Јевгениј Замјатин

    БЕЛЕШКА 34.


     Ослобођеници. Сунчана ноћ. Радио-валкира.

     Ох, да сам стварно разбио себе и све друге у парампарчад, да сам се стварно - заједно са њом - обрео негде иза Зида, међу зверима што кезе жуте очњаке, да се стварно више никада нисам вратио овамо. Хиљаду - милион пута би било лакше. А сад - шта? Да одем и удавим ову... Али зар би то нешто помогло?
     Не, не, не! Узми себе у руке, Д-503. Насади себе на чврсту логичку осовину - макар на кратко, навали се из све снаге на полугу - и као древни роб, окрећи жрвње силогизма - док не запишеш, док не осмислиш све што се десило...
     Кад сам ступио на Интеграл - сви су већ били на окупу, сви на местима, цело је саће гигантске, стаклене кошнице било пуно. Кроз стакло палуба - доле мајушни-мрављи људи - поред телеграфа, динама, трансформатора, висиномера, вентила, казаљки, мотора, пумпи, цеви. У бродском салону - некакви људи над таблицама и инструментима - које је вероватно ту поставио Научни Биро. А поред њих - Други Градитељ са двојицом својих помоћника.
     Код све тројице су главе као код корњаче увучене у рамена, лица - сива, јесења, без зракова.
     "Шта је?" упитао сам ја.
     "Тако... прилично језиво..." сиво се, без зракова, осмехнуо један. "Можда ћемо морати да се спустимо незнано где. И уопште - не зна се..."
     Било ми је неподношљиво да гледам њих, њих које ћу ја, ево баш овим рукама, кроз један сат заувек избацити из удобних цифара Сатне Таблице, заувек отргнути од материнске груде Јединствене Државе. Подсетили су ме на трагичне ликове 'Тројице Ослобођеника' - чију историју код нас зна сваки ученик. Та прича говори како су три броја, ради експеримента, била на месец дана ослобођена од рада: ради шта хоћеш, иди куда хоћеш То је било одавно, још у ИИИ веку после Таблице.. Несрећни су се мајали поред оних места где су навикли да раде и гладним очима погледали унутра; заустављали су се на трговима - и по читаве сате правили оне исте покрете који су у одређено време дана постали већ потреба њиховог организма: тестерисали су и стругали ваздух, невидљивим чекићима куцкали, лупали невидљиве одливке. И, најзад, десетог дана нису више издржали: ухвативши се за руке ушли су у воду и уз звуке Марша тонули све дубље, док вода није прекратила њихове муке...
     Понављам! Тешко ми је било да гледам њих, журио сам се да одем.
     "Само да проверим у машинском", рекао сам, и онда - на пут.
     О нечем су ме питали - коју волтажу да узмемо за почетну експлозију, колико је потребно воденог баласта за задњу цистерну. У мени је био некакав грамофон: он је одговарао на сва питања брзо и прецизно, а ја, не престајући, - унутра, мислим о своме.
     И одједном у узаном ходничићу - нешто ми је запело у то, унутра - и од тог тренутка, у суштини, нешто започе.

