Stultifera Navis


Krajem srednjega veka guba je iščezla iz zapadnog sveta. Na rubovima naselja, pri kapijama gradskim, otvaraju se prostori poput kakvih velikih žala koje je zlo prestalo da pohodi, ali ih je za sobom ostavilo neplodne i za dugo još nenastanljive. Vekovima će ta prostranstva pripadati nečovečnom. Od četrnaestog do sedamnaestog stoleća, ona će očekivati i čudnovatim bajalicama podsticati jedno novo ovaploćenje zla, drugo iskrivljeno lice straha, obnovljene čini očišćenja i isključivanja.

Od ranog srednjega veka pa do konca krstaških ratova, bolnice za gubavce namnožile su svoja prokleta staništa širom Evrope. Po Metjuu Perisu (Mathieu Paris), diljem celog hrišćanskog sveta bivalo ih je i do devetnaest hiljada. U svakom slučaju, oko 1266, u vreme kada je Luj VIII propisao za Francusku uredbu ο leprozorijima, na broju ih je preko dve hiljade. Samo u pariškoj biskupiji bilo ih je četrdeset i tri: tu su spadale Bur PRen (Bourg-le-Reine), Korbei (Corbeil), Sen-Valer, i jezivi Sam-Puri (Champ-Pourri); tu je spadao i Saranton (Charenton). Dva najveća nalazila su se tik uz Pariz: Sen-Žermen i Sen-Lazar (1); ponovo ćemo naići na njihove nazive u povesti drugog jednog zla.

Tek, od petnaestog stoleća na sve strane nastaje praznina; već u narednom stoleću Sen-Žermen postaje kazneni dom za mladež; a u Sen-Lazaru se, još pre svetoga Vensana, nalazi svega jedan jedini gubavac, »gospodin Langloa, praktičar svetovnjačkog tečaja«. Bolnica za gubavce u Nansiju, koja se ubrajala u najveće u Evropi, za vladavine Marije Medici drži samo četiri bolesnika. Po Katelovim Sećanjima (Mimoires) u Tuluzi je, krajem srednjega veka, bilo dvadeset devet bolnica: sedam su bile za gubavce; ali početkom sedamnaestog stoleća pominju se još svega tri: Sen-Siprijen, Arno-Bernar i Sen-Mišel. Ljudi vole da proslavljaju nestanak gube: godine 1635. stanovnici Remsa idu u svečanoj povorci da bi zahvalili Bogu što je njihov grad izbavio od te napasti.

Još pre jednog stoleća kraljevska vlast poduhvatila se nadzora i preustrojavanja ogromnog bogatstva kakvo su predstavljala nepokretna dobra leprozorija; naredbom od 19. decembra 1543, Fransoa I je naložio prebrajanje i popisivanje, »kako bi se otklonio veliki nered koji je tada vladao po bolnicama«; Anri IV, pak, jednim ukazom od 1606, naređuje pregled računa i namenjuje »novce koji će se otkriti takvim ispitivanjem izdržavanju siromašnih plemića i osakaćenih vojnika«. On 24. oktobra 1612. čak zahteva i nadzor, ali sada pomišlja na to da neopravdane prihode iskoristi za ishranu sirotinje.

