ДАРОВИ

ПОЕЗИЈА

ИЗБОР

ПРЕВОДИ

ЛИНКОВИ

ПОСАДА ДЕЦА

ПОСАДА SF

ПРЕУЗМИ ИЛИ ЧИТАЈ

ЕСЕЈИ

НЕОРА

ПОСАДА АРХИВА

ПУТОПИСИ

     Шлајдер

     

---

---

Промашен човек 

     ( поглавље из романа Губитак Оријента )

     

              Милан Радоњић

Потпуни и видљиви економски колапс, наступио је одједном, у свега неколико дана. Нестало је цигарета - било којих, горива, и на крају алкохола. Почеле су да се појављују "нове" марке цигарета и пића чије су етикете асоцирале на ефекте метил алкохола на људски мозак.

- Беж´те, ви ружичасти облици ! - викао је Роле док су се враћали из огласног оделења Политике најстаријег дневног листа на Балкану, које је сада продавало цигарете из робних резерви.

Све је постало танко, а људи провидни и бледи, као да су цео свој живот провели у подрумима и да су на светлости дана изван свог елемента. Шокиране улице, лица људи који не знају где су и шта им се догађа, комирани алкохолом или страхом. Матеја се зајебавао на неисцрпну тему ликова који су управљали рингишпилима на вашарима, са обавезним намерно фалш акцентима:

- Обратите пажњу на момка у карираној кошуљи. Погледајте шта он ради ! - наставио је Роле, кревељећи се, па сви праснуше у смех, да би заједно финиширали:

- Он прима - баца - хвата - кружи ииии поново прима ! "

Смејала се три лудака. У ствари су измицали изван свеопштог лудила које је постало нова нормалност. Остали су међу свега неколико барова који су још радили. Када је те вечери на вратима видео Тану са дечком, његовим братом и још пар људи из редакције, изашао је из шанка кренуо је са великим осмехом да поздрави ту драгу малу лујку. Баш пре него што ће се загрлити док су се врата затварала, испод музике се зачуше два, готово стопљена ударца нечег тврдог о стакло, а оштар бол и врелина на десној страни чела, у висини залиска, одбаци га уназад према помоћном шанку. Цела десна страна лица била му је топла. Матеја се створи иза њега и ухвати га испод руке.

- Ето, сада си и званично промашен човек.

Матеја није био једини који је цео овај догађај примио са необичним миром. Сви су само наставили да разговарају као да се ништа није догодило, а пошто је венецијанер на улазним вратима био спуштен више од половине, није се ни могло видети да су дуплом стаклу остале две мале правилно обликоване рупе.

Док је у тоалету прао крв са лица посматрао је рану на врху чела. Била је то мала посекотина, око један сантиметар дугачка. Чинило му се да недостаје парче коже на средини. Остаће ожиљак, помислио је и то је било ОК. Притиснуо је рану марамицом да би зауставио крварење, пекло је као со. Када је изашао, добио је нешто налик на честитање, као да му је рођендан, а не да је неко насумично пуцао у њихова врата и умало га убио или осакатио. Ништа страшно, само мала балканска шала.

Негде у то време на северу земље Слободан Векић - Сах ухапшен је после неке бизарне саобраћајке, под оптужбом за убиство полицајца и задржан је у притвору скоро два месеца. Његови пријатељи, чак и познаници, стављени су "на мере" проверавани су им телефони и кретање и контакти, а он сам без пертли и каиша седео је на столици, изолован, испребијан и неиспаван, пред двојицом инспектора за крвне и сексуалне деликте београдске полиције, иза којих су стајала још тројица млађих типова, са свежњевима новина на столу поред.

- Ето видиш, то је тај месија....видиш како је озбиљан, само ћути - рече инспектор свом колеги.
- Али је и љубавник... а прави љубавници не хвале се својим успесима, неће он о томе да нам прича. И сигурно не воли полицију, али ни то неће да каже.