     У узаном ходничићу промицале су сиве унифе, сива лица, и међу њима у једном тренутку једно: ниско натучена коса, очи дубоко испод чела - онај исти. Разумео сам: они су овде, и ја не могу да одем од свега тога никуд, и избројани су ми минути - неколико десетина минута... Најситнија, молекуларна дрхтавица по читавом телу (она више није престајала све до самог краја) - као да је монтиран огроман мотор а зграда мога тела је сувише лагана, и сви зидови, преграде, каблови, носачи, ватра све дрхти...
     Још не знам да ли је она овде. Али сад више немам времена - послали су по мене да што пре будем горе у командној кабини: време је за пут... Куда?
     Сива, без зракова лица. Затегнуте модре тетиве доле, на води. Тешки, челични слојеви неба. И мени је тешко као гвожђе да подигнем руку, да узмем слушалицу командног телефона.
     "Увис - 450!"
     Потмула експлозија - потрес - бесни белозелени брег воде у крми - палуба испод ногу одлази - мекана, гумена - и све је доле, сав живот, заувек... За тренутак падајући све дубље у некакав левак све се унаоколо стезало - рељефни модроледени цртеж града, округли мехурићи купола, усамљени оловни прст акумулаторског торња. Онда тренутна ватирана завеса облака - ми кроз њу - и сунце, плаво небо. Секунде, минути, миље - модрина брзо стврдњава, пуни се тамнилом, као капље хладног сребрног зноја помаљају се звезде...
     И ево језива, неиздрживо јасна, црна, звездана, сунчана ноћ. Као да сте изненада оглувели; ви још видите да урлају цеви, али само видите: цеви су неме, тишина је. Тако је било немо - сунце.
     То је било природно, то је и требало очекивати. Изашли смо из земљине атмосфере. Али како је све то некако брзо, изненада - сви су се унаоколо преплашили, утишали се. А мени - мени је изгледало чак лакше под тим фантастичним, немим сунцем: као да сам ја згрчивши се последњи пут, већ прекорачио неизбежни праг - и моје тело је негде тамо, доле, и ја јурим по новом свету, где све и треба да буде друкчије, изокренуто...
     "Држите овако" викнуо сам ја у машину - или не ја, него онај исти грамофон у мени - грамафон је механичком, аутоматском руком гурнуо командну слушалицу Другом Градитељу. А ја, сав прекривен најтананијом молекуларном дрхтавицом коју једино ја чујем - трчим доле, да потражим...
     Врата за бродски салон су она иста: кроз један сат ће тешко звекнути, залупиће се... Поред врата - некакав мени непознати, ниски, са стотим, хиљадитим лицем које се губи у гомили, а само су му руке необично дуге, до колена: као да су грешком, на брзу руку узете од другог човечијег комплета.
     Дугачка рука се испружила, преградила:
     "Куда ћете ви?"
     Јасно ми је он не зна да ја све знам. Нека: можда тако треба. И ја одозго, намерно оштро:
     "Ја сам градитељ Интеграла. И ја руководим експериментима. Јесте ли разумели?"
     Руке нестадоше.
     Бродски салон. Над инструментима, над картама - главе заокружене чекињом - главе жуте, ћелаве, зреле. Брзо све у шаку - једним погледом - и натраг, ходником, низ степенице, доле, у машинско. Тамо је врелина и тутњава од цеви ражарених експлозија; у очајној пијаној игри од светлуцаве ручке, у једва приметној дрхтавици која не престаје ни на један тренутак - стрелице на бројчаницима...
     И, најзад, - поред тахометра - он, над бележницом са ниско наклобученим челом...
     "Чујте..." (тутњава: треба викати на само ухо).
     "Је ли она овде? Где је?"
     У сенци - испод очију - осмех:
     "Она? Тамо је. У радиотелефонском..."
     И ја - тамо. Тамо их је троје. Сви су у пријемним крилатим шлемовима. А она - као да је за главу виша него обично, крилата искричава, живахна као древне валкире, и као да су огромне, модре искре горе, на врху апарата - то је од ње, и од ње је овде - лагани, опојни мирис муње и озона.
     "Неко... не, макар и ви..." рекао сам јој, тешко дишући (од трчања). "Треба да пренесем доле, на земљу, на хелинг... Хајдемо, издиктираћу..."
     Поред собе са апаратима је кабина мала као кутијица. За столом сам поред ње. Нашао сам је, чврсто сам стиснуо њену руку:
     "Дакле? Шта ће бити?"
     "Не знам. Схваташ ли како је то дивно: не знајући - летети - свеједно куда... Брзо ће 12 - и не зна се: шта онда? И ноћ... где ћемо нас двоје бити ноћу? Можда на трави, на сувом лишћу..."
     Од ње - модре искре и мирис на муњу, и дрхтавица у мени - све чешћа.
     "Запишите", кажем ја гласно још тешко дишући (од трчања). - "Време 11.30. Брзина: 6800..."
     Она - испод крилатог шлема, не одвајајући очи од хартије, тихо:
     "...Синоћ је дошла к мени са твојом цедуљицом... Знам - ја све знам: ћути. Али дете је - твоје? И ја сам је упутила - она је већ тамо, иза зида. Живеће..."
     Ја сам поново у командној кабини. Поново - безумна ноћ, са црним звезданим небом и заслепљујућим сунцем; лагано од једне минуте до друге храмље сатна казаљка на зиду; и све је, као у магли, одевено у најтању, једва приметну (само мени) дрхтавицу.
     Некако ми се учинило: боље је да се све то не догоди овде, него негде доле, ближе земљи.
     "Стоп", викнуо сам у машину.