U Francuskoj, u stvari, pitanje bolnica za gubavce nije sređeno pre kraja sedamnaestog stoleća; a privredni značaj problema izaziva više sukoba. Nisu li još godine 1677, samo u pokrajini Dofine postojala 44 leprozorija? Dvadesetog februara 1672, Luj XIV dodeljuje redovima  Sen-Lazara i Mon-Karmela dobra svih milosrdnih i vojničkih redova; stavlja im se u dužnost da upravljaju bolnicama za gubavce u celoj kraljevini. Dvadesetak godina kasnije, ukaz od 1672. biva povučen i nizom mera razgođenih od marta 1693.do jula 1695. dobra leprozorija ubuduće se dodeljuju ostalim bolnicama i ustanovama za zbrinjavanje. Ono nekoliko gubavaca razmeštenih koje kako po preostalih 1200 domova, biće okupljeno u Sen-Mesmenu kraj Orleana. Ovi se propisi najpre primenjuju u Parizu, gde Parlament prenosi prihode ο kojima je reč na domove Glavnog prihvatilišta; po ugledu na ovaj primer postupaju i oblasna pravosuđa; Tuluza dodeljuje dobra svojih leprozorija Bolnici neizlečivih (1696); dobra Bolijea (Beaulieu) u Normandiji prelaze na Glavnu bolnicu u Kanu (Caen); dobra Volea (Voley) prepisuju se bolnici Sent-Foa. Jedino uz Sen-Mesmen, ograđeno dobro Gane (Ganets), kraj Bordoa, ostaće kao svedok.

Engleska i Škotska su, same, za milion i po stanovnika u dvanaestome stoleću, otvorile 220 bolnica za gubave. Ali već u četrnaestome stoleću praznina počinje da se širi; u trenutku kada Ricard III naređuje da se ispita stanje bolnice u Riponu — godine 1342 — više nema gubavih i on dobra tog zdanja namenjuje sirotinji. Krajem dvanaestog stoleća nadbiskup Puisel osnovao je jednu bolnicu u kojoj su 1434. svega dva mesta čuvana za gubavce, pa i ona samo kada bi se ovi mogli naći. Godine 1348. veliki leprozorij Sen-Albana ima svega tri obolela; dvadeset i četiri godine kasnije, pošto nije bilo gubavih, opustela je bolnica u Romenalu u Kentu. U Četemu, leprozorij Sen-Bartolomej osnovan 1078, bio je jedan οα najvećih u Engleskoj; pod Elizabetom, u njemu se drže još svega dve osobe; konačno je ukinut 1627.

Jednako iščezava guba u Nemačkoj, nešto sporije možda; takođe se javlja i isto preobraćanje leprozorija što ga je kao i u Engleskoj, pospešila reformacija koja je gradskim upravama poverila milosrdna dela i bolnička zdanja; to se zbilo u Lajpcigu, Minhenu,Hamburgu. Godine 1542, dobra leprozorija Slezvig-Holštajna prenose se bolnicama. U Štutgartu, izveštaj jednog činovnika ukazuje 1589. na to da već pedeset godina u kući određenoj za njih više nema gubavih. U Liplingenu, leprozorij biva vrlo rano nastanjen neizlečivim bolesnicima i ludacima.

Čudnovato iščeznuće, koje nesumnjivo  nije bilo učinak za kojim su mutne lečničke metode odavno težile, već samonikli ishod tog izdvajanja obolelih a isto tako i posledica prekida, po okončanju krstaških ratova, sa žarištima zaraze na Istoku. Guba se povlači i za njom, bez namene, ostaju ta unižena mesta i ti obredi čija svrha nikako nije bila da je zaustave, već samo da je održe na svetoj razdaljini, da je učvrste u izvesnom naopakom uzdignuću. Ono što će se, sumnje nema, zadržati još dugo iza gube i što će se održati i u vreme kada bolnice gubavih već godinama budu prazne, jesu vrednosti i predstave koje su vezivane uz ličnost gubavaca; jeste smisao tog isključenja, važnost koju je u društvenoj skupini imala ta nametljiva i grozna figura koja se uklanja tek pošto se oko nje ocrta jedan sveti krug.

