Жак Превер

ЗА ТЕБЕ ЉУБАВИ
 
Ишао сам на птичији трг
    И птице купио
        За тебе
         љубави
Ишао сам на цветни трг
    И цвеће купио
           За тебе
           љубави
Ишао сам на трг старога гвожђа
     И ланце купио
        Тешке окове
            За тебе
            љубави
А онда сам отишао на трг робова
      И тражио те
    Али те нашао нисам
        љубави моја.
                                                                                             

Поток

                                                                                               

Много воде је под мостовима протекло
и страшно много крви
А подно љубави бели
велики поток тече
У месечевој башти
празник ти свако вече
поток пева  у кући
Месец је моја глава
где се окреће сунце велика кугла плава
Сунце су твоје очи.

Мајска песма

Магарац краљ и ја
Сутра ћемо умрети
Од глади магарац
Од чаме владалац
А ја од љубави

Прст од креде пише
На таблици дана
Имена наша
Ветар кроз јабланове
По имену нас зове
Магарац краљ и човек

О Сунце од црне Крпе
Имена наша већ су избрисана
Свежа водо Пашњака
Песку из Пешчаника
Ружо црвеног ружичњака
О стазо ђачка

Магарац краљ и ја
Сутра ћемо умрети
Од глади магарац
Од чаме владалац
А ја од љубави
У мају

Живот је трешња
Смрт коштица
Љубав трешњино дрво.

                                                                                                                Lav Trocki


Izdana revolucija

Obitelj, omladina, kultura

Termidor u obitelji


Oktobarska je revolucija bila dosljedna glede položaja žene. Nova se vlast nije zadovoljila samo time da ženi dade sva zakonska i politička prava kao i muškarcu, nego je učinila sve što je mogla — ato je u svakom slučaju neusporedivo više od bilo kojeg sistema — da joj uistinu otvori pristup svim privrednim i kulturnim područjima. Ali baš kao što ni »svemoćni« britanski parlament, tako ni najmoćnija revolucija ne može od žene načiniti biće istovjetno muškarcu, odnosno podjednako podijeliti između nje i njezina druga teret trudnoće, poroda, dojenja i odgoja djece. Revolucija je herojski nastojala uništiti staro učmalo »obiteljsko ognjište« kao arhajsku, šablonsku i zagušljivu ustanovu u kojoj je žena iz radnih masa osuđena na prisilni rad od djetinjstva do smrti. Obitelj, kao malo zatvoreno poduzeće, morao je, prema mišljenju revolucionara, zamijeniti usavršen sustav društvenih službi kao što su jaslice, dječji vrtići, restorani, praonice, dispanzeri, bolnice, lječilišta, sportske organizacije, kinematografi, kazališta itd. Predviđalo se da će socijalističko društvo, preuzimajući u cijelosti ekonomske funkcije obitelji i povezujući na taj način čitavu generaciju u solidarnosti i uzajmičnom pomaganju, donijeti ženi, a samim tim 1 bračnom paru, istinsko oslobođenje od vjekovnog jarma. Dok se to ne ostvari, četrdeset milijuna sovjetskih obitelji gušit će se i dalje u srednjovjekovnom načinu života, trpjeti od potlačenosti i ženske histerije, od svagdašnjeg ponižavanja djeteta, od obostranih predrasuda i praznovjerja. Glede toga nema mjesta nikakvim iluzijama. I upravo zato uzastopne promjene položaja obitelji u SSSR-u najbolje karakteriziraju pravu narav sovjetskog društva i razvoj njegovih rukovodećih slojeva.

Juriš na staru obitelj nije uspio. To nije bilo zbog nedostatka dobre volje, a još manje zbog toga što bi stara obitelj bila odveć čvrsto ukorijenjena u ljudima. Naprotiv, nakon kratkotrajnog razdoblja nepovjerenja prema državi, njezinim jaslicama, dječjim vrtićima i ostalim ustanovama takve vrste, radnice, a za njima i najnaprednije seljanke, počele su cijeniti velike prednosti kolektivnog odgoja i podruštvljenja obiteljske ekonomije. Na žalost društvo se pokazalo odveć siromašnim i premalo civiliziranim. Sredstva kojima je raspolagala država nisu bila dostatna za ostvarenje planova i namjera komunističke partije. Obitelj ne može biti ukinuta; treba je zamijeniti. Prava emancipacija žene neostvariva je u »socijaliziranoj bijedi«. Iskustvo je ubrzo potvrdilo tu neumoljivu istinu koju je prije osamdeset godina bio formulirao Marx.

U gladnim godinama radnici su se većinom hranili — u nekim slučajevima i s cijelom obitelji — u tvorničkim restauracijama ili u sličnim objektima. To se službeno tumačilo kao uvođenje socijalističkog načina života. Tu se nije potrebno zaustavljati na posebnim aspektima toga pitanja u pojedinim razdobljima: u ratnom komunizmu, Nepu i prvom petogodišnjem planu. Činjenica je da su se nakon ukidanja potrošačkih doznaka za kruh najbolje plaćeni radnici počeli vraćati obiteljskom stolu. Bilo bi pogrešno u tom povratku domu vidjeti osudu socijalizma, jer u tom slučaju nisu bile krive metode socijalizma. No, unatoč tome radnici i njihove žene nemilosrdno su osuđivali »socijalističku prehranu« koju je organizirala birokracija. Isto vrijedi i za društvene praonice gdje se rublje više krade i uništava nego što se pere. Ali kuhanje i pranje u kući, što ponešto bojažljivo hvale i preporučaju sovjetski govornici i novinari, znače vraćanje žene tavama i perilima, tj. starom robovanju. Stoga ozbiljno sumnjamo je li nakon toga tvrdnja Kominterne o »konačnoj i trajnoj pobjedi« socijalizma u SSSR-u kućanicama iz predgrađa zvučala imalo uvjerljivo. Seljačka obitelj koja je vezana za domaću ekonomiju i za poljoprivredu U tome je puno konzervativnija od gradske. U početku su kao u nekom općem pravilu samo malo- brojne poljoprivredne komune uvele kolektivnu prehranu i osnovale jaslice. Kolektivizacija — tvrdilo se — uvjetovat će korjeniti preobražaj obitelji; zar nisu tada od seljaka zajedno sa svinjama oduzimali i kokoši? U svakom slučaju bilo je dosta govorenja o pobjedničkom napredovanju društvene prehrane na selu. Ali kad je počelo povlačenje, zbilja je odmah probila dimne zavjese blefa. Kolhoz seljaku daje uglavnom samo žito koje mu je potrebno i hranu za stoku. Meso, mliječni proizvodi i povrće osiguravaju kolhoznici gotovo isključivo iz svojih privatnih dobara. Dok su osnovne živežne namirnice proizvod obiteljskog rada, ne može biti govora o kolektivnoj prehrani. I tako sitna gospodarstva, stvarajući novi temelj domaćinstvu, opterećuju ženu dvostrukim teretom.

Broj stalnih mjesta u jaslicama iznosio je 1932. 600.000, a bilo je oko četiri milijuna sezonskih mjesta u vrijeme poljskih radova. 1935. jaslice su raspolagale otprilike s 5,600.000 ležaja, ali stalnih mjesta bilo je još manje nego prije. Osim toga postojeće jaslice, čak i u Moskvi, Lenjingradu i ostalim velikim središtima još ne zadovoljavaju ni najskromnije zahtjeve. »Jaslice gdje se djeca osjećaju gore nego kod kuće samo su slaba skloništa«, kaže se u jednom velikom sovjetskom listu. Stoga je razumljivo što dobro plaćeni radnici u njih ne šalju svoju djecu. No za mnoštvo radnika i takvih »slabih skloništa« ima premalo. Izvršni je komitet nedavno odlučio da će se napuštena djeca i siročad davati na odgoj privatnim osobama. Birokratska država time priznaje kako je nesposobna izvršiti jednu od najvažnijih socijalistrčkih funkcija. Broj djece primliene u dječje vrtiće porastao je u vremenu od 1930. do 1935. od 370.000 na 1,181.000. Brojka od 1930. nevjerojatno je niska. A i ona iz 1935. još je mala u usporedbi s potrebama sovjetskih obitelji. Produbljena analiza pokazala bi da je najveći i u svakom slučaju najbolji dio dječjih vrtića rezerviran za obitelji funkcionara, tehničara, stahanovaca itd.

Izvršni je komitet morao nedavno priznati i to kako se »odluka o rješavanju položaja napuštene i nedovoljno nadzirane djece slabo provodi u život«. Sto skriva taj neodređeni jezik? Iz člančića tiskanih u novinama najsitnijim slovima tek slučajno doznajemo kako je u Moskvi više od tisuću djece smješteno u obiteljima gdje su izložena izuzetno teškim uvjetima«, da je u dječjim domovima glavnoga grada 1500 dječaka koji ne znaju što bi sa sobom i koji su prepušteni ulici, da je u svega dva mjeseca u jesen 1935. u Moskvi i u Lenjingradu »7500 roditelja bilo kažnjeno zbog nedovoljnog nadzora nad djecom«. Jesu li te kazne pridonijele poboljšanju situacije? Koliko je tisuća roditelja uspjelo izbjeći kaznama? Koliko djece smještene »u obiteljima pod najtežim uvjetima« nije obuhvaćeno statistikom? U Čemu se »najteži uvjeti« razlikuju od teških uvjeta?

Sve sama pitanja bez odgovora. Napuštanje djece, javno ili prikriveno, veliko je društveno zlo koje poprima ogromne razmjere zbog velike socijalne krize u kojoj se stara obitelj raspada puno brže nego što je nove ustanove mogu zamijeniti.

Iz istih slučajnih člančića koje novine objavljuju uz sudsku kroniku čitatelj doznaje da u SSSR-u cvjeta prostitucija, ta najniža degradacija žene za uživanje muškarcu koji može platiti. Prošle jeseni Izvjestija je neočekivano objavila da je uhapšeno oko tisuću žena koje su se na moskovskim ulicama tajno »bavile prodajom svoga tijela«. Među njima je bilo stosedamdeset i sedam radnica, devedeset i dvije činovnice, pet studentica itd. Sto ih je natjeralo na pločnik? Premala nadnica, potreba, nužda »da zarade nešto uz plaću, za cipele ili haljinu«. Uzalud smo nastojali doznati barem približne razmjere tog društvenog zla. Čedna sovjetska birokracija zabranjuje statistici da o tom progovori. Ali upravo ta nametnuta šutnja svjedoči da je »klasa« sovjetskih prostitutki prilično brojna. Tu ne može biti govora o ostarima prošlosti jer se prostitutke regrutiraju među mladim ženama. Nitko neće posebno zamjeriti sovjetskom poretku zbog te bolesti stare koliko i civilizacija, ali je isto neoprostivo govoriti o pobjedi socijalizma dok postoji prostitucija. Novine tvrde, kad im je naime dopušteno dodirnuti se tog osjetljivog pitanja, da je prostitucija u opadanju.

Velik broj napuštene djece sigurno je najstrasniji i nesumnjiv dokaz o teškom položaju majke. Čak je i Pravda morala to s gorčinom priznati. »Rođenje djeteta za mnoge je majke ozbiljna prijetnja...«. I upravo zato je revolucionarna vlast dala ženi pravo na pobačaj jer je to jedno od njezinih osnovnih građanskih, političkih i kulturnih prava sve dok postoji bijeda i ugnjetavanje u obitelji, ma što o tome mislili. Ali to žalosno pravo postaje zbog društvene nejednakosti povlastica. Povremena i nepotpuna novinska izvješća o praksi pobačaja upravo su potresna: 1935. liječilo se u jednoj seoskoj bolnici na Uralu »stotinu devedeset i pet žena upropaštena zdravlja zbog nestručno izvedena pobačaja.« Od toga trideset i tri radnice, dvadeset i osam službenica, šezdeset i pet kolhoznica i pedeset i osam kućanica. Ta se regija razlikuje od drugih samo po tome što su podaci o njoj bili objavljeni u novinama. Koliko žena svake godine u SSSR-u upropaste nestručno izvedeni pobačaji?

Budući da se pokazala nesposobnom osigurati žene, koja se mora uteći pobačaju, potrebnu medicinsku pomoć i higijenski smještaj, država naglo mijenja kurs i odlučuje se za prohibiciju. Kao u drugim slučajevima, birokracija i tu od siromaštva pravi vrlinu. Soltz, član sovjetskog vrhovnog suda i stručnjak za obiteljsko pravo, opravdava najavljenu zabranu pobačaja govoreći kako u socijalističkom društvu nema nezaposlenosti, pa prema tome žena ne može imati pravo da odbaci »radosti materinstva«. Kapelanska filozofija koja, da stvar bude gora, raspolaže žandarskom pesnicom. U glavnom glasilu Partije upravo smo pročitali kako je rođenje djeteta za mnoge žene — a trebalo bi reći za većinu — »prijetnja«. Malo prije naveli smo mišljenje jednog od najviših sovjetskih organa vlasti o tome »kako se odluka o napuštenoj i ostavljenoj djeci slabo provodi u život«, što nužno znači porast broja napuštene djece, a sad nam eto jedan visoki sudski činovnik objavljuje kako se u zemlji  gdje je »ugodno živjeti« pobačaji moraju kažnjavati zatvorom baš kao i u kapitalističkim zemljama gdje je teško živjeti. Već se unaprijed može reći da će u SSSR-u, kao i na Zapadu, radnice, seljanke i dvorkinje kojima će biti teško sakriti grijeh, najprije dopasti tamničarskih šapa. Što se tiče »naših žena« koje traže fine parfeme i druge proizvode slične vrste, one i dalje rade što im se sviđa i to pred nosom popustljive pravde. »Nama trebaju ljudi«, dodaje Solz, zatvarajući oči pred brojem napuštene djece. Da im birokracija nije zatvorila usta pečatom šutnje, milijuni radnih žena odgovorile bi mu: »Onda vi rađajte djecu!« Ta su gospoda očito zaboravila da je zadaća socijalizma odstraniti uzroke koji tjeraju ženu na pobačaj ane podlo ugurati policajca u intimni život žene i tako je prisiliti na »radosti materinstva«.

Nacrt zakona o pobačaju dali su na javnu raspravu. Kroz gusti filtar sovjetske štampe ipak je prokapala pokoja gorka jadikovka i poneki prigušen prosvjed. Rasprava je prestala naglo kad što je i počela. 27. lipnja 1936. Izvršni je komitet proglasio jedan sramotan nacrt još tri puta sramotnijim zakonom. Čak su se i neki povlašteni odvjetnici birokracije osjećali neugodno. Louis Fisher je napisao kako je novi zakon žaljenja vrijedan nesporazum. Zapravo taj zakon koji je uperen protiv žene, no koji za gospođe uvodi izniman postupak, prirodan je rezultat termidorske reakcije .

