Tomislav Takač
 

 

Sada je leto 2018. Barem su tako izračunali, po kalendarima koje su sami napravili. Probudila ju je žeđ u gluvo doba noći. Upalila je petrolejku i otišla do bokala vode, te sipala sebi u čašu. Dok je pila, bacila je pogled na očev, sada već prazan krevet i krenule su joj suze. Prošlo je svega tri dana otkako je umro. Sahranila ga je iza kuće, odmah pored majke koja je umrla pre četiri godine od iste bolesti koja je ubila i njega kao i četiri milijarde ljudi pre osamnaest godina. Otišla je do ormana za oružje i izvadila “Papovku”. Bila je očeva, a sada je pripada njoj. Mama je imala staru dvocevku ali se cev raspukla pa ju je bacila. Sem papovke u ormanu se nalazio i očev “Tetejac” i njen mali luk, strele, te municija. Prisetila se kako ju je otac učio da rukuje njegovom puškom, kako da pravilno cilja, da je održava, čisti itd. Kada je sve povadila, bacila je pogled na kutije, da proveri da li je sve u redu i da slučajno nešto nije oštećeno ili korodiralo. Na municiji za papovku je pisalo: 40 komada 7,62 metak sa običnim zrnom M67 i mesinganom čaurom u okvirima, a na kutiji municije za tetejac je pisalo: 7,62 TT. Pokupila je svu municiju i stavila u svoju torbu, a papovku naslonila na zid, a odmah pored nje svoj luk i tobolac sa strelama. Uzela je sve sušeno meso koje je mogla poneti, gas masku sa filterima, Gajgerov brojač sa rezervnim baterijama i pribor za prvu pomoć. Napunila je čuturici svežom vodom te  je počela da se presvlači. Obukla je uniformu. Nekim čudom su našli odgovarajuću velilčinu za nju, pre dve godine, a zatim je obukla pancir i stavila čeličnu ploču u prednji i zadnji džep pancira. Ploča inače treba da zaustavi i zrno kalibra 308 Vinčester. Umalo da zaboravi. Iz ormana izvadi i stavi u unutrašnji džep uniforme i maleno pisamce koje su joj “roditelji” ostavili, zaklevši je da ga ne otvara dok su oni u životu.Pre nego što je stavila šlem, pogledala se u ogledalo. Imala je kratku, plavu kosu, smeđe oči, nešto sitnih pega oko nosa i šiljaste uši.

Jelena je zapravo bila vilenjak. Njeni pravi roditelju umrli su još kada je bila beba, a dvoje ljudi, koji su je pronašli, odgajili su je kao da je njihova. Barem su joj tako ispričali kad joj je bilo jedanaest. Imala je osecaj da su joj prećutali neke događaje o tom sudbonosnom danu. Rekli su Jeleni, na njen dvanaesti rođendan, da su uvek hteli da imaju dece, ali se ispostavilo da njena maćeha ne može da zatrudni. Jedina stvar koju ima kao uspomenu na svoje prave roditelje jeste neki vilenjački bodež koji se nalazio u maloj košari od pletenog pruca u kojoj su je pronašli. Čuvan je u posebnoj metalnoj kutiji, na ormanu gde su držali municiju. U samo sečivo bili su ugrađeni i raznobojni kristali i urezani nekakvi simboli koji su joj bili u potpunosti nepoznati.
Stavila je šlem, zatim još jednom proverila da li je uzela sve što joj treba, stavila je torbu, okačila papovku, luk, stavila tetejac u  futrolu. Nije imala neki poseban plan gde će da ode. Jedino što je znala jeste da su vilenjaci na severu Vojvodine. Barem joj je “otac” tako rekao. Ponela je bodež u nadi da će joj neko od vilenjaka reći kome je on pripadao i tako saznati ko su zapravo bili njeni roditelji… ako je pre toga ne ubiju. Bez obzira što je vilenjak, u njihovim očima ona će najverovatnije izgledati kao još jedan ljudski vojnik i zasuće će je strelama pre nego što primete  njene uši. Uzela je sve mape koje su imali, još jednom proverila oružje i izašla iz kuće.

Okrenula se još jednom da baci pogled na kuću u kojoj je odrasla, a zatim je polako krenula prema potoku, jer je znala da se u njegovoj blizini  nalazi auto – put koji vodi ka Vojvodini. Kada je prešla mali most koji premošćuje potok, ugledala je olupinu putničkog aviona: JAT, Boing 727, zarasao u mahovinu, koji se prelomio na dva dela prilikom pada. Takođe je primetila tragove kandži na trupu i kokpitu aviona, a na krilima tragove vatre. Pre nego što je prišla olupini, izvadila je Gejgerov brojac iz torbe i izmerila radijaciju. Srećom, nije bila veca od normalne, te je  prišla  avionu na oko metar, da baci pogled na unutrašnjost. Sa užasom je primetila skelete nesrećnih putnika još uvek vezane za, sada već istrunula sedišta. Nekima su štrčale strele iz glave ili grudi, dok je uzrok smrti kod ostalih sada bilo nemoguće utvrditi. Odmah pored olupine aviona nalazila se poveća bara u kojoj su kreketale žabe, od kojih su neke imale šest nogu, a jedna je imala dve glave, najverovatnije kao posledica radijacije od pre osamnaest godina, pretpostavi Jelena.
Posle nekih tri sata hoda, popila je malo vode iz čuturice. Potom je naišla na olupine vozila koje stoje jedne za drugima.

Kada je prišla, shvatila je da su olupine tako raspoređene, jer se nalaze na putu koji se ne vidi od guste visoke trave, koja raste na sve strane. Zastala je kod najbližeg vozila i pogledala unutra. Ruke vozača još uvek su držale volan, koji je bio obložen drvetom i mahovinom. Iz glave mu je štrčala drška nekog bodeža i tada primeti rupu na vetrobranskom staklu najverovatnije od njega. Auto je bio neki američki model, najverovatnije Krajsler, pretpostavljala je Jelena. Obišla je ostala vozila dok je prelazila put. Primetila je da je većina vozača ubijena na sličan način kao i vozač Krasljera, osim jednog koji je pogođen strelom u vrat. Kada je konačno prešla put primetila je prevrnuto oklopno vozilo uprkos visokom korovu. Prišla je vozilu da ga bolje pogleda i tamo videla nekakav ogroman skelet kako leži nedaleko od njega. Odlučila je da prvo osmotri skelet, izbliza, te ode do tog mesta. Tek kada je stala pored njega, postala je svesna njegove veličine. Sama ruka stvorenja bila je duža nego što je ona bila visoka. Bio je  visok oko četiri metra. Imao je ruke debele kao stablo mladog drveta i još deblje noge. Karlica i prepone bile su mu prekrivene nekom jednostavnom tkaninom, sada, skoro raspadnutom i obraslom nekim čudnim pečurkama koje su blago svetlucale. To je bilo sve što je ostalo od trola, bića čudovišne snage i apetita, ali priglupog. Po prvi put da je videla jednog. Iako je mrtav, idalje je delovao zastrašujuće.

Potom je otišla da bolje pogleda okopno vozilo i primetila da je u pitanju: BRDM 2 – oklono, izviđačko vozilo sa teškim mitraljezom kalibra 14,5mm. Vozilo je bilo poprilično izudarano, čak je i cev mitraljeza na kupoli bila iskrivljena. Shvatila je da ga je trol najverovatnije prevrnuo, ali, da su ga uspeli smrtno raniti, te je umro ubrzo nakon što je prevrnuo vozilo. Odlučila je da ispita to vozilo jer bi možda našla nešto korisno. Obilazila ga je tražeći način da uđe unutra. Uspela je da otvori jedan od prozora. Izvadila je baterijsku lampu i tetejac, a zatim upalila lampu i polako ušla unutra. Za razliku od automobila, unutar oklopnog vozila nije bilo leševa, samo što je sve bilo razbacano i prekriveno debelim slojem prašine i plesni. Nožem je otvorila kutiju municije i uzela nešto, što je odgovaralo za papovku, a u nekoj drugoj kutiji je ponašla ručne granate. Nije mogla poneti sve, te je uzela samo dve. Ispod nekog buđavog kaputa pronašla je neotvorenu kutiju za prvu pomoć pa je i nju stavila u torbu.

Polako je izašla iz vozila, izvadila jednu od mapa, da bi utvrdila svoju poziciju, i primetila je da je najbliže naseljeno mesto neko malo selo koje se zove Jabukovo. Pošto je ono bilo samo mala tačka na mapi pretpostavila je da je imalo oko pet hiljada stanovnika pre pandemije i rata. Sada je najverovatnije napuštena ruševina. Nadala se da neke kuće možda nisu potpuno srušene, te da će moći da pronađe sklonište u kom bi prenoćila, jer ni u ludilu nije htela da spava napolju, pod vedrim nebom, s obzirom šta sve luta ili lovi noću. Znala je za vukove i za divlje pse, ali, možda je bilo stvorenja za koje i nije čula, te nije planirala da se probudi tako što bi osetila da joj nešto jede nogu. Na mapi je primetila da železnička pruga prolazi kroz selo, pa je odlučila da prvo pronađe nju i prateći je dođe do sela. Putevi koji vode do tamo najvećim su delom bili obični zemljani putevi, sada potpuno zarasli u korov i prakvično nevidljivi. Korov je mestimično dosezao visinu i preko tri metra. Oko pola sata kasnije pronašla je prugu koja se probijala kroz gust korov, ali je i dalje bila vidljiva. Prateći je, ubrzo je došla i do železničke stanice Jabukovo. Sama stanica bila je u relativno dobrom stanju s’ obzirom na okolnosti. Krov je bio skoro netaknut, tu i tamo je falio poneki crep, u olucima je rasla trava, a puzavice se pele po zidovima. Nedaleko od stanice videla je nekoliko vagona, takođe obraslih mahovinom. Prepoznala je vagon cisternu Beopetrola i njihov logo sa malim slonom, koji joj je oduvek bio simpatičan sa svojom surlom koja je završavala sa pištoljem za točenje.

