Чарлс Буковски

У ТАМУ И ИЗ ЊЕ

моја жена воли биоскопе, кокице и безалкохолна пића
заузимање
места, као дете се радује таквим
стварима и драго ми је због ње – али што се мене лично
тиче, ја мора
да сам дошао са неког другог места, мора да сам био
кртица у неком ранијем
животу, нешто што је ровало и крило се само:
сви ти људи нагомилани на седиштима, са свих страна,
буде у мени
осећања која не подносим; можда је глупо, али је
тако; а онда
долази она тама а онда она
огромна људска лица, тела, која шетају по екрану, говоре
нам а ми слушамо.

од сто снимљених филмова наћи ће се један који је
пристојан, један који је добар
и деведесет осам који су веома лоши.
већина филмова почиње лоше и полако постаје
све гора и гора;
ако можете да поверујете радњама и говору
ликова
могли бисте да поверујете да и у кокицама које жваћете
такође
има извесног смисла.
(а можда људи једноставно гледају толико филмова
да када коначно виде ники који није
тако лош као остали, помисле да је
сјајан. Оскар значи да не заударате
онолико колико ваш ближњи.)

филм се завршава и поново смо на улици, крећемо
према колима; “па”, каже моја жена, “није тако
добар као што кажу”.
“не”, кажем ја, “није”.

“мада је било неколико добрих делова” узвраћа она.
“да” одговарам.

стижемо до кола, улазимо, а онда нас ја извозим
из тог дела града; гледамо у ноћ око себе;
ноћ изгледа добро.

“јеси ли гладан ?” пита ме.

“јесам. а ти ?”

заустављамо се на семафору; посматрам црвено светло;
могао бих да поједем то црвено светло-било шта, било
шта само
да запушим празнину; милиони долара потрошених да би
се створило
нешто још ужасније од стварних живота
већине живих створова; човек не би требало да плаћа
улазницу за пакао.

светло  на семафору се мења и ми бежимо,
према унапред.

                                 ЧЕКАЊЕ

врела лета средином 30-тих у Лос Анђелесу
где је сваки трећи плац био празан
и када си за трен ока могао да стигнеш до плантажа
поморанџи-
под условом да си имао кола и
бензин.

врела лета средином 30-тих у Лос Анђелесу
премлад да будем мушкарац а престар да
будем дечак.

тешка времена.
један од комшија је покушао да нам опељеши
кућу, отац га је ухватио
док се увлачио кроз
прозор,
и онако у помрчини га прикуцао
за под:
“ти прљави кучкин
сине !”

“Хенри, Хенри, пусти ме,
пусти ме !”

“убићу те, кучкин
сине !”

мајка је позвала полицију.

један други комшија је запалио кућу
покушавајући да покупи
осигурање.
спроведена је истрага и спаковали су га
у затвор.

врела лета средином 30-тих у Лос Анђелесу,
ништа што би могло да се ради, нигде где би могло да се
оде, док смо

слушали престрављене разговоре својих родитеља
у ноћи:
“шта да радимо? шта да
радимо ?”

“боже, појма немам...”

изгладнели џукци по градским уличицама, са кожом
разапетом

преко ребара, офуцаном длаком, исплажених
језика, тако тужних очију, тужнијих од било које туге
на свету.

врела лета средином 30-тих у Лос Анђелесу,
мушкарци из комшилука су били тихи
а жене личиле на пребледеле
кипове.

паркови пуни социјалиста,
комуниста, анархиста, који су стајали на
клупама, држали говоре, агитовали.

сунце је залазило преко ведрог неба а

океан био чист
а ми нисмо били
ни мушкарци ни
дечаци.

хранили смо псе остацима сувог стврднутог
хлеба
које су они захвално јели,
очију блиставих од
чуда,
машући реповима због среће која их је
снашла.

док нам се
Други светски рат полако приближавао,
чак и тада, за време тих
врелих лета средином 30-тих у Лос Анђелесу.

   ТУМАРАЈУЋИ КАВЕЗОМ

млако наслућивање у часовима диринчења, уловљени у
сенци
оца.
плочници испред кафеа су пусти
преко дана.

мој мачак ме посматра и није баш сигуран шта сам а
ја му узвраћам поглед и драго ми је што осећам
исто
у вези с њим....

прелиставам 2 броја славног часописа од пре 40
година, ствари које сам тада сматрао лошим,
још увек ми се
чине
таквим.

