Судећи по предањима (додуше веома несигурним) манастир Привина Глава јесте најстарији од свих манастира који су саграђени на Фрушкој гори. Његово порекло иде у XII век тако да се изградња овог манастира приписује неком локалном властелину који се звао Прива или Приба. Како се не зна ко би могао бити тај Приба, а не постоје ни било који други подаци који би све то поткрепили, то овакво предање за сада остаје тек легенда.Крај тврђаве БранковићаО томе како је манастир добио име опат Бонини (1702) наводи једну веома интересантну легенду: "Старији људи из овог места причају да су чули да је деспот Србије Вук Бранковић дао не малу суму новца за градњу ове цркве и манастира. Требало је да буде главни у Срему, којим је тада Бранковић владао, будући да је био православни и он, и његови претходници, и наследници. Пошто су градитељи с новцем побегли, лопови су их на нареченом месту убили. По томе је место названо Привина Глава, тј. пребијена глава". Данас се мисли да је манастир саграђен током XV века, а (као и већина фрушкогорских манастира) и овај се везује за породицу Бранковић. Таква верзија о настанку манастира има далеко више вероватноће него она да је његов оснивач властелин Приба, тим више што је околина где се налази манастир некада припадала припадницима породице Бранковић. Ту су деспоти Вук Гргуревић (Змај Огњени Вук), а касније Ђорђе и Јован Бранковић држали тврђаву у Беркасову (која је тек километар или два удаљена од данашњег манастира) и из ње полазили у безбројне патроле пазећи на турске провале. Стога и вероватноћа да су Бранковићи пожелели да у близини утврђења имају манастир. Манастир са црквом посвећен је архистратизима Михаилу и Гаврилу. На посредан начин то потврђује и стара рукописна књига "Минхенски псалтир" у коме се налази белешка да је ова књига писана у Цариграду и у Светој Гори, а да је припадала Георгију, старом српском деспоту. То би требало да значи да је књига била власништво деспота Ђурђа Бранковића, а да ју је касније вероватно неко од припадника ове породице коме је књига припала након деспотове смрти (Вук Гргуревић, Ђорђе или Јован Бранковић) поклонио манастиру. Први нешто сигурнији податак о манастиру доносе турски документи из 1566. године где се наводи да је манастир грађен пре доласка Турака у Срем, затим се даје опис имања (не баш тако малог), а као манастирски старешина спомиње се игуман Максим. Турци поново манастир наводе 1588-95. године са истим имањем и годишњом обавезом од 2900 акчи, што је била велика сума. Већ та замашна сума могла би да значи да је манастир располагао знатним имањем и стога тако велике дажбине. Најинтересантнији помен манастира Привина Глава је из 1607. године и то у запису једног рукописа из манастира Ковиља. На основу тога изнета је једна интересантна теза да је манастир Привина Глава, као свој метох, основао манастир у Ковиљу. Ако је то тачно, онда нема никакве сумње у то да је манастир Привина Глава доста добро материјално стајао. Током 1627. године у манастиру је неким својим послом једно време боравио патријарх Пајсије (Пајсије И Јањевац, пећки патријарх 1614-47.), познати љубитељ и познавалац добре књиге. Овај учени патријарх, сав у традицијама српске средњевековне књижевности, као мало ко у то доба је познавао српску књижевност и бавио се њоме. У манастирској библиотеци он је пронашао "Чатовник с образи", богато илуминирану рукописну књигу (тзв. "Минхенски псалтир"), тада у веома лошем стању. Како је добро знао вредност те књиге понео ју је са собом, на шта се братство у манастиру узнемирило тако да је тек тајно старешина манастира Привина Глава могао нешто касније да му књигу донесе у Врдник. Патријарх Пајсије је псалтир поправио, увезао и онда вратио манастиру. Поправљена и сређена књига је тако враћена у манастир Привина Глава, али се ту није дуго задржала јер је 1688. године од једног аустријског официра однета. По свему судећи тада је манастир био у потпуности опљачкан и опустошен, а монаси су неке од ствари изгледа склонили у свој метох - манастир Ковиљ. Манастирска црква. Да је крајем XVI века манастир био пуст потврђује и опат Бонини (1702): "Калуђери су га у време прошлог рата (1683-99) били