Смештено на питомим обронцима дугачке планине Јелице, на самом крају те добро опеване горске лепотице, ушушкано у неки свој вишевековни мир, са идиличном природом и полугорштацима који ту живе у трошним кућерцима моравско-византијског стила, село Лазац мами својом ванвремеском лепотом, тихо и постојано, ван главних путева и спектакуларних догађања. Некако на геометријској средини између два западно- српска града Чачка и Краљева, вечито у расцепу између та два менталитета, дијалекта,сеоба,река Мораве и Ибра... Ипак говор народа је ближи херцеговачком типу који одговара миграцијама ка Чачку него косовском типу који одговара миграцијама ка Краљеву, иако је село после другог светског рата припало општини Краљево. Иначе село је велико по површини а познато је и по томе што има велики број гробаља, управо због неприступачности терена; сваки засеок има неко своје мало гробље, где се одаје пошта својим ближњима и прецима. Село се дели на два дела доњи који је логично у равничарском и горњи део који је брдско планински те један његов део и носи назив Стрмово управо због терена. Иначе одређене фамилије живе у тим деловима или засеоцима, па се могу видети и табле са одредницама и презименима као Доњи Лишани, Томовићи, а за оне делове без тих одредница зна се ко је ту запосео тај атар, нпр. Руменићи, Белопавловићи, Радојичићи... Наравно на прашњавом сеоском путу свако ће вам рећи добар дан и ако га нешто упитате радо ће вам помоћи и објаснити како да стигнете до жељеног циља. Моја кућа зидана од моравског камена гравитира ка Горњем Ласцу, у равници окруженој шумовитим брдима и непосредно поред мог плаца протиче бистра планинска речица кривудавог тока. Некад је у њој било и ракова али нажалост због савременог начина живота и загађења сад има само помало рибица: кленова,бабушки и ако искочи из чкаља понека жаба гаталинка. Каткад су сељаци ноћу на лампу ловили тај рибљи накот, али ипак у селу је популарнији лов. На врху планине постоји лепо урађени планинско-ловачки дом у стилу брвнаре, и ту се ловци окупљају,кују планове, испредају ловачке приче и наравно попију по коју шљивовицу. . Сваки путник-намерник је ту добро дошао јер кључ је испод отирача а у фрижидеру има увек неког мезетлука или стакленце препеченице. Заиста кад дођете у ово забачено село природа  и тежак ваздух вас тако омаме да се не ретко дешава да вас тај дан због већег прилива кисеоника може заболети глава.

 Пошто је мој плац у долини окруженој облим брежуљцима изнад којих се надвила планина Јелица и њен врх Јастребар од приближно 800м надморске висине, онда ту увек вуче мало хладнији ваздух, повећана је и влажност а смрачује се сигурно 1 сат раније него на брду где је стара кућа мог стрица. Зато је на том парчету земље боље правити башту са поврћем док воћкице џигљају боље по брдима, где је и мање мраза. Куће су у овом делу раштркане ,разасуте по околним брдима, а мој најближи комшија је на преко 100 метара од наше викендице. Све мање се чује мукање крава и блејање оваца из овог рустичног крајолика а разлог томе је што село лагано али сигурно изумире. Остале су погурене старице понеки крезуби деда ,помало кокошака а свиње су већ права премија. Некад су у селу живели људи у заједници рецимо два,три брата и њихове фамилије али су се касније углавном педесетих година прошлог века оделили т.ј. основали сопствена домаћинства, направили куће на другим местима и почели самосталан живот. У том периоду је још постојала задруга па су људи ту лакше остваривали своја права, продавали воће, добијали помоћ за куповину механизације и сл. Али све је то после распада Југославије пропало а руиниран је и дом културе, где су се некад окупљали. У том дому културе сећам се добро одржаване су игранке са скромном лутријом, гостовали су чак и неки певачи али тај објекат је сад урушен и не служи ничему. И ја сам ту некад давно играо класично српско коло са знојавим сељанима док је локални хармоникаш плео по диркама хармонике дугметаре.