Ušla je u stanicu da vidi šta ima unutra. Prozori su bili razbijeni i stakla je bilo svugde, srećom, pa je imala vojne čizme na nogama a ne neke papuče ili sandale. U jednom uglu stanice ugledala je paukovu mrežu koja se protezala od poda do plafona, a njen “vlasnik” veličine lubenice je mirno uvijao nekog goluba ne obraćajući pažnju na Jelenu koja je upravo ušla. Nakon par minuta razgledanja shvatila je da neće naći ništa korisno i polako se uputila ka selu.

Sunce je zalazilo kako se približavala selu. Većinu kuća je unuštio neki požar, ali je bilo dve – tri, manje – vise  neoštećene. Ušla je u najbližu i zabarakadirala vrata. Untrašnjost se osećala na buđ i trulež, zidovi su bili plesnivi, a tapete su se ljuštile. Na stolu koji se nalazio blizu vrata još uvek su se nalazili tanjiri i pribor za jelo. Ako su vlasnici uspeli napustiti kuću i pobeći, od čega ili koga god da su bežali, ostavili su većinu stvari za sobom pa tako i jelo koje je odavno istrunulo u postavljenim tanjirima. Kuća je bila spratna, pa je odlučila da ode gore i tamo prenoći. Popela se gore i kroz prozor videla da je sunce skoro zašlo, pa je požurila da se smesti pre nego što se potpuno smrkne. Ušla je u jednu od soba, zatvorila se, pa zatim odvukla orman na vrata, kako bi sprečila bilo kakvog “nezvanog gosta” da uđe u toku noći. Mali orman nije bio mnogo težak, ali bolje išta – nego ništa. Izvadila je vreću za spavanje i postavila je na pod. Pre nego što je legla pojela je nešto sušenog srnećeg mesa, jednu jabuku i popila malo vode. Legla je u uniformi. Nije htela bilo šta da skida sa sebe, niti je imala drugu odeću (ne računajući čarape i donji veš). Legla je na stranu, a ranac je koristila kao jastuk. Nije preterano udoban, ali će za jednu noć poslužiti. Namestila se za spavanje, razmišljajući šta će sutra prvo uraditi.

Probudilo ju je neko komešanje napolju. Zgrabila je svoju pušku, otkočila je i stavila šlem, a zatim je puzeći prišla prozoru. Pošto nije znala ko proizvodi buku, izvadila je malo ogledalo i sa malo lepka zalepila ga je na vrh bajoneta. Srce joj je tuklo kao ludo. Udahnula je duboko i izdahnula lagano da se smiri. Obrisala je hladan znoj sa čela, naslonila se na zid i podigla pušku da bi bacila pogled na dešavanja napolju. Tek je svitalo, ali je bilo dovoljno vidno da primeti čopor divljih pasa kako njuškaju i pretražuju okolne kuće. Na trenutak joj je laknulo ali se onda setila kako bi mogli da je nanjuše. Bila je sama i teško bi se izborila sa njima. Možda bi mogla da ih uplaši, samo, nije bila sigurna kako. Ako puca u vazduh, možda bi pobegli, ili bi samo privukla pažnju na sebe; što nikako nije htela. Nastavila je da ih posmatra, da bi videla gde će se zaputiti. Bilo ih je šestoro i nisu je nanjušili. Ili barem još uvek nisu. Koliko je uspela da primeti, svi su bili manje – vise deformisani. Imali su višak nogu, ušiju, a jedan je imao tri oka koja su sablasno svetlucala u mraku. Odjednom je čoporu nešto privuklo pažnju, srećom, ne u pravcu kuće u kojoj se Jelena skrivala. Šta god da je to bilo, nalazilo se u pravcu železničke stanice. Otišla je do prozora koji gleda u tom pravcu i iskoristila dvogled da vidi šta im je privuklo pažnju. Bila je to košuta, očigledno teško bolesna, zbog raznih čireva i plikova na glavi i vratu. Nije se mnogo otimala kada su je se psi dočepali. Najverovatnije da je bila iscrpljena zbog bolesti, pa nije imala snage da se brani. Zbog bolesti je i ostala sama, pomisli Jelena, pa je zaostala za svojim krdom, jer nije mogla da ih sustigne. Možda su je ostavili ili oterali, nije mogla znati sigurno, ali sudbina joj je sada zapečaćena. Psi su je napadali sa svih strana, jedan je uhvatio za gušu, dok su je ostali vukli i grizli za noge, svi zajedno pokušavajući da je obore na zemlju. Mučili su se sa njom još nekih minut ili dva, pre nego što su je savladali. Nisu sačekali ni da izdahne, već su počeli da je jedu dok je još uvek bila živa.

Jelena je prestala da ih gleda i odlučila da iskoristi situaciju, i pobegne iz sela dok su oni zauzeti. Ne bi trebalo da imaju razlog da je napadnu, ali bi miris krvi mogao da privuče nekog većeg mesoždera. Uputila se u suprotnom pravcu i napustila selo. Kada je mislila da se dovoljno udaljila, sela je, izvadila hranu i vodu iz torbe, te doručkovala. Uzela je mapu da vidi kuda će dalje. Nekoliko kilometara od sela nalazio se auto – put koji vodi ka Novom Sadu. Odlučila je da krene u tom pravcu čim malo skupi snage.

Trebalo joj je dva sata hoda da dođe do auto – puta.  Bio je u potpunosti zakrčen olupinama različitih vozila. Bilo je tu svega: limuzina, kamiona, autobusa, itd. Kako je razlgledala, primetila je olupinu putničkog aviona, nekih sto metara dalje od mesta gde je ona stajala. Avion je u potpunosti izgoreo. Bio je crn kao ugalj. Pretpostavila je da je pilot pokušao prinudno da sleti na autoput, što se izgleda kobno završilo po njega i putnike, osim ako neko od njih nije uspeo da izađe pre nego što ga je progutao plamen. Sem vetra, poneke ptice i sopstvenog disanja nije čula ništa. Šetala je polako između olupina, kada joj se odjednom učini da čuje nešto. Skinula je svoju pušku i otkočila je, ne znajući šta da očekuje. Primetila je da se nešto kreće prema njoj. Jedino što je jasno videla bilo je nekoliko svetlucavih očiju. Tek kada je izašao iz senke prikolice šlepera Jelena je shvatila da joj se približava džinovska škorpija, dugačka preko jednog metra, crnozelene boje i masivnih štipaljki. Nije oklevala ni sekunde, već je naciljala škorpijine oči i ispalila dva metka. Prvi je promašio oči stvorenja i ogrebao člankovit rep, dok je drugi metak pogodio jedno od većih očiju stvorenja. Škorpija je zastala na trenutak i zasiktala od bola, ali je ipak nastavila da se približava. Jelena je ponovo naciljala i ispalila joj tri metka u usta. Ovaj put je uspela da ga ubije. Polako se približila sada mrtvoj škorpiji da je bolje osmotri. Prišla joj je na oko metar i po. BIla je u potpunosti crnozelena izuzev otrovne žlezde na kraju repa koja je bila indigo – plava. Iz četiri prostrelne rane curila je  neka zelenoplava tečnost; najverovatnije njena  krv , koja je neopisivo smrdela.

Par metara dalje, primetila je vojni kamion i odlučila da pogleda ima li nešto korisno unutra. Prvo je pogledala ispod kamiona da se kojim slučajem nije sakrio škorpion, ili nešto drugo. Srećom, ispod kamiona su samo rasle razne pečurke i korov. Našla je nekoliko sanduka municije, a u jednom je bilo i tromblonskih mina. Uzela je nešto dodatne municije za tetejac i dve tromblonske mine. Za papovku je imala i više nego dovoljno.

Izvadila je mapu i kompas da utvrdi svoj položaj, pa je zatim pogledala rukom crtanu mapu gde su bili naznačeni vilenjački gradovi. Najbliži se nalazio između Novog Sada i Đurđeva. Niko nije shvatao kako su uspeli da prenesu ceo grad sa sobom, ali eto, preko noći su se pojavili njihovi gradovi, takoreći ni iz čega. Najverovatnije da je to bila u pitanju neka vrsta magije – ta mistična moć koju ljudi nisu posedovali niti razumeli. Između ostalog, i njihovi oklopi bili su začarani, ili je sam metal bio čaroban niko to nije znao . Bilo kako bilo, većina zrna pešadijskog naoružanja se jednostavno odbijala o njihove oklope, jedva ostavljajući i ogrebotine. Jedna od retkih, slabih tačaka bili su prorezi za oči, na kacigama, dok su neke imale sočiva od nekakvog stakla ili kristala koje je bivalo skoro neprobojno. Jedanput joj je pričao “otac” da je neki snajpreista uspeo da ubije vilenjaka, čija je kaciga imala ta čudna sočiva, tako što je pucao u jedno te isto oko dva puta, i to velikokalibarskom puškom, takozvanom Crnom strelom. Kako god da se zvao njihov grad, bio joj je najbolja šansa da sazna ko su joj zapravo roditelji; ako je nekim čudom pripadnici njene rase ne ubiju pre toga.