Svečana rehabilitacija obitelji do koje je došlo istodobno — o sudbinske li podudarnosti! — s rehabilitacijom rublja, posljedica je materijalne i kulturne slabosti države. Umjesto da kažu: »Bili smo odveć siromašni i neobrazovani da ostvarimo socijalističke odnose među ljudima, ali to će učiniti naša djeca i unuci«, rukovodioci ljepilom sastavljaju dezintegriranu obitelj i pod prijetnjom najoštrijih kazni nameću dogmu obitelji kao nepovredivog temelja pobjedničkog socijalizma. Čovjek teško može izmjeriti svu dubinu toga povlačenja!

Novi kurs zahvaća sve i svakog, pisca i zakonodavca, suca i milicajca, novinara i nastavnika. Ako se poneki mladi komunist, pošten i naivan, usudi napisati u novinama: »Bolje biste učinili da se pozabavite rješenjem pitanja kako se žena može osloboditi okova obitelji« dobit će nekoliko dobrih bubotaka i zašutjet će. ABC komunizma proglašen je skretanjem ljevice. Pod imenom novog morala niču ponovno glupe i krute predrasude neobrazovane srednje klase. A što se tek događa u svagdašnjem životu u najudaljenijim krajevima zemlje? Štampa tek malo odražava dubinu termidorske reakcije u obitelji.

Plemenita gorljivost propovjednika sve se više razgara, a porok nezaustavljivo raste. Sedma zapovjed božja stječe sve veću popularnost u vodećim krugovima. Sovjetski moralisti moraju tek neznatno preinačiti frazeologiju. Pokreće se kampanja protiv prečestih i olako dobivenih rastava. Stvaralačka misao zakonodavca več najavljuje jednu »socijalističku« mjeru koja predviđa plaćanje za registriranje rastava i povećanje pristojbi pri svakoj novoj rastavi. S pravom smo dakle primijetili da se obitelj obnavlja istodobno kad se pojačava odgojna uloga rulja. Pristojbe dakako neće biti zapreka rukovodećim krugovima. Uostalom, osobe koje raspolažu lijepim stanovima, automobilima i drugim udobnostima sređuju svoje osobne stvari bez suvišnog publiciteta i bez registracija. Prostitucija se smatra ponižavajućom i ružnom samo u najnižim slojevima sovjetskog društva, a u vrhovima toga istog društva, gdje se vlast združila s udobnošću, poprima otmjeni oblik sitnih uzajamnih usluga pa čak i oblik »socijalističke obitelji«. Sosnovski je ukazao na važnost čimbenika »auto- harema« u procesu degeneracije rukovodilaca.

Akademski i lirski raspoloženi »prijatelji SSSR-a« imaju oči, a ne vide ništa. Obiteljsko pravo koje je ustanovila oktobarska revolucija i kojim se ona dobro s pravom ponosila, promijenilo se i izrodilo zbog obilnog posezanja u zakonodavno blago buržoaskih zemalja. I kao da izdaji treba dodati još poruku, danas se služe istim onim argumentima kojima se nekad branila bezuvjetna sloboda na pobačaj i rastavu (»emancipacija žene«, »obrana prava ličnosti«, »zaštita materinstva«) s ciljem da se jedno zabrani, a drugo ograniči.

Povlačenje poprima oblike odvratnog licemjerja i dade puno dalje od zahtjeva krute ekonomske nužde. Objektivnim razlozima povratka na buržoaske norme pridružuje se socijalni interes vodećih krugova koji nastoje produbiti buržoasko pravo. Sadašnji kult obitelji objašnjava se prije svega potrebom birokracije za uspostavljanjem stalne hijerarhije odnosa u kojoj će odlučnu ulogu odigrati mladež, a ona će se disciplinirati u četrdeset milijuna domova koji će služiti kao oslonci vlasti autoriteta.

                                                                      

Dok je bilo nade da će država preuzet odgoj mladih pokoljenja, vlast ne samo što nije podržavala autoritet starijih, posebice oca i majke, nego je štoviše nastojala djecu odvojiti od obitelji kako bi ih zaštitila od starih moralnih zasada. Još nedavno, u vrijeme prve petoljetke, Komsomol naveliko su pozivali djecu neka prikažu oca pijanicu ili bogobojaznu majku, neka ih osramote, neka ih nastoje »preodgojiti«. Druga je stvar s kakvim su uspjehom to provodili. Svakako je ta metoda uzdrmala same temelje obiteljskog autoriteta. Na tom području provedena je korjenita i važna promjena. Uz sedmu ponovno je na snazi peta zapovjed, premda zasad bez spominjanja božjeg imena. Ni francuska škola ne rabi taj atribut, ali zato ipak kljuka učenike šablonama i konzervativizmom.

Obnavljanje autoriteta starijih prouzročio je razumljivo i promjenu politike prema religiji. Negiranje boga, njegovih pomoćnika i čudesa bilo je jedan od najozbiljnijih elemenata rascjepa što ga je revolucionarna vlast unijela između otaca i djece. Ali borba protiv crkve, koju su vodili tipovi kao što je Jaroslavski, često se, zanemarujući napredak kulture, ozbiljnu propagandu i znanstveni odgoj, izrođavala u smiješna i glupa vrijeđanja. Juriš na nebo bio je obustavljen baš kao i napad na obitelj. Nastojeći sačuvati svoj dobar glas, birokracija je naredila mlađim ateistima neka polože oružje i neka se prihvate čitanja. To je samo početak. Prema religiji zauzima se postupice stav ironične nepristranosti. To je prva etapa. Neće biti teško predvidjeti buduće, ako tok stvari bude ovisio o sadašnjim vlastima.

Društvene suprotnosti svuda i uvijek podižu licemjerje vladajućih mišljenja na kvadrat, pa čak i na kubus. To je povijesni zakon razvoja mišljenja izražen matematičkim jezikom. Socijalizam, ako uistinu zaslužuje taj naziv, znači nesebične odnose među ljudima, prijateljstvo bez zavisti i spletke, ljubav bez podle računice. Službena doktrina to odlučnije tvrdi da su te idealne norme ostvarene, to zbilja energičnije opovrgava takve tvrdnje. Novi program Komsomola, donesen u travnju 1934, kaže: »Nova obitelj, za procvat koje brine sovjetska država, stvara se u punoj jednakosti muškarca i žene. Za našu generaciju koja je u usponu ne postoji buržoaski brak iz računa.« (Pravda, 4. travnja 1936). To je prilično točno kad je riječ o mladim radnicima u kapitalističkim zemljama. Nasuprot tome, potpuno je drukčije u srednjim ili višim slojevima sovjetskog društva. Nove društvene grupacije automatski sebi podređuju osobne odnose. Poroci koji na tlu seksualnih odnosa rađaju novac i vlast bujaju u sovjetskoj birokraciji kao da joj je svrha u tome dostignuti zapadnu buržoaziju.

Suprotno netom iznijetim tvrdnjama u Pravdi, »brak iz računa« opet naveliko cvjeta. Sovjetska štampa to priznaje, katkad jer mora, a katkad zbog povremenih nastupa iskrenosti. Zvanje, plaća, mjesto, broj širita na rukavu postaju sve važniji jer o tom ovise cipele, krzneni kaputi, stanovi, kupaonice i — najveći san — automobil. Borba za jednu sobu sjedinjuje-razjedinjuje godišnje mnoge parove u Moskvi. Položaj roditelja dobio je iznimnu važnost. Dobro je imati punca časnika ili utjecajnog komunista a punicu u užem srodstvu s nekom visakom ličnošću. Tko će se tome začuditi? Može li biti drukčije?

Raspadanje i razjedinjavanje sovjetskih obitelji gdje je muž član Partije, aktivni član sindikata, časnik ili administrativac, zakoračio naprijed, dok je žena, pritisnuta teretom obitelji, ostala na svojoj nekadanjoj razini, jedno je od najdramatičnijih poglavlja u knjizi sovjetskog društva. Put dviju birokratskih generacija obilježen je tragedijama zaostalih i napuštenih žena. Istu pojavu primjećujemo danas i u mlade generacije. Najviše grubosti i okrutnosti naći ćemo nedvojbeno u najvišim sferama birokracije gdje je visok postotak nekulturnih skorojevića koji smatraju da im je sve dopušteno. Iz arhiva i zapisa doznat ćemo jednog dana da prave zločine koje su protiv bivših supruga i žena općenito počinili propovjednici obiteljskog morala i prisilnih »radosti materinstva«, koji su u očima pravde nepovredivi.

Ne, sovjetska žena još nije slobodna. Jednakost još daje mnogo više prednosti ženama gornjih slojeva koje žive od birokratskoga, tehničkog, pedagoškog i uopće intelektualnog rada, nego radnicima, a napose seljankama. Dok društvo nije sposobno preuzeti materijalne obveze obitelji, žena-majka može uspješno obavljati društvene funkcije samo ako raspolaže radnom snagom bijele ropkinje, dadilje, dvorkinje, kuharice i slično. Od četrdeset milijuna obitelji u SSSR-u pet posto, a možda i deset posto, osnivaju svoju dobrobit izravno ili neizravno na radu kućnog roblja. Da bismo mogli sa socijalističkog stajališta ocijeniti položaj žene, morali bismo uz ostalo znati točan broj služinčadi u SSSR-u, što bi bilo na neki način isto tako korisno kao i poznavati cjelo sovjetsko zakonodavstvo, ma kako da je napredno. Ali upravo zato statistika skriva služinčad pod imenom radnica ili »raznih zvanja«.

Položaj majke obitelji, štovane komunistkinje, koja ima kućnu pomoćnicu, telefon za obavljanje narudžbi, automobil za izlaske itd. nema ništa zajedničko s položajem radnice koja trči po trgovinama, sprema večera, vodi kući djecu iz dječjeg vrtića — ako za nju uopće ima dječjih vrtića. Nijedna socijalistička etiketa ne može skriti tu društvenu suprotnost koja nije ništa manja od one po kojoj se u svim zapadnim zemljama razlikuje buržujska gospođa od proleterske žene.

Pravoj socijalističkoj obitelji koju će društvo osloboditi teških i ponižavajućih svagdašnjih obveza neće biti potrebni ni propisi ni uredbe, a pomisao na zakon o rastavi ili pobačaju učinit će joj se isto tako čudovišan kao i prinošenje ljudskih žrtava ili postojanje javnih kuća. Oktobarsko zakonodavstvo učinilo je u tom smislu odvažan korak naprijed. Zaostalo kulturno i materijalno stanje zemlje bilo je uzrokom izbijanja nemilosrdne reakcije. Termidorsko zakonodavstvo povlači se prema buržoaskim obrascima prikrivajući uzmak lažljivim frazama o nepovredivosti »nove« obitelji. I tu se socijalistička nedosljednost skriva iza licemjernog dostojanstva.

Iskrene promatrače iznenađuje protuslovlje između postavljenih načela i žalosne zbilje, napose u pitanjima koja se tiču djeteta. Primjenjivanje najoštrijih kazni za napuštanje djece može čovjeka navesti na pomisao da je socijalističko zakonodavstvo u odnosu prema ženi puko licemjerje. Ona druga vrsta promatrača zavarava se širinom i plemenitošću namjere koja se uobličila u zakonima i administrativnim organima. Pred očiglednom bijedom kojoj su izložene majke, napuštena djeca i prostitutke, ti se optimisti tješe govoreći kako će porast materijalnih bogatstava kostur socijalističkih zakona postupice ispuniti krvlju i mesom. Teško je reći koje je od tih dvaju mišljenja neispravnije i štetnije. Samo onaj koji je slijep za povijest neće nazrijeti širinu i smjelost društvene namjere, važnost prvih faza njezina ostvarenja i širokih otvorenih mogućnosti. Ali s druge strane moramo s negodovanjem osuditi pasivni i ravnodušni optimizam onih koji zatvaraju oči pred jačanjem društvenih suprotnosti i tješe se perspektivama budućnosti, predano predlažući da se ključevi te budućnosti povjere birokraciji. Kao da jednakost muškarca i žene nije za birokraciju postala jednakost u kojoj se gaze sva prava! I kao da birokracija nije kadra nametnuti nov jaram umjesto slobode!

Povijest nam i odveć ukazuje na robovanje žene muškarcu, o robovanju obojega izrabljivaču i o naporima radnika koji su, lijući krv za oslobođenje od jarma, postizavali samo to da su im se mijenjali lanci. Povijest, najzad, i ne govori o drugom. U njoj uopće nema pozitivnih primjera o tome kako ostvariti istinsko oslobođenje djeteta, žene i muškarca. Cjelokupno povijesno iskustvo i opravdava radnikovo nepovjerenje prema povlaštenim i nekontroliranim tutorima.

Borba protiv omladine

Svaka revolucionarna partija ima isprva podršku u mladoj generaciji klase u usponu. Politička senilnost očituje se u gubitku sposobnosti pridobijanja mladeži. Stranke buržoaske demokracije, koje su odstranjene s pozornice svjetskih zbivanja, nemaju drugog izbora nego mlade prepustiti ili revoluciji ili fašizmu. Boljševizam je u legalnosti bio uvijek partija mladih radnika. Menjševici su se oslanjali na više i starije krugove radničke klase. Time su se donekle ponosili, pa su s visoka gledali na boljševike. Događaji su ih nemilosrdno opovrgli; u odlučnom trenutku omladina je povukla za sobom ne samo zrele ljude nego i starce.

Revolucionarni potres dao je novim sovjetskim generacijama silan poticaj istrgnuvši ih jednim zamahom iz konzervativnog načina života i otkrivši im veliku tajnu — najvažniju tajnu dijalektike — da ništa na zemlji nije vječito i da je društvo sastavljeno od plastične tvari. Kako je glupa teorija o nepromjenljivosti rasa u svjetlu iskustava naše epohe! SSSR je velika kladonica gdje se prekaljuje značaj desetaka narodnosti. Mistika »slavenske duše« odbačena je kao troska pri taljenju.

Ali impuls koji su dobile nove generacije nije još našao oduška u adekvatnoj povijesnoj akciji. Doduše, omladina je vrlo aktivna na ekonomskom tlu. SSSR broji sedam milijuna radnika mlađih od dvadeset i tri godine. Od toga 3,140.000 radi u industriji, 700.000 na raznim radilištima. U novim divovskim tvornicama mladi radnici tvore polovicu radne snage. U kolhozima ima danas 1,200.000 mladih komunista. Na stotine tisuća mladih komunista zaposlilo se posljednjih godina na radilištima, u rudnicima, u šumarstvu, u eksploataciji zlata na Arktiku, u Sahalinu ili na rijeci Amur gdje se podiže novi grad Komsomolsk. Nova generacija daje udarnike, elitne radnike, stahanovce, brigadire, niže upravno osoblje. Ona uči i uglavnom je marljiva. Aktivna je i u sportu, osobito u najopasnijim sportovima kao što je padobranstvo, i najratobornijima kao što je streljaštvo. Mladi poduzetna i odvažna duha uključuju se u opasne ekspedicije svake vrste.

