Петар Кропоткин

Саша је у то време био у Москви, у кадетском корпусу. Ревносно смо се дописивали. Док сам
био код куће морали смо да се одрекнемо дописивања јер је отац сматрао да је његово право
да отвара сва писма која стижу у наш дом и убрзо би окончао сваку неконвенционалну преписку.

Сада смо у писмима могли до краја да расправљамо о чему год хоћемо. Постојала је само једна
тешкоћа – како доћи до пара за поштанске трошкове. Убрзо смо се ипак извештили да пишемо тако ситно да нам невероватна гомила ствари стане у једно писмо. Александар је у томе био сјајан. Успевао је да стрпа по четири штампане стране на један лист обичног поштанског папира. И поред тога, његова микроскопска слова могла су се читати лако као јасни нонпарел. Велика је штета што су та писма која сам чувао као светињу нестала. Жандари су их покупили приликом претреса код брата. .

У првим писмима углавном смо причали о ситницама из живота у корпусу, али убрзо је преписка постала озбиљнија. Мој брат није умео да пише о тривијалностима. У друштву би живнуо тек када би започео озбиљнији разговор и жалио се да осећа »физички бол у глави«, како је говорио, када се налази међу људима који брбљају о глупостима. Саша је снажно утицао на мој развој и подстицао ме да напредујем. С том намером покретао је једно за другим филозофска и научна питања; слао ми је у писмима читаве научне дисертације, побуђивао ме, саветовао ми да читам и учим. Како сам срећан што сам имао таквог брата, који ме је уз то још и жарко волео. Њему више од свега и више од свих дугујем за свој развој.

Понекад ми је, на пример, саветовао да читам песме и слао ми у писмима дуге одломке, па
чак и целе поеме Љермонтова, А. К. Толстоја итд. које је писао по сећању. »Читајте поезију, од ње човек постаје бољи«, писао ми је. Како сам се често касније сећао те напомене и уверавао се у њену истинитост! Читајте поезију, од ње човек постаје бољи! Саша је и сам био песник и умео је да напише изненађујуће мелодичне стихове. Али реакција против уметности која се појавила код омладине почетком шездесетих година, а коју је Тургењев приказао у »Очевима и деци«, навела је Сашу да с потцењивањем гледа на своје песничке покушаје.

Потпуно су га заокупиле природне науке. Морам ипак да кажем да мој омиљени песник није био онај на кога је мелодичношћу стихова и склоношћу филозофским темама подсећао мој брат. Омиљени Александров песник био је Веневитинов, а мој Њекрасов. Истина, стихови Њекрасова често нису мелодични, али они су налазилипут до мог срца тиме што су бранили »понижене и повређене«.

»Човек мора да има одређени циљ у животу – писао ми је брат – без циља, живот и није живот.« Саветовао ми је да одредим циљ за који има смисла живети. Био сам тада премлад да бих га пронашао, али као зов, нешто неодређено, магловито, »добро« већ је кључало у мени, мада ја сам нисам могао да одредим шта ће бити то »добро«.

Отац нам је давао сасвим мали џепарац. Ја никада нисам имао толико пара да могу да купим
бар једну књигу. Али ако би добио неколико рубаља од тетака, Александар никад ни копејку није трошио за себе лично, већ је куповао књиге и слао ми их. Саша је био против хаотичног читања. »Свако кад почиње да чита књигу мора имати питање које треба да разреши« – писао ми је. Ипак, ја тада нисам тачно оценио значај те примедбе. Сада не могу без чуђења да се сетим огромне количине књига, понекад сасвим специјализованог садржаја, које сам тада прочитао из свих области, а првенствено из историје. Нисам губио време на француске романе од тренутка када их је Александар одлучно овако оценио: »Глупи су, у њима се људи вређају ружним речима«.

Главна тема наше преписке био је наравно проблем Weltanschaung-a – изградње погледа на
свет. У детињству ми нисмо били религиозни. Водили су нас у цркву, али у малој сеоској цркви много јаче делује патос народа него сама служба. Од свега што сам чуо у цркви, само су две ствари на мене оставиле утисак: читање дванаест јеванђеља на велики четвртак и молитва Јефрема Сирина, која је заиста прелепа, и због једноставности и због дубине осећања. Пушкин је њу, као што је познато, пренео у стихове:

Владыка дней моих! дух праздности уньпой,
Дюбоначалия, змеи сокрытой сей,
И Празднословия не дай ауше моей…

>> Господару дана мојих!
узалудност чамотна, властољубље –
та потуљена змија – и празне речи, не дај да
обузму душу моју…<<

Касније, у Петербургу, био сам неколико пута у католичкој цркви, али ме је тамо поразила
театралност и недостатак искреног осећања. Такав утисак постао је још јачи када сам видео простодушно веровање неких пензионисаних пољских војника или сељанчица које су се молиле у забаченом ћошку.