Подигао је главу и погледао у њих са нечим што је могло личити на осмех који нестаде док је руком скидао нешто сићушно са десног ока, као трепавицу. Деловао је као да га њихове речи не дотичу.

- Добро, ако нећеш то, реци ти нама, шта мислиш: што те бију ови добри људи ?
- Зато што су добри. Ти добри, су најгори.

У соби је завладала ледена тишина. Полицајац који је последњи говорио остао је погледа прикованог на свог клијента и питање је колико би тако стајао да му колега не спусти руку на раме и стегнувши га упозоравајуће, добаци:

- А је´л ? Па онда да те не мешамо са добрима. Рекао нам је један твој да сте ви у ствари Цигани, да волите да певате. Е па пошто имамо у притвору цео један цигански оркестар, ставићемо те са њима, да ти куме не буде досадно.

Тешко, али и професионално пребијање, учинило је да му током тих првих седам дана не буде поломљена ни једна кост, тако да се није формално правно могло говорити о тешким телесним повредама, ни могућности лечења у затворској болници. Смештен је у одвојену собу са пет затвореника, пет Рома који су изгледали као браћа, од зла оца и од горе мајке. У углу повелике собе на кревету је лежао један од њих преко 190 цм висок, дебео и опаког погледа, гледајући кришом испод раширених новина нетремице у тог чудног придошлицу испијеног лица.

Сутрадан је дошао први и видео да врата имају на себи две рупе величине кликера. Стакло је било дебело пола сантиметра и шта год да га је погодило морало је имати велику почетну брзину, иначе би га разбило целог. Обзиром на место на коме се он налазио када је "промашен" и рупе у доњој половини врата било је јасно да је метак могао доћи само директно испред, са улице, никако одозго. Али, знао је да није било говора да се то његово откриће, било коме пријави. Били су  невидљиви, илегала.

Седео је сам за столом на улици, мирној као гнездо у врху крошње, тек нешто око пола сата када примети да се одмереним и константним кораком са пребаченим сакоом преко рамена према њему креће Кука, пријатељ његовог пријатеља, за кога се одавно у њиховом друштву знало да је радио за тајну службу. С времена на време сретао га је у кафанама или на улици. Тип је имао нешто духа и за разлику од већине ликова из те мрачне организације није балавио над парама и некретнинама. Имао је пасију да на улици стартује све женско са пулсом и у том спорту имао је доста успеха. Као рођени козер, стално се зезао. Не и сада. Њихова улица била је завучена и склоњена, не баш корзо.

Тај да се шета овуда, тек онако ? Тешко.

Сео је за сто, пребацивши сако преко столице и не трудећи се да глуми изненађење што га ту види. Хтео је да попије а онда се предомислио.

- Може чаша воде.

Када му је донео није се ни осврнуо ка њој, све време гледајући ка врху улице.

- Где си ти човече ?
- Ево, прешао сам у угоститељство, новинарство је пукло.

- Ах тако, лепо, лепо. А са ким си у тој комбинацији ?
- Са још нека два ортака. Не познајеш их. А ти ?

Настаде пауза, током које је Викторов познаник није ништа одговорио већ само гледао у небо, као да се сунча, затим у прозоре - као да се огледа, свуда осим у њега.

- Значи, три ратна друга...
- Тако је.
- ОК, реци ми само да нема ту неки тип који је доктор, лекар. Тако нешто.

Хтеде да каже да нема, и да су они поштена кућа, а онда се сети да је Матеја имао три године медицине.

- Не, у ствари да.
- Опа ?
- Не, нисам одмах укапирао, можда се неком и представио као доктор, али мени није, мислим да је почео да студира медицину, па није завршио, а што ?
- Онако. Да, да, добро. Иначе како си ?