напустили, а затим после (Карловачког мира 1699.) поново саградили. Сада у њему живи седам до осам православних монаха. Они су присвојили два места код манастира. Прво, звано Опатовина, смештено је изнад шумовите долине, а друго, звано Привина Глава, испод ње. По овом другом и манастир је добио име." У време његове посете манастирска црква се поправљала, тако да наводи : "Прошле године су је почели покривати плочама, али је још у лошем стању. У њој се не види ништа осим једне куполе и лика Богородице и св. Антиоха". Дакле, како опат Бонини наводи, почетком XVIII века (након Карловачког мира 1699.) монаси се враћају и почињу поправљати манастир. У то време по неким подацима манастир поседује 200 јутара ораница и 582 јутара шуме. Како је стара црква била дотрајала (визитација из 1753. године каже да је "била зидана од цигле с блатом малена") то је 1741. године започела изградња нове цркве. Њена је градња трајала све до 1760. године тако да је визитација затекла цркву недовршену. Зографске иконе на старом иконостасу цркве сликао је 1747. године Станоје Поповић. Сама изградња је довела до једног заиста репрезентативног објекта за то време. Све у свему спољна декорација је веома раскошна, са разнобојним каменом и могуће да спада међу две-три најлепше на Фрушкој гори. Црква у време визитације није имала иконостас, а олтар је био одељен од цркве оградом од чамових дасака на којима су биле закачене иконе. Чини се да иконе нису имале неку вредност и то је у записнику наведено. Ипак, крст са позлаћеним рубом на врху импровизованог олтара је код комисије изазвао дивљење. У том моменту у манастиру живи укупно 9 монаха, без ђака, 5 слугу и 14 прњавораца. Завршетак радова пада тек 1760. године када је цркву освештао митрополит Павле Ненадовић. Црква је добила живопис тек 1791. године, а осликао ју је Кузман Коларић из Сремских Карловаца (можда Андреј Шалтлист). Исте године осликао је и певнице, а иконостас је урадио током 1792. године. Сам иконостас је рађен под утицајем барока, али са рококо резбаријом (непознат мајстор). Иконостас има укупно 41 икону, распоређене у четири зоне (три реда икона и лунета). Манастир је материјално добро стајао тако да 1905. године има 1125 јутара пољопривредног земљишта, а 1941. године поседује 925 јутара пољопривредног земљишта, 2 воденице, гостионицу. Манастир никада није имао неких посебних драгоцености. Посебно је интересантна круна, која је по предању круна деспота Јована Бранковића. Сачињена је од зелене кадифе која је везена са сребрном и златном жицом. Везом је круна раздељена на четири поља, а у сваком је приказан шестокрили серафим. На круни је и слика Богородице Оранс. Да ли је то стварно круна деспота Јована или је то архијерејска митра из новијег времена (из XV века) остало је отворено питање. Најстарији помен манастира Привина Глава иде у 1496. годину када се у једном његовом записнику наводи да су га те 1496. године деспоти Ђорђе и Јован Бранковић обновили. Но, тај навод је веома сумњив тим више што га ни визитација не спомиње. Надаље, попис тврди да је манастир стар, али да се не зна ни када је нити ко га је саградио, односно не зна се "кто бил јеја здатељ и вкоја времена соружена била". Ипак. попис наводи да је стара црква била мала и да је зидана од блата и цигле. Црква са конацима остала је неповређена у II светском рату, а ризница са библиотеком и архивом је однешена и делом спаљена. Конзерваторско-рестаураторски радови су у току (1988.). Слава манастира Привина Глава је Сабор св. архангела Гаврила - 26. (13.) јул.

           Као и код других манастира и историјат манастира Мала Ремета јесте мешавина истине и легенде. Као његов могући оснивач помиње се "сремски краљ" Драгутин Немањић који га је, наводно током XIV века, као метох поклонио манастиру Рачи на Дрини. Та прича се данас сматра тек легендом, али остаје чињеница да се о самом манастиру веома мало зна и поуздани трагови иду тек од турског времена када га Турци у својим књигама спомињу по први пут 1546. године под именом Реметица. Зна се, додуше доста несигурно, да је црква у то доба била веома мала и да је изграђена од камена "јакоже и ниње фундамент свиђетелствует".