»Većina naše omladine — rekao je nedavno poznati istraživač polarnih predjela Schmidt — voli težak rad.« To je nesumnjivo točno. Unatoč tome na svim područjima postrevolucionarna generacija još je pod tutorstvom. Stariji rukovodioci propisuju joj što i kako treba raditi. Politika, kao najviši oblik vladanja, ostaje i dalje u rukama tzv. stare garde. I premda mladeži upućuju srdačne a katkad i vrlo laskave govore, stariji ljubomorno čuvaju svoj monopol.

Engels, koji nije mogao zamisliti razvoj socijalističkog društva bez »odumiranja države«, tj. bez zamjenjivanja svih policijskih ustanova samoupravljačkim društvom proizvođača i potrošača, držao je da ta zadaća pripada mladoj generaciji »koja će rasti u novim uvjetima slobode i koja će biti kadra dokrajčiti svu onu staru anarhičnost etatizma«. Lenjin je dodao: »Svakog etatizma, uključujući etatizam demokratske republike...« Takva je po Engelsovoj i Lenjinovoj zamisli bila perspektiva socijalističkog društva: generacija koja je proizvela vlast, tj. stara garda, započinje likvidaciju države, a buduće generacije dovršavaju zadaću.

Kako je to u zbilji? U SSSR-u je 43% pučanstva rođeno nakon oktobarske revolucije. Ako kao granicu između generacija uzmemo dob od dvadeset i tri godine, iz toga proizlazi da više od 50% sovjetskog stanovništva još nije dosegnulo tu granicu. To znači da više od pola stanovništva ne poznaje drugi poredak osim sovjetskoga. Ali te mlade generacije ne formiraju se »u uvjetima slobode«, kao što je mislio Engels, nego naprotiv pod krutim jarmom vladajućeg sloja koji je, prema službenoj fikciji, proveo oktobarsku revoluciju. U tvornici, kolhozu, vojarni, na sveučilištu, u školi, u dječjem vrtiću, ako ne već i u jaslicama, glavnom se vrlinom proglašava vjernost šefu i slijepa poslušnost. Za mnoge pedagoške aforizme iz posljednjih godina čovjek bi rekao da su prepisani od Gobbelsa, kad se ne bi znalo da ih je sam Gobbels uglavnom preuzeo od Staljinovih suradnika.

Nastava i društveni život učenika i studenata duboko su zaraženi formalizmom i licemjerjem. Djeca su navikla prisustvovati mnogobrojnim sastancima gdje se guše od dosade i gdje uvijek nepromjenljivo »sudjeluju« u biranju počasnog predsjedništva, kađenju ljubljenim šefovima, konformističkim uvodima pripravljenim unaprijed u kojima se kao i kod odraslih izjavljuje jedno a misli drugo. Najneviniji učenički kružoci izazivaju oštre kaznene mjere ako ičim uznastoje u toj pustinji stvoriti neku oazu. Gapeu je ušao u »socijalističku« školu unoseći strahovite elemente demoralizacije: izdaju i doušništvo. Unatoč službenom optimizmu dalekovidniji i oštroumniji pedagozi i pisci dječjih knjiga ne uspijevaju uvijek skriti svoje užasavanje nad prisilom, licemjerjem i dosadom u kojima se guši škola.

Kako nemaju iskustva u klasnoj borbi i revoluciji, mlade bi se generacije mogle pripraviti za svjesno sudjelovanje u društvenom životu samo u okviru jedne istinske sovjetske demokracije, poučavajući iskustva prošlosti i učešći na kušnjama sadašnjosti. Individualno mišljenje i karakter ne mogu se razvijati bez kritike. Asovjetskoj omladini prikraćena je i najmanja mogućnost izmjene mišljenja, provjere u stavovima, provjeravanja i ispravljanja svoje i tuđe zablude. O svim pitanjima, uključivši i ona koja se tiču omladine, odlučuje se bez nje. Njoj je dopušteno samo provoditi zadaće i pjevati hosana. Na svaku riječ kritike birokracija odgovara lomeći vrat onome koji ju je izgovorio. Sve što je u mladih nadareno i buntovno sustavno se guši, uklanja ili fizički uništava. Time se objašnjava činjenica što iz milijuna i milijuna komsomolaca nije do danas izrasla nijedna značajna ličnost.

Netko će reći da se omladina, baveći se intenzivno tehnikom, znanostima, književnošću, sportom ili šahom, priprema za najvažnije ljudske djelatnosti. Na svim tim područjima ona se natječe sa starom nedovoljno spremnom generacijom koju već dostiže a katkada i prestiže. Ali pri svakom dodiru s politikom opeku joj prste. Preostaju joj dakle tri mogućnosti: uključiti se u birokraciju i postići karijeru; podložiti se šuteći, povući se u privredni ili znanstveni rad, odnosno zatvoriti se u uski okvir privatnog života; i treće, baciti se u ilegalnost, naučiti se boriti i prekaliti se za budućnost. Birokratska karijera otvorena je samo malom broju. Jednako je i na suprotnom polu: opoziciji pristupa vrlo mali broj mladih. Srednja skupina nevjerojatno je heterogena. U njoj se pod kompresijskim valjkom razvijaju skriveni no iznimno važni procesi koji će odigrati veliku ulogu u određivanju budućnosti SSSR-a.

Asketske tendencije koje su prevladavale u vrijeme građanskog rata potisnule su u razdoblju Nepa epikurejsko, da ne kažemo uživalačko raspoloženje duhova. Prvu petoljetku opet označava nedobrovoljni asketizam, no to vrijedi samo za mase i omladinu jer su se rukovodioci već uspjeli učvrstiti na položajima koji su im osigurali osobnu dobrobit. Drugu petoljetku obilježava izrazita i živa reakcija na asketizam, želja za osobnom dobiti zahvaća cijelo stanovništvo, a napose omladinu. Poznato je da se onaj mali broj omladinaca kojem uspije odskočiti od masa može uključiti u vodeće krugove. S druge strane, birokracija odabire svoje službenike i karijeriste.

»Sovjetskoj omladini nepoznata je želja za bogaćenjem, malograđanska škrtost i niski egoizam«, vjeravao je glavni referent na kongresu Komunističke omladine održanom u travnju 1936. Te riječi zvuče lažno kad je parola dana »udobnost i lijep život« i kad se prihvaćaju metode rada po komadu, nagrade i odlikovanja. Socijalizam nema asketski značaj i duboko je oprečan kršćanskom asketizmu kao i svakoj drugoj religiji po tome sto je vezan za ovaj svijet i samo za ovaj svijet. Ali on ima svoju hijerarhiju zemaljskih vrednota. Za socijalizam ljudska ličnost ne počinje brigom za udoban život nego ondje gdje te brige nestaju. Samo, nijedna generacija ne može skočiti preko vlastite glave. Cijeli stahanovski pokret temelji se zasad na »niskom egoizmu«. Njegovo jedino mjerilo — broj kravata i hlača zarađenih radom — dokaz je prave »malograđanske škrtosti«. Slažem se da je ta faza povijesna nužda, ali ako je tako, onda je treba vidjeti onakvu kakva jest. Ponovno uvođenje trgovačkih odnosa nesumnjivo otvara mogućnost za vidljivo poboljšanje osobnog blagostanja. To što sovjetski mladići većinom žele postati inženjeri, nije zato što im izgradnja socijalizma leži toliko na srcu nego prije zato što su inženjeri općenito puno bolje plaćeni od nastavnika ili liječnika. Kad se takva stremljenja pojave u atmosferi duhovnog ugnjetavanja i ideološke reakcije, dok istodobno rukovodioci svjesno popuštaju uzde karijerističkim porivima, tada se formacija »socijalističke kulture« svodi na izrazito antidruštveni, egoistični odgoj.

Međutim, kad bismo htjeli prikazati da se sovjetska mladež isključivo ili u prvom redu povodi za osobnim interesom, teško bismo je oklevetali. Ne, ona je gotovo sva plemenita, intuitivna, poduzetna. Karijerizam ju je obojio samo površiniski. U njezinim dubinama žive različita stremljenja koja su često još neuobličena, ali se ipak u njima nazire iskonski heroizam koji traži svoj cilj. Novo sovjetsko rodoljublje djelimice se hrani tim tendencijama. Ono je nesumnjivo vrlo duboko, iskreno i dinamično. Ali i tu se zapaža opća boljetica: nesporazum između starih i mladih. Zdrava pluća teško podnose licemjernu atmosferu nerazdvojnu od termidora, tj. od reakcije koja se zasad još mora zaogrtati plaštom revolucije. Očevidna suprotnost između socijalističkih plakata i žive zbilje duboko podgriza povjerenje u službene kanone. Mnogi mladi ljudi zauzimaju prema politici prezriv stav, a u ponašanju hine grubost, pa Čak i raspuštenost. U mnogim slučajevima, ako ne i pretežno, ravnodušnost i cinizam samo su početni izraz nezadovoljstva i potiskivane želje za životom po        vlastitoj mjeri. Isključivanje iz Komsomola i Partije, hapšenja i progonstva stotina tisuća mladih »bjelogardijaca« i »oportunista« s jedne strane, a boljševika-lenjinista s druge, dokaz su da izvori svjesne političke opozicije, bilo desne ili lijeve, nisu presahnuli. Naprotiv, tijekom posljednjih nekoliko godina prošikljali su obnovljenom snagom. Oni nestrpljiviji, najžešći i najneobuzdaniji, pogođeni u svojim osjećajima i interesima, okreću se terorizmu. Takvo je otprilike danas političko stanje i raspoloženje u sovjetskoj mladeži.

Povijest individualnog terorizma u SSSR-u obilježava sve etape razvoja zemlje. U počecima sovjetske vlasti bijeli i socijal-revolucionari organiziraju terorističke atentate u atmosferi građanskog rata. Kad su nekadašnje posjedničke klase izgubile svaku nadu u obnovu, terorizam prestaje. Atentati kulaka, koji su potrajali sve donedavna, imali su lokalni karakter i bili su jedno od pomoćnih sredstava u gerili protiv poretka. Najnoviji terorizam ne oslanja se ni na bivše vladajuće klase ni na imućne seljake. Teroristi današnje generacije dolaze isključivo iz sovjetske omladine, iz Komsomola i Partije, a često se regrutiraju i među sinovima rukovodilaca. Iako je potpuno nesposoban riješiti probleme na koje se obara, individualni terorizam ima veliko simptomatično značenje po tome što izražava ovu oštrinu antagonizma između birokracije i širokih narodnih masa, napose mladeži.

Opijenost ekonomijom, padobranstvo, polarne ekspedicije, demonstrativna ravnodušnost, »romantizam huliganstva«, teroristički mentalitet i povremena teroristička djela — sve to pripravlja provalu nezadovoljstva mladih protiv nepodnošljivog tutorstva starih. Rat bi dakako mogao poslužiti kao sigurnosni ventil za nagomilane pare tog nezadovoljstva. No, ne zadugo. Omladina bi se u tom slučaju brzo prekalila u borce i stekla ugled koji joj danas nedostaje. Istodobno bi autoritet većine starih pretrpio težak udarac. U najboljem slučaju rat bi za birokraciju značio samo odgodu plaćanja, a nakon svršetka neprijateljstava politički bi se sukob još jače zaoštrio.

Bilo bi dakako jednostrano svoditi cjelokupni problem SSSR-a na problem generacija. Birokracija ima i među starima priličan broj protivnika, otvorenih i prikrivenih, baš kao što među mladima ima na stotine tisuća nepopravljivih birokrata. No, napad na rukovodeće krugove, bez obzira dolazi li s lijeve ili desne strane, crpst će glavne snage iz potisnute i nezadovoljne omladine lišene političkih prava. Birokracija je toga potpuno svjesna. Ona ima izvanredno razvijeno čulo za sve što je ugrožava i nastoji na vrijeme osigurati svoj položaj. A glavne opkope i najčvršće betonske platforme podiže upravo protiv mladih.

Već smo spomenuli X kongres Komunističke omladine koji je održan u travnju 1936. u Kremlju. Nitko, dakako, nije pokušao objasniti zašto kongres omladine, suprotno statutu, nije održan punih pet godina. Nasuprot tome, odmah se pokazalo da se taj Kongres, brižljivo odabran i filtriran, sastao zato da politički izvlasti omladinu; prema novom statutu Komsomol — komunistička omladina — gubi čak formalno svako pravo sudjelovanja u društvenom životu. Jedino može djelovati u naobrazbi i odgoju. Generalni sekretar Komunističke omladine izjavio je po naređenju svojih pretpostavljenih: »Vrijeme je da prestanemo brbljati o financijskom i industrijskom planu, o snižavanju cijene koštanja, o usklađivanju prihoda i rashoda, o sjetvi i ostalim vladinim zadaćama, kao da mi o tome odlučujemo!« Te riječi mogla bi ponoviti cijela zemlja: »kao da mi o tome odlučujemo!« Ta drska zapovijed »da se prestane brbljati«, koja čak ni u tom vrlo poslušnom Kongresu nije izazvala nikakvo oduševljenje, uistinu je nevjerojatna, to više što prema sovjetskom zakonu političku punoljetnost i pravo glasa stječu mladi oba spola s osamnaest godina, dok je prema bivšem statutu starosna granica u organizaciji Komunističke omladine iznosila dvadeset i tri godine. Usput ćemo napomenuti da je trećina članstva prešla tu granicu. Kongres je izglasao dvije reforme: ozakonio je sudjelovanje starijih u Komsomolu, čime se povećava broj komsomolaca-birača, i lišio je organizaciju ne samo prava miješanja u opću politiku (o čemu nije moglo biti ni govora) nego i prava ulaženja u tekuća privredna pitanja. Pomicanje starosne granice objašnjava se činjenicom što automatski prijelaz iz Komsomola u Partiju postaje sve teži. Ukidanje ne samo posljednjih političkih prava nego i samog privida prava, posljedica je nastojanja da se komunistička omladina potpuno i definitivno podvrgne pročišćenoj Partiji. Obje te mjere, koje očevidno protuslove jedna drugoj, imaju isti uzrok. To je strah što ga mladež ulijeva birokraciji.