Fruška gora se nazirala u daljini, što je bio znak da je na pravom putu. Stala je kod neke male kuće da rastavi i očisti papovku i usput je pojela nešto hrane. Sastavila je pušku, proverila da li sve radi kako treba, napunila ju je, zakočila, okačila o rame i polako krenula dalje. Prošla je kroz naselje Čortanovci bez ikakvih problema i došla do obale Dunava. Na suprotnoj obali se nalazio rezervat prirode “Koviljsko – petrovaradinski”  rit. Nadesno od sebe, na udaljenosti oko dvesta metara, ugledala je srušen most, te je pretražila obalu, nadajući se da će pronaći neki čamac u dobrom stanju. Posle nekih sat vremena, pronašla je jedan neoštećen, ispod nekakve cerade, u nekoj garaži, odmah pored zarđalog plavog “Fiće”. Sklonila je ceradu i odvukla čamac do obale, pa se vratila u garažu po veslo i da proveria ima li išta korisno unutra. Pronašla je veslo, petrolejku i kutiju vojnih šibica. Polako i pažljivo gurnula je čamac u vodu i ušla u njega, te je počela veslati. Vreme je bilo oblačno, ali mirno, kao i sama reka. Nije htela da rizikuje da naleti na divlju svinju, ili nešto gore, pa se uputila na zapad – što dalje od rezervata. Plan joj je bio da u potpunosti zaobiđe rit. Pristigla je na relativno suvu obalu, nedaleko od mesta gde se završavao rezervat. Čamac je odvukla u neku šupu, razmišljajući da će joj možda zatrebati ponovo, ili pak nekom drugom nerećniku koji bi želeo da pređe reku suv; pa ga je pokrila raznoraznim krpama, da ga zaštiti od kiše i nepogoda.

 

 

Par kilometara od obale ugledala je nekoliko olupina mlaznih aviona "Mig29". Slično putničkom avionu i ovi migovi su imali tragove kandži i vatre na sebi. Zmajevi, pomisli Jelena. Nikada nije videla nijednog živog, samo skelet na jednom polju kukuruza, i to pre deset godina. Produžila je dalje i ušla u zarastao voćnak kroz rupu u zarđaloj ogradi. Voćke sada niko ne bere, pa je bez razmišljanja uzela jednu jabuku, malo je obrisala i pojela dok je šetala kroz voćnjak. Tada je primetila traktor i nekakav skelet pored njega. Prišla je bliže. Njene sumnje su se obistinile, bio je to skelet zmaja. Kosti su mu bile tamnosive, skoro crne, i izbliza su više ličile na kamen, ili metal. Dodirnula je lobanju koja je po njenoj proceni bila dugačka metar i po, očekujući da će osetiti nešto, neke trnce ili slično. Ali nije osetila ništa, sem da je to što se nalazi ispred nje samo gomila kostiju, bez obzira što izgledaju drugačije nego kosti neke normalne životinje. Kako je njen “otac” rekao, kosti su samo kosti. Opazila je rupe na vratnim pršljenovima i rebrima zmaja, i to je potseti na trola i oklopno vozilo. Slično se dogodilo i ovde. Zmajevi su oštetili migove, migovi pogodili zmajeve, te su i jedni i drugi  pali na zemlju. Pitanje je samo šta se desilo sa zmajevim jahačima, jer su piloti mogli da se katapultiraju i zatim bezbedno spuste. Možda su imali neki magični padobran ili nešto slično. Na zmajevim leđima se još uvek nalazilo poluistrulilo sedlo, ali ni traga o njegovom jahaču. Razgledala je okolo i pronašla ga u jednoj prikolici. Glava mu je bila savijena pod čudnim uglom što je nagoveštavalo da je pao sa zmaja na prikolicu i slomio vrat. Kostur vilenjaka je još uvek bio u svom oklopu, koji je bio prljav i obrastao mahovinom, ali ne i zarđao kao prikolica. Na pojasu su visile korice mača, ali sam mač nigde nije videla. Krenula je dalje i pronašla još tri skeleta zmaja, i još jednog mrtvog vilenjaka. Nije razumela zašto ostala dvojica, ako su preživeli pad, nisu poneli tela svojih mrtvih saboraca. Možda su naleteli na vojnike, pa su ih ovi ubili. Nije mogla znati, a nije joj bilo ni toliko važno.

 Izašla je iz voćnaka i uputila se prema malom naselju koje se nalazilo u blizini. Ušla je u prvu zgradu na koju je naišla, a to je bila prodavnica mešovite robe. Većina stvari ili se pokvarila, ili je ukradena, ali je ušla vise iz znatiželje. Ušla je na zadnji ulaz, gde je bilo skladište robe. Tu je bilo svega: igračaka, kozmetike, lekova, odeće, raznoraznih konzervi, alata itd. Deo prodavnice se bavio i lovom i ribolovom, pa je uzela nešto udica i najlon za pecaljke. Pecaljke će napraviti od grana drveta. Konzerve nije ni pipnula, jer je primetila da su se neke naduvale. Izašla je napolje i uputila se prema najbližoj kući. Sunce je polako zalazilo, pa je krenula da se sprema za počinak. Taman je spremila vreću za spavanje, a onda je osetila da joj se nešto približava. Kosa na glavi joj se nakostrešila. Skinula je pušku i otkočila je, i što je tiše mogla prišla je prozoru i pogledala napolje. Očekivala je da se neko ili nešto kreće između kuća, ali je primetila četiri senke kako klize preko krovova. Pogledala je gore i sa užasom ugledala čeriri zmaja sa njihovim jahačima, kako nečujno lete svega pedesetak metara iznad sela.

Nekim čudom nisu je primetili. Mislila je da će joj srce iskočiti iz grudi koliko je jako kucalo. Oblio ju je ledeni znoj od pomisli šta bi se desilo ako je primete. Zadržala je dah, i nastavila je da diše tek kada su nestali na horizontu. Sela je i naslonila se uza zid, zatim skinula šlem i provukla prste kroz kosu. Sva je bila mokra od znoja. Prisetila se kako su izlgedali zmajevi, sada kad nije morala da brine da li će umreti. Sva četiri zmaja su bila drugačije boje. Najveći je bio plavo – zelene boje, sa crnim rogovima na glavi i nosu. Drugi je bio crven sa žutim i roze prugama i plavim rogovima. Treći je bio sivo – crn sa zelenim prugama koje se protežu od glave do repa i narandžastim rogovima, dok je poslednji bio skoro u potpunosti beo izuzev rogova koji su bili crni. Leteli su nečujno dok su ih obasjavali zraci zalazećeg sunca. Bili su prelepi koliko su bili i zastrašujući. Krljušti su im se presijavale kao da su od uglančanog metala, a oči su im svetlele nekim neprirodnim sjajem. Nije mogla da ih izbaci iz glave. Spremila se, legla i zaspala sanjajući zmajeve.

Probudila se u cik zore, spremila nešto hrane, popila malo vode, te  je izvadila mapu da vidi kuda će dalje. Odjednom je opet osetila da se neko približava. Uzela je pušku, otkočila je, zatim izvadila pištolj i proverila da li je napunjen. Potom je polako prišla prozoru i čekala da vidi sa kim ili sa čim ima posla ovaj put. Posle par trenutaka čula je ljudske glasove i zatim je ugledala malu grupu ljudi kako se kreću ulicom oprezno gledajući na sve strane, posebno u nebo. Bilo ih je šestoro : četiri mladića Jeleninih godina, žena od oko pedeset godina i dečak kome nije bilo više od četiri ili pet godina. Svi su nosili poprilično jednostavnu odeću u očajnom stanju. Kod jednog mladića bilo je više zakrpa nego čitavih delova odeće. Bili su mršavi, prljavi i delovali su umorno, naročito žena i mali dečak. Odakle god da su došli, reklo bi se da su putovali pešice. Zastali su na trenutak, najverovatnije raspravljajući kuda dalje, jer je jedan od njih izvadio neku jednostavnu mapu ručne izrade. Razmišljala je da li da im se pokaže, jer možda znaju nešto što bi joj moglo koristiti, ali se u isto vreme plašila da bi to možda mogla biti zamka. Bila je bolje naoružana od njih. Imala je papovku, tetejac i ručne granate, a oni su imali samostrele i možda noževe. Donela je odluku da im priđe, ali veoma pažljivo.

Polako je izašla iz kuće sa puškom u rukama, doduše, nije ju uperila u njih. Taman je htela da im se obrati kad ju je plavokosi mladić, sa nekom jednostavnom kapom, primetio: “O sranje! O sranje!” Svi su pogledali u nju, dok je  jedan od ostale trojice  skinuo samostrel sa leđa i uperio ga u nju. Ona je potom uperila pušku u njega. Stajali su tako par trenutaka. Tišinu je prekinula žena: “Milane, spusti to, molim te! Ona ima pušku, ti imaš samo jednu strelu.“ Zatim se obratila Jeleni: “Molim te, nemamo ni hrane ni vode, a pogotovo ne oružja. Ako imaš malo ljudskosti i dobrote, pusti nas da odemo. Ne želimo ti zlo devojko! “ Jelena je spustila pušku, a i Milan je uradio isto, ne skidajući pogled sa nje. Jelena reče : ”Ne želim vam nikakvo zlo. Samo želim da saznam ko su mi roditelji.“ “Zaista deluješ izgubljeno, kada si ovde sama. Kako su izgledali tvoji roditelji?” Upita je žena. “Ne znam, jedino što znam jeste da su bili… vilenjaci.” Odgovori Jelena. “Kako to misliš vilenjaci dete?! Zar si poludela? Ko si ti?!” Zasuše je gomilom pitanja. Jelena podiže malo šlem da joj vide šiljaste uši. Opet je nastala tišina, samo ovaj put mnogo neprijatnija. Žena je opet prva progovorila, Jelena je primetila mešavinu straha i neverice u njenim očima. “Ti...si vilenjak?! Ali nosiš ljudsku uniformu i znaš da koristiš pušku. Kako?” “Jedan vojnik i njegova žena pronašli su me kao bebu i odgajili me kao svoju. O vilenjacima znam samo ono što su mi oni ispričali i tek juče sam videla drugog vilenjaka, tačnije četvoro, kako jašu zmajeve.” Objasni im Jelena. Muškarac, po imenu Milan se ubacio: “Prokleti jahači, gde su se uputili? Sever, zapad, istok?” “Negde na jug čini mi se. Inače, zato sam sama jer su oboje...” Nastavi, ali ne zadugo Jelena.