Страдања и обноваТоком 1588. године у турском попису се наводи манастирско имање и чини се да оно није било мало. Можда је и зато током 1566. године одређена откупна цена од чак 6000 аспри (акчи). Међутим, манастиру није био суђен миран живот тако да је недуго потом спаљен (вероватно од Турака) и одмах затим расељен. Од тада је овај манастир напуштен, али (чини се 1679. године) патријарх Арсеније Чарнојевић дозвољава монасима манастира Раче да се населе у Малу Ремету. У то време манастир је био у потпуним развалинама па су га монаси из Раче обновили. Можда од тог догађаја и потиче прича да је краљ Драгутин Малу Ремету поклонио овим монасима. Од тада се Мала Ремета води као метох Беочинског манастира. Из тога времена потиче и манастирски печат. Нема сумње да су рачански монаси обновили Малу Ремету, али какве су природе били грађевински радови које су они обавили тешко је рећи, али вероватно не посебно велики јер се тек од 1739. године почиње градити црква уз помоћ Станка Милинковића из села Шуљма. Да је и тада Мала Ремета била метох манастира Беочин види се из уговора са зидарима где је наведено да се нова црква налази на "грунту манастира Беочина, звано Реметско". Манастир је у то време веома сиромашан па се тако у визитацији из 1753. године наводи да има само 6 прњавораца, качару од дрвених стубова прекривену шашом, амбар од дасака покривен трском, итд. Црква је сазидана од камена и цигле, али дуго времена није ни окречена, а ни освежена. Вероватно због недостатка средстава јер је манастир веома сиромашан. То је био и 1753. године када је од имања имао само једну башту, затим "2 винограда у нима 17 мотика; шлива дрва око монастира око 600; једна ливада на градини в неј 30 коса, друга близ монастира 12 коса, третја у Зечају 2 косе, четврта у Грабивцу 3 косе; један гај више манастира забранен; један мајдан близ монастира". Тек 1760. године митрополит Павле Ненадовић је осветио манастирску цркву па је за претпоставити да је те године она била у потпуности довршена. Црква има крстообразну основу у традиционалном византијско-српском стилу. Кубе директно израста из крова и сужава се ка врху па то представља јединствен случај међу фрушкогорским манастирима. На њему је укупно девет полукружних двојних прозора. Зидови цркве су од тесаног камена сивоплаве боје са широким спојницама што није највештије изведено, али ипак даје веома леп рустичан и помало груб изглед. Манастир се од тада веома мало променио (било је нешто грађевинских радова 1909/10. године) и уколико желите да осетите, макар и привидно, дах прохујалог времена можете га осетити управо ту поред ове лепе црквице. Тишина и зеленило којим је окружен може да дочара бар део оне атмосфере којом је био надахнут њен градитељ. Манастирски конак је подигнут као посебна зграда (једно крило) уз манастир и датира из 1758. године, а изграђен је захваљујући новчаном прилогу Јована Јовановића, официра петроварадинске регименте. Некада је манастир имао конаке са две стране црквице (северне и јужне), али приликом обнове 1896. године обновљено је само једно. Данас је конак лепа, велика, спратна и у бело обојена зграда. Сама унутрашњост цркве има једно помало чудно решење будући да преградни зид у потпуности дели средњи део цркве од припрате па то добрим делом умањује видљивост. Сама унутрашњост цркве је доста пространа мада се то, гледајући само споља, не би могло рећи. На унутрашњем зиду у припрати налази се и плоча на којој пише да је она током 1879. године прекривена белим лимом уместо дотадашње шиндре. Можда је то и пропуст, јер се тиме умногоме умањио њен рустичан изглед.Вредне иконеЦркву је изнутра осликао веома просечан сликар Коста Ванђеловић (1909-10), тако да његови прикази Христа, светитеља, св. Сава се одриче круне, кнез Лазар (северна певница), цар Урош (јужна певница) немају неку посебну вредност, мада нису неинтересантни за просечног посматрача. Мноштво детаља на њима и те како може да одржи Вашу пажњу. Много је вреднији иконостас. Резбарски рад (рад неког мајстора Петра) није нешто што ће Вам изазвати посебно дивљење јер је резбарија веома скромна. Сам иконостас се састоји из укупно пет зона (четири реда икона и лунета) са укупно 53 иконе - рад више мајстора. У првој зони налазе се престоне иконе Покрова Богородичиног, Богородице, Спаситеља