Provodeći prema vlastitim riječima zadaće koje im je povjerio Staljin— ta su upozorenja već unaprijed osudila svaku diskusiju — referenti su na Kongresu objasnili cilj reforme začudnom iskrenošću: »Nama ne treba druge partije.« To je bilo otvoreno priznanje da bi Komsomol, ako ne bude konačno ukroćen, mogao zaprijetiti prerastanjem u drugu partiju. I kao da je htio odrediti moguće tendencije te virtuelne partije, referent je dodao ovo upozorenje: »Trocki je svojedobno nastojao zavesti mladež, s kojom je demagoški koketirao, antilenjinističkom i antiboljševičkom idejom o neizbježivoj nužnosti druge partije.« Itd. Referentova aluzija sadrži anakronizam: u zbilji, Trocki je u vrijeme o kojem je riječ upozoravao na prekid s omladinom koji će nužno uzrokovati režimska birokracija, što bi lako moglo postati uzrokom stvaranja druge partije. No to nije važno; događaji su potvrdili točnost te opomene i načinili od nje program. Izrođena Partija privlačna je danas samo za karijeriste. Poštenim mladićima i djevojkama koji umiju misliti mora se duboko gaditi bizantinska puzavost, lažna retorika koja prikriva povlastice i samovolju, hvalisavost osrednjih birokrata naviklih kaditi jedni drugima i svi oni maršali koji nisu uspjeli skinuti nijednu zvijezdu s neba, ali su ih zato mnoštvo prašili na šavove svoje uniforme. Nije dakle više riječ o prijetnji druge partije prije dvanaest ili trinaest godina, nego o nužnosti stvaranja druge partije kao jedine snage koja će biti kadra nastaviti oktobarsku revoluciju. Izmjena statuta Komunističke omladine neće ni uz pomoć pojačanih policijskih mjera zapriječiti mladeži da stekne muževnu snagu za sukob s birokracijom.

Kojim će se pravcem usmjeriti omladina u slučaju političkog previranja? Pod koju će se zastavu svrstati? Na ta pitanja nitko zasad ne može dati siguran odgovor a najmanje omladina. U njezinoj svijesti sukobljavaju se protuslovne tendencije. Njezine će se mase izjasniti pod pritiskom povijesnih zbivanja svjetskog značenja, kao što su rat, novi uspjesi fašizma ili, obrnuto, pobjeda proleterske revolucije na Zapadu. Birokracija će se osvjedočiti kako je ta obespravljena omladina u povijesti najsnažniji eksplozivni čimbenik.

Ruska autokracija, progovarajući na usta mladog cara Nikolaja II, ovako je 1894. odgovorila članovima zemstva koji su bojažljivo izrazili želju za sudjelovanjem u političkom životu: »To su ludi snovi!« To su važne riječi. 1936. još neuobličenim težnjama mlade sovjetske generacije birokracija odgovara brutalnom naredbom da prestane brbljati! I te će riječi uči u povijest. Staljinov režim platit će za njih jednako skupo kao što je platio režim na čelu kojeg se nalazio Nikolaj II.

Nacija i kultura

Osiguravši pobjedu oktobarske revolucije, nacionalna politika boljševizma pomogla je SSSR-u da se održi unatoč unutarnjim centrifugalnim snagama i neprijateljstvu susjednih zemalja. Birokratsko izrođavanje države u mnogome je onemogućilo tu politiku. Lenjin se spremao prvi put napasti Staljina na XII kongresu Partije, u proljeću 1923, upravo na problemu nacionalnog pitanja. No rad na tome morao je napustiti prije održanja Kongresa. Dokumenti koje je tada pripremao još su na tezulji cenzure.)

Kulturne potrebe nacija probuđenih revolucijom zahtijevaju najvišu autonomiju. Ali privreda se može uspješno razvijati samo ako se svi dijelovi Saveza podrede globalnom centraliziranom planu. Međutim, kultura i privreda nisu odijeljene nepropusnim ogradama. Stoga se događa da težnje za kulturnom autonomijom i tendencije prema ekonomskoj centralizaciji dolaze u sukob. No, između njih ipak ne postoji nepomirljiva suprotnost. Mi doduše nemamo gotove formule za rješavanje tog pitanja, niti je možemo imati, ali zato postoji elastična volja zainteresiranih masa. Samo njihovo zbiljsko sudjelovanje u svagdašnjem odlučivanju o vlastitoj sudbini može u svakoj pojedinoj etapi povući granicu između opravdanih zahtjeva ekonomske centralizacije i zahtjeva nacionalnih kultura. Sva nesreća dolazi otuda što volju stanovništva SSSR-a, koju utjelovljuju njezini razni nacionalni elementi, birokracija u cijelosti krivotvori jer pristupa ekonomiji i kulturi isključivo sa stajališta posebnih interesa vladajućeg sloja i olakšavanja posla vladi.

Nesumnjivo je doduše da birokracija na jednom i drugom polju ulaže napore koji su u stanovitu smislu napredni, premda se to provodi uz cijenu ogromnih općih izdataka. To se prije svega tiče zaostalih nacionalnosti u SSSR-u koje nužno moraju proći kroz dulje ili kraće razdoblje usvajanja, oponašanja, prilagođavanja. Birokracija gradi most prema osnovnim dobrobitima buržoaske i djelomično predburžoaske kulture. Prema nekim regijama i narodnostima režim ostvaruje jednako povijesno djelo kako su ga Petar I i njegovi suradnici proveli u nekadašnjoj Moskoviji, ali puno temeljitije i brže.

Nastava u sovjetskim školama provodi se danas na najmanje osamdeset jezika. Za većinu tih govora trebalo je stvoriti alfabet ili zamijeniti odveć aristokratske azijske alfabete latiniziranim alfabetima koji su pristupačniji masama. Novine izlaze na isto toliko jezika, upoznavajući nomadske pastire i zaostale poljoprivrednike s osnovama kulture. U zabačenim krajevima, koji su u vrijeme carstva bili potpuno zapušteni, niču industrije. Traktor ruši stare običaje koji još graniče s plemenskim. Zajedno s pismom prodiru medicina i agronomija. Danas je još teško ocijeniti taj rast novih slojeva čovječanstva. Marx je s pravom govorio da je revolucija lokomotiva povijesti.

Ali ni najsnažnije lokomotive ne mogu stvarati čudesa; one ne mijenjaju zakone prostora nego samo ubrzavaju kretanje. Već sama potreba da se deseci milijuna ljudi upoznaju s alfabetom, novinama i osnovnim pravilima higijene, pokazuje koliki još put treba prevaliti prije nego se ozbiljno postavi pitanje nove socijalističke kulture. Novine, na primjer, objavljuju kako Urati iz zapadnog Sibira, koji se dosad nisu znali prati, imaju danas »u mnogim selima kupališta kamo dolaze ljudi iz cijele bliže okolice«. Taj primjer elementarnog napretka pokazuje kolika je razina mnogih drugih tečevina i to ne samo u dalekim i zaostalim krajevima. Kad šef vlade, da bi dokazao tvrdnju o porastu kulture, kaže kako u kolhozima raste potražnja »željeznih kreveta, satova, pletene robe, vunenih džempera i bicikala«, to samo znači da se imućni seljaci počinju služiti industrijskim proizvodima koji su već odavno ušli u svagdašnji život seljaka na Zapadu. Štampa svakodnevno ponavlja propovijedi o »civiliziranoj socijalističkoj trgovini«. Riječ je naime o nastojanju da se državnim trgovinama dade nov, uređeniji i privlačniji izgled, da ih se opremi i opskrbi dovoljnim asortimanom proizvoda, da se ne pušta jabuke sagnjeti, da se zajedno s čarapama prodaje i konac za krpanje, da se prodavače navikne na pažljivo i pristojno ponašanje prema kupcima, ukratko da se postigne stupanj koji je u kapitalističkoj trgovini odavno uobičajena stvar. No od tog cilja, u kojem uostalom nema ni zrnca socijalizma, još smo prilično daleko.

Ako za trenutak ostavimo po strani zakone i ustanove i promotrimo bez zavaravanja svagdašnji život velike mase stanovništva, morat ćemo zaključiti kako nasljeđe apsolutističke i kapitalističke Rusije u načinu života izrazito prevladava nad klicama socijalizma. To na najuvjerljiviji način pokazuje samo stanovništvo koje pri svakom i najmanjem poboljšanju željno posiže za gotovim uzorcima Zapada. Mladi sovjetski službenici, a često i mladi radnici, nastoje u ponašanju i odijevanju oponašati američke inženjere i tehničare koje susreću u tvornici. Službenice i radnice gutaju očima strane turistice da bi se obukle po uzoru na njih i da bi ih oponašale u vladanju. Ona kojoj to pođe za rukom, postaje uzor za kojim se povode ostale. Umjesto nekadašnjih papirića za kovrčanje kose, one najbolje plaćene idu na trajnu ondulaciju. Mladi rado uče »modeme plesove«. U određenom smislu to je napredak. Ali on zasad ne odražava nadmoć socijalizma nad kapitalizmom nego naprotiv prevagu buržoaske kulture nad patrijarhalnom, nadmoć grada nad selom, centra nad provincijom, Zapada nad Istokom.

Povlašteni sovjetski krugovi oponašaju one iz najviših kapitalističkih sfera, a nepovredivi suci za ta pitanja postaju diplomati, direktori trustova i inženjeri koji često borave u Europi i Americi. Sovjetska satira o tome ne kaže ni slovca jer je strogo zabranjeno dirnuti u »gornjih deset tisuća«. Ipak moramo sa stanovitom gorčinom primijetiti kako visoki sovjetski predstavnici nisu u inozemstvu usvojili vlastiti stil ili barem pokazati nešto osobniji način u ponašanju i odijevanju. Nisu imali dovoljno unutarnje čvrstine da odbace ustaljene oblike i drže se na odstojanju. Osim rijetkih iznimaka svi teže za tim da se što manje razlikuju od najsavršenijih buržoaskih snobova. Ukratko, većina se njih ne osjećaju kao predstavnici novog svijeta nego kao skorojevići, pa se tako i ponašaju.

Kazati da SSSR sada provodi u djelo kulturne zasade koje su razvijene zemlje već odavno ostvarile na osnovama kapitalizma bilo bi, unatoč svemu što smo iznijeli, samo upola istinito. Novi društveni oblici nisu nipošto nedjelotvorni. Oni ne samo što zaostaloj zemlji otvaraju mogućnost dosizanja stupnja razvijenih zemalja nego joj omogućavaju da to ostvari mnogo brže nego što je uspjelo Zapadu. Ključ te zagonetke nije teško naći: pioniri buržoazije morali su svoju tehniku najprije pronaći pa tek onda naučiti je primjenjivati u privredi i kulturi. SSSR naprotiv nalazi gotove suvremene tehnike i zahvaljujući podruštvljenju proizvodnih sredstava ne primjenjuje ih djelomično i postupice nego odjedanput na širokom planu.

Vojni šefovi često su u prošlosti isticali civilizatorsku ulogu vojske, napose u odnosu prema seljacima. Ne zatvarajući oči pred specifičnošću civilizacije koju je širio buržoaski militarizam, ipak ne možemo opovrći činjenicu da su narodne mase usvojile mnoge navike korisne za napredak upravo s pomoću vojske. Nije slučajno što su vojnici i potčasnici bili na čelu pobunjenika u svim revolucionarnim pokretima, a osobito u seljačkima. Sovjetski poredak može djelovati na narodne mase ne samo s pomoću vojske nego i svih državnih organa, Partije, Komsomola i sindikata spojenih s državom. Usvajanje gotovih tečevina tehnike, higijene, umjetnosti, sporta u mnogo kraćem vremenu nego što je bilo potrebno za izrađivanje tih tečevina u njihovoj domovini, omogućavaju etatistički vlasnički oblici, politička diktatura i plansko upravljanje.

Da je oktobarska revolucija kao jedini rezultat donijela te ubrzane promjene, već bi je to dostatno opravdalo s povijesnog stajališta jer se buržoaski poredak u opadanju pokazao u posljednjih četvrt stoljeća nesposobnim da ubrza napredak u bilo kojoj zaostaloj zemlji, u bilo kojem dijelu svijeta. Ruski proleterijat proveo je revoluciju rukovodeći se mnogo višim ciljevima. Ma kako težak bio politički jaram koji ga danas tlači, njegovi najbolji elementi nisu se odrekli komunističkog programa ni velikih nada kojima se on nadahnjuje. Birokracija je prisiljena prilagođavati se proleterijatu u usmjerivanju svoje politike, a još više u tumačenju te politike. Zato se svaki korak naprijed, bilo u privredi ili u načinu života bez obzira na njegovo točno povijesno tumačenje ili zbiljsko značenje za život masa, službeno proglašava za još neviđenu pobjedu, za besprimjernu tečevinu »socijalističke kulture«. Naviknuti milijune ljudi, koji još jučer nisu poznavali najosnovnije zahtjeve higijene, na upotrebu četkice za zube i toaletnog sapuna, nesumnjivo je veliko civilizatorsko djelo. Ali ni sapun, ni četkica za zube, pa ni parfemi koje traže »naše žene«, ne tvore socijalističku kulturu, osobito kad su ti siromašni atributi civilzacije dostupni samo petnaestini stanovništva.

»Preobražaj čovjeka« o kojem se često govori u sovjetskoj štampi ostvaruje se doista punim tempom. Koliko je taj preobražaj socijalistički? Ruski narod nije u svojoj prošlosti imao ni velikih vjerskih reforma kao Nijemci, ni velikih građanskih revolucija kao Francuzi. U tim dvjema talionicama, ako ne uzmemo u obzir revoluciju-reformu britanskih otočana u 17. stoljeću, oblikovala se buržoaska individualnost, a to je jedna od najvažnijih mijenja u razvoju ljudske individualnosti uopće. Ruske revolucije od 1905. i 1917. nužno su obilježje buđenjem individualnosti u masama i njezinom afirmacijom u primitivnoj sredini. Te su dvije revolucije ubrzano i u nešto užim razmjerima ostvarivale odgojno djelo buržoaskih reforma i revolucija na Zapadu. Ali mnogo prije nego što je ta zadaća bila završena, barem u glavnim crtama, ruska revolucija rođena u sumraku kapitalizma, bila je zbog klasne borbe usmjerena na socijalistički kolosijek. Protuslovlja u kulturi samo su odraz društvenih i ekonomskih suprotnosti koje proizlaze iz tog sukoba. Zbog toga buđenje individualnosti nužno poprima više-manje malograđanski značaj u ekonomiji, obitelji i poeziji. Birokracija je postala oličenje krajnjeg katkad i neobuzdanog individualizma. Dopuštajući i potičući ekonomski individualizam (rad po komadu, sitna privatna gospodarstva, nagrade i odlikovanja), s druge strane nemilosrdno guši sve napredne manifestacije individualizma na tlu duhovne kulture (kritički pogledi, stvaranje osobnog mišljenja individualno dostojanstvo).