 Ипак морам приметити да је Доњи Лазац као богати север у односу на Горњи који је као сиромашни југ. Ту у Доњем Ласцу још постоји неки облик живота, има бар нешто младежи, богатија су домаћинства и возни паркови, иако четворогодишња школа има свега десетак ученика. Равница некако увек вуче за собом одређену врсту луксуза, а планинска област је просто синоним за неки тежи начин живота, за нешто помало архаично. Доста младих је трбухом за крухом кренуло у сјај и много више беду велеграда ако се Краљево може назвати таквим именом. Некад су људи могли ићи доста лако у печалбу у Аустрију, Немачку и друге европске добростојеће земље али сад је то мисаона именица. А шта Краљево нуди младима пропале фабрике Магнохром, Фабрика вагона ... Тамо ће у најбољем случају диринчити на грађевинским пословима или ће их цедити у трговачким радњама као просту радну снагу али изледа да је и то боље него чамотиња у селу. Крпљење гаћа је боље од поцепаних чарапа. Од некадашњих великих домаћина мало шта је остало; један човек има повећу фарму крава коју је једном и председник државе посетио у својој кампањи у Доњем Ласцу. Има мало оних који су извукли користи у воћарству а остали таљигају ли таљигају.

  Међутим, још увек постоји фудбалски клуб Лазац, и то је нека притајена нада, јер догод се негде игра фудбал значи да ту постоји омладина. Није важно што су пола играча из других села али ту се ипак игра фудбал. Лазац се такмичи у некаквој лиги,значи још постоји на мапи Србије. Људи гледају утакмице што значи да нису још увек изумрли. Чак и та једна кафана што егзистира задњих 30-так година још увек прима жедне госте. Иако је повремено затворена она још даје знаке тешког сеоског живота. Затим ту је и продавница у центру код споменика и сунчаног сата која још увек продаје хлеб и скупља љубитеље пива. Ту дођу да мало предахну и људи који су били у надници са трактором марке ИМТ, као и малобројна деца која су дошла код бабе и деде преко распуста да се освеже са сладоледом.

Црква у Ласцу налази се на фантастично лепом месту под самим врхом планине на тромеђи са селима Качулица и Петница. Ту је некад била школа у којој је после другог светског рата све врвело од деце и у коју су ишли мој отац, тетке,стричеви...
Касније је та школа престала да врши своју функцију јер у том делу Ласца није више било деце, па је угашена а временом је као и дом културе урушена. Међутим вољом неколико добрих домаћина и уз претпостављам помоћ месне заједнице, та школа је преправљена и сада служи као сала за прославе. Највећа прослава је ту 12.јула на Петровдан, када је и слава цркве, и онда се окупи доста народа из околних села и буде прави мали вашар. Обично се именују 2,3 домаћина који те године морају да припреме и финансирају послужење, које се обично своди на домаћу ракију и печење. Изнад цркве је једна мало стрма ливада као оаза усред набујале шуме. На самом превоју поред пута је чесма са планинском леденом водом а изнад чесме су на гранитној плочи која се ослања на два стуба са постољем, уклесана су имена палих српских ратника из тог краја у седмогодишњем крвавом рату ( балкански ратови и први светски рат). Изнад горњег свода је постављен бетонски крст а са леве и десне стране су стране кућолики стубићи са уклесаним годинама 1912 и 1919, док кандило виси са горње плоче са својим невидљивим ратничким пламеном. Заиста је пријатан догађај доћи на црквену литургију ујутро и онда бити ту са тим дружељубивим и простодушним људима, учествовати у литији са крстоношама и ношењу црквених барјака у тихој шетњи око цркве, у том ванредном крајолику.
 
   У самом центру Ласца где је задружни дом, дом културе, продавница, налази се поред споменика и соларни сат који откуцава „сунчане зраке“ и некако споро тамани време у тој руралној питомини. На том месту се одиграва други вашар који је пада на Ивандан 7.јула, али је то вашар који је почео да се слави после другог светског рата, од стране нове народне власти због дана устанка у Србији (када је Жикица Јовановић Шпанац,политички комесар партизанске чете, на сеоском вашару у Белој Цркви код Крупња убио два жандара). Наравно ту се продају ушећерене јабуке,испод шатри трешти музика и тамани се месо са ражња а велики рингишпил заврти дечицу и њихове снове.