и Јована Крститеља. Сигурно је да је престоне иконе урадио Јанко Халкозовић (потписан на престоној икони Исуса Христа). У време док је радио у манастиру Мала Ремета он је иза себе већ имао урађен иконостас капеле манастира у Раковцу. Управо четири престоне иконе јесу оно на шта треба обратити пажњу јер су урађене у меким, лаким и разиграним бојама што је поуздан знак утицаја итало критског сликарства. У следеће три зоне налазе се иконе које приказују Велике празнике, Апостоле и Пророке. У лунети се налазе три иконе (једна на крсту) и не зна се ко би могао бити њихов аутор. Иконе које су урађене на царским дверима (Благовести), светитељи на бочним дверима и медаљонима изнад двери јесу рад Косте Ванђеловића, али без неке посебне вредности. Ипак, иконостас је вредан за видети због неког посебног даха који из њега проистиче и уклапа се у атмосферу цркве. Данас манастир поседује и комадић мошти светог Ђорђа Кратовца. О њима постоји веома интересантна прича која је најскоријег датума. Пре петнаестак година у манастирској цркви мењане су целиваонице и у једној од њих, негде испод дасака, биле су сакривене ове мошти.Пример традиционалне архитектуреОно што је карактеристично за манастирску цркву и на шта треба обратити посебну пажњу јесте скоро потпуно одсуство барокних утицаја. Управо то и јесте вредност ове црквице и баш зато она представља чист пример традиционалне архитектуре из крајева јужно од Дунава и Саве. Сама црквица никада није имала звоник, а монахиње су звониле звоном које је било причвршћено на велико стабло липе. Данас је одмах уз манастир на неколико дрвених стубова прекривених лименим кровом причвршћено звоно. На самом улазу у манастирски комплекс (са десне стране) налази се мала капелица Светог Илије, коју су монахиње саградиле пре десетак година. Још и сада се осећа леп мирис новог дрвета од којег је саграђен иконостас. Капелица је у потпуности прекривена фрескама.Слава манастира Мала Ремета је Покров Пресвете Богородице - 14. (1.) октобра.

Митрополит горњокарловачки (1744-49) и београдско -карловачки (1749-68). Саградио је велику Саборну цркву у Ср. Карловцима и из основа обновио и украсио манастир Гргетег.(око 1730-1794), сликар; рођен у Македонији, живео у Н. Саду (где се први пут помиње 1748) где је и умро. Wегов рад обележава прелазну етапу ка потпуном прихватању барокних схватања у српском сликарству. Радио иконостасе у Малој Ремети, слике на зиду у цркви манастира Беочин и др.Србин из Кратова, по занату кујунџија. Одбио да пређе у ислам, па су га Турци спалили у Софији у 18. години живота. Обележава се 24. (11.) фебруара.

Петковица се сматра једним од најстаријих манастира на Фрушкој гори, мада није познато тачно када је стварно и подигнут. Народна легенда га приписује Јелени Штиљановић, удовици деспота Стефана Штиљановића, која је ту провела и своје последње дане. Међутим, то тешко да одговара истини. Основни податак на основу којег се претпоставља оквирно време подизања манастира јесте из визитације 1753. године, где се наводи да је изнад западних црквених врата (изнутра) стајао запис на којем је писало да су црква и трпезарија сазидане у време игумана Акакија. На жалост ни тада се није могла ишчитати из записа година када је црква подигнута, јер је баш тај део био оштећен. Но, скоро је сигурно да се ради о почетку XVI века (1558). Сигурнији податак потиче из једног писаног извора из 1772. године. Ту се наводи да је једно писано јеванђеље приложено манастиру 1552. године. У једном нешто каснијем запису наводи се да је манастир Петковица филијала манастира Шишатовац и да је подигнута 1558. године. У време познатог откупа (1566) манастиру је одређен износ од 12000 акчи што је у односу на остале манастире била велика свота, што може да потврди да је манастир материјално добро стајао. Годишња дажбина била је 800 акчи. Баш та велика свота за његов откуп изазива нека питања. На први поглед видљиво је да је црква мала и да нема неког виднијег богатства. Да је то тако види се и из тога да је манастир једно време био запуштен (током XVII века), па га је Синан бег митровачки хтео порушити не би ли од цигле и камена зидао свој двор у Митровици. Међутим, заузимањем митропилита Пајсија он је очуван (под условом да му (Синан бегу) се исплаћује 100 гроша годишње), мада је у Петковици Синан бег изгледа поручио трпезарију и неколико ћелија.