се протресе као да га је прожела муња. Његово
тело било је тако лако, док се кретао девојачким ходом.

pege




 

| Д А Р О В И | П О Е З И Ј А | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И | п о с а д а  д е ц а |
| п р и ч е | п р е у з м и или ч и т а ј | е с е ј и | н е о р а|

 
помоћ

Copyright © 1996-2005 Посада Веб

<== ==>