   Пошто је речица у Ласцу доста мала и нема купалишта у Доњем делу Ласца, човек који је дошао са Косова по имену Сава, преградио је корито реке и направио три језера. Погађате тај комплекс језера, терена, и одскора базена зове се Савин рај. Од три језера два су за пецароше а једно је пошљунчано, направљени су тршчани сунцобрани и ту се купају посетиоци а жабе ту предвече свирају своју симфонију. Иза језераца до пута а испод кућа у ограђеном простору налазе се понији, гуске, патке и још којекакве украсне птице. Деца са одушевљењем мазе поније и хране пернате животиње, а када им то досади затрче се у браонкасто зелену воду језера, или са малог мола праве скокове за малобројну публику. Од скора ту су направљени базени са лепим баром и сад је посећеност већа, долазе и купачи из Чачка,Краљева и околине.

Детињства које сам проводио у селу за школске распусте се сећам по неколико карактеристичних ствари. Једна од њих је свакако непоновљив укус домаће,укусне хране која се у селу справљала. Још осећам у непцима укус топлих уштипака које ми је за вечеру пржила на “смедеревцу“ моја стрина, мирис тек помуженог млека у штали и варенике у млекару, благи воњ џибре из каце од два тона који се ширио по дворишту, сокове од сочног парадајза-волујско срце како се разливају по утроби, а да не спомињем чувени краљевачки кајмак који се просто топио у устима намазан на комад крцкавог окрајка погаче од воденичног брашна...Воћа је ту било у изобиљу па сам се често преједао тог непрсканог нектара док ме не би заболео стомак. Сећам се и брања купина по прашњавом путу са стране у врзини и избодених ручица од трња.

  Тих топлих лета док је у селу још све врвело од дечурлије, играли смо фудбал по заравњеним пољанама, пентрали се на висока стабла да би скидали сврачија гнезда, купали се у потоку на местима где је динамитом проширена обала, играли се каубоја и индијанаца вијајући једне друге по пространствима Шумадије… Било је ту и озбиљних  радова, јер село живи од пољопривредног „кулука“. Пластио сам сено са браћом, чувао краве са смешним именима, брао шљиве на неприступачном терену, па онда спектакуларно „вршење“ пшенице са џиновским комбајном... Иако је понекад било тешко радити кад упече звезда, тај посао ми је на неки начин причињавао задовољство и уз њега сам научио како се привређује за живот и како је то имати одређену одговорност у циљу намиривања сопственог трбуха. Чак ми је једном стриц када су шљиве изломиле гране и кад је морао изнајмити радну снагу за скупљање, плаћао за сваки напуњени бакрач шљива. Те паре сам после понео у Грчку пошто сам тамо летовао са родитељима и биле су ми најслађе и можда најтеже зарађене паре у животу.

  Зимски распусти су били посебно лепи. Наравно тих година је увек било доста снега по падинама Јелице, а можете мислити како смо се све спуштали по тим леденим површинама. Било је ту спуста на старим санкама, врећама пуњених сламом, војничким скијама купљених на отпаду, затим разних игара на снегу као оцртавања ликова на белом покривачу, грудвања, прављења иглоа и снешка белића... Природа обучена у невино белу боју окована ледом , са распршеним ињем по околним гранама, утабаним путевима и пртинама деловала је нестварно и очаравајуће. Наравно спремала се и увелико слава Свети Јован и сећам се тих лепих светковина са пуно гостију у сали за ручавање, покрај фуруне у којој су пуцкетала сува дрва, мириса домаће хране: пита, сармица, печења, колача...; тихог жамора и звекета чаша после наздрављања са домаћим  александровачким вином, светлуцања пламена из кандила поред славске иконе...