Što je viši stupanj nacionalne skupine, što je njezino kulturno stvaralaštvo više, to su joj važniji problemi društva i ljudske ličnosti, to su joj mučnija i nepodnošljivija kliješta birokracije. O izvornosti nacionalnih kultura ne može biti ni govora sve dok jedan dirigentski štapić — ili ,točnije rečeno jedna policijska palica — prisvaja pravo upravljati intelektualnim funkcijama svih naroda u Savezu. Ukrajinske, bjeloruske, gruzijske, turkestanske novine (i knjige) samo prevode na svoje jezike birokratske imperative. Moskovska štampa objavljuje svakog dana ruske prijevode hvalospjeva koje pjesnici, nacionalni laureati, posvećuju šefovima. Sve su to uglavnom bijedna stihotvorstva koja se međusobno razlikuju samo po stupnju servilnosti i beznačajnosti.

Velikoruska kultura, koja pod tim stražarskim režimom trpi koliko i sve druge, živi uglavnom na račun stare generacije koja je sazrela prije revolucije. Talenti mladih kao da su zdrobljeni pod kamenom pločom. Nije dakle posrijedi ugnjetavanje jedne narodnosti od strane druge u doslovnom smislu riječi, nego ugnjetavanje svih narodnih kultura, počevši od velikoruske, od strane centraliziranoga policijskog aparata. Ipak ne smijemo zapostaviti činjenicu da 90% novina u SSSR-u izlazi na ruskom jeziku. Premda je taj postotak u očiglednoj suprotnosti s brojčanim omjerom Rusa u cjelokupnom stanovništvu, on možda više odražava utjecaj ruske civilizacije i njezinu posredničku ulogu između nerazvijenih naroda na Istoku. No, ne bi li ipak u tom nerazmjerno velikom udjelu Rusa u izdavačkoj djelatnosti (i ne samo tu, razumije se) trebalo gledati zbiljsku i jako važnu nacionalnu povlaštenost dobivenu na uštrb ostalih narodnosti? To je čak vrlo moguće. Ali na to krajnje ozbiljno pitanje ne može se odgovoriti tako odlučno kao što bismo željeli, jer o njemu zapravo više odlučuje neprizivni sud birokracije nego suradnja, natjecanje i uzajamno oplođivanje kultura. A kako je Kremlj sjedište vlasti, kako se periferija mora povoditi za središtem, to centralna birokracija nužno poprima rusifikatorski stav milostivo udjeljujući ostalim narodnostima jedino sigurno pravo da na svojim jezicima pjevaju hvale vrhovnom sucu.

Službena doktrina kulture mijenja se s privrednim krivudanjima i administrativnim razlozima. Ali u svim svojim oblicima ona zadržava kategorički karakter. Teorija o »proleterskoj kulturi«, koja je do tog vremena bila potisnuta u drugi plan, dobiva službenu potvrdu istodobno kad i teorija o socijalizmu samo u jednoj zemlji. Njezini su protivnici zastupali mišljenje da je diktatura proletarijata prijelaznog značaja, da proletarijat, za razliku od buržoazije, ne namjerava protegnuti »svoju vladavinu na duga povijesna razdoblja, da se zadaća sadašnje generacije nove vladajuće klase sastoji, u prvom redu, u usvajanju svega što je vrijedno u buržoaskoj kulturi, dalje da će proletarijat, što dulje ostane proletarijatom, drugim riječima što dulje bude nosio tragove dojučerašnjeg robovanja, biti to nesposobniji prevladati naslijeđe prošlosti, i konačno da će se mogućnosti za novo stvarateljstvo postepeno i istinski otvarati kako proletarijat bude urastao u socijalističko društvo. To znači da buržoasku kulturu treba naslijediti socijalistička, a ne nikakva proleterska kultura.

Polemizirajući s teoretičarima proleterske umjetnosti, koja je laboratorijski proizvod, pisac ovih redaka napisao je: »Kultura se hrani sokovima ekonomije. Da bi mogla rasti, postati složenom aistančanom, potrebni su materijalni viškovi.« Ni najsretnije rješenje ekonomskih pitanja »ne bi samo po sebi značilo potpunu pobjedu socijalizma kao novog povijesnog načela«. Samo napredovanje znanstvene misli na narodnim osnovama i polet nove umjetnosti dokazali bi da je zrno proklijalo i da je biljka procvjetala. U tom smislu »razvoj umjetnosti probni je kamen živonosti i značenja jednog razdoblja«. To stajalište koje je još dan prije bilo prihvaćeno, neočekivano se u jednom službenom tekstu proglašava kao »kapitulansko«, diktirano »nevjerovanjem« u stvaralačke sposobnosti proletarijata. S tim je započelo staljinsko-buharinsko razdoblje. Buharin je već duže vremena istupao kao poklisar proleterske kulture. Staljin na to nikad nije ni mislio. No obojica su javno zastupala mišljenje da će se u socijalizam ići »kornjačinim korakom« i da će proletarijatu za stvaranje vlastite kulture trebati nekoliko desetljeća. Što se tiče značaja te kulture, poimanja naših teoretičara bila su smušena i neambiciozna.

Burne godine prvog petogodišnjeg plana srušile su perspektivu kornjačina koraka. Već 1931, kad je stajao na pragu veliki glad, zemlja je »ušla u socijalizam«. Prije nego što su službeno favorizirani pisci i umjetnici uspjeli stvoriti proletersku umjetnost ili barem prva važnija djela te umjetnosti, vlada je objavila da je proletarijat urastao u besklasno društvo. Nije preostalo ništa drugo nego se pomiriti s činjenicom da proletarijatu za stvaranje vlastite kulture nedostaje prijeko potreban čimbenik: vrijeme. Dojučerašnja koncepcija odmah je pala u zaborav, a na dnevnom redu našla se »socijalistička kultura«. Sadržaj te kulture već nam je poznat.

Duhovnom stvarateljstvu potrebna je sloboda. Komunistička ideja prema kojoj prirodu treba podvrgnuti tehnici a tehniku planu, kako bismo prisilili materiju da daje čovjeku ne samo sve što mu je potrebno nego i puno više, teži mnogo višem cilju: konačnom oslobođenju stvarateljske sposobnosti čovjeka od svih spona, od ponizujućih ovisnosti i krutih prisila. Osobni odnosi, znanost i umjetnost ne smiju biti podložni nikakvu nametnutom planu ni sputavati bilo kakvom prisilom. Koliko će duhovno stvarateljstvo biti kolektivno ili individualno? To će potpuno ovisiti o stvarateljima.

Druga stvar: prijelazni sistem. Diktatura ne odražava buduću kulturu nego barbarstvo prošlosti i nužno nameće kruta ograničenja u svim djelatnostima, razumijevajući i duhovnu. Program revolucije već je od početka u tome vidio samo privremeno zlo i predviđao da se postepeno, kako se bude učvršćivao novi poredak, uklanjaju sva ograničenja slobode. U teškim godinama građanskog rata vođe revolucije bili su i te kako svjesni činjenice da vlada, upravljajući se političikim razlozima, može ograničiti stvarateljsku slobodu, ali da nipošto ne može svojatati pravo naređivanja u znanstvenoj, književnoj i umjetničkoj sferi. Lenjin, kome je ukus bio prilično »konzervativan«, odnosio se prema umjetnosti krajnje oprezno, ističući na svakom koraku svoju nemjerodavnost. Postupci narodnog komesara za narodnu prosvjetu, Lunačarskog, koji je zagovarao razne modernističke oblike, često su zabrinjavali Lenjina, no on se ograničavao na ironične primjedbe u privatnim razgovorima ne pomišijajući da od svojih književnih sklonosti načini zakon. 1924, na pragu nove faze, pisac ove knjige ovako je formulirao stav države prema stremljenjima u umjetnosti: »Stavljajući iznad svega kriterij: za revoluciju ili protiv nje, pustiti im na njihovu području potpunu slobodu.«

Dok je imala oslon masa i dok je pred njom stajala perspektiva sovjetske revolucije, diktatura se nije bojala eksperimentiranja, traženja i borbe škola jer je bila svjesna da se nova faza kulture može pripraviti samo na taj način. Sve strune narodnog diva još su podrhtavale. Prvi put nakon tisuću godina on je glasno mislio. Najbolje mlade snage umjetnosti bile su do srži prožete novim duhom. U tim prvim godinama, ispunjenim nadom i odvažnošću, stvoreni su najvredniji uzori socijalističkog zakonodavstva, a također i najbolja djela revolucionarne književnosti. U to doba nastali su i najbolji sovjetski filmovi koji su unatoč oskudnim tehničkim sredstvima iznenadili svijet svježinom i snagom realizma.

U borbi protiv opozicije, što se vodila u Partiji, književne škole bile su jedna za drugom ugušivane. Ali nije samo književno stvarateljstvo bilo duboko pogođeno. Pustošenje se proširilo na tlo ideologije. Današnji rukovodioci smatraju svojim neposrednim pravom provoditi političku kontrolu nad duhovnim životom i istodobno upravljati njegovim razvojem. Njihova neopoziva komanda provodi se na istovjetan način u koncentracionim logorima, u agronomiji i u glazbi. Centralno glasilo Partije objavljuje nepotpisane članke koji se puno ne razlikuju od naredaba vojnih šefova, a koji ipak određuju zakone arhitekture, književnosti, dramaturgije, baleta, da ne govorimo o filozofiji, prirodnim znanostima i povijesti.

Birokracija se upravo bolesno boji svega što joj ne služi i što ne razumije. Kad traži da se prirodne znanosti povežu s proizvodnjom, tada je to donekle opravdano, ali kad naređuje istraživači ma da se ograniče isključivo na neposredne ciljeve, tada ozbiljno ugrožava najživotnije izvore stvarateljstva, uključivši i praktična otkrića do kojih se često dolazi nepredviđenim putovima. Poučeni bolnim iskustvima, prirodoslovci, matematičari, filozofi i teoretičari vojnog umijeća izbjegavaju široka poopćavanja zbog straha da im se neki »crveni profesor«, koji je najčešće neuki karijerist, ne suprotstavi mašući Lenjinovim ili Staljinovim citatom. Braniti u takvu slučaju znanstveno mišljenje i dostojanstvo znači neizbježivo navući na sebe tešku kaznu.

Najgore se postupa s društvenim znanostima. Glavna je briga ekonomista, povjesnika pa čak i statističara — novinare ne treba osobito ni isticati — da ni zaobilaznim putem ne dođu u suprotnost s postavkama službene politike. O sovjetskoj ekonomiji, unutarnjoj i vanjskoj politici može se govoriti samo tako da se pisac sa svih strana ograniči otrcalim frazama uzetih iz šefovih govora i da dokaže kako se sve odvija onako kako je bilo predviđeno, ako ne i bolje. Konformizam sigurno oslobađa autore svih zemaljskih briga, ali zato donosi sa sobom tešku i neizbježivu kaznu: jalovost.

Premda je u SSSR-u marksizam formalno službena doktrina, u posljednjih dvanaest godina nije objavljeno nijedno marksističko djelo — iz područja ekonomije, sociologije, povijesti, filozofije — koje bi bilo vrijedno pažnje ili prevoditeljskog napora. Marksistička izdanja ne izlaze iz okvira skolastičke kompilacije jednoliko ponavljajući stare prihvaćene ideje i služeći se uvijek jednakim navodima prema prigodi i potrebama trenutka. Tiskane u milijunskoj nakladi, skalupljene od laži, laskanja i sličnih sastojaka, knjige i brošure, koje nikom živom nisu potrebne, raspačavaju se o brizi i trošku države. Marksisti koji bi mogli reći nešto korisno i samosvojno nalaze se u zatvoru ili moraju šutjeti, u trenutku kad razvoj društvenih oblika postavlja silna i goruća pitanja!

Poštenje bez kojeg nema teoretskog rada gazi se neštedimice. Bilješke i tumačenja kojima popraćuju Lenjinova djela kod svakog novog izdanja iz temelja se mijenjaju prema osobnim interesima vladina vrhovnog štaba, veličajući »šefove«, blateći njihove protivnike i uklanjajući nezgodne tragove... Isto se događa s udžbenicima povijesti Partije, i revolucije. Činjenice se patvore, dokumenti prešućuju ili izmišljaju, reputacije fabriciraju ili uništavaju. Dostatno je usporediti uzastopna izdanja jednog djela tijekom dvanaest proteklih godina da se vidi koliko se izrodila misao i savjest rukovodilaca.

Totalitarni režim jednako je poguban i za književnost. Borbu struja i škola zamijenilo je tumačenje volje šefova. Sve grupacije nalaze se prisilno u jednoj jedinoj organizaciji koja je nešto poput koncentracionog logora za lijepu književnost. Osrednje no dobronamjerne pisce kao što su Gladkov i Serafimovič proglašavaju klasicima. Nadareni pisci koji se ne mogu prisiljavati koliko je to poželjno, izloženi su hajkama nesavjesnih mentora oboružanih citatima. Veliki se umjetnici ubijaju, drugi opet traže predmet svog stvarateljstva u dalekoj prošlosti ili šute. Poštene knjige koje nose pečat nadarenosti pojavljuju se kad pukim slučajem izbjegnu cenzuri. Mogli bismo ih donekle smatrati krijumčarenom robom.

Život sovjetske umjetnosti pravi je martirij. Nakon direktivnog članka u Pravdi protiv formalizma — pisce, slikare, redatelje, pa čak i operne pjevačice zahvatila je prava pošast pokajanja. Svi se natječu u priznavanju jučerašnjih grijeha, oprezno se uzdržavajući da preciziraju što je to formalizam. Vlasti su na koncu morale novom direktivom zaustaviti tu bujicu kajanja. Književni sudovi revidiraju se od danas do sutra, udžbenici se mijenjaju, ulice dobivaju nove nazive, podižu se spomenici jer se Staljin na primjer pohvalno izrazio o Majakovskom. Dojam koji neka opera izazove kod visokodostojanstvenika postaje direktiva za skladatelje. Sekretar Komunističke omladine izjavljuje na jednoj konferenciji pisaca kako su »upute druga Staljina zakon za sve«. Svi mu plješću, iako se neki crvene od stida. Da bi književnosti zadali posljednju, najtežu uvredu, proglašavaju Staljina, koji nije kadar sročiti suvislu rečenicu na ruskom, jednim od klasika stila. Taj bizantizam, ta vladavina policije ima nešto duboko tragično unatoč mnogim lakrdijaškim stranama.

Prema Službenoj formuli kultura mora biti socijalistička po sadržaju a nacionalna po obliku. Međutim, sadržaj socijalističke kulture može biti predmetom više ili manje uspješnih pretpostavaka. Nitko ne može presaditi tu kulturu na nedostatnu ekonomsku osnovu. Umjetnost mnogo rjeđe anticipira budućnost nego znanost. No kako god bilo, recept kao što su »prikazati buduću izgradnju«, »pokazati put u socijalizam«, »preobraziti čovjeka«, nadahnjuju umjetnika koliko i tržna cijena pila ili željeznički vozni red.