Ako je gubavac i povučen iz sveta, i iz vidljive crkvene zajednice, njegovo bitisanje ipak i dalje obznanjuje Boga jer, sve zajedno uzeto, ono odaje gnev božji i obeležava njegovu  dobrotu:

»Prijatelju moj — kaže obrednik crkve u Vijeni — Našem Gospodu po volji je da budeš okužen tom boleštinom i ukazuje ti Gospod Naš veliku milost kada hoće da te kazni za zla što si ih počinio na ovome svetu.« I u istom onom trenutku kada on, rukama sveštenika i njegovih pomoćnika, biva izvučen iz Crkve gressu retrogrado, uveravaju ga da i dalje svedoči u korist Božiju: »

I ma koliko odvojen bio od Crkve i društva Zdravih, ti ipak nisi odvojen od milosti Božije.« Brojgelovi gubavci prate izdaleka — ali za svagda  onaj uspon na Golgotu kada čitav jedan narod ide za Hristom. I, osveštali svedoci zla, oni postižu večni spas u samom tom isključivanju  i kroza nj; čudnovatim preokretom, nasuprot zaslugama i molitvama, njih spašava ruka koja se ne hvata. Grešnik koji napušta gubavca kraj njegove kapije, otvara mu put spasenja. »I zato budi strpljiv u boleštini svojoj; jer Gospod Naš ne prezire te sa tvoje bolesti, i nikako te ne udaljuje od društva svojega; već ako budeš imao strpljenja, bićeš spašen, kao i onaj gubavac koji je umro pred domom Skorojevića i bio odnet pravo u raj.« Napuštenost je spasenje za nj; njegova mu isključenost pruža drugi oblik verske zajednice.

I kada guba iščezne a gubavac bude izbrisan, ili gotovo izbrisan iz sećanja, ti će se sklopovi zadržati. Često na istim mestima, dva ili tri stoleća kasnije, ponovo će se naići na neobično slične igre isključenja. Siromasi, skitnice, kažnjenici i »pomućeni umovi« preuzeće ulogu koja je ostala za gubavcem, a videćemo kakav se spas očekuje od toga isključenja, za isključene i za one koji ih isključuju. Sa potpuno novim značenjem i u kulturi koja se veoma razlikuje, oblici će i dalje postojati — pogotovu onaj glavni oblik strogog razdvajanja kakvo je sačinjavalo isključenje iz društva, ali ponovno prisajedinjenje u duhu.

U imaginarnom predelu renesanse upravo se pomalja jedan nov predmet; uskoro će on tu zauzeti povlašćeno mesto: to je Brod ludaka, čudnovata pijana lađa koja plovi mirnim rekama Porajnja i flamanskim kanalima.

Narrenschiff je, očigledno, književni sastav nesumnjivo preuzet iz starog kruga priča ο Argonautima koji je, među velikim mitskim temama, nedavno oživeo i podmladio se, i kojem je u Burgundskim državama upravo data ustaljena slika.

  

                            

Postao je običaj da se sastavljaju ti Brodovi čija se posada, koju tvore izmišljeni junaci, etički uzori ili društveni tipovi, upušta u veliko simbolično putovanje koje će joj doneti, ako već ne sreću, a ono makar sliku njene sudbe ili istine. Tako Simforijen Šampje (Symphorien Champier) sastavlja zaredom, 1502. Brod kneževa i bitaka velmoža, a zatim 1503. Brod čestitih gospi; imamo, takođe, i jedan Brod zdravlja, pored Blauwe Schute Jakoba van Ustvorena (Jacob van Oestvoren) godine 1413, Narrenschiffa od Brandta 1497. i jednog dela Jossea Badea: Stultiferai navicular scaphai fatuarum mulierum (1498). Bošova slika, naravno, pripada svom tom brodovlju iz sna.

Ali od svih tih romanesknih ili satiričnih lađa, Narrenschiff je jedina koja je odista i postojala,jer brodova što su svoj bezumni tovar nosili od jednog grada do drugog zaista je bilo. Život ludaka tada je lako postajao lutajući. Gradovi su ih revno izganjali van svojih bedema; ludaci su,ako ne bi bili povereni skupini trgovaca i hodočasnika, ostavljani da tumaraju dalekim poljima.