Prestala je da govori i počela da plače. Ispustila je pušku na zemlju i sela na neki kamen. Cela grupa je shvatila da im ona nije pretnja i prva joj priđe žena, koju je u stopu pratio mali dečak držeći se za njenu suknju. “ Ššššš! Biće bolje. Isplači se samo.” Tešila ju je nepoznata žena. Jelena je plakala još par trenutaka, te se nekako smirila i obrisala suze rukavom. Jedan od mladića podigao je njenu pušku i pažljivo je naslonio na obližnje drvo. “Zovem se Vesna, a ovaj mališa je Marko; stidljivi dečko sa kapom je Bojan, a ovo su Milan, Tibor i Miroslav.” Sada su već bili poznanici. “Marko, reci zdravo seki.” Marko poče: “Zdlavo seko, zasto si plakala? Gde su ti mama i tata?” “ – Na nebu, paze na mene… I uvek će me voleti bez obzira na sve.“ “ – Baka kaže da je moja mama na nebu sa anđelima i da će me uvek čuvati” – govorio je mališan.  “Mora da je tako”, tešila je sada Jelena. “Bako, gladan sam i spava mi se.” “ – Evo sada ćemo malo odmoriti, a ti polako spavaj.” Jelena se ubaci, “Mogli bi svi spavati u ovoj kući u kojoj sam ja spavala. Krov je čitav i relativno je suvo.” “ – Nemamo puno izbora. Sprema se nekakvo nevreme” odgovori Milan.

Svi su ušli u kuću, dok je vetar počinjao da duva sve jače i jače. Jelena je svoju vreću za spavanje dala Vesni, a ona je pomogla svom unuku da se namesti. Marko je zaspao posle svega par minuta. Čim je on zaspao, svi su se okupili i seli na stolice koje su pronašli u kuhinji. Pričali su tiho da ne bi probudili dete, ali ovaj je spavao bezbrižno i čvrsto. “Idalje mi je teško da poverujem da su vilenjaka odgajili ljudi. Za tako nešto nisam čula. Zar baš ništa ne znaš o njima?” zapita Vesna. “Zapravo, imam nešto što im je pripadalo. Nego, odakle ste? Ako nećete da mi kažete, u redu je.” Reče Jelena misleći na pisamce u džepu uniforme, koje ipak ne izvadi.  “ – Iz vilenjačkog grada Azul Nur blizu Palićkog jezera koje se vremenom pretvorilo u močvaru.” reče joj Vesna. Milan nastavi: ”Tamo sada plivaju aligatori, zmije i nekakvi odvratni ljudi-žabe, ili tako nešto, koji vole ljudsko meso.” “Vilenjaci ih zovu  Ihtorni?” ubaci se Bojan. “Spomenula si da imaš nešto što je pripadalo tvojim roditeljima, zar ne?” Nastavi Vesna. Izvadila je bodež iz torbe i pružila ga Bojanu. On ga je uzeo, izvadio iz korica i pažljivo ga osmotrio iz svakog ugla. Potom ga vratio Jeleni, a ona ga je odmah stavila nazad u svoju torbu. “Kako si mi gledao nož stekla sam utisak da znaš vilenjački jezik i šta znače ti simboli, je li tako?” “ – Znam jako malo vilenjačkog, samo ono što me je naučio Durnim.” “Durnim?” začudi se Jelena.”On je patuljak – kovač. Vilenjaci su porobili njegov narod pre nekih devedeset godina, a dvadeset godina ranije porobili su i ljude.” “Šta, o čemu pričaš?” Čudila se Jelena kao da je sišla sa druge planete. “Nisu ti rekli? Ili možda nisu ni znali? Malo ljudi je to saznalo u vreme kada su se pojavili. Puno njih nije ozbiljno shvatilo vilenjake i platili su životom. Vidiš, tvoj narod, vilenjaci, došli su sa drugog sveta i doveli ovamo svoje sluge, zmajeve, koji su i u prastarim vremenima gospodarili Zemljom.“ “ – A gradovi? Kako su njih doneli? Ili su ih tako brzo sagradili?“ “ – Ne, u pitanju je bila magija, ne bi mogli nanovo da sagrade svoje gradove i kule, i kao što si slučajno pogodila, doneli su ih ovamo u  čarobnim kuglama, ne većim od ljudske glave.” “Kako znate da su sa drugog sveta, rekli su vam?” Sve više se interesovala Jelena. “Pa ne baš. Ispričao nam je jedan mladi naučnik, na samrti.

Nisu znali ko je, kada su ga pronašli, a nije ih ni bilo briga. Par dana nakon što su ga doveli smrtno se razboleo. Nekoliko patuljaka ga je negovalo, ali nisu mogli da ga izleče. Gledali su da mu ublaže muke, ako ništa drugo. Ja sam im pomagao i donosio lekovita ulja i biljke. Kada sam mu rekao odakle sam, sve mi je ispričao, nije izostavio ni jedan detalj. Njegovo ime bilo je Boris Levanovski. Bio je Rus, poreklom iz Moskve. Ispričao mi je da je par dana nakon izbijanja rata između vilenjaka i ljudi, ruska vojska uspešno zauzela jedan od vilenjačkih portala, a preko radija su saznali da je isto pošlo za rukom i Amerikancima.

On i još sedmoro naučnika dovedeni su do portala helikopterom, uz popriličnu vojnu pratnju. Pošto nisu znali šta da očekuju obukli su skafandere, namenski napravljene za astronaute, da bi se zaštitili od nepredviđenih prilika. Njih osmoro je prošlo kroz portal koji je bio, kako je on opisao, ”okrugla rupa” u vazduhu na nekih pola metra iznad zemlje,  smeštena između dva prastara hrasta. Kad su prošli kroz to, prvo što su osetili, uprkos odelima, bila je vrelina. Osećali su kao da su blizu neke ogromne peći. Kada su pogledali na nebo, shvatili su i zašto. Sunce je bilo mnogo veće nego što se videlo sa Zemlje, i bilo je crveno poput krvi. Isto su videli i Amerikanci. Njihovo sunce se pretvorilo u Crvenog Džina. To će se desiti i sa našim suncem, ali tek za pet milijardi godina. Kada su malo razgledali tu stranu portala shvatili su da je taj svet osuđen na propast. Reke su se isušile. Na sve strane su videli skelete životinja, ljudi i nekih drugih, njima nepoznatih vrsta. Drveće je bilo mrtvo i isušeno. Imali su utisak da su kročili u sam pakao. Nisu se zadržali dugo zbog vrućine, em se portal počeo zatvarati sam od sebe, a niko nije hteo da ostavi svoje kosti na tom groznom mestu. Nakon što mi je to ispričao, izgubio je svest od groznice i umro sledećeg jutra.“ “Ali, iako je njihov svet umirao, zašto su iskoristili onu bolest i ubili toliko… ljudi?“ Upita Jelena. Vesna se ubaci: “To ćeš morati njih da pitaš, doduše, ako preživiš prvi susret sa njima.“ Milan reče: “Ja mislim da im je smetalo to što nas ima toliko mnogo, pa su odlučili da nam drastično smanje broj i porobe ono malo što preostane.” “Ispričaćemo ti sve što znamo, ali bi hteli malo da odmorimo.  – Ko  će čuvati stražu?“ Upita Vesna. “Ja!” Javiše se Milan i Jelena istovremeno.

                                 

Milan je ostavio svoj samostrel na krilo, a Jelena naslonila pušku na zid i oslonila se na njega. Sedeli su tako, u tišini, nekih dvadesetak minuta, dok su ostali polako zaspali i tiho zahrkali. Jelena se prva oglasi: “Jel znaš neku igru sa kartama?“ “ – Da, nešto malo. Naučio me jedan starac zvani Kubura. Zašto pitaš?“ “ – Da  odigramo nekoliko partija, da brže prođe vreme. Ti onda lezi i malo odspavaj pa se menjamo. Jel može tako?“ “ – U  redu, imaš li karte? Kada smo pobegli iz grada nikome nije na um palo kartanje, Ne ljuti se čoveče ili tako što.“ “Imam karte kod sebe, obične kartonske. Malo su oštećene, ali inače u solidnom su stanju. Imali smo i monopol ali sam ga izgubila u šumi, te  nismo našli drugi nikada.“ Odgovori Jelena. Izvadila je karte iz svoje torbe i dovukla neki veliki drveni sanduk da im posluži kao sto. Otvorili su ga da vide šta ima unutra, ali je bio prazan i plesniv. Jelena je podelila karte, oboje su uzeli svoje i počeli. Jelena započe razgovor:  “Da li je Vesna vama momcima neki rod, kad već putujete zajedno?“ “ – Ma jok. Jedino je klinac njen unuk, mi ostali nismo njena rodbina, niti smo mi međusobno. Igrom slučaja desilo se da smo hteli istog dana da pobegnemo iz grada, pa smo se udružili u grupu. Bio je sa nama i neki čovek, stariji od Vesne bar deset godina, ali je njega nešto zgrabilo i odvuklo u cev, u tunelu kroz koji smo bežali. Sve se desilo tako brzo da nismo mogli ništa da učinimo. Mi Vesnu zovemo tetka Vesna, iako nam nije tetka, jer smo mi zapravo siročad. Ja sam najstariji sa svojih nepunih devetnaest godina, zatim Bojan koji ima osamnaest, a Tibor i Miroslav imaju oko šesnaest.“ “Znači, ti si tu kao nekakav vođa?“ Upita ga Jelena. “ – Moglo  bi se reći. Kao najstariji muškarac u grupi sam. Jedini znam pravilno rukovati samostrelom i dosta sam precizan.“ “ – A šta je sa vatrenim  oružjem, zar niko od vas ne zna da ga koristi?“ Zaključi Jelena. “Ne, niko nas nije naučio. Oteti smo kao mala deca od oko dve ili tri godine.