  Иначе планина Јелица која се простире од Овчара низ Западну Мораву дужином око 27 km  спада у ниже али изузетно шумовите планине. Недалеко од Чачка на путу који води ка Гучи налази се Градина или Јеринин град. Тај град је разрушен али се не зна ко га је разрушио, ни ко га је основао, једино су остали остаци пет богомоља,од којих једна на врху. А како је Јелица добила име? По предању један пастир је избегао за време Турака злу коб јер је био са овцама у планини. Вратио се у спаљено село где су изгинули његови рођаци, комшије... кад је све то видео прозборио је : „Горки ли сте горачићи“. Из те успаничене руље девојка Јелица је успела да побегне и скочи са највишег зида срушених здања. Од тада се планина зове Јелица а спаљено село од стране Турака – Горачићи.

Само име села Лазац по неком предању је добило име по речи лаз, што значи да је заклоњено планинским масивом Јелице, као да је у сенци. Ко зна можда је и по неком домаћину или јунаку Лази, али то се не може поуздано утврдити. Зна се да је овај југоисточни део планине Јелице, после које се даље настављају планине Троглав,Столови, Чемерно,Гоч, доста пошумљен, и да је то једна права ваздушна оаза окрепљења. Иначе од дрвећа има у долини поред реке топола, врба, кленова, јове, по пољима има липа, багремова,јасена а у вишим деловима храста, букве  а негде под самим врхом Јастребара има и нешто јеле, смрче и бора. Шума коју смо наследили од деде је под самим врхом Јелице и углавном је букова, а има и нешто храста, дивље трешње, грабова. Ми смо неколико пута маркирали шуму и секли а пошто је неприступачан терен, извлачили смо дебла на влачегу (ланац) уз помоћ волова а касније и коњића. Кад би се дебла извукла на чистину, онда би се дрвна грађа товарила на приколицу трактора и возила у равницу. Било је ту и доста грања и овршака који би се касније користили за грејање.Трупци и дебла би се продавали или би се обрађивали на циркулару, па би се добијене даске чувале и сушиле на тавану за каснију употребу. Доста смо наше грађе искористили за градњу куће или за постављање дворишне ограде. Сам тај ритуал одласка са оцем у планину, бујна природа која нас је опкољавала, пригушена тама шуме, прост сељачки доручак на простртој поњави на мирисној ливади, задихани волови којима је пушила пара из ноздрва, набрекли мишићи знојавих радника на утовару дрва, стварали су у мени осећај непоновљивог.

   У лов сам са братом који је имао  ловачки карабин М 70 Стандард, ишао пред крај распуста и тада смо са његовим легендарним кером-балканцем по имену Мујо цуњали по шумама, забранима и пропланцима Јелице. Чекали смо да кер наведе лисицу или зеца пред нас и да онда брат вештим пуцњем из карабина донесе кући трофеј. Али то се скоро никад није десило. Онда би ми тако разочарани са још неким ловцима  распалили роштиљ поред планинског извора и јели љуте српске кобасице и димљене вешалице. Наравно попила би се по нека препеченица и распредале би се онда свакојаке ловачке и животне приче. Успут би се најели касних купина и налетели на неку змију шарку која претрчава стазу у потрази за појилом. A зеца бих видео неки дан после у купусишту како грицка велике потклобучене листове и као да ми се смешка у брк. Брат ми је причао да је зима занимљива за лов јер се виде трагови дивљачи у снегу а и некако је већи изазов ходати по залеђеним превојима планина у потрази за трофејним роговима. Тада се чак и вукови и шакали спуштају до Јелице са виших и неприступачнијих планина. Све у свему иако ми је било жао упуцаних животиња, лов је имао неку своју мистичну иако сурову причу, која ме је изокола привлачила. Кад би неки ловац донео дивљач било је ту у селу жена које су знале да зготове пикантни гулаш од тог меса а тај укус и дан данас као да је затомљен негде у ждрелу.