Taj je običaj naročito učestao u Nemačkoj; u prvoj polovini petnaestog stoleća u Nirnbergu je zabeleženo prisustvo 62 luđaka; 31 je proteran; u sledećih pedeset godina nalazimo trag još 21 prinudnog odlaska; a i tu je reč samo ο ludacima koje su uhvatile gradske vlasti. Često se događalo da ludaci budu povereni lađarima: u Frankfurtu, brodarima je stavljeno u dužnost da grad oslobode jednog ludaka koji je hodao go; prvih godina petnaestog stoleća, jedan ludi zločinac na isti je način izbačen iz Majnca. Kadikad su mornari, brže no što su obećali, izbacivali na kopno te neugodne putnike ; dokaz je onaj frankfurtski kovač koji je dva puta odlazio i dva puta se vraćao pre no što je konačno ispraćen za Krojcnah.Evropski gradovi mora da su često gledali pristajanje tih brodova ludaka.   

Nije lako odrediti tačno značenje tog običaja. Moglo bi se pomisliti da je posredi opšta mera proterivanja kojom opštine nagone ludake u položaj skitnica; pretpostavka koja ne može sama da objasni činjenice, pošto se događa da neki ludaci, čak i pre nego što su se ljudi latili toga da za njih sagrade posebne domove, bivaju primljeni u bolnice i lečeni kao takvi; u Glavnoj bolnici u Parizu, oni imaju svoje ležajeve, postavljene u spavaonicama; a u većini evropskih gradova, uostalom, tokom celoga srednjega veka i renesanse postojao je po jedan zatvor koji se ostavljao za bezumne; to su, recimo, Šatle u Melunu ili čuvena Kula ludaka u Kanu; to su bezbrojne Narrtiirmer u Nemačkoj, kao kapije Libeka ili Jungpfer Hamburga. Ludaci se, dakle, ne najuruju svi bez razlike. Može se stoga pretpostaviti da se među njima najuruju jedino tuđini, s tim što je svaki grad prihvatao da na sebe preuzme samo one koji su pripadali njegovom stanovništvu.

Zar se u računovodstvenim knjigama nekih srednjovekovnih gradova ne izdvajaju novčane potpore namenjene ludacima, ili podaci ο poklonima u korist bezumnih ?  Pitanje, u stvari, i nije tako prosto: postoje, naime, mesta zbiranja na kojima ludaci, mnogobrojniji no drugde, nisu starosedeoci. Ovamo u prvom redu spadaju mesta hodočasništva:Sen Matiren de Laršan (Saint-Mathurin de Larchant), Sen Ildever de Gurne (Saint-Hildevert deGournay), Bezanson, Gel (Gheel); ta hodočašća su priređivali, nekad i novčano potpomagali, gradovi ili bolnice. Te je moguće da su oni brodovi ludaka, kojima je bila obuzeta mašta najranije renesanse, bile lađe hodočasnika, izuzetno slikovite lađe bezumnih koji tragaju za razumom: jedne su plovile niz reke Porajnja put Belgije i Gela; druge su išle uzvodno Rajnom ka Juri i Bezansonu.No ima i drugih gradova, kao što je Nirnberg, koji nikako nisu bili mesta hodočašća, i u kojima se okuplja velik broj ludaka, u svakom slučaju mnogo više ludaka no što bi ih sam taj grad mogao dati. Ti ludaci konače i čuvaju se na račun gradskog budžeta, ali i pored toga nisu lečeni; oni su prosto-naprosto bačeni u tamnice.

Može se poverovati da su u neke veće gradove — prolazna i trgovačka mesta — ludake u popriličnom broju dovodili trgovci i brodari pa ih tu »gubili«, čisteći tako grad odakle su ovi rodom, njihovog prisustva. Možda se događalo da se ta mesta »obrnutog hodočasništva« pobrkaju sa mestima na koja su ludaci dovođeni u svojstvu hodočasnika. Briga za isceljenje i briga za isključenje ponovo se sjedinjuju; ludaci se zatvaraju u osvećeni prostor čuda. Moguće je da se selo Gel baš tako i razvilo — mesto hodočasništva postajalo je ograđeno dobro, sveta zemlja na kojoj ludilo očekuje izbavljenje, ali gde čovek, kao i nekada, izvodi nešto poput obrednog razdvajanja.