Vilenjaci vatreno oružje smatraju nečasnim i kukavičkim, barem mi je tako pričao Bojan, a on je to čuo od onog matorog patuljka koji ponekad lupa gluposti. Doduše, što se vatrenog oružja tiče, ne moraš razumeti njihov jezik da znaš da ih mrze, jer su jednog klinca koji je napravio drvenu pušku – igračku, da kao puca na njih, odmah pogubili. Obesili su ga na drvo u sred naselja u kome žive patuljci i ljudi, da bi ga svi videli, i da ne bi palo nikome na pamet da uradi nešto slično“. “Ubili su ga samo da bi napravili primer od njega? Kako mogu biti tako okrutni?“ Uzbuđeno i užasnuto zavapii Jelena. “Pa, mislim da oni za sebe smatraju da su uzvišena rasa, da su iznad svih, da njihovo govno ne smrdi, a da su svi ostali obični đihari.“ Ljutito reče Milan. “Đihari? Šta znači ta reč?“ upita Jelena znatiželjno. “To je jedna od najgorih uvreda na vilenjačkom jeziku, u bukvalnom prevodu znači svinja ili svinja u odeći. Eto za čega nas smatraju. O nama misle kao o bićima nižeg reda, baš kao što mi razmišljamo o pacovima, bubašvabama ili svinjama. To podrazumeva da smrdimo, da smo nekulturni, da jedemo sa zemlje itd.“ Dok su se kartali kladili su se u to ko će spavati sat vremena duže. Milan je pobedio. Bio je očigledno bolji u kartanju. Pustila ga je da spava sat vremena duže dok je ona držala stražu. Posle ga je probudila, pa su se zamenili.

Probudila se u cik zore, sunce je tek izlazilo. Polako su i ostali ustali. Prvo su jeli, malo. Jelena je dala deo svog sušenog mesa Marku i njegovoj baki dok su se ostali zadovoljili suvim sirom i hlebom koji su imali kod sebe. Dali su malo sira Marku. Tibor i Milan su izašli napolje i uputili se u šumu da potraže šumsko voće i pečurke. Ostali su izašli na svež vazduh.  “Znaš, u početku je bilo veoma čudno,“ započe Vesna, “…navići se na tišinu, kada su borbe prestale. Valjda sam navikla na automoblie, kamione, avione pa mi se činilo veoma čudnim da ih ne čujem, da ih više nema. Vi deco, ili se ne sećate, ili ih nikada niste ni videli u pokretu. Ne računajući olupine koje nađete usput. Moj muž je bio u vojsci, pešadinac; i on je imao papovku. Nikada me nisu interesovale puške. Em su mi se gadile, em sam se plašila da ću nekoga povrediti ili ne daj Bože ubiti. Nikada mi nije bilo jasno, niti će biti, zašto je nekim ljudima zabavno da pucaju. Par meseci nakon rata, shvatila sam da je možda trebalo da naučim da rukujem, makar pištoljem, ali u tom getu gde sam živela poslednjih osamnaest godina shatila sam da su većinom živeli oni koji se nisu mogli braniti, žene i deca. Sve ove momke su oteli od njihovih roditelja kada su bili mali. U većini slučajeva ubijali su  svakoga ko je imao imalo borbenog duha u sebi. Oni žele verne i ponizne sluge, koji se neće usuditi da podignu pogled kada oni prolaze, a kamo li nešto drugo.“

Bojan se obrati Jeleni: “Moram nešto da ti pokažem.“  Jelena nije shvatila šta je to što on hoće da ona vidi. Kada je skinuo kapu, prvo je primetila da mu je kosa poprilično prljava, a onda je primetila da mu je desno uvo blago zašiljeno. Okrenuo je glavu i videla je da mu je i drugo uvo isto i shvatila je da joj se ipak nije pričinilo. “Ti si vilenjak!? Kao i ja?“ “ – Ne baš tako. Moj otac je vilenjak, ali je moja majka bila ljudsko biće“. “ – Šta ti se desilo sa mamom“? “ – To je jedna tužna priča. Tetka Vesna, molim vas, prošetajte malo sa Markom. U redu?“ Vesna je klimnula glavom, uzela dečaka za ruku i udaljili su se tražeći nešto u travi. “Bilo mi je tri godine,“ započe Bojan, “kada su je ubili. Neki vojnik je ubo nožem u stomak, možda baš moj ‘otac’, teško da ću ikada saznati. Znaš, kada si mešane krvi, malo ko ti veruje. Ljudi su me se plašili samo zato jer imam vilenjačke krvi u venama. Previše čovekolik za vilenjake, previše nalik vilenjaku za ljude. Neki me čak i mrze. Jednom su neke žene pokušale da me ubiju. Najverovatnije su im vilenjaci ubili muževe ili sinove u ratu, pa su htele na nekome da iskale bes. Htele su da me ubiju samo zbog mog izgleda. Bilo mi je šest godina kada se to desilo. Uhvatile su me  kada sam sakupljao pečurke i pokušale da me obese, srećom naišli su patuljci, pa su me spasili. Tetka Vesna nikada nije sebi oprostila što nije bila u mojoj blizini kada se to desilo. Nije mogla znati na šta će ih navesti očaj i mržnja.“ “ – Šta su vilenjaci uradili kada su čuli za to?“ “ – Ništa, njima je nevažno šta radimo jedni drugima. Možda je neko od njih gledao kako me pokušavaju obesiti i to mu se činilo zabavnim i smešnim“. “Mene nisu učili tako,” reče Jelena, “iako smo neprijatelji. I pored svega što su uradili, nijednom mi ‘otac’ i ‘majka’ nisu rekli da mrzim svoj narod ili ljude. Svi se delimo na dobre i lose. Iskreno su verovali da bi ljudi mogli živeti zajedno sa vilenjacima u miru, da bi uprkos razlikama pronašli način da koegzistiramo“. “ – Stvarno? To je lepa zamisao, ali teško izvodljiva, skoro nemoguća. Ljudi će veoma teško preći preko činjenice da su vilenjaci pobili milijarde ljudi. Nacisti se čine kao amateri spram onoga što su vilenjaci postigli za godinu dana“. “ – Znam, niko ne zna šta bi zaista bila ispravna odluka. Po onome što si rekao, ne mogu se ni vratiti odakle su došli jer je njihov svet mrtav. Većina ljudi bi najradije pobila sve vilenjake, ali, da li je to zaista ispravno? Da li ta odluka čini ljude boljim od vilenjaka, ili i nismo toliko različiti“? “ – Malo je ljudi koji razmišljaju kao ti. Većina bi ih podavila kao mačiće, spalila njihove gradove i pljunula po ostacima“. “ – Kakvo je tvoje mišljenje o tome, pošto si ti vilenjak“? “ – Moje mišljenje o njima nema nikakve veze sa tim ko su mi roditelji. U njihovim očima samo čistokrvni vilenjak je pravi vilenjak; okrutni su, misle da su uvek u pravu. Jedan čovek je jedanput rekao da vilenjaci imaju ego veličine Sovjetskog saveza i svi se slažu sa tim poređenjem, pa i ja. Nikada mi nijedan vilenjak nije rekao nešto lepo, nešto što nije bilo ni na koji način omaložavanje ili ponižavanje, tako da se može reći da ih ne volim, kao ni oni mene.“
 

 Polako su ustali da malo prošetaju i uputili se ka centru sela, gde se nalazila mala fontana. Fontana odavno nije radila, a voda u njoj je pozelenela od algi, a mogla se videti i poneka žaba.  Jelena i Bojan su seli na ogradu fontane i zajedno gledali izlazak sunca. Jeleni je bilo vruće pa je skinula šlem i stavila ga na ogradu. “Prelepa si…“ Zamuca Bojan. “Molim?“ začudi se Jelena. “ – Ništa, rekoh prelepo je...sunce.“ Jelena se toplo osmehnu, sede bliže njemu i poljubi ga u obraz, nakon čega je on pocrveneo kao paprika. “ – Ovo je prvi put da te poljubi devojka“? “ – Da… nisam očekivao da ćeš tako postupiti, većina devojaka u Azulnuru misle da sam odvratan ili možda proklet, uvek su me gledale sa mešavinom straha i mržnje u očima“. “ – Ja nisam jedna od njih. Meni si nekako sladak i dobrodušan. Sviđaju mi se svi: i Tibor, Milan, Miroslav, Vesna i mali Marko“. „ – Da li bi mogao da te poljubim….ako ne želiš, razumeću“. “ – Zapravo … Htela sam da te pitam isto...“ Reče Jelena, priđe bliže Bojanu i poljubi ga nežno u usta. Odjednom se trgla i nervozno pogledala nekud. Bojan se poče izvinjavati.“ – Izvini ako sam preterao… Ja...“ “ – Nisi ti u pitanju, nešto nam se približava, nešto veliko i opasno“. “ – Kako znaš? Ja ne vidim i ne čujem ništa“. “ – Ponekad osetim da se neka životnija približava pre nego što je vidim ili čujem. Nazovi to šestim čulom ili intuicijom, Tako sam i vas primetila pre nego što sam vas videla“. “ – Stvarno? Odakle dolazi to stvorenje o kojem pričaš“? “ – Dolazi iz pravca one šume.“ I pokaza na šumu iza Bojana. “ – Pobogu, pa Milan i Tibor su otišli tamo da traže pečurke i šumsko voće.”