Био сам и у протестантској цркви, но на изласку ухватих себе како шапућем Гетеове стихове:

Bewundrung von Kindern und Affen,
Wenn euch darnach Gaumen steht;
Doch werdet ihr nie Herz zu Herzen schaffen,
Wenn es euch nicht von Hercen geht.

»Дивљење деце и мајмуна,
ако вам је то по укусу;
ипак,срце срцу нећете приближити
ако вам то из срца не крене.«

Александар се у то време са уобичајеним жаром заносио протестантизмом. Прочитао је Мишлеову књигу о Сервеу и изградио личну веру по узору на тог славног антитринитаристу. Мој брат је са пуно ентузијазма проучио Аугзбуршку декларацију, преписао је и послао ми је. Тада су наша писма била преплављена размишљањима о благодети, као и цитатима из посланица апостола Павла и Јакова. Слушао сам свога брата али ме теолошке беседе нису нарочито занимале. Када сам се опоравио од тифуса почео сам да читам потпуно друкчије књиге. Лена је тада већ била удата; живела је у Петербургу, па сам суботом увече свраћао код ње. Њен муж је имао узорну библиотеку, у којој је било енциклопедиста и најбољих дела савремених француских филозофа. Заронио сам у те књиге.

Биле су забрањене, па нисам смео да их носим у корпус, али сам зато суботом до дубоко у ноћ читао енциклопедисте, Волтеров »Филозофски речник«, дела стоика, нарочито Марка Аурелија. Бесконачност васионе, узвишеност и поетика природе, и њен вечно пулсирајући живот – вршили су на мене све већи утицај, а вечитост живота и хармонија природе доводиле су ме до усхићења за којим жуде млади људи.

Истовремено сам код својих омиљених песника налазио узор да изразим пробуђену љубав и
веру у прогрес, који младост чине лепом и чији траг осећамо кроз цео живот.
Истовремено, Александар је стигао до Кантовог критицизма. У његовим писмима појавило се:
»релативност представа«, »представе у времену и простору и само у времену« итд. Како је растао значај теме, рукопис је постајао све микроскопскији. Али ни тада, а ни касније када смо читаве сате разматрали Кантову филозофију, брат није успео да ме преобрати у присталицу филозофа из Кенигсберга.

Омиљене области постале су ми егзактне науке: математика, физика и астрономија.
Године 1858. још пре појаве бесмртног Дарвиновог дела, професор зоологије на Московском
универзитету К. Ф. Рулије штампао је три предавања о трансформизму. Мој брат се одмах
заинтересовао за идеју о променљивости врста, али се није задовољавао непотпуним доказима већ је почео да се бави изучавањем специјализованих радова о наслеђу и сличном. У писмима ми је излагао главне чињенице, али и своје закључке и сумње. Појавом »Порекла врста« нису разрешене његове недоумице у вези са неким специфичним проблемима. Књига је покренула низ нових питања, која су га подстакла да се тиме бави још марљивије. Касније смо размишљали – и то је трајало много година – о различитим питањима која се тичу мутација у врстама, о могућности преношења тих мутација наслеђем и њиховог јачања.

Укратко, интересовале су нас тешкоће у теорији природног одабирања које су недавно биле изложене у научном спору Спенсера и Вајсмана, у Галтоновим истраживањима и у радовима савремених неоламаркиста.Захваљујући свом филозофском и критичком духу Александар је одмах приметио колико су за теорију промене врста значајна ова питања, која су превидели многи научници.

Морам такође да поменем привремени излет у област политичке економије. Годинâ 1858. и 1859.
у Русији су сви причали о политичкој економији. Предавања о протекционизму и слободној трговини привлачила су масу слушалаца. Ватрено, мада не и задуго, за економска питања заинтересовао се и Александар, кога »Порекло врста« тада још није потпуно апсорбовало.