и ниједан од писаца није потрајао.

понекад понегде делује нека
чудна
правда.

понекад
не...

основна школа је била први освит дуготрајног пакла

који ме је очекивао:
упознавање других бића исто толико ужасних као моји
родитељи.

ствар коју сам раније сматрао
немогућом...

када сам освојио медаљу за руковање оружјем на
Вежбовној Обуци Резервних Официра
уопште ме није занимало да
победим.

није ме нарочито занимало било шта, чак ми се
ни девојке нису чиниле као дивљач
коју вреди гонити: улагао си превише а добијао
премало

ноћу пре него што бих заспао често сам размишљао о
томе чиме ћу
да се бавим, шта ћу да будем:
пљачкаш банки, пијаница, просјак, идиот, обичан
радник.

задржао сам се на идиоту и обичном раднику, изгледало
је много пријатније него било која од
алтернатива...

најбоља ствар у вези с тоталном испошћеношћу и глади је
да кад коначно ставиш нешто у
уста
то је тако дивна и сласна и чаробна ствар.

људи који целог живота једу 3 оброка на дан
никада нису осетили
прави укус
хране...

људи су чудни: непрестано су разјарени
тривијалностима,
али када је у питању нека важнија тема
као рецимо
тотално траћење њихових живота,
ту једва да нешто
примећују...

о писцима: открио сам да је већина њих
изашла из истог коша.
постојале су школе, системи,
теорије.
групице су се окупљале и бориле једне против
других.
постојала је књижевна политика.
постојало је учествовање у игри и
огорченост.

ја сам одувек мислио да је писање
усамљеничко занимање.

још увек тако мислим...

животиње никада не брину о
Рају или Паклу.

као ни
ја.

можда се зато
добро
слажемо...

када се нађем у друштву усамљених људи
убрзо ми постаје јасно зашто
их други људи остављају
на миру.

и то што би за мене
представљало
благослов

за љих је
ужас...

сироти сироти Селин.
написао је само једну књигу.
заборавите на све остале.
али каква је то књига била:
Voyage au bout de la nuit.
исцрпла је све из
њега.
направила од њега лоптицу-скочицу
сметеног чудака
што клепеће крилима кроз
маглу
евентуалности...

Сједињене Државе су веома чудно
место: достигле су свој врхунац
1970
и отада се
са сваком годином
враћају
по 3 године уназад,

тако да је сада
1989-те
у ствари 1930
по начину на који се
ствари обављају.

не морате да идете у биоскоп
да бисте видели хорор
представу.

близу поште из које одашиљем своје рукописе
постоји једна
лудница.

никада се не паркирам испред поште,
паркирам се испред луднице
и спустим се низ улицу.

пролазим поред луднице.

некима од оних мање лудих је дозвољено
да изађу на трем.
седе тамо као
голубови.

осећам неку врсту братства с
њима.
али не седим  с њима.

спустим се низ улицу и убацим рукописе
у прорез за прву класу.

требало би да знам шта
радим.

кренем назад, гледам у њих и
не гледам у
њих.

уђем у ауто и одвезем се одатле.

дозвољено ми је да возим
ауто.

возим га све до
куће.

скренем на кућни прилаз,
размишљајући,
шта ја то радим ?

изађем из аута
и прилази ми једна од мојих 5
мачака, уистину фин
мацан.

испружим руку и додирнем
га.

онда се осећам добро.

баш сам оно што би требало да будем.