Popularni oblik umjetnosti poistovjećuje se s nastojanjem da se svima omogući pristup umjetničkim djelima. »Ono što ne može koristiti narodu —izjavljuje Pravda — nema umjetničke vrijednosti.« Ta stara ideja narodnjaka, koja umjetnički odgoj udaljuje od masa, poprima to reakcionarnije obilježje što birokracija bezobzirnije svojata pravo odlučivanja kakva je umjetnost potrebna narodu. Ona po svojoj volji objavljuje knjige i propisuje obvezatnu prodaju ne prepuštajući izbor čitatelju. Za nju se sve svodi na to da se umjetnost nadahne njezinim interesima i da u njezinoj službi nađe dovoljno opravdanja da je narodnim masama prikaže što privlačnijom.

Uzaludno nastojanje! Nijedna književnost neće riješiti taj problem. Sami rukovodioci moraju priznati kako »ni prvi ni drugi petogodišnji plan nisu rasplamsali snažniji stvaralački zamah od onog koji se nadahnjivao oktobarskom revolucijom«. Doista, blaži eufemizam teško je zamisliti. Istina je međutim da će, osim nekoliko iznimaka, termidorsko razdoblje ući u povijest kao vrijeme mediokriteta, laureata i prefriganaca.



                                
 

                                                                                                                                                                      obrada: Posada

          Томислав Крсмановић
          сајт аутора : www.tomislavkrsmanovic.com

Шубарица патронове супруге

   Брисел, Белгија - Извод из дневничких записа 31.12.1965.године.

Данас су сви у атељеу  радосни, раније ћемо завршити радне задатке, јер ћемо нас неколико запослених одржати  малу свечаност поводом ноћашње наилазеће Нове 1966.године.

Жене почеше ужурбано да распремају атеље, нас неколико мушкараца се латисмо размештања намештаја. Створи се зачас у искрају атељеа испражњен простор. Наместисмо столове и столице, жене донесоше чаше и послужења. На неколико састављених радних гломазних излизаних столова се нађоше наслагани тањирићи са понешто од јела, хитре женске руке поређаше флаше свакојаких пића, сјакте се шарене као у раскошном бифеу, на њима се виде налепнице ликера, коњака, џина, вискија, курвоазијеа, неколико врста руских и пољских вотки, на једној флаши пише SLIVOVITZ, на етикети постарији Шумадинац у народној ношњи. Ту јe и текила.

Помало се изненадих, да не кажем забринух, нигде сокова, а ја сам задрти антиалкохоличар.

Око мене се сјатише неколико насмејаних младих жена и мушкараца, навалише сви на мене да попијем понешто од алкохолних пића. Објашњавам им да сам љути антиалкохоличар, да никада не пијем алкохол. Рекох им у шали, да сам пијан и када видим конобара.

Знају добро да не пушим, да сам опредељен за здрав живот.

''Прави хришћанин '' , обрати се присутнима помало обешењачки супруга колеге Н...

,, Тај не би ни мрава згазио, он поштује свих десет Божијих заповести, то му је задатак чим устане. Ама буди мало грешан'', закикота се плава Мари Лу.

Шофер С.. често насмејан је имао обичај да евоцира служење војног рока у белгијској војсци, заједно са њим су били војници пореклом Пољаци, тражили су од њега цигарете: '' Папирус, папирус ''.

Са малог разгласа заређаше све моје најомиљеније мелодије. У последње време све чешће слушам необичну песму, која говори о томе како људи сањају да се обогате: „If I were a rich man., Daidle deedle daidle, Daidle daidle deedle daidle
dum, All day long I'd biddy-biddy-bum, If I were a wealthy man.“

Налазим да је ова песма не само врло необична, него и врло мелодична. Певач је упорно у  трансу понављао: „ I wouldn't have to work hard, Daidle deedle daidle.Daidle deedle daidle daidle man.“

Намах се створи празнична атмосфера. Размишљам нестрпљиво како ћу што пре наћи изговор да их напустим, резервисао сам дочек Нове године у оближњој дискотеци Библос, једва чекам да се тамо појавим. Мене ова прослава нимало не занима. Придружих им се безвољно, реда ради, да не будем другачији од осталих, да једини не напустим превремено ову малу свечаност.

Ипак уживам у песмама са разгласа, као да их је неко бирао за мој укус, нижу се једна зa другом: La Boheme, Dona dona, don.

Један од присутних, звао се Н.. , придружи му се обешењачки и шофер Ц.., инсистирају по сваку цену да прихватим чаше мирисног алкохола из њихових руку, ја пак упорно одбијам изговарајући се по ко зна који пут, да никада у животу нисам пио алкохол, да не смем да попијем мало више, јер нисам навикао на алкохол, могу се брзо опити.

Они су упорни, наваљују све више :,, Пробај барем мало''.

Да их се отарасим, немам куд, отпих ликер, једном, па два пута. Они притисли:,,  Хајде још мало, ликер је сладак а није јак, ниси ваљда женско''.

На крају ми њихово инсистирање постаде необично, замислих се, зашто је њима толико важно да ја пијем вечерас, шта има у томе толико значајно за њих? Постадох опрезнији. Учини ми се да пиће није баш тако отужно, напротив ликер је имао пријатан сладуњав укус. Гуцнух неколико пута. Запазих иако не пијем алкохол, да је ликер помешан са још неким пићем.

Ово се дешава једном годишње? Можда желе да ме мало развеселе, виде да сам повремено забринут? 

Још неколико пута сам гуцнуо помало из разних чаша. Развеселих се како нисам одавно нисам, јави се нека нова енергија, ново самопоуздање, као да цео свет постаде мој.

Они то запазише, препознах да се смешкају, мени се учини да у њиховим очима спазих некакво скоро победничко потуљено лукавство.

Упркос свега, владам потпуно собом, постајем још опрезнији покушавајући да проникнем у њихове намере?

Они покушавају упорно да ме наведу да још попијем, али виде да не иде: ,, Доста, више ни гутљаја'', једва да их се отарасим.

Н.....и шофер ме ухватише под руку. Не, ја нисам пијан, ја се не тетурам, немам несвестицу, мисли су ми потпуно сређене и јасне, владам потпуно собом, али сам ипак запао у мени непознато необично весело и оптимистичко расположење.

Они хоће да ме поведу негде? Где?

Пођох са њима радознало. Доведоше ме у споредну просторију, изненадих се, изађосмо право пред сто за којим обично седи сама госпођа Л..., супруга нашег патрона ( Тако овде  зову власника фирме). Поред стола празна столица, а госпође Л....нигде нема.

Н... ме ухвати за руку и доведе ме баш испред стола госпође Л... видех неке њене ташнице,  на столу се шарени њена раскошна шубарица.

Госпођа Л.... је за мене одувек поштована супруга господина Л...То значи светиња.
Имам животна начела, једно од њих је: поштовање удатих жена, породице и брака, без обзира колико ми се свиђала, супруга или девојка мога пријатеља, је за мене светиња. Лојалност према пријатељима је за мене нешто што је изнад свега.

Изузетно ценим господина и госпођу Л.... они су сретна породица, имају златног синчића, успешан бизнис, господин Л...је према мени увек коректан и добронамеран, кад год бих се пео уз степенице да примим плату од госпође Л..., или неким другим послом, увек сам се према њој односио са највећим поштовањем и уважавањем. А она ми је увек узвраћала  учтивом љубазношћу.

Иако је госпођа Л...привлачна млада жена, никад ни у најпотсвеснијој помисли нисам у њој видео згодну жену, она је за мене била једноставно госпођа Л...То није било потиснуће осећаја било какве привлачности, не, то је било истинско уништавање у зачетку било какве такве за мене недоличне помисли.

Породица Л...је осетила моја морална начела и сматрали су ме сви до једнога за учтивог и лепо васпитаног младог човека.

Али сада поче да се дешава нешто необично, што се никад досада овде није дешавало, што ме дубоко зачуди, а онда забрину.

С... узе без питања, дрско, шубару госпође Л...и пружи је мени скоро заповеднички у руке.

Запрепастих се његовом неучтивошћу, па то је крајња непристојност. Жени увек придржава зимски капут муж, чак то себи не сме дозволити ни конобар, ја поштујем бонтон. Капа је још интимнији део одеће једне жене.

Али никако не могу да схватим о чему се ради, откуд сад наједном то? Како се усуђује да то ради? Нешто необично се дешава? Ја у томе нипошто не желим да учествујем.

Да неко није наговорио С... да ово учини? Ко, зашто? Да виде моју реакцију? Да ли сам лојалан, или сам простак?

Не верујем, то би био крајње неуместан и непримерен  прејак тест, има безброј других пригоднијих начина да се тестира нечија лојалност?

Па они су ме до сада већ упознали? Зашто да ме опијају, и да ме онда доведу пред сто госпође Л...?

Док сам мотрио у шубарицу госпође Л.... посумњах да иза овога стоји Н.. , : ОН ЖЕЛИ ДА МЕ  ЗАГРЕЈАНОГ НАВЕДЕ НА НЕУЧТИВ ПОСТУПАК,ДА МЕ ТАКО ИЗБЛАМИРА У ОЧИМА ПОРОДИЦЕ Л..., И ТАКО УКЛОНИ ИЗ ОВЕ ФИРМЕ.

А мени је упркос мојих снова о америчкој фирми, ипак јако стало до овог радног места, али изнад свега до пријатељства са господом Л.. и М..

Некако ми сада све више изгледа као реална могућност, да када буде прошло шест месеци, да ће ми господин М.. патронов сродник, помоћи да добијем посао у струци.

Алкохол је ипак почео да побуђује у мени весела осећања, скоро да заборавих где се налазим, развеселих се јер помишљам радостан како ћу после ове мале свечаности, коју једва чекам да прође, одјурити у мој скромни стан, да се припремим за Дочек Нове 1966.гоине  у дискотеци  BYBLOS. Замишљам девојке како се са њима дружим и играм, Заборавих да преда мном стоји капа госпође Л....Ни на шта друго не помишљам.

Они су ме сада посматрали помало испитивачки.

С.. ми је непрестано гурао у руке капу: ,,Узми, узми!''

Зар је могуће да су поједини од запослених толико пакосни?

Док је се Н....сво време лелујао преда мном као оличење Луцифера у змији која наговара мене, Еву, да узмем плод са забрањеног дрвета. Овога пута сам ја био Ева, а плод са забрањеног дрвета је била шубара госпође Л...

Можда је у питању завидљивост што дајем часове српског језика господину М...који сарађује са фирмом у Београду, смета им што ме господин Л,, тако уважава?

Моја љубав и лојалност према господину Л...и његовој породици су чинили мој долазак у ову фирму и дружење са њима као радост, осећао сам несебично пријатељство, истинску хармонију добрих међуљудских односа.

Али се једног дана појавило неспокојство када је Н...почео да према мени испољава  нетрпељивост. Мало помало Н....је све више испољавао лошу вољу према мени. Чиме је кварио хармонију мојих односа са осталим сарадницима.

Љубав влада, а мржња руши. Размишљао сам о Н....

Увек се трудим да живим у хармонији са самим собом и са људима око себе. Волим да им чиним добре ствари. Када су други сретни, и ја сам сретан.

Због Н...то више није могуће у овој фирми. Када бих долазио на радно место осећао сам повремено немир и лоше расположење.

Ја сам се зато трудио да својим поступцима укажем Н.. да чини нешто што није на своме месту. Упркос оваквим његовим поступцима, у њему сам временом открио и дивних особина. Желим да стварам пријатеље, да оне који ме због нечега не симпатишу, претворим у пријатеље, и да пријатељства јачам. Хтео сам то да објасним Н.....

На његово неповерење сам узвраћао љубављу и разумом.

Али сам запазио да Н.....то почиње да схвата погрешно, као мој страх , па би онда постајао још острашћенији. Устремљивао би се према мени са опаким изразом лица повређеног Луцифера.

Гледао сам га смирено и без мржње, било ми га је жао. Човек је створен без мржње. Околности у њему стварају зле мисли. У очима и цртама лица Н.....сам умео у појединим околностима да препознам рајску доброту, али би бес доброту намах претварао у
демонски грч лица.

Уколико тако настави, напустићу најхитније фирму. Не желим да се прегањам са особом која не схвата о чему се ради, почињао бих да се нервирам. Свашта сам претрпео у животу, моји нерви су прилично истањени. Шта ми то треба?

Понекад би ми се чинило да би он устукнуо и постајао према мени љубазан и разумнији? Али би убрзо налазио прилике да испољава нетрпељивост, његова тежња за превлашћу би му опет повремено засењивала разум.

Запазио сам да је пословођа Н..почео да међу особљем. шири интриге о мени Пажљиво сам и даље пратио његове поступке, запазио сам да је увек у присуству господина Л...био према мени учтив.

Закључујем, чини ми се, дакле, да он то све чини према мени без знања господина Л...

Н...се изгледа питао, чини ми се: ЗАШТО  ЊЕМУ ДА  БУДЕ  ОДАВАНА  ВЕЋА  ПОЧАСТ  НЕГО ЛИ  МЕНИ?

Изгледа да је он ипак свестан да ја не желим да му преотмем радно место, изгледа ми да је једноставно завидљив што ме породица Патрона цени?

А када се ради о супрузи  Н..., моја савест је крајње мирна и чиста, јер сам се према њој односио са највећом учтивошћу и поштовањем. Да његова опака острашћеност није проузрокована и некаквим сумњичењима, или љубомором на овоме плану?

Мене боле његово неразумевање и нелојалност.

Да га неко споља не злоупотребљава против мене? Ко? Зашто?

Сигуран сам да господин Л....није у току ове подле игре?

Да иза ове ујдурме не стоје они који нахушкавају чудака да на улицама Брисела претећи трза раменом ка мени?

Онај ко стоји иза ове вечерашње мутне игре има намеру да упропасти моје позиције у овој фирми, да ме унизи у очима дивне породице, где сам се тако лепо осећао, као код своје куће, као у Рају? Хоће да ме изгнају из Раја, као Адама, да ме упропасте?

Тај неко жели да моје бескрајно поштовање према породици Л... доведе у искушење, да ме наведе на неучтивост и нелојалност, да ме тако представи као крпу, као човека без интегритета, нелојалног и површног?  Можда тај неко жели да прикаже да су Југословени припрости, балкански балвани?.

Да ме тако дискредитује?.

