ПУТОПИСИ


vozic

ПРИЧЕ

ДАРОВИ

ПОЕЗИЈА

ИЗБОР

ПРЕВОДИ

ЛИНКОВИ

ПОСАДА ДЕЦА

ПОСАДА SF

ПРЕУЗМИ ИЛИ ЧИТАЈ

ЕСЕЈИ

НЕОРА

ПОСАДА
АРХИВА






posada          



kuca                  

УСПОН НА АВАЛУ ИЗ ЈУЖНОГ ПРАВЦА 

                                        


  Дана 21.12.2019. у организацији планинарског спортског друштва (ПСД) „Копаоник“ и водича Рајка Јаковљевића кренули смо у традиционалну акцију – успон на планину Авалу из правца Рипња. Ова стаза се карактерише као стаза 3 - Јужни правац ,маршрута Рипањ-Шупља стена-Авала. Акција је била отворена као и увек за све љубитеље пешачења и природе, а не само за чланове планинарских друштава.

  На акцију смо кренули моја маленкост Ненад Руменић, мој дугогодишњи пријатељ и кум Звездан Грујић, мој добар пријатељ Филип Булатовић као и мој син Григорије и Филипов Данило, иначе најбољи другари. Освануо је невероватно топао дан за ово доба године са јутарњом температуром од 13 степени целзијуса да би максимална температура у току дана изгурала до 19 степени. Ујутро је било облачно, затим касније се чак у неком интервалу од око један сат појавило и сунце, да би нас на Авали дочекао топао ветар са нешто више облака.

  Било како било ми смо се нашли на трошарини у 8 сати да би са водичем и једним делом групе кренули аутобусом бр. 405 ка центру Рипња. После око нешто више од пола сата вожње стигли смо у центар Рипња. Ту смо имали паузу до пола 10, да би сачекали другу групу. У тој омањој групи људи приметили смо Звездан и ја, нашег пријатеља Радета Пашића, економисту и преводиоца, којег игром случаја нисмо видели неколико година уназад. После срдачних поздрава, одлучили смо нас тројица да до почетка кретања ка планини Авали, обиђемо мало село Рипањ, док се Филип са децом ( додуше и Григорије и Данило су скоро постали пунолетни,па не знам да ли је прикладно да их зовем децом ) упутио ка оближњем ресторану на чај.

 Село Рипањ се налази 15 км јужно од Београда и сматра се да је добило име по великој стени –Рипи или по дошљацима рударима из Италије који су били из неког места или мале области зване Рипа. Наиме још у доба старих Римљана па и раније ( око 7-8 хиљада година п.н.е.) на територији Рипња се вадила руда сребра и живе. У Рипњу се налази црква  Свете Тројице и манастир Дробњаци. Такође у Рипњу се налази и заселак Прњавор који је на око 20 км јужно од Београда, у близини језера Трешња где је снимана чувена домаћа урнебесна трагикомедија „Маратонци трче почасни круг“. Прва црква –брвнара изграђена је уз одобрење кнеза Милоша још 1824 године као и прва школа.

  И тако из центра овог живописног шумадијског села кренули смо нас тројица ка ободу.
Одмах, већ у центру наишли смо на запуштену кафану, а идући даље асфалтираним путем видели смо доста старих кућа у шумадијско-моравском стилу, од који је већина руинирана и где нико више не станује. Карактеристично за шумадијску кућу су бели малтерисани зидови, мада је на многима малтер отпао па се види само непечена цигла, потамнело дрво, кров на четири воде и бибер цреп па и ћерамида (каналица). Такође већина тих кућа је грађена од ћерпича-опека направљена од блата и сушена на сунцу с тим што се блато обично мешало са песком и сламом. Занимљива је и оријентација старих српских кућа ,углавном врата су окренута ка истоку никад ка северу због ветрова, а кухиња никад није прављена да је окренута ка југу. Изолација оваквих кућа била је често од плеве (део класа од омотача зрна у класу), пиљевине,сламе,мада је и сам ћерпич одлична изолација. Интерсантно, приметили смо на већини кућа да изнад прозора и врата  су направљени лукови од цигле, као и да са стране имају узидане подруме који су служили за чување хране,ракије и вина. Испред понеке куће још понегде стоји бунар са или без дрвене оградице. Има и кућа „моравки“ са препознатљивим тремом (доксатом) и истакнутим стубовима и луковима између њих и наравно бело кречена фасада. Главној кући су обично по традицији били припојени вајат (омања дрвена кућица без прозора као остава),амбар и трем. Од некадашње куће која је била једноћелијска са огњиштем у центру, моравске куће се развијају добијајући многе споредне просторије.