Свађа и помирење са Шишатовцем Манастир је обновљен тек на иницијативу Арсенија Чарнојевића. "Обновите Петковицу, која је ближе вас. Ја сам читао у Пећком Кондику и у српском летопису, где су написане све цркве и манастири Српске земље, све кад је која и у које доба сазидана" саветује он кувеждинског игумана Јевсевија. Сходно томе започели су радови на обнови, а мисли се да су главни терет ових радова поднели пребегли монаси из манастира Жиче. Тако је часна трпеза била освећена између 1700. и 1708. године (од стране митрополита Стефана Метохијца (1690-1706)). Иако је обнова тек започела Петковица је привлачила пажњу, па је опат Бонини хвали (1702) због изгледа (каже да је црква сазидана од камена). "У њој се налази једна лепа црква, цела сазидана од камена. Веома је поштована. Свака слична грађевина у овим крајевима је значајна, јер их се таквих мало види". Надаље опат Бонини каже да "ту не станује ни један калуђер, већ се с времена на време шаље један свештеномонах из Шишатовца да богослужи Дивошанима који у ову цркву долазе у великом броју". Чини се да то ипак није тачно јер се зна да у манастиру 1734. године борави игуман Прокопије и још шест других монаха. Некако у то доба се завршавају и радови на обнови (око 1735. године). Чини се да је Петковица била одувек метох много већег и богатијег Шишатовачког манастира (стога могућност да ју је баш Шишатовац подигао). Но, то није значило да је братија ових манастира била сложна. Почетком XVIII в. манастири су се почели делити између себе у много чему, а то је било видљиво у томе што се братија делила на Петковчане и Шишатовчане. Тек "завјешчанијем" од 4. октобра 1741. године то је прекинуто и манастири су се сјединили у један и имају заједничког игумана у Шишатовцу, с тим да би у Петковицу била слана наизменце (на сваких неколико година) по два монаха који би се бринули о њој. Половином XVIII в. манастир је још увек активан и изгледа досто добро материјално стоји, јер Опис из 1753. године тврди да је поседовао ствари, књиге, иконе, одежде. Постојао је иконостас израђен 1735. године (са 26 икона на њему), на којем се посебно истицао монументални крст. Међутим, трпезарија и ћелије су биле грађене од трошног материјала - плетера, као и све унутрашње преграде у конацима. Таван је прекривен даскама, а кров трском. Фреске су биле у прилично лошем стању па је живопис "весма порушен" и "молераја изопадала". Иконостас за цркву је резан 1735. године. Зна се да је црква манастира живописана (али не сва) током 1588. године, а истовремено је саграђена и трпезарија. О томе постоји запис на западном зиду наоса цркве. Фреске су урађене темпером, а изгледа да нису биле неке нарочите вредности искључиво због мање вештих мајстора (вероватно монаха). Слике су рађене на центиметар дебелом слоју креча, помешаним са плевом. Припрата није осликана. Будући да су у то време истовремено живописане цркве манастира Крушедола, Велике Ремете и Хопова, вештије сликарске екипе су биле тамо, а Петковица се морала задовољити мање вештим мајсторима. Фреске су биле у грубим бојама, рађене помало почетнички, а оно што је нарочито приметно јесте да мајстори нису били упућени у анатомију људског тела. Но, од свега тога је најважније то да су се оне сачувале.Оригинална архитектураСлике у горњој зони наоса су свакако најинтересантније, али и много квалитетније од осталих па није немогуће да су их радили други мајстори од оних који су осликавали источни зид цркве. Дакле, у горњој зони наоса је представљен циклус Великих празника који се протеже све до свода олтарске апсиде. Свакако да од свих фресака највише пажње привлачи попрсје Христа Пантократора које је насликано у темену куполне калоте. У овом моменту ова фреска је великим делом оштећена тако да на њој можете да видите само фрагменте. С друге стране, велик је хендикеп у томе што су због незгодног угла фреске у наосу тешко видљиве тако да можете много тога пропустити. Не можете, а да не приметите како је уметник све ликове приказао бледе у лицу, толико једнолично са залеђеним душевним миром, који као да су у потпуности обузети својом душевном и телесном аскезом тако да не примећују ништа око себе. Не види се нигде на њиховим изразима било каква