Тако што су ме напили, довели овде, поигравају се сада шубаром госпође Л...,гурају ми је у руку. Можда површни умишљају да ћу је ја узети, ставити је на главу, излетети са њом помамно на улицу?

Зар је могуће да је дотле отишла заслепљена завист Н.....?

А изгледа ми повремено као разуман и племенит човек?

Сложена је човекова природа.

Ја сам добио примерно породично васпитање, све поштовати и уважавати, никоме не чинити зло, свакоме рећи добар дан, помоћи где год могу, не лагати, не красти. Мислим да су сваком људском бићу ова начела као праве Божије заповести дубоко усађена у човековој природи, али неки људи се временом удаље од тих завештања.

Зашто?

Стицајем несретних околности?

Бог је сваком оставио могућност да сам одабере шта ће да ради.

Тачно, али сам видео у Југославији како је овај Божији закон био изигран од свакојаких безбројних Луцифера, самозваних наводних Националних спаситеља. Они би једноставно људе злоупотребљавали, наводили их методично на лоше поступке, рушили праву природу човека, или би правили од људи најобичније криминалце, проститутке, или опасне злочинце.

Читао сам у уџбенику психологије да се само неколико постотака рађа са склоношћу ка неразумној мржњи, а да несретне животне околности људе праве злим и лошим..Тако тамо прочитах да су социолози и антрополози дошли до закључка да је огромна већина проститутки то постала, не зато што су генетски биле предодређене, него услед несретног стицаја животних околности.

Ко зна шта се све са овим несретним човеком досада дешавало?

Нас Југословене неки не цене на Западу, имају према нама истинске расне предрасуде, да смо Балканци, примитивци.

Хоћу да им докажем да ми нисмо такви, да смо ми ипак у својој дубокој запретеној нити племенит и цивилизован народ. Ја овога пута и овде у Белгији, не представљам само себе, него и своју земљу и свој народ, то ми је увек у мислима.

Ко су ти који иза овог стоје, који ме кушају? Ко би то могао бити?

Одбацио сам дефинитивно помисао да то може потицати од господина Л..., јер се он и даље према мени односио коректно и пријатељски, као и раније. Исто је такав био и господин М. приликом наших сусрета, све је на најбољем месту, као што је било
досада.

Али како Н.. сме да игра ту двоструку игру иза леђа газде?

Изађе ми пред очи онај што трза раменом, и његов ганг младих Албанаца, они ме прате и прете ми, осећам их иза пета, дошли су недавно до самих врата мога стана. Како знају где се крећем, где станујем, како знају кад ћу ићи у стан господина М...?

А господин Л...је тако пријатељски настројен, као и господин М..

Хоће неки зли да ме заваде са њима?

Ова данашња новогодишња ујдурма иде, све ми се више чини, преко Н...и мануелног особља фирме. Коловођа је Н.., управо.због његове духовне неусавршености.

Опет помислим на Н....као на доброг и племенитог човека, али зар он није могао више постићи од тога скромног места у малој фирми? Видео сам његове родитеље, бледи, уморни, изнурени, залеђени, скршени, скоро као бивши људи, без осмеха. Шта је то са њима?

Покушавам да сазнам да оваква његова психологија не потиче можда из његове, због нечега, паћеничке породице?

Он је строг и радан, он напорно ради, вредан је, способан и стручан, све зна, свака му част, он је десна рука господина Л...

Али изгледа бледуњаво, а његова млађа супруга делује свеже и младалачки.

Да у овоме грму не лежи зец? Али ја сам према њој увек био врло учтив.

Н...се према патрону односи са изузетном послушношћу, трепти пред њим, где газда оком, он скоком. Он је у годинама када се више не мења фирма и не започиње нова каријера, он чува своје радно место, негује симпатије газде. Можда патрон може на његово место довести млађег, полетнијег? Капитализам је сурова утакмица где изнад свега улогу игра профит.

Тражим разлоге моралног суноврата Н....који се овако подло окомио на мене?

Да се ја не варам у свему овоме? Знам људе који су свашта трпели дуго, па онда почну да зазиру и од намршетног погледа случајног пролазника. Да нисам сувише осетљив? Да нисам постао, како се  то каже, помало параноичан, после свега што сам претрпео до сада у земљи?

Изгледа да он сада прибегава новом лукавству? Залепио је неки дан ону слику тамо високо на зиду, ону слику младе лепе девојке златастих увојака, стално ми нешто показује руком на њу. Белгијанци су много рафиниранији и лукавији од Југословена, тешко да би се неко у Београду могао досетити да тако нешто лукаво, рафинирано, са сликом и шубаром измисли?

Морам бити врло опрезан и будан, свестан и спреман да на сваком месту наилазим на подмукле замке.

На лицу Н....се повремено исцрта као грижа савести, осећај кривице. Није он потпуно изгубио људскост? У њему се ипак боре Добро и Зло.

Н.. нема разлога да се тако понаша према мени. Тако је био благонаклон када смо јуче куповали дечје играчке за сина господина Л.., изгледао је тако искрен према мени када смо посетили његове родитеље, власнике малог паба код Јужне станице?.

Н... ипак има у себи нешто тако добро, искрено, племенито.

Да није повезан са југословенском политичком емиграцијом, са онима који су убијали моје ближње у Јасеновцу, Братунцу и Сребреници?

А за сво време у измаглици ми трепере ликови господина Л...,господина М..и њихових супруга, то су тако дивни људи.

С... ми је, смешкајући се лукаво, упорно гурао у руке капу госпође Л....

Сетих се књиге Хелен Вајт „Патријарси и пророци“, ту је она тако сликовито и језгровито описала како је Змија кушала Еву, лукаво је наводећи да убере плод са забрањеног Дрвета Знања.

Ева је била упозорена, мене је пак упозорило моје домаће васпитање, које је било у духу Десет Божијих заповести. Узети у оваквим околностима капу госпође Л...у руке, би за мене било нешто неучтиво, сасвим супротно мојој духовној природи, мојим културним и моралнм начелима, моме домаћем васпитању и моме систему вредности. Узети капу у руке би за мене била повреда мојих узвишених осећања поверења и љубави према овој породици и господину М...Тако нешто учинити је потпуно супротно мојој представи о себи самом.

Ако бих то учинио, ја више не бих био ја. Шта ће ми онда такав живот где сам погазио самог себе. У мене би се увукла нека друга, туђа особа. Сотона би заузела место Анђела.

У психологији пише, у нормалним случајевима сексуалне пулсије према сестри нису потиснуте у подсвест, оне су потпуно потрте. Тако ја видим госпођу Л....

Сотона је подла и лукава. Жели да ме злоупотреби. С... је држао у руци прелепу шубару од крзна, тако глатку, тако топлу, тако љупку, као тело жене, гурао ми је све упорније у руке.

Хтео сам да се окренем и побегем са овога зачараног места. С.. је шапутао убедљиво: „ Узми шубару, само мало!''.

Ја сам одговоран за своје поступке. Морам слушати глас мојих убеђења, морам бити учтив. У бонтону лепо пише, кад су мушкарац и жена заједно, мушкарац се прво обраћа мушкарцу; када мушкарац и жена дођу у посету или у кафану мушкарац пратилац
јој придржава капут, а не странац или конобар.

А ја да узмем шубару госпође Л...у руке? Не, никако, то је вулгарно и неучтиво, ја нисам такав.

Он искористи моју замишљеност и брже боље ми стави шубару у руке изненада. Да је не бих испустио на тло, прихватих је.

Одмах схватих да сам начинио преступ који ме дубоко потресе. Не, никако. Брже боље подигох са тла и ставих капу на сто госпође Л....

Окретох се и изађох из просторије.

Овога догађаја се врло често сећам. Поступио сам у духу мојих начела и учтивости, али сам се кајао што сам услед недовољне концентрације и присебности, импулсивно прихватио капу у руке, није требало то да учиним.

Али сам имао потпуно основано и логичко оправдање: да нисам прихватио шубару она би пала у прашину.

             Luis Mamford      


         Kapitalizam, apsolutizam, protestantizam 

Automati kao podanici

Šta je bio krajnji cilj despotske vladavine? To je konačno otkrio Tomas Hobs u Levijatanu.
Pravo odredište takve vlasti je automatizam, a njegov pravi domen je svet mašina.Drugim rečima,
despotizam može uspeti samo u meri u kojoj ljude pretvori u automate.

Društvo je za Hobsa bilo bojno polje brutalne moći: život počinje u stanju rata, svako se bori
protiv svakog; a svaka težnja ka moći pojačava težnju za još više moći, da bi se odbranila ona
koja se već poseduje. Naime,šta je za Hobsa život? Njegov odgovor je jasan:to je prosto„kretanje
udova“, i kao što se za automate, kao što su satovi, koje pokreću opruge i zupčanici, može reći
da imaju veštački život, tako se s druge strane može gledati i na čoveka: kao na prirodni auto-
mat, samopokretljivu mašinu. Da bi se ljudi učinili mehaničkim trebalo je samo obrnuti proces
pravljenja mašina ljudskim.

Istoričari jedva da su stavljali neki naglasak na dejstvo razvijene tehnike tog perioda na shva-
tanje političke vladavine, iako je profesor Džerojd Tankveri Robinson primenio taj uvid na savre-
meni uspon totalitarizma 35. Ideologija mehaničkog izuma i ideologija despotske vladavine bile
su tretirane kao da se nalaze u nepropusnim odeljenjima; ali zapravo su bile tesno povezano na
svakom svom koraku. I Hobs i Dekart su,svako na svoj način, razvili Makijavelijeve teorije korak
dalje, zato što su, kao kasniji mislioci, mnogo potpunije usvojili lekciju mašinerije. Čovek je za
Makijavelija i dalje bio više pokvaren nego mehanički; prihvatao je onu više pesimističnu polo-
vinu hrišćanskog učenja o ljudskoj prirodi. Ali već za Hobsa čovek je bio više mehanički nego
pokvaren; svaka težnja ka despotizmu mogla se opravdati pre svega time što je čovek mašina, i
samim tim ima potrebu za sistem vlasti koji ne bi bio ništa više ljudski. Ako se ljudi ne bi uklapali
u despotov ideal, lek je bio još više mehanizacije.

Sistematska primena sile tokom mehaničke obuke bila je uvedena u vojsku krajem šesnaestog
veka: ona je pretvarala vojsku u ljudsku mašinu. Vojnik je tako postao pojedinačni zupčanik, bez
sopstvene volje: obučen u novo skrojenu uniformu,koja je i sama bila plod masovne proizvodnje i
standardizacije, postao je uniformni i zamenljivi deo idealne moderne mašine.Čim bi se temeljno
obučio, njegovo ponašanje se moglo predvideti s matematičkom preciznošću: prinčevi i vojnici,
kao što je Gete jednom rekao Ekermanu, pokazuju naklonost ka matematičkim figurama 36.  Tak-
vi mehanički odgovori štedeli su vreme i energiju vladara: izbor, diskrecija, sloboda, mogli su
postojati samo na vrhu, teoretski, u osobi Princa.

                         

Uniformisani automat postao je slika i prilika despotske regimentacije;naime,osnovna namera
despotizma bila je da svaki stalež, svaka klasa,svaki skup dispozicija reaguje podjednako dobro na
proste signale. Nacija u uniformi, to je bio krajnji politički cilj te ideje; ali u paradoksu dostojnom
nekog velikog ironičara, taj cilj se prvi put ostvario kroz opštu regrutaciju u vojsku koja je branila
Francusku za vreme njene velike revolucije protiv despotizma. Pre toga, međutim, industrijalac
gvozdene volje, Arkrajt (Richard Arkwright), organizovao je nove fabrike po istom despotskom
principu; gde god da se fabrički sistem širio, sa sobom je donosio strogu centralizaciju moći i
nemilosrdnu dehumanizaciju radnika kao radne jedinice. Tako je izborna demokratija izvojevana
u devetnaestom veku bila poništavana svakog radnog dana samom fabričkom rutinom,u kojoj su
ljudski odgovori konačno bili svedeni na to „kretanje udova“ koje je opisao Hobs, i gde je pravo
na unajmljivanje i otpuštanje davalo industrijskom despotu vlast nad životom i smrću njegovih
podanika kojoj su čak i raniji imperatori pribegavali sa zebnjom.

 

Kult centralizovane, neodgovorne vlasti obilato se hranio sve većom zalihom neljudske sna-
ge koja je postala dostupna: konjima, barutom, ugljem, parom, vetrenjačama, vodenicama; i nije
slučajno neobuzdana ljubav prema brzini radi brzine cvetala među francuskom aristokratijom
mnogo pre nego što je izmenila sam tempo proizvodnje; vožnja vratolomnom brzinom od Pari-
za do Versaja bila je vrhunac aristokratske elegancije, a kočije plemstva gazile su preko ljudi i
doslovno i duhovno. To je poreklo drskosti konjske snage: snaga životinje ili mašine naduvala
je ljudski ego i uklonila ispravan osećaj o njegovim granicama. Najveći pogonski mehanizam iz
sedamnaestog veka služio je taštini Luja XIV tako što je obezbeđivao energiju za njegove fontane
u Versaju.

Ako je namera pronalazača bila da mašine zamene ljude, na osnovu analiziranja, pojednostav-
ljivanja, reprodukovanja i uvećavanja pokreta ljudske građe, cilj despotizma bio je da se ljudi još
poslušnije uklope u obrazac veće mašine: države, fabrike ili kancelarije. Smanjivanjem intenziteta
ljudskog odgovora, sužavanjem raspona ljudskih akcija, svođenjem ljudske osećajnosti, iskore-
njivanjem svake težnje ka autonomnom (čitaj „neovlašćenom“) delovanju, despot je nastojao da
ljude učini prijemčivim za proste reči naređenja. Ni u jednom segmentu uspeh nije bio direktan
i potpun: bili su potrebni vekove tiranske indoktrinacije i mehaničkog navikavanja da bi se ljudi
mogli svesti na stanje u kojem se pokretna traka mogla videti kao normalan proces proizvodnje.
Ali do sedamnaestog veka ideološki okvir je bio makar izgrađen: a do osamnaestog veka Lametri
je u Čoveku mašini mogao da čoveka razmatra kao čisto mehanički fenomen: kao puki proizvod
materije i kretanja (La Mettrie, L’homme Machine, 1747).