Послао ми је да прочитам курс Жана Батиста Сеја. Међутим, прочитао сам само неколико глава: тарифе и банкарске операције нису ме много занимале. Међутим, Александар се свим овим темама толико одушевљавао да је чак и маћехи писао о њима, покушавајући да је заинтересује за систем царина. Касније смо у Сибиру поново читали та писма. Смејали смо се као деца када смо наишли на једно у коме се Саша горко јадао због маћехине неспособности да се заинтересује чак и за тако горућа питања и беснео због тупоглавог пиљара кога је хтео да просвети на улици. Са безбројним знацима узвика Саша је писао:

»Нећеш веровати, иако је продавац, тај се тикван простачки равнодушно односио према тарифним проблемима!«

Сваког лета половина пажева одлазила је на логоровање у Петергоф. Међутим, два млађа разреда била су тога ослобођена. Тако сам две године распуст проводио у Никољском. Напустити корпус, путовати железницом у Москву и видети се тамо са Александром, било је за мене толика срећа да сам једва чекао тај дан. Али једном ме је у Москви дочекало велико разочарање. Александар није положио испит и морао је да понавља разред. У ствари, он и јесте био сувише млад за стручне разреде, но отац се ипак веома разљутио и није нам дозволио да се виђамо.То ме је веома растужило.Нисмо више били деца и накупило се доста тога што смо желели да испричамо један другоме. Покушао сам да измолим одлазак код тетке Сулиме, надајући се да ћу у њеној кући видети свог брата, али одлучно сам био одбијен. После очеве друге женидбе било нам је забрањено да одлазимо код мајчиних рођака.

Тог пролећа наша московска кућа била је пуна гостију. Свако вече собе за примање биле су
јарко осветљене, свирао је оркестар, посластичар је правио сладолед и колаче, а карте су се у великој сали играле до дубоко у ноћ. Лутао сам бесциљно по бљештавим собама и био несрећан.

Једне ноћи, после десет сати, неки слуга даде ми знак и шапну да изађем у хол. Изађох. »Идите у собу за послугу – шапну ми стари управитељ Фрол – тамо је Александар Алексејевич.«
Протрчао сам кроз двориште, брзо сам устрчао на трем до собе за послугу. У великој полумрачној соби за огромним столом угледах Александра.

— Саша мој драги, откуд ти? – Бацисмо се један другоме у загрљај. Од узбуђења неко време
нисмо могли да проговоримо.
— Тише! Још ће да вас чују! – прошаптала је куварица Прасковја, бришући сузе краичком кецеље.

»Јадни сирочићи! Да је само ваша мамица жива!…«
Стари Фрол такође је стајао погнуте главе; његове су очи жмиркале.
— Слушај Пећа, ником ни речи; чујеш никоме – рече ми. А Прасковја је Александру поставила на сто дубок тањир са кашом.

Пуцајући од здравља, Саша поче да прича о свему и свачему, једући истовремено кашу. Тањир
се празнио. Једва сам успео да сазнам од Саше како се појавио тако касно. Тада смо живели у
близини Смољенског булевара, неколико корака од куће у којој је умрла мати; кадетски корпус
налазио се на другом крају Москве, седам врста далеко.

Саша је на своје место под покривач ставио лутку направљену од одеће, онда се неприметно
спустио кроз прозор »куле« и препешачио свих седам врста.

— Зар се ниси плашио да пролазиш пустарама око корпуса? – питао сам.
— Чега да се плашим. Зар керова што су насрнули на мене; па ја сам их раздражио. Сутра ћу да понесем бајонет.

У међувремену долазили су кочијаши и остале слуге. Уздисали су гледајући нас, седели су поред зида и повремено се дошаптавали да нам не сметају. А ми смо загрљени преседели до поноћи и причали о маглинама и Лапласовој хипотези, о саставу материје, о сукобу папства и царства за време Бонифација VIII и слично.

С времена на време утрчао би неки слуга говорећи:

— Пећице, иди, појави се у сали, они су већ устали од карата, могу да примете да те нема.
Молио сам Сашу да не долази следеће ноћи али се он ипак појавио после окршаја са псима, против којих је био понео нож. Потрчао сам још брже него претходног дана кад су ме позвали у собу за послугу. Саша се овај пут део пута возио фијакером. Претходне ноћи један слуга дао му је новац добијен од гостију који су играли карте, једва га убедивши да узме. Саша је узео нешто ситнине за кочијаша и зато је сада стигао раније.

Мислио је да дође и следећег дана, али пошто су наши сусрети могли слугама да створе невоље
одлучили смо да се растанемо до јесени. Из кратког званичног писма које сам добио сутрадан
сазнао сам да су његови ноћни походи остали неоткривени. Да су у корпусу за то сазнали казна би била страшна. Језиво је чак и помислити на то. Шибање пред целим корпусом до губитка свести, када јадника на чаршаву однесу у болницу, а онда ражаловање у кантонисте – све је у то време било могуће.

Ништа мање не би страдале слуге да је отац сазнао за наша виђења. Али они су умели да чувају тајну и нису одавали једни друге. Сви су знали за Александрове посете, али се нико ни речи није излетео пред неким од наших. Из целе куће само смо они и ја знали о сусретима.