To znači da ovo kruženje ludaka, pokret kojim su najureni, njihov odlazak i ukrcavanje na brod, nemaju u potpunosti smisla samo na ravni društvene korisnosti ili sigurnosti građana. Tu svakako postoje još neka značenja, bliža obredu; a i dan danji moguće im je odgonetnuti neke tragove. Tako je, recimo, ludacima zabranjeno da kroče u crkvu, ali im crkveno pravo ne zabranjuje korišćenje sakramenata. Crkva ne preduzima kaznene mere protiv nekog sveštenika koji je izgubio razum; ali u Nirnbergu su 1421, jednog poludelog sveštenika najurili naročito svečano, kao da posvećena priroda ličnosti umnožava nečist, a grad je unapred odvojio novac koji je imao da mu služi za poputninu. Događalo se da neki bezumnici budu javno bičevani, a da potom, u nekoj vrsti igre, budu otpraćeni pod prividom utrke i šibama najureni iz grada. Mnogo je znakova da se odlazak ludaka uvršćivao u ostala obredna izgnanstva.

Stoga je lakše shvatiti neobično breme značenja koje pritiskuje plovidbu ludaka i podaruje joj, sumnje nema, onu njenu čaroliju. S jedne strane, ne treba umanjivati udeo neosporne praktične koristi; poveriti ludaka brodarima, to sasvim pouzdano znači ukloniti ga da se ne smuca,bez kraja i konca, pod zidinama gradskim; to znači biti siguran da će on otići daleko, znači učiniti ga zatočenikom sopstvenog odlaska. Ali voda tome pridodaje nejasno mnoštvo sopstvenih vrednosti; ona odnosi, ali postiže i više, ona očišćuje; a osim toga, plovidba prepušta čoveka neizvesnosti udesa; tu je svak poveren sopstvenoj sudbini i svako ukrcavanje na brod moglo bi biti i poslednje. Put drugoga sveta polazi ludak u svome ludome čunu; sa drugoga sveta dolazi kada se iskrcava. Ova plovidba ludaka jeste i stroga podela, i apsolutan Prelazak u isti mah. U izvesnom smislu ona samo, po jednom poluzbiljskom, poluzamišljenom zemljopisu, razvija prazni položaj ludaka na obzorju brige srednjovekovnog čoveka — položaj koji je jednovremeno simbolično predstavljen i u stvarnosti izveden povlasticom koja se daje ludaku da bude zatvoren na kapijama grada: njega treba da ogradi njegovo isključenje; ako ne može i ne treba da ima druge tamnice doli samoga praga, drže ga na mestu prolaza. On je stavljen u unutrašnjost spoljašnjosti, i obratno. Veoma simboličan položaj u kojem će on, sumnje nema, ostati sve do naših dana, samo ako ushtednemo da priznamo da je ono što je nekada bilo vidljiva tvrđava reda sada postalo zamak naše svesti.

Voda i plovidba zaista imaju tu ulogu. Zatvoren u lađi, odakle se ne može uteći, ludak je poveren reci s hiljadu ruku, moru s hiljadu puteva, toj velikoj neizvesnosti sa spoljašnje strane svega. On je zatočenik usred najslobodnijeg, najotvorenijeg puta: čvrsto okovan uz beskrajno raskršće. On je pravi pravcati Prolaznik, to jest zatočenik prolaza. A zemlju na kojoj će se iskrcati ne poznajemo, baš kao god što ne znamo, kada stupi na kopno, ni iz koje je zemlje došao. Njegova je istina i postojbina samo u tom neplodnom prostranstvu između dveju zemalja koje ne mogu da mu pripadnu. Da li mi taj obred koji je, po vrednostima svojim, u korenu dugog imaginarnog srodstva, možemo da pratimo tokom cele zapadnjačke kulture? Ili, obrnuto, pratimo baš to srodstvo koje je, od pradrevnih vremena, povuklo za sobom, a potom i učvrstilo, obred ukrcavanja? No bar jedno je sigurno: u snevanju evropskog čoveka, voda i ludilo odavno su združeni.