     Још увек напред - по инерцији - али лаганије, лаганије. Сад се Интеграл закачио за некакву длачицу секунде, за трен је остао да виси непокретан, онда је длачица пукла - и Интеграл као камен, наниже - све брже. Тако у ћутању, минути, десетине минута - чује се пулс - казаљка пред очима је све ближе ка 12. И јасно ми је: то сам ја - камен, и ја - земља, и ја сам - од неког бачен камен - и камен неминовно мора да падне, да удари о земљу, да би се у парампарчад... А шта ако је... - доле је чврсти, модри дим облака... а шта ако је...
     Али грамафон је у мени - механички, прецизно, узео сам слушалицу, командовао 'прва брзина' - камен је престао да пада. Уморно фркћу само четири доње израслине - две крмне и две чеоне тек толико да би паралисале тежу Интеграла, и Интеграл је, лако подрхтавајући, чврсто као да је укотвљен - застао у ваздуху, на неколико километара од земље.
     Сви су истрчали на палубу (сада је звонце за ручак) и, нагнувши се преко стакленог грудобрана, ужурбано, без предаха, гутали су непознати свет иза зида - тамо, доле. Боје ћилибарске, зелене, модре: јесења шума, ливаде, језеро. На крају модрог тањирића - некакве жуте, коштане развалине, прети жути, усахли прст - мора да је кула древне цркве, која је чудом остала у животу.
     "Гледајте! Гледајте! Ено тамо - удесно?"
     Тамо је зеленом пустињом - као мрка сенка летела некаква брза мрља. У мојим рукама је доглед, механички сам га принео очима: до груди у трави, са усковитланим реповима, јурила је ергела мрких коња, а на њиховим леђима - они, тамносмеђи, бели, црни...
     Иза мене:
     "Ја вам кажем: - видео сам - лице."
     "Идите молим вас! Причајте ви то неком другом!"
     "Ево вам, ево доглед..."
     Међутим, већ су нестали. Бескрајна зелена пустиња... И у пустињи - пунећи је читаву, и читавог мене и све - продорни дрхтај звона: ручак, кроз минут ће 12.
     Растурен на тренутне, неповезане комадиће - свет. На степеницама - нечија звонка златна плочица - и то ми је свеједно: ето сад је крцнула под мојом петом. Глас: "А ја вам кажем - лице!" Тамни квадрат: отворена врата салона. Стиснути, бели оштро насмејани зуби...
     И у том моменту, када је бескрајно лагано, не дишући од једног откуцаја до другог, почео да избија сат, и предњи редови се већ покренули - квадрат на вратима је одједном прецртан двема познатим, неприродно дугачким рукама:
     "Стојте!"
     У длан су ми се зарили прсти - то је Y, то је она поред мене:
     "Ко је то? Ти га познајеш?"
     "А зар... а зар то није..."
     Он је - на раменима. Над стотином лица - његово стото, хиљадито и једино међу свим лицима:
     "У име Чувара... Вама - они којима говорим чују ме, сваки ме од њих чује - вама кажем: ми знамо. Ми још не знамо ваше бројеве - али ми све знамо. Интеграл - неће бити ваш! Проба ће бити извршена до краја, а ви - ви се сад не смете помаћи - ви ћете својим рукама то да урадите. А онда... Уосталом, ја сам завршио..."
     Ћутање. Стаклене плоче под ногама су мекане, као од вате, и ја имам мекане ноге од вате. У исто време код ње - савршено бео осмех, бесне, модре искре. Кроз зубе - мени на ухо:
     "А, то сте ви? Ви сте - значи 'извршили дужност'? Па добро..."
     Рука се истргла из мојих руку, валкирски гневнокрилати шлем - негде је далеко напред. Ја сам слеђено, ћутећи, као сви, пошао у бродски салон...
     'Па нисам то ја - нисам то ја! Па ја о овоме нисам ни с ким, нисам никоме осим оних белих, немих страница...'
     У себи сам јој - нечујно, очајно, гласно - ово довикивао. Она је седела преко пута мене - чак ме се ниједном није дотакла очима. Поред ње је нечија зрела, жута ћела. Ја чујем (то је -Y):
     "'Племенитост?' Драги професоре, па чак проста филолошка анализа те речи - показује да је то предрасуда, заостатак древних, феудалних епоха... А ми..."
     Осећао сам: бледим - и ево сад ће сви то видети... Али грамофон је у мени вршио 50 утврђених покрета жвакања за сваки залогај, затворио сам се у себе, као у стару непровидну кућу - затрпао сам врата камењем, замрачио прозоре...
     После тога - у мојим је рукама командна слушалица, и лет - у леденој, последњој туги - кроз облаке - у ледену, звезданосунчану ноћ. Минути, сати. И, очигледно, у мени читаво време грозничаво, пуним гасом - логички мотор кога ни сам не чујем. Зато што је одједном у некаквој тачки модрог пространства: мој писаћи сто, над њим - образи са шкргама Јy, заборављени лист мојих бележака. И мени је јасно: нико осим ње - мени је све јасно...
     Ах, само да ми је - само да ми је да се дочепам радија... Крилати шлемови, мирис модрих муња... Сећам се - нешто сам јој гласно говорио, и сећам се - она је гледајући кроз мене као да сам од стакла - издалека:
     "Заузета сам: имам везу одоздо. Ево њој издиктирајте..."
     У мајушном боксу, поразмисливши тренутак, одлучно сам издиктирао:
     "Време - 14.40. Наниже! Зауставите моторе. Крај је свему."
     Командна кабина. Машинско срце Интеграла је заустављено, ми пропадамо, а моје срце - не стиже да пада, заостаје, подиже се све више ка грлу. Облаци - а онда у даљини зелена мрља - све је зеленија, све је јаснија - као вихор јури према нама - сад ће крај...
     Порцелански бело, изобличено лице Другог Градитеља. Вероватно да ме је он - ударио из све снаге; ја сам о нешто главом лупио и већ губећи свест, падајући - кроз маглу чујем:
     "Кормилари - пун гас!"
     Оштар скок увис... Више се ничега не сећам.

                                               

  

---