Уједе се за језик, и одлучи да не каже шта се на том месту догодило јуче, у ствари чинило му се да је ту свако питање сувишно : Одакле би он могао да познаје Матеју ? Осим ако... Али Кука није планирао да се задржава и чека то или неко друго питање, већ се са новинама испод руке и сакоом преко рамена, полако подиже и настави даље низ улицу.

- Видимо се момче. Чувај се.

Виктор није знао шта да мисли о њему. Свакако био је сигуран да ова посета није била случајност. Некада је био фасциниран тим светом тајне и скривене моћи, оних " који су заиста знали шта се догађа ", чак је и флертовао са идејом да постане један од тих момака који се појављују у последњем тренутку и спашава све, али је сада добро знао, да су њих двојица са две различите стране. Имао је тазе ожиљак да то посведочи.

Непосредно по Кукином одласку, из супротног, забрањеног смера у улицу је ушао Ролетов интергалактички такси полако као санке, да би се зауставио тачно испред њихових врата.

Под тежином пет или шест астронаута, блатобран његовог реноа 4 спустио се на свега неколико сантиметра од асфалта. Људи који су поиспадали из њега разилазили су се по испрепаданој улици као психоделична војна формација. Тај рено је као и Викторева буба такође само делимично зависио од матерјалних параметара, а возити се њим била је авантура подједнако за дух и тело.

- Гиља контакт ? - повика Матеја погледавши у њега, па у Ролета објаснивши му како је једном видео неке Цигане како гурају комби а тек онда се неко од њих сетио да пита возача да ли је дао контакт, цепајући се од смеха. Имплицирао је да је Виктор - искључен. Није га остављао на миру. Роле је и даље возио без кочница, регистарских таблица и без икаквог респекта за пословично бруталну српску полицију, са којом се спрдао често, са великим задовољством и невероватно дрско.

Једном приликом када су се враћали преко моста на Нови Београд, прешао је у супротан смер возећи полако према полицијској патроли која је стајала на углу и зауставио се тачно испред њих благо куцнувши у саобраћајни знак, уз вокалну пратњу сапутника који су реаговали као да је постигнут гол на дербију. Није му било јасно, или само одбија да користи кочнице, али је чак и Виктор тада био " приморан " да се прикључи смеху који се орио, иако је један од полицајаца прилазио мртав озбиљан са руком на службеном пиштољу. Обраћати им се тих дана са " колега " не излазећи из жутог реноа 4 препуног надуваних тридесетогодишњака зацењених од смеха, била је прилично ризична замисао. Наравно, само за оне који нису били свесни шта се догађа. За време рата, најопаснији преторијанци налазили су се на Косову, док су у Београду остајали они други, мекши или са довољно јаком везом да их сачува у сигурности главног града, далеко од тврдог и непријатељског Косова на коме се по забаченим путевима лако губила глава од сељака са снајперима. Ти који су остали, нису знали ко је све тих дана добио " службену " и са њом дозволу за лов. Надаље, говорило се о патролама Американаца у лажним униформама, о упаду у Београд и обарању власти државним ударом. За регуларну полицију у главном граду сада је било у реду, све што их није директно нападало.

Тог дана требало је да оду до Арт телевизије и преузму лутке од лепљиве траке, поклон Викторове пријатељице, направљене као копије тела омотаних селотејпом, који је потом разрезан, поново залепљен па, напуњен ваздухом. Кренули су око поноћи.

Затворивши врата са одјеком шупљег лима и разлабављених прозорских стакала, помисли како тај звук врата добро илуструје његово стање: био је Tin-man with no heart.

Ауто се полако покренуо и догађање састављено од Ролетових реченица, ситуација у сабраћају, звука мотора започе нову пост-панк симфонију, монолог у античком пророчишту.

За тренутак је склонио ногу са гаса и погледао кратко на обе стране а затим је притиснуо до пода и скренуо лево и низбрдо ка једној од највећих раскрсница у граду са по шест трака, плус трамваји. Мотор је урлао а ауто све више добијао на брзини, са свеприсутним сазнањем да се у тој вожњи оново неће користити кочнице. Јер се на балканским раскрсницама увек жури и додаје гас, да се престигне судбина.