  Људи су се некад виђали само о мобама, вашарима, пијацама али данас је то другачије. Пошто кафана само повремено ради најчешће се скупљају испред задружног дома где је продавница. Ту испред постоји један или два стола,и један ред столица на заједничкој осовини (вероватно су избачене из дома културе) и сељани ту најчешће пију пиво и распредају приче о политици, откупним ценама шљива,јабука, догодоштинама из живота, пољопривредним радовима и сл. На неки начин опустело село где је већина популације од око 300 домаћинстава, старије од 50 година, налази начине да опстане упркос великој кризи и безочној политици према селу. Асфалт је у селу стигао до ћуприје где окрећу аутобуси из Краљева али је задњих година ентузијазмом мештана и уз малу помоћ општине продужен за још километар,два. Циљ је да се споји са асфалтом који је дошао са друге стране до цркве у планини и сви се надају да ће једном и тај дан доћи.



Ако неко хоће набрати непрсканог, здравог воћа слободно нека сврати у село Лазац. Некада су сеоски домаћини садили отпорне воћке, јер од толиког силног посла нису имали времена да се занимају још и стаблима воћки. Касније се све то променило, људи су гајили воће јер им је то било једна од примарних делатности за приходовање. Неки људи су имали и плантаже у селу а појединци који су поседовали камионе терали су воће на Хрватско и Црногорско приморје и зарадили лепе парице.  Само те воћке нису жилаве и отпорне као старе сорте, оне захтевају пуно рада. Те воћке се морају орезивати, пуно пута прскати због штеточина, и заиста такве јабуке,брескве израсту до неслућених граница, али некако су униформне,големе,неприродне и сјајне као да су од пластике. Али оне ситне,кржљаве,чворновате, са кором која може да се жваће, су оличење мога села. Оне су као борци Солунци, неуништиве и здраве у самој основи. Данас су огромни воћњаци опустели јер старији људи немају времена да беру воће а многа имања су и напуштена. Зато кад мој отац у рану јесен набере старе сорте јабука будимке,кожаре, колачаре и сл. и донесе у новобеоградске блокове у комшилуку настане права јагма за тим природним благом. Те непрскане јабуке давали смо у гајбицама будзашто нашим комшијама, неке су мајке користиле те јабуке да пасирају као храну бебама,старији са мало зуба  за спремање компота и сл.

  Од старинских сорти ту у селу постоје али све мање и мање крушке: водњике, караманке, лубеничарке, калуђерке, такуше, црљенке, градиштанке летње и сл. од јабука:петроваче,будимке,кожаре,илињаче,колачаре,шуматовке,кисељаче, крстоваче и сл. затим су ту дуње,оскоруше,мушмуле,шефтелије (виноградска бресква), од старинских шљива: црвена ранка (раношљива), пожегача (мађарка), драгачевска (ранка), белошљива и сл., од трешања је ту често лионска рана (докторка), раиниер (шарена трешња), дроганова жута и сл., има ту и вишњи- мајурки, кајсија, дудиња белих и црних, и то би отприлике био воћни архаични асортиман. У шуми и по расутим ливадама се још може налетети на шипурак,трњине,купине,клеку,дрењине и наравно на многобројне врсте лековитог биља, а после киша по забранима могу се наћи печурке лисичарке, вргањи, ђурђевка и сл. Све је мање берача јестивих гљива и скупљача лековитог биља а људи као да нису свесни унутрашње снаге те нетакнуте природе. На жалост на тим огромним воћним пространствима велике количине воћа пропадају јер нема ко да их бере осим ако не дођу Руси или Молдавци и понуде сељанима неку малу цену за воће најчешће јабуке од којих ће касније произвести сок. Они стављају у хладњаче све јабуке, кржљаве, зреле, још зелене, битно је да се добије драгоцена меласа. Онда се сјати нека младеж из околине која млати редом сва стабла јабука и скупља их најчешће преко мушеме т.ј. најлона у гајбице. Код задружног дома предају свој јабучји улов и добијају новац одмах у руке, и сви вуци сити и све овце на броју. У селу готово да нема људи који се баве справљањем меда као и оних који гаје винову лозу и праве вино, комовицу и слично.Та два посла су доста захтевна и нису баш популарна у том крају, где су главни производи шљивовица и кајмак.

  Као мали често сам ишао да берем у пролеће сочне ситне шумске јагоде, од којих је моја стрина правила слатко за госте, а понекад смо скупљали и цветове зове за сок који је имао ароматични мирис. А мајка ми је давала задатак у августу да наберем у кофицу црне дозреле купине од којих се такође правио сок или слатко. Кад би дошао кући био би сав мусав од црног сока а трбух ме је обично болео од великих количина тих бобичастих лепотица. Е, била су то времена...