  Идући рипањским путем, видели смо и доста нових кућа грађених савремено од блокова, са кованом оградом модерним фасадама у разним бојама, па чак и кич елементима као што су гипсане фигуре анђела,лавова и слично.

  После пола сата разгледања центра и ближе околине Рипња ,дошли смо на место окупљања, где су се већ придружиле и групе људи који су накнадно дошли, па је већ било подоста света. ( можда и преко стотину планинара ).  Искусни водич Рајко и његова помоћница су нам укратко изложили план успона на Авалу и наша кратка „Одисеја“ је могла да почне.

  Кренули смо широким асфалтним путем Рипња кроз насеље, удобном стазом која је вијугала са благим успонима и падовима. Гледајући право у торањ на Авали чинило се да том правом линијом нема до врха ни 3 ,4 километара.Ипак Рипањ је по површини велико насеље па смо идући саобраћајницом около наоколо доста продужили своје путешествије. Време поласка је било близу 10 сати ујутро а очекивало се да стигнемо на врх око 13 сати.  У једном тренутку је после тмурног и топлог јутра и сунце испрва стидљиво промолило главу да би онда одједном из својих жарких прса прхнуло сноп јаких прозирних зрака који је живописно обасјао долину и благе литице Рипња. У групи је било и доста старијих људи, прекаљених планинара, а придружила нам се и неколицина планинара из Горњег Милановца и још неких места у Србији.

  И тако после проласка и последњих кућа у Рипњу, где смо видели и ромску популацију која је овде свила свој дом, након једно 3 километара изађосмо наједном у густу шуму и банусмо право на руинирано одмаралиште за децу „Шупља стена“.  Група је ту застала а наши водичи су најавили кртаку паузу, коју су између осталог искористили да нам испричају о Шупљој стени и њеном историјату.

  Шупља стена је приградско насеље општине Вождовац ,заправо рекреативни комплекс који је у периоду од 1970-1990 год. био један од најпопуларнијих дечјих летовалишта на ширем подручју Београда, удаљен око 20 km од Теразија у авалској шуми, на пoвршини од око 7500 m². Ту су углавном одмарали и рекреирали се основци београдских школа а сам коплекс је импозантан и састоји се од амфитеатра са 600 места и ресторана са салом, двадесетак бунгалова, кабинета,учионица,дискотеке,ликовних атељеа... Сада, овако запуштен у тишини накострешених четинара, овај рекреативни комплекс чека боље дане. Прича се да га је преузела општина Врачар после дугог спора са компанијом „Србијашуме“ и да намерава да поврати дечји смех и весели жагор у овај мирни кутак  града што као хидра са одсеченим пипцима изнова и изнова се регенерише и обнавља.

  Током античког периода на овом подручју се интензивно развијало рударство. Експлоатисале су се понајвише руде цинабарит,сребро,олово и жива. Трагови вађења цинобарита сежу све до касног неолита и винчанске културе. Топоним Шупља стена је настао по шупљинама које су ископали први рудари на овом подручју. Дуго су га екплоатисали захваљујући боји циноберу која се добијала из живине руде цинобарита. На заравни испред рудника се налазила топионица. Рудник је затворен 1972 године, а после тога постао је мета једино спелеолога, који су успели да пронађу један од улаза али је главни улаз у подножју остао затрпан.