Pojavio se Miroslav koji se igrao sa maslačkom kada su njih dvoje protrčali u pravcu šume. Ne znajući šta se dešava, potrčao je za njima. Jelena je stavila šlem na glavu dok je trčala zajedno sa Bojanom i Miroslavom prema šumi. Stali su kada su ugledali Milana i Tibora kako “izleću” iz šume kao da ih sam đavo juri. Sekundu kasnije ugledali su ono od šega su oni bežali. Bio je to zmaj ljubičasto – plave boje sa jahačem u plavo – zelenom oklopu. Jelena taman što je htela da skine pušku i nanišani jahača ili njegovog zmaja, kad je zmaj odjednom bljunuo plavo – zelenu vatru i spalio Tibora i Milana. Nastavili su da trče urlajući kao dve žive buktinje, još par trenutaka, a zatim su pali i nisu se više micali. Njih troje su jedan trenutak stajali kao ukopani, prestravljeni onim što su videli, da bi zatim počeli da beže, čim su  ih  zmaj i njegov jahač  primetili. Trčali su kao ludi, za dlaku izbegavši zmajev plameni dah bacivši se pod prikolicu nekog traktora. Zmaj je proleteo i umesto njih spalio put i travu oko puta. Miroslav je počeo da plače i da se trese od straha. Ponavljao je plačući: ”Umrećemo! Svi ćemo umreti... Pobiće nas kao što je… Ubio Tibora i Milana!” Bojan mu stavi ruku na rame i što je smirenije mogao reče: “Smiri se, molim te… Nekako ćemo mu pobeći, ili će Jelena da ubije jahača, a možda čak i zmaja sa svojom puškom.“ Jelena se ubaci: “Otac mi je davno ispričao da većina obične municije ne može da probije njihov oklop, a zmajeve su ubijali protivtenkovskim ili protivavionskim topovima, a ja nemam ništa slično tome, imam samo tromblonske mine… Što bi možda funkcionisalo ako bi…“ Sve vreme dok je govorila, pratila je pogledom zmaja. Izgledalo je kao da nije primetio Vesnu i Marka nego je napravio polukrug i vraćao se prema njima. Nije žurio, leteo je kao da ima sve vreme ovoga sveta. “ – Miroslave, ostani ovde sa Bojanom, a ja ću da namamim zmaja do skladišta koje je jednu ulicu dalje. Ti zidovi su od armiranog betona, pa ne bi trebalo da ih probije lako. Barem se nadam da je tako, jer mi treba vremena da upotrobim tromblonsku minu.“Miroslav uplašeno reče: “Zašto je ne upotrebiš sada!? Evo svake sekunde će biti ovde“! “ – To nije neki magučni trik, kao izvlačenje zeca iz šešira. Ja sam jedina koja ima šanse protiv njega“. “ – I to sasvim sama? Nema šanse, idem sa tobom,“ reče Bojan. “ – Ne! Ne ideš!“ obrecnu se Jelena na njega i izađe ispod prikolice, te pripuca na zmaja i njegovog jahača.

Jahač je povukao uzde i zmaj se okrenu na stranu, te zrna pogodiše zmaja u rame i okrznše ga po stomaku. Pošto mu je privukla pažnu okrenula se i počela trčati prema skladištu što je brže mogla. Pomislila je da će jahač narediti zmaju da je spali, ali, ovaj ju je samo pratio, očigledno, pretpostavljajući da ona ne pretstavlja neku veliku pretnju. Imala je suludi plan, neki bi rekli i samoubilački, ali, to je jedino što je trenutno mogla da uradi. Dotrčala je do skladišta, trčeći najbrže što je mogla, okačila je pušku o rame, izvadila svoj pištolj iz futrole i zapucala na zarđali katanac koji je zaključavao vrata skladišta. Prva dva hica su promašila metu, ali su treći i četvrti pogodili katanac koji se potom raspao. Svukla je ono što je ostalo od njega pre nego što je uletela unutra. Osetila je dva mala uboda, jedan u levu ruku, a drugi u desnu nogu. Zalupila je vrata za sobom i naslonila se na hladan betonski zid. Unutra je bilo hladno i mirisalo na trulež. Svetlost je dolazila iz velikih prozora koji ipak nisu dovoljno veliki da kroz njih prođe zmaj. Osetila je blagu pospanost i malaksalost, i kada je izvadila ono što je pogodilo videla je da su u pitanju male strele, najverovatnije umočene u neki otrov. “ – Divno ,samo mi je još to trebalo.“ Nije znala šta će, pa je uzela malu bočicu rakije i popila je na iskap, ako ništa drugo, smiriće se i malo bolje ciljati. Za sve to vreme videla je zmaja i njegovog gospodara par puta kroz prozor kako proleću, i shvatila da kruze oko skladišta, najverovatnije razmišljajući kako da napadnu.

Jelena nije gubila vreme. Izbacila je svu municiju iz papovke i izvadila tromblonsku minu, stavila je u pušku, okrenula prekidač na mod za pucanje tromblona i podigla nišan za tromblon, baš kada je vilenjak dao svom zmaju naredbu da sleti na krov i razdere ga svojim kandžama. Zmajeve kandže su parale limeni krov kao da je od kartona. Progurao je svoju ljubičastu glavu i otvorio usta, spreman da je živu spali. Jelena je znala, da ako ga sad promaši, neće imati drugu priliku. Gledala je zmaju pravo u oči u trenutku pre nego što je povukla okidač. Tromblon je pogodio zmaja, uletevši mu pravo u usta… I odmah je eksplodirao. Jelenu su umesto vatre zapljusnuli komadi mesa i krv. Zmaj je napravio još nekoliko koraka  obilno krvareći iz usta, a zatim je uz tresak pao sa krova. Jelena je sedela tako, privremeno polugluva od eksplozije i prekrivena krvlju zmaja. Nekako se pribrala, ustala, i napunila pušku koju je prethodno ispraznila. Obrisala je krv sa sebe i puške i izašla iz skladišta.

Jelena se osećala najednom tako umorno, jedva da je stajala na nogama. “Živa sam“, reče ona sama sebi. Odjednom ugleda četiri prilike kako joj se približavaju, i shvati da su to Vesna, mali Marko, Miroslav i Bojan. Zbog zujanja u ušima nije čula šta govore, ali su joj izgledali srećno. Nekako je došetala do nekog drvenog sanduka i više se srušila, nego što je sela na njega. Svi su dotrčali do nje i tada joj se sluh polako vraćao. “Uspela sam, zaustavila sam zmaja i jahača…“ “Uspela?! Uništila si ih!“ Reče Miroslav ushićeno. “ – Da li bi i mene naučila kako da pucam“? “ – Može, ali ne danas.“ Vesna i Bojan su brisali krv sa njene odeće i lica. “ – To što si učinila bilo je veoma hrabro i veoma glupo. Kako si znala da možeš da ubiješ zmaja“? “ – Nisam ...znala… samo sam mislila da ako mu ispalim tromblon u usta, naneću veliku štetu, ali ipak, nisam mislila da ću ga ubiti… Nazovimo to ludom srećom“. “ – Seko, ti smrdiš, zar se ne kupaš?“ reče mali Marko. “Kako možeš tako nešto reći devojci! Hoćeš da dobiješ to turu?!“ Iznervano će Vesna. Ali Jelena reče: “Pustite ga, ne ljutim se. Zaista bi trebala da se okupam. Bože, sada, kada razmislim, nisam se kupala danima“. “Pa nismo ni mi,“ odgovori Bojan. “Zato ne mirišemo na lale  ili ruže.“ Odjednom je Miroslav uzviknuo: “ – PAZI!“ I skočio pred Jelenu. Istovremeno se začuo zvuk nalik zabijanju metalnog šiljka u meko drvo. Miroslav se srušio na zemlju, tresući se, dok mu je  iz leđa virila mala strela. Svi su pogledali u pravcu iz koga je strela došla i ugledali jahača kako stoji sa ispruženom levom rukom u kojoj se nalazi mali samostrel, dok mu je desna bila savijana pod čudnim uglom, najverovatnije posledica pada sa krova. Nosio je plavozeleni oklop koji ga je pokrivao od glave do pete, jedino su mu se videle oči, iz kojih je sijala čista mržnja. Delovi oklopa na desnoj ruci su počeli da sijaju i ona poče sama od sebe da se vraća u normalni položaj. Kada se ruka vratila u normalno stanje, on je izvadio svoj mač iz korica i krenuo na njih u nameri da ih pobije.

Bojan je prvi reagovao i zgrabio Jeleninu pušku sa zemlje. Sa njom se odbranio kada je vilenjak nasrnuo na njega tako što je blokirao udarac i odgurnuo ga dalje. Vilenjak je ponovo nasrnuo na Bojana i ovaj se ponovo odbranio, a za to vreme je Vesna pomagala Jeleni da ustane. Jelena je pokušala da izvuče pištolj iz futrole, ali su joj ruke bile jako malaksale i nije imala snage da ga izvadi, pa reče Vesni: “Brzo, izvadi kutiju prve pomoći,“ znajući tačno šta joj treba. Jelena izvadi neku injekciju sa žutom tečnosti i reče Vesni da joj to ubrizga u vrat. “ – Šta“? “ – Samo uradi to.“ Vesna je izvadila špric i ubrizgala žutu tečnost u Jelenin vrat. Jeleni su se oči širom otvorile i nestao je umor iz njenih očiju  u roku od par sekundi. Izvukla je pištolj i počela da puca na vilenjaka, ciljajući mu u glavu. Vilenjak je shvatio šta pokušava te je rukom zaštitio glavu i istovremeno mačem zamahnuo na Jelenu, no, ona je to vešto izbegla, pomerivši se u stranu. Bojan ga je pokušao napasti sa leđa. Vilenjak je okrenuo mač unazad i Bojan je naleteo na njega. Zatim je zavrnuo mač i isčupao ga. Bojan se srušio na leđa i bezuspešno pokušavao da zaustavi obilno krvarenje iz svog stomaka. Jelena je iz besa ispraznila čitav okvir u vilenjaka, ali bezuspešno, sva zrna su se odbila o oklop, kao da su od gume. Šutnuo ju je u stomak i ona je pala, potom stavio mač na njene grudi s’ namerom da je probode. Vesna ga je zaustavila pogodivši ga ciglom. Besno je pogledao na nju psujući i odjednom je ućutao. Jelena je bila zbunjena i kada je pogledala u pravcu Vesne shvatila je o čemu je reč. Vesna je držala bodež Jeleninih roditelja, i pošto je shvatila da mu je privukla pažnju, pokazala je na Jelenu, pa na bodež, i rekla da je to njeno. “Njeno!?“ Ponovi vilenjak i pogleda u Jelenu, samo što je ovaj put gledao u nju sa nešto radoznalosti umesto čiste mržnje. Naslonio je vrh mača na Jelenin obraz i zatim ga blago podigao, te presekao podbradnik. Zatim je grubo skinuo mačem šlem sa njene glave  i naposletku sklonio kosu sa njenih ušiju. Dobro ju je osmotrio. To je trajalo nekoliko trenutaka, a za to vreme, Jelenu i Vesnu je oblio hladan znoj u iščekivanju kako će vilenjak reagovati. Na njihovo iznenađenje, počeo je da se smeje govoreći: “Cun la rir“? “ – Šta? Šta to znači?“ Upita Jelena Vesnu. “Nisam posve sigurna, ali mislim da te pita kako se zoveš“. “Zovem se Jelena, ti bolesni kučkin sine.“ Vilenjak reče: “Tirlun“ i nasloni mač na Jelenino grlo spreman da ga presenče. Trenutak pre nego što je to uradio Bojan mu skoči na leđa i uhvati ga za ruku te skloni mač sa njenog vrata. Vikao je dok je vilenjak pokušavao da ga zbaci sa svojih leđa: “Pucaj mu u glavu! Ne obraćaj pažnju na mene!“ Jelena je izvadila novi okvir za tetejac, napunila ga i ubacila metak u cev, nanišanila i ispalila dva metka u vilenjakovu glavu. Prvi se odbio o njegov šlem dok je drugi pogodio njegovo levo oko i čuo se tup udarac metala o metal jer je zrno prošlo kroz njegovu glavu. Pre nego što je pao, vilenjakov oklop je počeo da se kreće sam od sebe, te je zavitlao mač na Vesnu.