  Ишао сам често код стрине која је рано остала без мужа и живела сама да претресемо сеоско-родбинске и светске проблеме. Уз шољу беле кафе или чај из лименог чанчета са листовима свеже убране нане из баште иза куће, стрина и ја би распредали свакојаке приче а онда бих на поласку добио од ње шаку ораха или неко тек  излегло јаје негде из амбара. Ја сам понекад стрини помагао да положи сено њеним шареним кравицама нашта ми је она непрестано захваљивала простодушно, од свег срца. Тежак је био сељачки живот, пун жуљева, гледања у небо, јурења за одбеглим овцама,кошења непрегледних ливада, а опет на тим грубо исклесаним лицима са пуно усечених вијуга и бора исијавала је нека непојмљива доброта. Кад бих однео 200 грама турске кафе или ратлук од руже неким рођацима расутим по околним брдима добијао сам зауврат немерљиве количине искрене захвалности и ја сам схватао да људи који су у дослуху са природом имају тај стечени ген неискварености. Они су имали своје ритуале испијања јутарње кафе, подневног лизуцкања ракије пред ручак и гледања другог дневника увече на првом програму РТС-а на старом телевизору после напорног дана. То је било оно мало што их је чинило срећним упркос свим сурим зимама и тегобама. Захвалан сам тим доброћудним горштацима што су ме учили да заволим природне лепоте краја и будем бољи човек. Моје село Лазац постала је моја оаза мира коју ни по коју цену не желим да изгубим. Мирис посађених воћки је мој опијум који ме држи чилим и бодрим по васцели дан. Село Лазац на средокраћи између Чачка и Краљева , ни на небу ни на земљи, остаје заувек у мом срцу и сећању, и ма где био и ма шта радио увек му се на неки начин враћам , и некако инстиктивно осећам да биће последњи степеник ка одласку у неке бесконачне илузије и  више светове.

---

---

                                          Јордан Бегић
                               ученик III13 ETШ "Никола Тесла" Београд

ПРАГ

Синоћ смо допутовали у Праг. Хотел није лош, мада далеко од тога да је добар. У соби сам са Радовићем и Новаковићем. У реду је. Доручак нас је чекао у пола девет. Клопа је прошла тест, вода није. Време нас је послужило, кренули смо у обилазак града. Водич нас није разочарао.

Први и најјачи утисак је атмосфера Прага. Аутентичан и непоновљив. Прошлост је складно одевена са модерним. Улицама Прага промичу људи света. Нико не недостаје.

Пожелео сам да уђем у цркву, односно катедралу. Улазак није био бесплатан.

Динамично је и занимљиво али све се плаћа. Европа није за сиромашне.
Пиво је незаобилазна станица. У пивници нико није странац.

Праг је за младе, богате и лепе.

             ДРЕЗДЕН



Зелене површине доминирају градом. Дрезден има три велика поплочана трга. Осећај ширине и пространства ме не напушта. Знам да је овај град био сравњен са земљом при крају другог светског рата - утолико је данас привлачнији.

Немице делују хладно и плаво. Љубазне су и недокучиве.

Не волим потрошачке цркве. У шопинг молу величине неколико фудбалских терена знатно је више улаза него излаза. Појавила се бојазан да се наплаћује излаз.

Црно пиво нисам нашао.

            БЕЧ

Беч је царски град. Препознао сам у њему Београд. Широке улице, мноштво трамваја све у покрету и журби.

Бука побеђује штрасе.

Музеји су посебна прича. Увек си у недоумици у који први да уђеш. Успео сам да обиђем три музеја:
историјски, технички и природни. Себи сам признао да је Беч испред Београда.

Дивно смо се дружили и пријатно опустили уз пиво и кобасице.

Шетамо алејом испуњени радошћу и смехом. Где год се окренемо искочи неки споменик.

Овде је немогуће заказати састанак “код коња”.