Један аутомобил долазио је одозго са десне стране и пошто је приметио да се не заустављају, легао је на кочницу и сирену док су они пролетели. Унутрашњост реноа је одјекивала од подрискивања оних који немају шта да изгубе. Испред њих на неколико стотинаметара била су поново црвена светла, али сада она од аутомобила заустављених на семафору у обе траке, у којима су возачи држали притиснуте кочнице, чекајући да се семафор " отвори ". Брзина реноа се међутим није смењивала, као ни вика и смех у колима. Неколико метара пре очекиваног треска, ауто нагло поскочи улево, прешавши у супротан смер у коме је бљештао још један пар фарова.

Ту није било места за два аутомобила. Зачуо се ударац, али су наставили. Био је много слабији од очекиваног треска, који би их зауставио у месту и вероватно заувек. Чврга неваљалом детету. Као прикладна жртва, страдало је само огледало ретровизора.

Иако је био на предњем седишту и све време гледао испред себе, Виктор није знао себи да објасни куда су заправо прошли. Погледао је у Ролета, као једино, иако нерационално објашњење. Провео их кроз међупростор, кроз пукотину у стварности, Кастанеда стил.

- Извин´те, где је овде лево ? упитао је кроз отворен прозор када се аутомобил коначно зауставио испред неке виле на Дедињу. Човек је заустио да нешто изговори, гледајући испред себе, а онда га погледа подигнутих обрва, покушавајући да формира став о том типу за воланом жутог реноа, што међутим није био лак подухват.

У име Севера, Југа, Истока и Запада, сасвим сам озбиљан, рече направивши покрет руком горе доле лево десно као да се крсти, а човек оде осврћући се и псујући.

Посматрао је у огледалу тоалета телевизије рану у горњем десном углу свог чела. Поред мале красте имао је благи оток и подлив око места ударца. Била је онаква какву имају ликови на филму који пролазе кроз одлучлујуће дане свог живота, у којима посекотина на челу јасно говори да се иза ње, догађа нешто што је у животу могуће да се деси једном, или ниједном. Могао је да прође као жути мачак, али није. Нешто га је чувало од судбине.

Скулптуре су личиле на људске ауре и иако прилично оштећене и даље беху занимљиве. Док су их качили на кров, Роле га огледа значајно.

- Вик, Вик.
- Шта?
- Шта да ти кажем. Ниси мали, јеси ли одлучио ко си ? Виктор или...

Очекивао је да ће рећи: Викторија. Све је са њим било као игра која у једном тренутку постаје све, истина која нема логичког смисла, већ се разоткрива кроз парадоксалне риме и игре речи.

- Или виктим !


По повратку, Роле је покачио скулптуре на уличне светиљке као неку врсту путоказа до њиховог места. Изгледале су сабласно, као неки неупокојени духови речних утопљеника, али за то нису биле криве скулптуре, пошто су уништени нерви и преоптерећена колективна свест Београђана, перципирали сваку интервенцију у простору као сенку смрти и призивање још једног темељног, историјског рушења Града. Као потврда те слутње, бомбе су падале сваког дана, дању, ноћу, постале су све веће и теже, оне које разбијају сваку па и најбоље армирану логику и сатерују страх и немир дубоко у коштану срж. Дисконтинуитет са неба полако је, али извесно, све доводио у стање потпуног мировања. Ујутру је његова улица била затрпана папирима у којима се српски народ позива да окрене леђа човеку - оцу нације који их је све упропастио, на српском језику са англосаксонском синтаксом и логиком. Био је то оштар једноставан језик, иза кога је стајала сила оружја и очврсла срца. Реченица формулисана у неком војном штабу звучала му је деградирајуће, увредљиво и истинито. Режим је са своје стране пумпао традиционалну пропаганду која је спремила тужбу и пресуду за све издајнике - локаторе, који са земље " наводе бомбе на свој народ ".