  Ту у Шупљој стени такође постоји спомен обележје- мермерна плоча са уклесаним називом Спомен шума 5.те крајишке-козарачке бригаде. На овом месту јединице бригаде водиле су беспоштедне борбе за ослобођење Београда у другом светском рату. Борбе су вођене у периоду од 17-20.10.1944. год. и том приликом је погинуло 119 бораца и старешина док је непријатељских војника убијено око 10 пута више.

spomen

  Даље смо наставили пут ка врху Авале,пролазећи поред рипањског бунара и пресецајући авалски друм којим смо пешачили близу 2 кm.  Успут смо видели доста лепих викенд кућица као и центар за обуку полиције Србије. После скретања са авалског друма прошли смо земљаним путем да би убрзо изашли на праву планинарску стазу у шуми која води према врху Авале. Стаза је била доста добро утабана са пуно опалог лишћа и местимичним лако проходним шибљацима , а најважније од свега је да је била сува. После једно 45 минута средње тешког успона дошли смо до асфалтираног пута који завојито води ка Авали. На том месту је подигнут споменик руским ратним ветеранима, тачније поводом погибије руског генерала Жданова и руске делегације. Наиме Владимир Жданов као војни старешина учествовао је на челу совјетских јединица 1944 године у октобру које су учествовале у ослобађању Београда и других крајева наше земље. Поводом 20 година од ослобођења Београда 1964 године као чланови војне делегације генерал-пуковник Жданов и маршал Бирјузов су авионом кренули на прославу у Београд. Међутим, зла коб је хтела да се авион сруши код  планине Авале и да генерал Жданов,маршал Бирјузов и чланови совјетске делегације ( укупно 18 чланова делегације ) изгину у шумовитом подножју. И управо на том месту је подигнут споменик руским јунацима који су се погинули у авиону „Иљушин Ил-18“.

  Сада нам је преостало још само која стотина метара да стигнемо до споменика незнаном јунаку , ту на крову Авале. И после краћег,рутинслког хода ето нас на монументалном комплексу где је Иван Мештровић направио споменик незнаном хероју из првог светског рата. Наиме у близини средњевековног града Жрнова на Авали, становници су 1922 године подигли су камени споменик у част непознатог палог ратника из првог светског рата. После нешто више од деценије краљ Александар је у општем тренду подизања споменика  Незнаном јунаку (Француска,Белгија,Италија, САД,Енглеска...), минирао утврђење Жрново ( на чему му још и дан данас многи замерају ) и на том простору изградио спомен обележје-маузолеј Незнаном јунаку, на највишој коти Београда.

  Лаким ходом готово поскакујући кум Звездан, пријатељ Раде и ја успели смо се каскадним степеништем до маузолеја изграђеног од сивкасто-црног габра из налазишта „Јабланица“ код Мостара. Импозантне каријатиде висине око 4 метра окренуте до самог пролаза у својој ледено-носећој улози стубова изазивале су у нама осећај дубоког дивљења. Оне су као симболи- мајка палих ратника у народним ношњама свих националности уједињених у Краљевини Југославије, стајале високо као клисурине, вечне, непролазне,поносите...

  Затим смо ушли део где је камени ковчег-саркофаг, гробница на петостепеном постаменту,симболу петовековног ропства Србије и тихо се поклонили сенима непознатог јунака, који је ту сахрањен. За овај саркофаг Мештровић је добио идеју по угледу на раноантичку гробницу персијској  владара Кира у престоници  Пасаргаду. У постаменту споменика се налази крипта (подземна просторија) у којој се налазе посмртни остаци непознатог јунака из првог светског рата. Инересантно је да је комисија која је 1921. године отворила гроб установила да је војник погођен аустријском гранатом и да је његов леш био без левог дела грудног коша, а глава положена на гранату са којом је био покопан. Посмртни остаци овог војника су били ситни па се спекулисало да се ради или о човеку крхке грађе или чак дечаку. Војничка амајлија није пронађена код њега ,претпоставља се зато што су трећепозивци на брзину регрутовани за рат, али оно што је сигурно да је особа била српски војник јер су му цокуле биле онакве какве је само српска војска носила, а у шаци је имао меткове којима се српска војска снабдевала 1908. године.

