---

---

 Мама,
хтео би’ да ти будем лек.
Сине,
бојим се попиће те људи.
Мама,
хтео би’ да будем сунце.
Сине,
бојим се, узеће те ноћ.
Мама,
хтео би’ да будем срећа.
Сине,
можеш, прошири је светом.

---

---

Са мном има нека грешка
торба ми је много тешка.
Торба ми је пуна знања
па из торбе смех израња.

Са мном има нека грешка
Дуња ми се стално смешка,
а ја мислим да је шала
па се смејем до бескраја.

 Максим Филиповић, 2. разред,ОШ „Посавски Партизани“,
                      Обреновац

ЗАСТАНИ  СУНЦЕ

Застани, Сунце, још мало,
нека потрају топли дани,
деци је до тебе  увек стало,
јер буду више насмејани.

Не дај, Сунце, да те поведу
неки облаци црни и сиви,
огреј још мало главу седу
моје баке што ти се диви.

Пропусти, Сунце, ветар и кишу,
пусти их нека крај тебе прођу,
нека цветови још мало миришу
пре него што тмурни дани дођу.

Писма из Норвешкe (одломаk)

... На другом месту и у друго време имали смо прилику да видимо како у Норвешкој изгледа кад студен претргне ток воде. Имамо понеке године и ми нешто од те појаве. Замрзне се Дунав од Земуна до Борче: колски и пешачки пут преко воде! Да, али испод коре леда река је течна и покретна. Међутим, смрзнут водопад на Северу! Од ледених конаца који су тако танки да би се њима могло вести, и које ветар љуља као паукову пређу, па до монструозних ледених ужета, и грдосија клица, које висе као страшила, и убиле би својом тежином хиљаду живота одједаред! А доле, укочени таласи, смрзнута вода у скоку, у ливењу, у прскању. По дрвећу, ако га је било над водом, висе фантастична звона од леда, или венци и чипке, то јест, смрзнуте гране онако како их је вода у том часу преливала, пентрала се уз њих, капљала по њима. А у слеђеној води, у подножју, следи се све што је у том часу вода са собом носила, или око чега је текла. Пањеви, читава стабла, гомиле камена, тичја крила, цела коза, "цео целцат северни зец кога је ветар морао понети однекуда и бацио га у понор; мека бела длака зеца - стоји даље у причи - остане чиста и бухава до отапања, само грешни зец не може да оживи: главу му је ударац ветра размрскао". Ударци олуја могу да буду тако јаки, чули смо више пута, да просто угуше животињу на паши, у шуми. Налазе се по шумама лешеви дивљих ирваса: по очима им се познаје да су намах задављени били силином ветра. Има норвешка народна приповетка о тако угушену ирвасу; а има и приповетка о човеку злочинцу који је био осуђен да се смрзне и после смрти стоји залеђен у санти леда, а људи да га гледају и да га се грозе. Како је машта људска условљена! У Калифорнији, лепој земљи, дотерују леш човека косметички да га људи још последњи пут виде као жива. У Норвешкој леш стоји у провидној леденој љусци. На Гренланду ушивају леш у мекано, топло крзно.

Језовито је мислити: какав је то тренутак кад се силесија живе воде одједаред укочи, кад тренутно ишчезну све боје, напречац онеме хукњава и тресак који се километрима далеко чују. И какав ће бити тренутак кад ће се одједаред протеглити, поплавети и процурити све страшне клице, кад ће опет скочити и прорикати водене енергије. Какве су то метаморфозе, каква су то васкрсења!

                                                                                                             <== • ==>