Договорили су се да се тог дана нађу код Ролета и заједно оду до кафане. Причао је о ничему и свему, а Виктор је одавно напустио идеју да логички повезује његове исказе, јер је у појединачним секвенцама, реченицама и деловима реченица увек налазило по неко зрно злата. Њих је чекао, остало отписивао. Улазећи у улицу видели су крупног човека у кожној јакни, крокодилског осмеха, како разговара са Матејом који је стајао као у гарду, изгледајући поред њега ситно. А Матеја није био ситан момак. Када их је видео да долазе тип напрасно скину опаки осмех са лица и нестаде у улазу преко пута њиховог.

- Ко је овај ? Изгледа као плаћени убица.
- Ранко, Кромпираш. Ту живи.
- И шта каже комшија ?
- Пита коју врсту забаве нудимо. Ово овде му је превоз - показа Матеја на велики црни мерцедес са металним крстом на ретровизору.
- А та апликација на огледалу му служи да нишани бициклисте. И шта је хтео ?
- Распитивао се онако. Интересовало га је да ли смо ми новинарска кафана.
- Па шта си му рекао ?
- Хм, рекао сам му да није више, али да имамо новинара ако му треба интервју.

Матеја погледа у Виктора са интересом, као да очекује неки одговор. Увече, Роле му је предложио да можда не би било лоше да се склони негде на пар дана, да на пример са Дивном оде у Свилајнац, место неких 100 км од Београда. Дивна, висока снажна и лепо грађена плавуша, била је насмејана и питома, сестрински благонаклона према њему, иако ју је упознао тек пре неки дан.

- Шта би ти фалило ?
- Не знам о чему причаш...
- Веруј ми пријаће ти, а и нама ће да ваља да се мало приберемо. Ово је овде почело превише да се убрзава.
- Дивна ће да игра улогу сисате плавуше и супер - рече Матеја, на шта Роле прасну у смех, а одмах потом се уозбиљи.

- Не слушај га. Знам ја шта ти говорим.

Климнуо је главом ћутке као и обично када није имао речи да објасни своју позицију. Није му било право што се Матеја тако групо шали са Дивном, али није желео расправу. Претходне недеље упознао ју је у стану на Новом Београду, док су у даљини одјекивале експлозије, а Роле слободно додиривао њене личне ствари, идући из једне у другу дигресију, повезујући их по потреби на сасвим неочекиваним местима. Имао је са њом такав однос да је био сигуран да ће она урадити све што је он замоли, ма како апсурдно то звучало. Шаман, дефинитивно.

Пут је трајао нешто дуже од сата. У том првом делу војне кампање, мала места била су заштићена уколико у њиховој близини није било војних објеката и рат се тамо није ни видео осим на вестима. Неколико вечери излазили су у локалне кафане, шетали поред реке и увече рано спавали у истом кревету као брат и сестра.

Није ни сам знао шта ради тамо. Ћутао је када га је једна од локалних девојака, Дивниних другарица питала " шта је то тако опасно урадио да је морао да се склања из Београда . "

Мало касније на игралишту поред реке, попели су се на неке дечије справе и Дивна га поново упита исту ствар.

- Стварно, зашто је толико инсистирао да дођеш овамо ?
- Немам појма, знаш ти њега, тај не може да каже ништа јасно. Чињеница је да се свашта догађа око тог места. У ствари сада када ме је питала то данас сетио сам се нечега што је рекао, везано за моје име. Да могу бити победник или жртва.