  Недуго затим, изашли смо на широки плато око маузолеја и тада је почео доста јак али топао ветар да дува. Организована је подела чаја од биљака које су бране на Авали, па смо се лепо угрејали са по чашом,два , чаја врло пријемчивог мириса.  У том тренутку смо угледали и други део наше екипе која се одвојила на челу са Филипом у пратњи његовог и мог сина.  Затим су планинари који су имали старинске књижице добили печат за успон са ове јужне стране на Авалу, а ми који смо имали нове пластичне планинарске картице добили смо већ урађене картонске картице са већ удареним печатом. Да се зна да смо освојили овај „тежак“ успон на београдску планину-лепотицу.

  Затим смо се лагано спустили поред хотела „Београд“ до авалског торња. Ова знаменита грађевина симбол Београда и околине, која је пуштена у рад 1965 године као телевизијски торањ са осматрачницом, рушена је у НАТО бомбардовању 29 априла 1999 године, да би тек после десет година – 2009 године била коначно поново изграђена. Торањ је висок укупно 204 метара има два лифта и ресторан на 119 метру и видиковац на 122 метру са којег се пружа диван поглед ка престоном граду-Београду. Торањ не ради ако је брзина ветра већа од 13 m⁄sec. После неизбежног сликања у подножју торња, кренули смо полако ка ресторану и планинарском одмаралишту „Чарапићев брест“ на традиционални пасуљ за који смо претходно добили купоне од водича по симболичној цени од 100 динара. После краћег спуштања обележеном планинарском стазом стигли смо коначно на крајње одредиште, где се већ увелико створила гужва. Све је било лепо организовано, пасуљ и купус салата су били упаковани у чинијице а жене које су сипале пасуљ у порције су биле издашне руке. Седели смо у башти ресторана јер је било необично топло за ово доба године и попили из чутурице мало домаће ракије као аперитив. То смо мој кум и ја понели од куће да нам буде погонско гориво и да нам дезинфикује грло од прашине са Авале. Онда смо навалили на пасуљ и све смазали врло брзо а чак било је и репете за оне превише гладне.

 Планинарски дом „Чарапићев брест“ се налази на северној страни Авале изнад села Бели поток , на надморској висини од 310 метара. То је зидани објекат са кухињом,дневним боравком,рестораном и спратом. Постоји и депаданс- приземни зидани објекат. На спрату су собе са купатилима и групне собе са 4 спратна купатила, са капацитетом  од укупно 75 лежајева. Напоље су дрвене надстрешнице са клупама и столовима, а има и терена за кошарку,рукомет,одбојку...

  Занимљива је прича о Василију Васи Чарапићу по којем је ово одмаралиште и добило име. Овај знаменити војсковођа кога су звали и Змај од Авале, рођен  је 1770. године у Белом Потоку испод Авале, а погинуо 29. новембра 1806.године у борби за ослобођење Београда. Био је један од најистакнутијих бораца у устанку против дахија (Турака). Његова породица пореклом је била из племена Кучи у Црној Гори, а занимљиво презиме добила је тако што је један од његових предака случајно убио пса неког Турчина, па је овај за откуп тражио 500 гроша. Када је скупио паре његов предак је новац, уместо у кеси послао у чарапи, па су прозвани Чарапићима.

  И тако после овог пријатног планинарског ручка, наша мала дружина од пет чланова без Радета Пашића, кренула је пут под ноге ка Белом потоку и градској линији која ће нас одвести назад  у „велики прљави град“ . Иако је киша почела да ромиња, били смо пуни утисака са овог традиционалног успона, помало уморни али задовољни јер смо савладали још један правац ка Авали . Јер, Авала је симбол  Београда и северног дела Шумадије, терен са шест стотина биљних врста, а ми смо досегли висине врха Жрнова од 511 метара и осетили лагани планински ветар из борове шуме како нам милује лице и повија трепавице.


                                                                                                                         Ненад Руменић , јануар 2020







| П Р И Ч Е | Д А Р О В И | П О Е З И Ј А | И З Б О Р | П Р Е В О Д И | Л И Н К О В И | п о с а д а  д е ц а |
| п о с а д а SF | п р е у з м и или ч и т а ј | е с е ј и | н е о р а | п о с а д а  архива
|

<== ==>
cp