Još je Tristan nekada, prerušen u ludaka, pustio da ga brodari izbace na obalu Kornualije. I kada se pojavljuje na dvoru kralja Marka, nikoga ne prepoznaje, niko ne zna odakle dolazi. Ali on izgovara previše čudnovatih, znanih i dalekih reči; toliko poznaje tajne dobro-poznatog da mora da je iz nekog drugog, veoma bliskog sveta. On ne dolazi sa čvrstog kopna na kojem su čvrsti gradovi; već dolazi sa neprestanog nespokoja mora, sa njegovih neznanih puteva koji kriju u sebi toliko čudnovatih znanja, sa te fantastične ravnice, naličja sveta. Izolda, prva, zna da je taj ludak sin mora i da su ga obesni mornari bacili tu, što sluti na nesreću: »Prokleti da su mornari koji su doveli tog ludaka! Što ga nisu bacili u more!« A vremenom, ista se tema ponavlja u više navrata: kod mistika petnaestog stoleća ona je postala motiv duše-čuna, napuštenog na beskrajnome moru želja, na jalovome polju briga i neukosti, među lažnim odsjajima znanja, sred-srede nerazumnosti sveta — čuna koji, ako ne uzmogne da baci sigurnu kotvu, veru, ili da napne svoja duhovna jedra kako bi ga Božji dah odveo u luku, postaje žrtva velikog ludila mora.

Krajem šesnaestog stoleća De Lankr (de Lancre) je u moru video vrelo sklonosti jednog celog naroda ka đavolskom: nesigurne morske lađe, isključivo poverenje u zvezde, prenete tajne, udaljavanje od žena, konačno i slika te velike uzburkane pučine, sve to navodi čoveka da izgubi veru u Boga i svaku postojanu vezu sa domovinom; tada se on predaje Đavolu i okeanu njegovih lukavstava . U doba klasicizma, englesku setu rado objašnjavaju uticajem morskog podneblja: studen, vlaga, promenljivost vremena, sve one sićušne vodene kapljice koje prodiru u pore i tkiva tela čovečjeg i čine da ono izgubi jedrinu, unapred utiru put ludilu. Konačno, izostavljajući onu ogromnu književnost što ide od Ofelije do Lorelaj, navedimo samo velike napola antropološke, napola kosmološke analize Hajnrota, (Heinroth), koje od ludila tvore nešto poput ispoljavanja, u čoveku, jednog mutnog i vodenog elementa, mračnog nemira, nestalne zbrke, zametka i smrti svih stvari, koji se suprotstavlja sjajnoj i zreloj postojanosti duha.

Ali ako se plovidba ludaka povezuje, u zapadnjačkoj mašti, sa toliko vajkadašnjih motiva; otkuda, tako naglo, krajem petnaestog stoleća, to iznenadno iskazivanje ove teme u književnosti i ikonografiji? Otkud da odjednom iskrsne ta silueta Broda ludaka i njegove bezumne posade, te da osvoji i najpoznatije predele? Zašto je iz starog saveza vode i ludila jednoga dana, i baš toga dana, nastala ta barka?

obrada: Posada

        Greta Garbo

Dive svetskog filma

" Nikad nisam rekla, Želim da budem sama. Samo sam rekla, Želim da me ostave na miru ! Tu je sva razlika.”