- Не разумем. Као да неко хоће да ти науди, или .. ?
- Не директно, већ као да ја сам привлачим такав исход, зато што предуго остајем између, неодређен. Нешто као да ми се не зна име и са њим судбина, а време је такво да сви морају да се опредељују. Нема неопредељених, или као да не сме да их буде. Што је најгоре и ја то осећам Дивна. Као да нема граница између мене и онога што се догађа споља. Као да за мене не важе закони, привлачим свако зло а одбијам сваку заштиту. Нигде не припадам. Сам сам, и исто ми је овде и тамо.

---

---

       Оља Ристић

Човек са шеширом

Човек са шеширом пришао је дами са шеширом. Нешто су тихо говорили на ћошку испред цвећаре. Трајало је можда три минута то домунђавање. Посматрах их из локала, где сам пила чај од камилице са пуно лимуна. Пахуље су полако јењавале. Помислих он је њу дуго чекао јер му је шешир био баш влажан и бео од снега. Једва се назирало сивило шешира. Обликован шешир  тако да само видим браду а очи му видети не могу. Њен зелени шешир, обмотан лила марамом, одскакао је од  доста тамних боја около њих, и био је сув. Чак ми се чинило да сам могла осетити топлину која зрачи из материјала њеног шешира коју је донела тек истрчала из неке угрејане просторије.

Сркнух чај, на трен кад се вратих погледом на њих они се руковаше наједном, и она замакну иза ћошка некако оштро и чини ми се баш одлучно. Човек са шеширом није гледао за њом, већ у своје ципеле, пар секунди и онда се упути у локал у ком сам седела.
Ушао је очигледно смрзнут, некако се тресао, помало је видљиво то било споља, и сео за сто уз пећ.

Ставио је шешир на ивицу стола, цедио се снег и чуло се кап, кап, правећи барицу уз ногару стола. Господин, помислих, скида шешир у ресторану.  Освану лепа седа коса скупљена у реп, брада полако сушећи се поче да посветљује у сребрну. Наручио је рум. Чист рум, дуплу дозу. Из капута извадио је чоколаду. Ломио је коцкице и лагано, замишљеног погледа узимао коцкицу која се топила у гутљајима рума.
Морам ово да пробам, помислих. Уме човек да ужива. Иако делује сетно, разочарано. Мада има нешто у њему, осећам као да је сигуран да ће сачекати, баш ту, оно што чека.

Питах се, да ли му је оно била млада супруга која га је оставила, ћерка која је љута и заборавила да је отац ипак можда у праву, да је важан, ма ко је та дивна дама која га је брзо напустила?

Газда ресторана наједном појача ТВ и ја се окретох ка екрану. Водитељка је угостила даму чије чизме препознах а и угледах шешир на столу у студију, зелен са лила марамом. Говорила је о судбини библиотеке у селу Тулари крај Уба. Испричала је да је један господин, из тог села је његова преминула супруга,  који жели да остане анониман, донирао средства да се уместо некадашње задруге у полупустом селу направи библиотека која може користити  становницима бар још десетак оближњих села.

Водитељка шаљиво рече: “Па да, седну на моторе или  тракторе и часком могу сада да сврате и до библиотеке!" На питање а како ће је снабдети књигама, млада, сад већ сазнах професорка књижевности рече да је већ велики свој кућни фонд поклонио анонимни донатор а да су сви позвани који имају вишка књига да их не бацају, да се јаве, и сад она наведе гледаоцима адресе, телефоне.

Приђох као хипнотисана столу и човеку са румом, чоколадом и шеширом и упитах га:

“ Мислите да ће уродити плодом ваша акција да у сеоцету оставите своје књиге и оснујете библиотеку, у ова популистичка времена?”
Он се изненади, па насмеја, па погледа у оне своје ципеле.

“Моје време је прошло и у популизму и у животу који сам живео како сам ја хтео, тако ће и њима. Ко жели да посети библиотеку посетиће је, зар не? Млада си, шта се сикираш, купи неки шешир " и видиш, узе он онај свој и стави га укосо на главу.