Bacio ga je kao da je koplje i pogodio je u stomak. Vesna je pala na kolena, pridžavajući mesto gde je mač probio, uzalud pokušavajući da zaustavi krvarenje. Vilenjakov oklop je prestao da sija jedan trenutak pre nego što je pao zajedno sa Bojanom. Jelena je bila zbunjena, ne znajući šta dalje. Odjednom Vesna reče: “Bojim se da neću preživeti… krvarenje ne prestaje... ne osećam ruke ni noge… mora da je mač premazan nekim otrovom“. “I ja osećam da mi trnu ruke i noge, ali mogu da ih pomeram, možda zato što sam polu – vilenjak?“ Reče Bojan. “ – Ti Jelena, kako si? Jel ti trnu ruke i noge?“ Jelena plačući odgovori: “Mislim da je dejstvo prošlo, izgleda da je pravljen za ljude, a ne za vilenjake. “Izvadila je pribor za prvu pomoć i pokušala da zaleči Vesnine i Bojanove rane, ali je brzo shvatila da im nema spasa. Između ostalog, trebala im je transfuzija krvi i trebalo ih je operisati u pravoj operacionoj sali. Iznenada je čula zavijanje nekog psa. Jelena se skoncentrisala na trenutak i pokušala da utvrdi koliko pasa dolazi. Uspela je da oseti njih dvadesetak. “Koliko ih je?“ Upita Vesna. “ – Oko dvadeset. Dolaze ovamo. Privukla ih je buka ili miris krvi. Nekako ću ih zaustaviti“. “ – Nemoj dete, previše ih je. Nas dvoje nećemo preživeti, a ako kojim slučajem i preživimo... u šta čisto sumnjam, bili bismo ti samo teret i samo bi te usporili. U mom desnom džepu imaš mapu, uzmi je. Ona pokazuje na lokaciju jednog malog ljudskog naselja napravljenog ispred nekog vojnog bunkera. K’o Boga te molim, odvedi mog unuka tamo! Samo to ti tražim, posle idi gde hoćeš“. “ – Ne! Ne mogu vas ostaviti tek tako! Možda vilenjak ima neki napitak kod sebe ili tako što.“ Jelena je otišla do vilenjakovog tela i pretražila ono malo džepova što je imao. Našla je par zlatnih i srebrnih novčića, koren neke biljke čudne boje i neki plavi kristal. U međuvremenu, osećala je kako se čopor pasa približava, očekujući da će ih ugledati svakog trenutka.

Vesna je plačući uhvatila Jelenu za ruke i rekla: “Molim te, potraži Marka, rekla sam mu da se sakrije kod plavog traktora, tamo ćeš ga naći. Pre nego što odeš, daj mi jednu od onih ručnih granata, ako ništa drugo, usporićemo ih.” Jelena je oklevala za trenutak, ali je onda ugledla čopor kako trči prema njima, pa je sa suzama u očima dala Vesni kašikaru i pogledala još jednom oboje. Pre nego što je otrčala Bojan joj se nasmešio i rekao: “To što si me poljubila bilo je nešto najlepše na svetu… Nemoj nas zaboraviti, to je sve što tražimo... A sada beži. Kako je čopor navalio na Vesnu i Bojana, namerno su vikali ne bi li privukli pažnju na sebe pa su se, i oni što su krenuli da trče za Jelenom, okrenuli i napali njih. Jelena je trčala kao nikada u životu. Čula je za to vreme kako psi grizu i kidaju Vesnu i Bojana. Psi su ih grizli za ruke i noge, dva psa su navalila na Bojanovu ranu na stomaku i počeli da mu čupaju creva. Vesna je izvukla osigurač, odbrojala do pet i bacila granatu na zemlju.

Trenutak kasnije, jedan od pasa joj je pregrizao grkljan. Bojan je bio skoro mrtav kada je granata eksplodirala, ubivši odmah šestoro, a teško ranivši troje. Ostalih jedanaestoro nije oklevalo, već je navalilo na ostatke ranjenika. Jelena je dotrčala do prikolice  u kojoj se skrivao Marko dovikujući ga. On je nekako, na jedvite jade, sav uplakan provirio, pa je Jelena uskočila u prikolicu. Čim je uskočila unutra zagrlila ga je i počela da ga teši. No, odjednom je čula kako se ostatak čopora približava, pa nije oklevala ni tren, već je pripremila tromblonsku minu i rekla Marku da pokrije uši i da legne na pod. Nanišanila je što je bolje mogla i ispalila tromblon. Mina je raznela četiri – pet pasa, pa je napunila pušku i počela da puca. Promašila je samo dva puta, uspevši da ubije sve preostale pse. Bili su još ružniji sada, kad ih je videla na dnevnom svetlu. Naslonila je pušku na prikolicu i rekla Marku da može da ustane. Nekako se uspravio, sav uplakan i povikao: “Gde je baka!? Hoću baku!“ Jelena ga je zagrlila čvrsto i počela da ga teši što je bolje mogla. Posle nekog vremena, on je zaspao, valjda od umora. Pokrila ga je tankim ćebetom i teška srca izašla iz prikolice. Usput je napunila pušku. Nije mogla tek tako da ostavi njihova tela lešinarima. Pre nego što se uputila ka skladištu, skoncentrisala se  da proveri ima li još neki pas živ, ili se nešto drugo približava privučeno mirisom krvi ili bukom. Posle par sekundi shvatila je da su, sem nje i Marka, u blizini samo pacovi, slepi miševi i još poneke sitne životinje. Kada je shvatila da dečaku ne preti nikakva opasnost, krenula je prema skladištu. Dok je išla tamo probola je jednog psa koji se još micao, bajonetom, ne prepuštajući ništa slučaju.

Kad je došla do mesta gde su ležali njih dvoje, trebalo joj je dosta snage da se ne ispovraća. Eksplozija granate je prepolovila Vesnino telo, a Bojanu je otkinula noge. Takođe, na sve strane su bili delovi pasa. Ugledala je glavu jednog koji još uvek drži nečije crevo u ustima. Nekako se sabrala i počela da kopa tri groba. Miroslav je jedini bio čitav jer je bio poprilično udaljen od eksplozije. Usmrtio ga je otrov koji mu je ušao u kičmu i paralisao mu nervni system, pretpostavila je. Ako ništa drugo, bio je već mrtav kada su psi navalili na njega. Sahranila ih je najbolje što je mogla. Na njihove grobove naslagala je najveće kamenje koje je pronašla kako bi sprečila životinje da ih iskopaju. Kada je to završila prišla je mrtvom vilenjaku da ga bolje osmotri. Njegov oklop je na sebi imao par plitkih udubljenja najverovatnije od šrapnela granate. Sagnula se da mu skine šlem. Iako je mrtav, interesovalo ju je kako on izgleda. Uspela je da mu skine šlem i čim je ugleala njegovo lice zajecala i ispustila ga. Umesto lica odraslog čoveka ugledala je lice dečaka ne starijeg od četrnaest godina. Uprkos tome što je uradio, osećala se neopisivo grozno. Nije bilo reči koje bi opisale kako se oseća.  Morali biste biti u njenim cipelama da bi shvatili. “Ubila sam...dete,“ reče sama sebi. Počela je ponovo da place, ali se nekako natera da na silu prestane i iskopa grob i vilenjaku.

Kada je i to završila, pokupila je svoj šlem i otišla do Marka. On je još uvek spavao kada je došla. Nije ga budila, već je izvadila mapu koju joj je dala Vesna. Na mapi je bila zaokružena mala tačka. To je bilo neko seoce od oko hiljadu stanovnika. Zvalo se Mlinarevo. “Tamo treba da ga odvedem,“ reče sama sebi . Obećala je da će ga odvesti do tog naselja, bunkera, ili šta je već, i tako će i da uradi. Kada se dečak probudio dala mu je hrane i vode; prvo je odbio, ali je uzeo tek kada mu je rekla da bi se baka ljutila ako ne jede, a treba da raste i da bude zdrav. Nekako mu je objasnila, što je lepše mogla, da je baka na nebu i da će uvek paziti na njega, kao što će i ona paziti, i neće dozvoliti da mu se bilo šta desi. Pošto je bio tako mali, u potpunosti joj je verovao, ali, ona je zaista htela da održi svoje obećanje i već je planirala kojim će putem najbrže doći do tog sela.