Glumica i jedna od holivudskih najtajastvenijih zvezda Greta Garbo rođena je 18. septembra 1905. godine u Stokholmu kao Greta Lovisa Gustafson. U trinaestoj godini napušta školu da bi brinula o svom ocu koji je bio veoma lošeg zdravlja i često bez posla. Dve godine kasnije otac umire usled otkazivawa bubrega. Posle smrti oca dobija posao pradavačice u jednoj robnoj kući u Švedskoj. Da bi poboqšali prodaju muške garderobe stavili su Gretu u nekoliko reklamnih kataloga, a njena fotogeničnost donela  joj je ubrzo prvu ulogu na filmu Peter the Tramp, 1922. godine.

Uskoro dobija stipendiju za studije u prestižnom Kraljevskom  pozorištu, ali prekida školovanje posle samo godinu dana i susreta sa rediteljem Moricom Stilerom, švedskim vodećim rediteljem nemih filmova, koji je tražio mladu glumicu za svoj film Legenda o Gesti Berling, 1924. godine. Uspeh ovog filma u Švedskoj i Nemačkoj proslavio je Gretu Garbo. Prijateljstvo i saradnja sa Stilerom promenili su wenu karijeru i život zauvek. Stiler joj je bio mentor i ubedio ju je da svoje prezime promeni u Garbo.

Njen sledeći film Streets of Sorrow (1925) u kom glumi prostitutku potvrdio je njen zvezdani status u Evropi. Film privlači pažnju Luis B. Mejera glavnog čoveka MGM studija, koji poziva Stilera da radi u Americi. Stiler to želi pod jednim uslovom da i mlada Greta Garbo bude deo tog ugovora. Iako nevoljno, Mejer pristaje i sprema ugovor i za nju.

Devetnaestogodišnja glumica stiže u Ameriku 1925. godine. Njen dolazak je bio tih i od početka pokazivala je odbojnost prema novinama i publicitetu i da otkrije bilo šta iz svog privatnog života. Tada je kratko izjavila novinarima :

“ Rodila sam se. Imala sam majku i oca. Išla sam u školu. Zašto je to bitno ? “

Ali planirani Garbo – Stiler projekat nikad se nije ostvario, iako je ona praktično odmah počela da snima, čim je stigla u Ameriku, Stiler nije angažovan da režira film The Torrent (1926) koji je bio njen američki debi. Posle raskida ugovora sa MGM Stiler prelazi u Paramount, ali posle svadje sa čelnicima ovog studija odlazi nazad u Švedsku 1928. godine i umire godinu dana kasnije.

Greta Garbo odmah postaje zvezda , a njena sledeća dva filma The Tempttress i Telo i djavo iz 1926. godine ostaju hitovi i prave od nje svetsku zvezdu. Za MGM Garbo je bila njihova najveća zvezda, a njena prva tri filma za ovaj studio donela su im 13% ukupnog prihoda tokom 1925. i 1926. godine. Garbo svesna finansijskih teškoća koje su je pratile tokom odrastanja znala je da je u prednosti. Posle sukoba sa MGM-om i pretnje da će se vratiti u Švedsku, dobija novi ugovor kojim je dobijala za to vreme rekordnih 270 000$ po filmu i dobija dotad nevidjenu kontrolu oko izbora uloga i filmova u kojima će da glumi.

Na mnogo načina Garbo je predstavljala novu vrstu holuvudskih glumica, one čija kombinacija ranjivosti, seksualnosti, strastvenosti i misterioznosti privlači i mušku i žensku publiku podjednako. Njen stil menjao je tok američke mode, dok je njena povučenost ( poslednji intervju dala je 1927. godine) samo je pojačavala fasciniranost publike njom.