" Нека други чине шта хоће, док год можеш, не мисли да је оно што ти греје душу бесмислено, само овако као ја, тај шешир што купиш, овако накривиш и брига те!”

“Лако ћу да га купим а већ ће бити теже али покушаћу да научим да га тако накривим!, одговорих му
“И ако не научим, брига ме”, додадох уз осмех.

“Ето, већ си научила, само ти шеширић фали”, насмеја се и настави да гуцка рум и коцкице чоколаде топи у устима.
Платих рачун, и запутих се у бутик, по шешир, наравно.

---

---

  Порпортаково надмудривање

    Девојчица из мисије

       Необичан Индијанац


         

                   Џек Лондон

 "Из своје ситности и страха, бацио је свој изазов у огромни универзум."

                                                                                                           Џек Лондон  


              Девојчица из мисије

       Ел-Су је одрасла у једној мисији на Аљасци. Мајка јој је умрла када је била још сасвим мала, тако да ју је сестра Алберта повела у мисију Светог крста. Ел-Су је била чистокрвна Индијанка, али је била далеко паметнија од свих полу-Индијанки. Врло брзо се прилагођавала, а уз то је поседовала веома јак дух. Учила је брзо и била је врло проницљива. Поседовала је снажан карактер, који је представљао мешавину воље, нежности и одважности. Отац јој је био поглавица и његова крв је текла њеним венама.

Научила је да чита и пише на енглеском боље од било које друге девојчице у мисији. Поседовала је таленат за математику, као и за певање и сликање.

Било јој је осам година када се прикључила мисији, а сада је већ имала шеснаест. Била је толико паметна, да су часне сестре желеле да је пошаљу у САД на школовање.

Једнога дана, у мисију је стигао неки човек из њеног племена. Ел-Су је сматрала да је примитиван и ружан.

- Твој брат је мртав, рекао је.

То није нарочито растужило Ел-Су, пошто се није сећала свога брата.

- Твој отац је стар човек и сада је остао сам, рече гласник.
- Кућа му је велика и празна. Жели да се вратиш.

Ел-Су се сећала свог оца Клаки-На.
Био је сеоски поглавица. Дружио се са мисионарима и трговцима. Био је то крукпан човек, с топлим очима и великим ауторитетом.

- Реците му да ћу доћи, одговорила је

Часне сестре су биле веома тужне, желеле су да Ел-Су остане у мисији. Сестра Алберта јој је рекла о плановима које су имале у САД. То је била одлична прилика за Ел-Су, али ју је она одбила. Хтела је да се врати у кућу од дрвета на реци Јукон, где је њен отац живео са својим робовима, близу станице Тена-но.

Километрима уз реку Јукон сви су знали за ову велику кућу од дрвета, за старца и његове робове. Тамо је увек било хране и пића. Када се Ел-Су вратила кући, часне сестре су плакале.

 Необичан Индијанац


         По повратку, Ел-Су је почела да чисти и сређује велику кућу. У почетку се Клаки-На противио, али је временом прихватио доминантно понашање своје кћери. На крају је чак позајмио хиљаду долара од старог Порпортака, који је био најбогатији Индијанац из племена Јукон. Такође је купио доста ствари од трговаца на кредит. Ел-Су је у потпуности реновирала стару кућу, док је Клаки-На очувао њен стари дух гостопримства.

Све ово је било необично за једног Јукон Индијанца, али је Клаки-На био необичан Индијанац. Био је врло гостољубив и зарадио је доста новца. Пре много година зарадио је новац од трговачких компанија белаца. Након тога, са Порпортаком је пронашао злато на реци Којукук. Касније је Порпортак откупио и његов део рудника злата и исплатио му дуг. Порпортак је волео да штеди ноовац, док је Клаки-На свој волео да троши. Порпортак је позајмљивао новац и био зеленаш. Клаки-На је био борац, који је уживао у вину и забавама. Попут аристократе, никада није бринуо о новцу.

             

     

---