Чарлс Буковски  


био је амерички песник, приповедач и романописац. Данас се сматра једним од најутицајнијих писаца битничке генерације (engl. beat generation). Остаће упамћен по свом експлицитном, сировом, понекад чак вулгарном књижевном изразу и својим причама о симпатичним губитницима са маргина америчког друштва. Чарлс Буковски се родио као Хајнрих Карл (Хенри Чарлс) Буковски Млађи у Андернаху, у Немачкој. Његов отац Хенри Буковски био је амерички војник, а мајка Катарина Фет Немица. 1922. године породица Буковски се сели у Америку у Лос Анђелес, град у коме ће Буковски провести највећи део свог живота. Буковски је одрастао у време економске депресије која је захватила Америку између два светска рата. Напушта колеџ и одлази од куће 1941. године после једне од свађа са оцем који му је, прочитавши неке од његових прича, избацио све ствари из куће. Не желећи да се прикључи америчкој војсци, Буковски у ратним годинама живи готово као бескућник и скитница путујући Америком и повремено одрађујући ситне послове како би зарадио нешто новца. 1944. године часопис „Стори“ објављује његову причу "Aftermath of a Lenghty Rejection Slip". Буковски одлази у Њујорк у намери да се издржава искључиво од писања али пролази потпуно незапажено. Разочаран, ускоро се враћа у Лос Анђелес. 1947. године упознаје Џенет Конели Бејкер, жену десет година старију од њега, такође алкохоличарку, која убрзо постаје његова љубавница и са којом ће уз мање прекиде провести готово читаву деценију. У том периоду Буковски готово сасвим одустаје од писања, преживљава радећи слабо плаћене услужне послове и све више тоне у алкохолизам. 1952. године привремено се запошљава у пошти где ће провести наредне три године. 1955. године бива хоспитализован због озбиљног унутрашњег крварења у желуцу изазваног непрекидним опијањем. Прекида своју везу са Џенет која ће неколико година касније умрети од превелике дозе алкохола и даје отказ у пошти. Почиње поново да пише поезију. Жени се Барбаром Фреј, богатом власницом литерарног часописа "Арлекин". У наредне две године, колико је потрајао овај брак, Буковски ради као новинар у "Арлекину" и објављује неколико својих песама у овом часопису. После развода 1958. године поново се запошљава као поштански службеник, а дванаест година проведених на овом послу описаће у свом првом роману "Post Office". Шездесетих година његова каријера писца напокон креће узлазнм током. Почиње редовно да објављује своје песме у малим „андерграунд“ часописима. Своју прву збирку песама "Flower, Fist and Bastial Wail" Буковски објављује 1959. године. Књига је имала тридесетак страна и штампана је у само двеста примерака. 1960. године упознаје власника независне издавачке куће "Outsider"  Џона Веба. 1963. године добија награду "Outsider of the Year", а појављује се и његов први интервју у књижевном часопису "Chicago Literary Times". Упознаје Френсис Смит са којом ће првести пар година и добити ћерку Марину. Његова прва збирка прича " All Assholes in the World and Mine" објављена је 1966. године. Ускоро објављује збирке песама "At Terror Street and the Agony Way" (1968) и "The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill" (1969). Пише своје колумне под називом "The Notes of the Dirty Old Man" у часописима "Open City" и "Los Angeles Free Press" које ће касније бити објављене у књизи истог назива. Постаје све познатији у неформалним књижевним круговима а бележи и своја прва јавна читања поезије. 1970. године Чарлс Буковски дефинитивно даје отказ у пошти када му власник издавачке куће "Black Sparrow Press" Џон Мартин нуди месечну стипендију од сто долара како би се у потпуности посветио писању. Исте године упознаје Линду Кинг, песникињу и вајарку, са којом ће провести неколико врло бурних година и пише свој први роман "Post Office". Током седамдесетих година пише нека од својих најпознатијих дела и стиче завидну популарност али и даље важи за „андерграунд“ писца чија дела објаљују мали, независни издавачи углавном на западној обали. Вероватно због свог сировог, понекад чак вулгарног књижевног израза и бунтовничког става према естаблишменту углавном бива игнорисан од стране званичних књижевних и академских кругова. Широј јавности постаје познат 1973. године после приказивања документарног филма "Буковски" редитеља Тејлора Хачфорда. У наредним годинама доста путује и појављује се на многим књижевним вечерима и фестивалима широм Америке и Европе. Стиче завидну популарност међу читалачком публиком нарочито у европским земљама. 1976. године упознаје Линду Ли Бејли, власницу ресторана здраве хране 25 година млађу од њега, којом ће се оженити 1985. године и његов живот поприма мирнији ток. Остатак живота Буковски ће провести у предграђу Сан Педро у лепо уређеној кући са базеном. Вози црни BMW, открива све предности рачунара, ужива слушајући класичну музику у друштву својих мачака и наравно и даље пише. Дружи се са глумцем Шоном Пеном, а група "U-2" му посвећује песму на свом концерту у Лос Анђелесу. 1992. године излази из штампе збирка песама "The Last Night of the Earth Poems", последња књига објављена за живота овог писца. Чарлс Буковски је умро 9. марта 1994. године од леукемије. Сахрањен је у "Grean Hills" меморијалном парку близу његове куће у Сан Педру.


              

извор: интернет
обрада и избор песама: Јордан Бегић

---

---

---