Pojava zvučnih filmova predstavljala je novi izazov za njenu karijeru. Budućnost filmova bila je jasna, ali su glavešine MGM oklevale da puste publiku da Gretu Garbo konačno čuje. Producenti su se bojali da će njena zvezdana moć biti umanjena njenim akcentom i niskim i dubokim glasom. Na kraju je MGM je popustio i Garbo snima svoj prvi zvučni film 1930. godine adaptaciju romana Ana Kristi Judžina O‘Nila. Film je bio veliki hit, reklamiran je pod sloganom “ Garbo govori “ , snimljene su američka i nemačka verzija filma, a Greta Garbo je glumila u obe, i uvek je kao dražu navodila onu nemačku snimljenu nekolikom meseci kasnije. Na početku snimanja zvučnih filmova često su se snimale dve verzije jednog filma za različita tržišta sa istom scenografijom i kostimima, ali različitom ekipom ispred i iza kamere. Iako većina tih filmova danas nije sačuvana, obe verzije ovog filma jesu.

Sledeća uloga bila je u filmu Sjuzan Lenoks – Uspon i pad u kom joj je partner bio Klerk Gebl, kog otvoreno nije volela, a ni on nju i smatrao ju je snobom.

Usledile su uloge u brojnim filmovima Kraljica Kristina, Dama sa kamelijama, Grand Hotel, Mata Hari, Marija Valevska i mnogim drugim. Glumila je u dve ekranizacije Ane Karenjine 1927. godine (Ljubav) i 1935. (Ana Karenjina)

Kasnih 30-ih godina 20.veka njena slava počinje da bledi. Amerika je bila u depresiji, njen kosmopolitski stil nije imao uticaja na publiku kao nekad. U Evropi gde je bila velika zvezda je sa druge strane počinjao Drugi svetski rat. U pokušaju da spase svoju karijeru snima filmove Ninočka i Two Faced Women, ali nijedan nije ostvario uspehe njenih predhodnih filmova. Posle još jednog neporazuma sa glavešinama MGM, Greta Garbo se povlači iz sveta glume.

Bila je četiri puta nominovana za Oskar za glavnu žensku ulogu, ali ga nije osvojila. Dodeljen joj je Specijalni Oskar 1955. godine ali se nije pojavila na dodeli nagrade. U njeno ime ju je primila Nensi Keli, a nagrada joj je poslata poštom na kućnu adresu.

Daleko od svetlosti reflektora Garbo se povlači u svoj svet, u koji je retko koga pluštala. Iako je imala nekoliko ljubavi, od toga čak i žene, nikada se nije udavala:

“ Ne morate biti u braku da bi imali dobrog prijatelja za partnera celi život. “

Na pitanje jednog obožavatelja da li je to ona Greta Garbo odgovorila je

“ Da bila sam Greta Garbo “.

Tokom Drugog svetskog rata nije davala izjave o ratu za razliku od ostalih holuvudskih i evropskih glumaca i glumica za šta je stalno dobijala kritike.

Iz Los Andjelesa se preselila u Njujork, a 1950. godine postaje državljanka SAD. Jedna od ponudjenih uloga bila je u filmu Bulevar sumraka Bilija Vajldera, ali ju je odbila. Prihvatila ju je Glorija Svanson, kojoj je donela nominaciju za Oskar za glavnu žensku ulogu. Njena retka pojavljivanja u javnosti za 50 godina postaju prava medijska senzacija, a jedno od malobrojnih je bio i susret sa predsednikom Džonom Kenedijem i Džeki Kenedi u Beloj kući. 1960. godine dobila je svoju zvezdu na stazi slavnih u Los Andjelesu.

Preminula je u Njujorku 15. aprila 1990. godine. Spomenuta je u pesmama Greta Mylene Farmer, The Ballad of Michael Valentine benda The Killers, Perfekt Skin Lojd Kola i jedna je od spomenutih holivudskih legendi u Madoninoj pesmi Vogue. 2015. godine na godišnjicu njenog rodjenja pojaviće se na novčanici od 50 švedskih kruna, a njen lik krasi i poštanske marke u Švedskoj, Nemačkoj i SAD.

                                                                                                                                                                                                  Djordje Zelenović

" Život bi bio tako divan kad bi znali šta činiti s njim."

                                                                                                                                                                      obrada: Posada