Takva doktrina se nije mogla odmah proglasiti nenaučnom, zato što je i sam razum nauke,
formiran u istom miljeu mamonizma, mehanicizma i despotizma, unosio u sopstveni domen iste
ograničene preokupacije. Kroz dalje apstrakcije, čovek je bio razdvojen od svog personalnog sop-
stva, svog društvenog sopstva, svog biološkog sopstva, sve dok na kraju nije ostao goli kostur,
koji ingeniozno pokreću žice; naprava sastavljena od pumpi,poluga,retorti,alata; u krajnjoj liniji.
ako se kostur razbije i analiza sprovede dovoljno daleko, puka vreća hemikalija: ugljenika, kise-
onika, vodonika, azota i manjih količina elemenata koji se mogu naći u bilo kojoj apoteci. Taj proces
je redukovao mehaničku sliku čoveka do apsurda: u svakom slučaju, kada se Hobsove ideje stave
pored shvatanja ličnosti i zajednice koja su izneli Platon, Aristotel, Ciceron, Avgustin ili Toma
Akvinski, možemo se samo čuditi njihovoj sirovosti. Jasnoća mehaničkog objašnjenja ponašanja
prikrivala je njegovo suštinsko mračnjaštvo: bilo je ravnodušno prema ljudskim činjenicama.
Nedovoljnost mehanicističke teorije o čoveku u stvari su dokazali postupci samih despotskih
režima. Mehanizaciju, disciplinovanje i vojnu represiju sprovodili su koliko god su mogli da se
usude: ali u isto vreme su olakšavali sebi posao i osiguravali svoj položaj tako što su obezbeđi-
vali sigurnosne ventile, čime su priznavali drugu stranu ljudske prirode i gledali da to iskoriste.
Protivtežu regimenatciji su našli u podsticanju primitivnog nasilja strasti, davali su maha neo-
buzdanom erosu, pretvarali spoljašnje okruženje u bajkovitu zemlju čulnih uživanja. Ukratko,
despotizmu su bili potrebni i zatvor i karneval. Pošto se u datom trenutku samo ograničeni deo
populacije može baciti u zatvor, karneval se pokazao kao mnogo korisnije sredstvo: on je oko
cele zajednice podigao mnogo prefinjeniju tamnicu čula.

„Mladići i devojke, uživajte danas; ne mislite na sutra.“ 37 Tako je u refrenu jedne od svojih
karnevalskih pesama pevao Lorenco de Mediči. Hitler je isti recept koristio u njegovom najbru-
talnijem i najnižem obliku da bi degradirao pokorene narode: kao pornografiju. Pomoću skupih
predstava, raskošnih plesova i igara, iznad svega, pomoću veličanstvenih maski i javnih svetko-
vina, za koje su bili angažovani veliki umetnici iz datog perioda, despot je u isto vreme uvećavao
svoje samopouzdanje i sticao dobru volju naroda koji je izrabljivao i kojim je vladao. U toj oblasti,
međuigra mehaničkog i čulnog bila je neprekidna: njena sinteza bila je barokna umetnost sedam-
naestog veka.

Vazari nam je dokumentovao taj proces u svojoj biografiji Il Čeka. Potreba za pokazivanjem
moći i bogatstva  „prvobitno je proizvela zdanja, zatim njihove ornamente i konačno uređenje:sta-
tue, vrtove, kupatila i sve te raskošne udobnosti za kojima svi žude, ali svega nekolicina poseduje,
tako da to razmetanje nije proizvelo samo zdanja već ih i učinilo luksuznim. Tako su umetnici
bili prinuđeni da svoju marljivost dokazuju na metodama vuče, vojnim mašinama, hidrauličnim
napravama i svim tim izumima s kojima inženjeri i arhitekte čine svet lepim i udobnim.“ 38

Slamanje samopoštovanja građana bilo je ključno sredstvo despotske vladavine; a barokni kar-
neval, dopunjen odlaganjem javnih obaveza i seksualnim promiskuitetom, bio je jedno od glav-
nih sredstava za zamenu siromašnog čulnog uzbuđenja u uređenom emocionalnom životu doma
i gilde.

Ljubav prema luksuzu je, međutim, još podmuklija vrsta korupcije nego ljubav prema novcu
zato se mnogo direktnije oslanja na veliki raspon potpuno normalnih ljudskih potreba. Luksuz
produžava uživanje preko njegovog prirodnog fiziološkog raspona i vremenom deformiše ličnost
tako što samim uživanjem zamenjuje pun krug interesovanja, zadataka, obaveza, žrtava, radosti
i ispunjenja od kojih se sastoji ljudski život. Kirkine čini su smrtonosne zato što ceo ljudski život,
čak i najuzvišeniji, mora početi na životinjskom nivou, ali se ovako na njemu i zaustavlja. Vino,
pesma, plesovi, udvaranje, vizuelne čari, sve to su organski delovi ispunjenog života; ali kada
dominiraju životom i postanu jedini cilj dovode do psihološke dezintegracije.

Još u četrnaestom veku Petrarka je opisivao sve veću ispraznost života, u kojoj su ljudi bi-
li spremni na sve da bi nekako ubili vreme i ispunili trenutke dokolice. 39  Ali s napredovanjem
despotizma i propadanjem ideologije spasenja, ispraznost je postala još groznija – i obeshrabru-
juća: čim je Princ apsorbovao normalne političke obaveze ljudi, dobar deo njihove egzistencije
bio je obezvređen. Protestantizam se, naročito u fazi iz sedamnaestog veka, može delimično pro-
tumačiti kao pokušaj obnove individualnog samopoštovanja; pandan je imao u emocionalnim
reakcijama kao što je, nešto ranije, bila ona Savonarolina, za vreme Lomača taštine (Falò delle va-
nità) u Firenci krajem petnaestog veka (1497) 40 ; to je bio uvod u kontrareformaciju, koja počinje
s Tridentskim koncilom (1545–1563).

Javni luksuz je, prema tome, bio protivteža mehaničkoj regimentaciji: oba procesa su pojed-
nostavila umetnost despotske vladavine. I kako su korupcija i brutalnost izbijali u prvi plan, tako
je i prezasićeni esteticizam nastojao da zauzme mesto morala.

Klasična kultura je imala posebnu namenu u toj novoj ekonomiji: ona je bila tajni jezik više
klase. Burkhart ukazuje da su u Danteovo vreme najbolji stari rukopisi originalno pripadali zana-
tlijama i da je u njihovoj visokoj demokratskoj kulturi Bruneto Latini, Danteov učitelj, mogao da
objavi svoju popularnu enciklopediju 41 ; ali s procvatom despotizma, humanizam je postao sluga
novih vladara. Poznavati bogove i njihove milosti, razlikovati Pet redova arhitekture 42 , prepoz-
nati izuzetnost slomljenog rimskog torza iskopanog iz neke rimske vile, likovati nad otkrićem
nekog novog rukopisa – sve to su postala znamenja kulture više klase; zajednički posed skoroje-
vića. Mars i Venera vode ljubav u potaji; Vulkan je rogonja, a Merkur lopov: sve te utvare jednog
zaboravljenog sveta očigledno su bile bliže navikama i željama nove elite nego primeri mučenika
i svetaca. Snevajući o nekom idealnom Rimu, koji je postojao samo u njihovoj mašti, ti trgovci,
učenjaci i vladari nastojali su da vlastiti svet ukrase rekonstrukcijama i adaptacijama klasične
prošlosti. Pomponije Let (Julius Pomponius Laetus, Giulio Pomponio Leto) zastao bi u transu
pred rimskim ruševinama i zaplakao. Ljudima koji su pokušavali da pobegnu od supernaturaliz-
ma srednjeg veka bilo je lakše da se povuku u neku balsamovanu kulturu nego da se upute ka
nekom novom svetu. Patos vremena naročito je pogađao ljude koji su izgubili veru u večnost.
Ali afektacije klasičnog humanizma imale su drugu svrhu: pomogle su da se oslabi i degradira
narodna umetnost. Veliki procvat iz trinaestog veka proizveo je vernakularnu književnost i ver-
nakularnu umetnost: Dante je, s pravim instinktom za ono što je živo, izabrao da svoju Božansku
komediju napiše na toskanskom, umesto na učenom latinskom crkve ili na aristokratskom jeziku
Provanse; bio je to svestan izbor. Kult Device još je bio narodni kult; a čovek iz neke gilde nije
samo učestvovao u javnim procesijama i glumio likove u religioznim komadima već pomagao u
izboru arhitekte, kritikovao izradu i dekoraciju velikih zdanja;funkcija kritike bila je univerzalna,
kao i mogućnost za estetsko stvaralaštvo. Svi izvori kreativnosti ležali su u komunalnom životu.
Da bi novi poredak kapitalizma i apsolutizma uspeo, bilo je neophodno prezreti tu narodnu
kulturu: omalovažavati i ocrnjivati sve što je stvorila; osporavati njen moral i ismevati njenu
estetiku; proglašavati za gruba ili varvarska sva njena najveća dostignuća; pretvarati se da se
Rimljani bili bolji arhitekte nego ljudi koji su izgradili katedralu u Šartru i da je neka trećeraz-
redna Terencijeva ili Plautova komedija beskrajno bolja od narodnih misterija ili komedije del
arte. To omalovažavanje odvijalo se uporedo s prenošenjem autoriteta sa samih radnika na es-
tetskog despota: na čoveka od ukusa, koji je čitao klasične traktate i upamtio klasična pravila.
Klasični ukus značio je pokoravanje stereotipnim formulama; kao što je ukazao Raskin, radnik
se sada mora potčiniti višem autoritetu i koristiti svoje umeće za mehaničko oponašanje mrtvih
formi 43 : mašinski sistem proizvodnje ponovo ulazi u arhitekturu s repetitivno standardizovanom
ornamentacijom, koja je pratila klasični poredak.



To polaganje na prava na izvrsnost bilo je dobrim delom puko praznoverje više klase: činom
estetske eksploatacije prošlosti novi znalac je samo utirao put onima koji su već komercijalno
eksploatisali sadašnjost. Čak su i misterije i komedija del arte, iako nisu bile na nivou Katedrale,
bile embrionske forme mnogo originalnije i plemenitije umetnosti od one za koju je Rim ika-
da znao: Šekspir, Rasin i Molijer dostigli su visove za koje su pre njih znali samo Grci iz svog
najslavnijeg perioda.

Obožavanje klasike je svesno nastojalo da uzdigne kulturu iznad nivoa naroda: neki obućar,
kamenorezac ili tkalac po definiciji ne može biti humanista. Sticanje kulture sada je postalo nus-
proizvod samog poriva za sticanjem: počivalo je na neograničenom kapacitetu za sakupljanje i
gomilanje fizičkog blaga. U sopstvenom domu, čovek se pokazivao kulturnim ako bi se okružio
fragmentima, reprodukcijama ili ukrasnim imitacijama antičkog sveta; u konverzacije bi se uba-
civali citati omiljenih klasičnih autora, na originalnom jeziku, da bi se pokazalo kako se vreme
skoro isključivo provodi u njihovom društvu; čak je i Montenj znao da bude naporan sa svojom
paradom drevnih citata, ne zato što su bili potrebni njegovoj misli već čisto radi dekorativnog
efekta. Tako je despotizam duha, koji može da proizvede samo slepo pokoravanje mrtvom, odgo-
varao političkom i ekonomskom despotizmu na delu. Ali, naravno, ta represija nikada nije bila
potpuna: u samoj nasilnosti barokne skulpture i arhitekture iz sedamnaestog veka može se uočiti
prikriveno obnavljanje gotske vitalnosti.

Ako je protestantizam, kao što ću pokušati da pokažem, bio ustanak protiv korupcije sred-
njovekovne kulture, pokušaj da se obnove jednostavnost i svetost, klasicizam je bio snobovska
kontrarevolucija protiv vulgarnog naturalizma i bujne kreativne imaginacije srednjeg veka. Viša
klasa je ogradila pagansku kulturu za sebe: sve što se nije nalazilo unutar te ograde za njih nije
bilo kultura. Zar se Leonardo da Vinči nije žalio kako njegovi učeniji i načitaniji savremenici
odbacuju umetnike poput njega kao obične mehaničare?

-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*

35

Geroid Tanquary Robinson, Rural Russia Under the Old Regime, a History of the Landlord-Peasant World and a
Prologue to the Peasant Revolution of 1917, New York, 1932.

36

Johann Peter Eckermann, Gespräche mit Goethe (Razgovori sa Geteom), I–II, Leipzig, 1837, vol. II, str. 123
(beleška od 8. IV 1829).

37

Lorenzo de’ Medici (1449–1492), „Trionfo di Bacco e Arianna (Trijumf Bahusa i Arijadne)“, 1490; navedeno u
Henry S. Lucas , The Renaissance and the Reformation, 1934, str. 246.

38

Francesco d’Angelo, Il Cecca ili La Cecca, vajar i inženjer, 1446–1488; nije uključen u prevedeni izbor iz Vaza-
rijevih biografskih spisa, Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata, Kultura, Beograd 1961. Giorgio Vasari, The Lives of
the Painters, Sculptors & Architects (Le vite de’ più eccellenti pittori, scultori, e architettori, 1550), Volume 3 (vol. 5 itali-
janskog izdanja), J. M. Dent, 1900, str. 55; ili u drugačijem prevodu, London, Medici Society, 1912, Vol. 3, str. 193.

39

Francesco Petrarch, The Life of Solitude (Petrarca, De vita solitaria, 1346–1356), Urbana, University of Illinois
Press, 1924. Mamford navodi danas teško dostupan izvor (makar na engleskom), ali neka Petrarkina pisma vrlo živo
dočaravaju zasićenje distrakcijama, čak i na njihovoj frekvenciji iz XIV veka, i ispunjenje koje donosi autonoman
lični izbor, izvan tog vrtloga, ali koji još nije konvencionalna monaška ili asketska rutina – i još manje Savonarolin
pravednički teror, koji se spominje dalje u tekstu. Videti, Jacques-François-Paul-Aldonce de Sade, The Life of Petrarch
(Mémoires pour la vie de François Pétrarque, 1764), London, 1807, Vol. 2, naročito str. 105 i 120.

40

Francesco Guicciardini, The History of Florence, New York, Harper, 1970 (Storie fiorentine, 1509), naročito po-
glavlje XVI. Mamford ne navodi precizan izvor, ali to može biti više naslova iz njegove bibliografije koji se odnose na
renesansu (recimo, Burckhardt, Kultura renesanse, VI, „Moral i religija“). Misli se na spaljivanje knjiga, slika (između
ostalih i nekih Botičelijevih), ukrasa, raskošne odeće, itd., na koje je pozivao Savonarola.

41

Brunetto Latini, Li Livres dou Trésor ili Il Tesoro, 1260–1266; Burckhardt, 1921 (1860), III, str. 103 (str. 114 pre-
voda).

42

Dorski, jonski, korintski, toskanski, kompozitni; prema klasičnoj podeli koju je izložio Đakomo Baroci da
Vinjola (Giacomo Barozzi da Vignola) u svojoj studiji Regola delle cinque ordini d’architettura iz 1562.

43

John Ruskin, Unto This Last (1862) and Munera Pulveris (1872), London, 1911.

                                                                                                                                      Обрада : Посада