Pre nego što su otišli, odneli su cveće na grob njegove bake i dva mladića koji su Jelenu  zaštitili svojim telima. “Da li su zaista morali da umru?” Pitala se. Nije mogla da poveruje da im je to bila sudbina. Šta je – tu je, koliko god to okrutno zvučalo. Šta god da je bila njihova sudbina, suočiće se sa njom. Ako ih čeka smrt, mališa bar neće umreti nebranjen. Pokušala je da ne razmišlja o tome mnogo. Bili su živi i relativno zdravi, te su polako krenuli prema južnom delu sela, držeći se za ruke, dok je sunce zalazilo na horizontu.
 

 

  

         Слободан Шкеровић


                                            III

                   Планетарна геометрија

 

Ствари се одвијају уназад, или унапред, али на крају крајева, то само зависи од тога како слажете податке.
Хиперион је у свом искуству сна тражио себе. Изненадило га је то што је између тог искуства и њега постојала црта, а није могао бити с обе стране истовремено. То јест, могао је, али није могао у то да поверује.
Изненадило га је и то што је искуство сна било женско.

Шта би се десило ако би се породио? Да ли би и његов пород био он, одељен од оригинала још једном или две црте? Да ли би тада поново било Златно доба? Да ли је он или неко друго божанство било човечанство у толикој мери одвојено од божанске суштине да је заиста свако људско биће било за себе? Ако је тако, то ништа не би ваљало. Било би боље да није тако.

Али вртлог страха га обузе. Тај вртлог су стварали Фобос и Деимос, унуци Кронови. Ударио је у њих када је дотакао црту. Њих двојица су обитавали на тој непостојећој територији и прилично су се изненадили када је деда изненада бануо и умало их пообарао. Њему је тај додир био довољан да схвати последицу раздвајања личности. А браћа брже-боље побегоше.

Арес би Хипериону радо показао шта је то страст. Али плашио се да се непозван обрати старом божанству чије су моћи увелико превазилазиле тричарије као што су чаробњачка метаморфоза или лукавост комбинаторике. Атина га љутито гурну и запрети му да се клони деде, нека га пусти да се бави собом и не привлачи непотребно његову пажњу. Подсећам те, рече она, да Отац није снагом убио Крона, већ га је отровао. Ма ништа, надури се Арес.
Хиперион је донекле био збуњен, јер се Зарјана обрела у свету оних људи који су били одраз Олимпијских божанстава, а тај свет је тренутно био у потпуном распаду јер је њиме владала схизофренија. Али све друго му је било јасно. Хтео је да пошто-пото врати Зарјану у своје недељиво искуство.

Афродита се лењо довуче до својих суочића и сумајчића. Деда нам се обрео на мукама, рече она седајући онако влажна на траву. Деда нам се обрео у нашим брљотинама, брецну се богиња мудрости на њу. Он се неће мешати, с нешто стрепње у гласу рече Аполон. Требало би да му помогнемо, да га се што пре решимо, промумла Арес. Само немој ти да помажеш, повика Атина

на њега! Не бави се он собом, говорила је и даље Афродита. Али њу нико није слушао.
Афродита је добро проценила ситуацију: Хиперионов сој је оживео баш сада, на крају, ако је данас крај. Ујединио је у себи читаво искуство и појавио се у најбезнадежнијем тренутку људске расе, која се претварала у духове, разређене изразе некада снажне жеље за опстанком. Док смо се ми стално враћали у омиљене приче и проживљавали их изнова бескрајно много пута, Хиперионов сан је освајао ширину космоса и пробудио се као јединствено биће без потребе да уопште живи. А погледај нас: породица на окупу! Заглављени у самозадовољству.
Афродита пљуну. А кога сад ја да заводим, покушавала је да се разгневи макар у себи, оног духаћа месара?
Самлевеног.

Аполон приврже своју китару и изрецитова:
 

Кад се конац сам уплете...

То је божанска природа.
Упетљани у доживљај, заглавили се, исцрпли снагу.
Хомер им је лепо прорекао, досада је гора од смрти.
Чаробњаци стари, чувари душа, где су вам мотивације?
Задихани у пурпурним световима, пауци у тегли.

То си мазнуо, прогунђа сестрица. Она је одавно престала да одлази у лов. Лук јој је срастао с футролом, стрелице погубиле врхове. Треба нам неко да нас спасе, говорила је тихом одлучношћу.
...да нас мазе, одјекивала је Јека.

Аполон забаци главу: Песници више не верују у масовне моделе. Уметност је ванвремена, вреба изокола, спасава луталице.

Али нико од божанстава није имао ни травчице храбрости да се покрене.
...ни љуспице храбрости, одјекивала је Јека.
Зеус ништа не чу.

Од спасавања нема ништа. Духови су пуни ентузијазма. Они гурају максимално, немају проблем досаде. Све ври, ради се пуном паром. Нематеријалност им ништа не смета, симулација је стварна, одиграва се промена. Шта ћеш више, постоји нада.

Завири кроз прозор куће духова. Дух је у кади, вода је реална. Грузијац шакама баца воду по грудима, црне маље се сливају с њом. Мехурићи прскају, нема сапунице. Не воли сапун, кад и од њега мора да се испира. Нека кожа дише својим порама.

Тајни живот мисли одвија се у визији. Баграт има своје мисли, жмури влажног лица, мисли настају и боре се с водом. Распрскавају се и расипају као капљице и редак ваздух их разноси, покреће тело том слабашном струјом. У магновењу се чини да Баграт мирује у равнотежи.

Пале се светла у монтажним становима. Рециклирана хроматика у Х(олограмским)-пројекцијама. Сливају се духови с њима у пролазу. Понекад боје залелује неодлучне, покупе их срца или прса; слогани западну за мисли, музика у гласне жице. Дух то не примети. Одећа се одлепи.

Баграт иде с рупом на кошуљи, длаке вире. Х-пројекција скакуће за њим. Живот је стил, култура је ћутање. Стене и геометрија, криве улице. Црнорепа Талса не тежи висини, духови мрзе лифтове. Небо је ниско, мрачно.
Цистерна креће с цедилишта, одвози прљаву воду у метеорске шкрапе. Тамо ће сапуни испливати, лед ће испарити. Смрдеће козметика. Колоиди ће потећи ко црна смола. У даљини бљеска црвеном песмом жарилиште циглане. Праскава плазма графитних спора, чахура шикнулих с Јупитера. Дечица из дубина метанских мора: саће водоника. Марс не разуме ту песму, духови је троше да глину испеку. Али Јупитеру ће полагати рачуне.

То Баграт још не зна. Са Земље краду кисеоник. С Венере сумпор. Меркур је далеко. Али духовима треба све више електрона, лаких проводника. Графитна веза светлуца као бичевана у празан простор према планетама-дивовима. Баграт витловима свлачи мехуриће, пали водоник пиритом. Из ватре настаје црна чајна, гвоздена цурка и газирана вода. То ради Баграт, он је металац-кудељар.

Све је смеса електрона и непрозирних снова. Ти су снови необасјани док их не окружи електрон. Баграт то не зна, али он је окце у лепези божанства. Божја рука је клонула.
Свемир се склапа око густе скотине.

Кроз црну рупу црв буши црну рупу.

Кад је слика велика духови су мали. Али сагледавање није ствар чувствености. Зато су духови мали, а електрон бесконачан.

И, ма куда да Хиперион путује, увек се пробуди крај Зарјане.
То свакако није особина смртника.

Али, да се разумемо, и бесмртницима се срозавају чакшири...
Површином Марса миле духови, они су вођице паживота. Искривљена перспектива удаљава прошлост, умножава ере. Хиперион осећа да му је неко подвалио. Ово је велика новост за њега, деградирано му је поимање. Он је беспомоћан, то што види је слепило јер му ништа не говори. Зарјанин лик га испуњава, помешана визија и пројекција мисли. Последица је простор, разноликост је кретање, тело је притисак виђеног. Хиперион је у једној тачки и све се слива у њега. Он мора то да угаси.

Узалуд затвара очи, свет се отргао.

Сад је време да се и он отргне.

Оклахомац је грицкао шаргарепу. Понудио је Хипероина дугачком, жућкастом, веома младом мрквом. Хиперион је Оклахомцу био здраво за готово. Хиперион узе понуђено и загризе. Зачу се хрскање.
Оклахомац је имао једну кутијицу. У њој је било семе плаве траве.

Подигао је поклопац и с поносом занесеног човека показао хрпицу семенки. Њега је изнутра озаривао сан. Зарјана је стајала у куту, ослоњена на судоперу. Хиперион се уздржавао да погледа у том правцу. Строга правила сна су вршила притисак на њега, а он је реаговао. То је био увод у неку врсту бола.

Иако је био пореклом из Оклахоме, Оклахомац је највише волео Tennessee Waltz у извођењу Емилу Херис. Хиперион је обраћао пажњу на њега тек толико да би га држао на оку. Обнављање сна је измена стања, при чему је сан исти без обзира на промену. Али велики, тешки оквир умишљености врсте споро се мењао. То је стварало илузију трајања.
Зарјана се трзну као да је хтела некуд да крене, али се предомисли.

Између Хипериона и ње постојао је прекид.
То је, дакле, људско стање.

Хм.

И то је извор насиља, промишљао је Хиперион, та свест једних о другима.

Colors of Your Heart певала је Емилу.

Насиље тугом, мрштио се Хиперион.
Изашао је из приколице и погледао око себе. Није желео Зарјану, није хтео Марс. Испљуну сажвакану мркву.                                                                             

 

---