страст, већ само духовни израз. У првом моменту може Вам се учинити да је то уметников пропуст, међутим, ако се више упустите у посматрање ових фресака увидећете да је то управо оно што их чини толико привлачним. Временом, манастир је почео нагло да сиромаши. Почетком XX века он нема скоро ништа. Како је конак био склон паду срушен је 1908. године, а чесма са водом затрпана. Оно што је погоршавало његову ситуацију било је то што Петковица, као метох много већег манастира Шишатовац, није имала братства и у њему су боравили највише један или два монаха (најдуже до 1856.). На крају више није било ни тога па је била посећивана само на дан славе храма ради вршења службе. Нешто темељнија обнова урађена је тек 1927. године. Током рата иконостас је уништен и од њега је остао само крст и две иконе. Ипак, данас се манастир Петковица спомиње искључиво због изузетне вредности своје архитектуре будући да она представља чист традиционални стил наше архитектуре, тако редак на Фрушкој гори (једина поред Раковца и Хопова). Црква је сазидана од камена у облику детелининог листа, а певничке и олтарска апсида су изнутра полукружне, споља четворостране са завршетком у облику шиљка. Кубе је осмострано и лежи на квадратном тамбуру чије су ивице тако оштро засечене да дају једну правилну осмоугаону основу. Црква има мали звоник изнад западног забата (накнадно дозидан), окружена је са седам малих (првобитних) узаних четвороугластих прозора. Припрата је правоугаона и од наоса је одељена зидом. Спољни зидови су омалтерисани. У храм се улази са запада. Све у свему, црква је грађена са доста диспропорције, али чини се да је то баш оно што јој даје посебну љупкост. У току ИИ светског рата црква је напуштена, а што је у њој било старих икона однесено је и растурено. Иконостас је уништен, а крст је пренесен у Музеј Срема у Сремској Митровици. Обнова цркве и чишћење живописа извршени су 1950/52. године, а конзерваторски радови су настављени 1981. године. Слава манастира Петковица је Преподобна мученица Параскева - 8. (26.) август и Преподобна мати Параскева - света Петка - 27. (14.) децембар.

Манастир Дивша (народно Ђипша) по предању јесте задужбина деспота Јована Бранковића (1499-1502), а опис фрушкогорских манастира из 1753. године ово предање додатно потврђује. Међутим, за сада још увек нема било каквог писаног или неког другог трага који би овакву ситуацију могао да поткрепи.О самоме манастиру најстарији сачувани писани помен јесте у рукописном четверојеванђељу које је писано крајем XV века (можда почетком XVI) и које је дуго чувано у манастиру. Манастир је познат и Турцима који га наводе у свом попису из 1566. године, али под именом манастир Светог Николе у селу Липовици. Турци наводе да манастир поседује два винограда и једну ливаду од пет кола сена. На основу тога одређују манастиру откупну суму од 4000 акчи што је веома мала сума, па је претпоставка да су манастирске зграде (изузев цркве) биле од дрвета. По свему судећи радило се о сиромашном манастиру који није привлачио посебну пажњу Турака бар не толику да би га оптеретили лажним наметима. Из ових турских пописа тешко је одредити како је манастир тада изгледао, али опат Бонини у својим рукописима из 1702. године нешто је одређенији. Он тврди да се "калуђерски манастир Ђипша налази у једној пошумљеној, удаљеној и ненасељеној долини. Сада у њему има неколико калуђера, који поново граде манастир и цркву". Надаље тврди да има 100 јутара земљишта, 2 јутра винограда и 500 јутара шуме. Дакле, очигледно је да се радило о манастиру који је био доста удаљен од насељених места и вероватно зато и доста сиромашан.Борба за самосталност. Следећи важан помен о манастиру потиче из 1706. године. То је привилегија "от Јосифа цесара римског" (аустријски цар Јосиф И) где се манастир Дивша наводи као метох манастира Кувеждина. То значи да је некако од тога доба манастир Дивша пао под надлежност Кувеждина. То никако није задовољило његове монахе тако да наредних година они покушавају да поврате самосталност. Током времена то им је у два наврата и успело, али само за кратко. Стални пратилац манастира Дивше било је његово сиромаштво, па зато 1734. године у њему борави братство од само четири члана. Због тога манастир нема ни све богослужбене књиге што уз мали број монаха свакако утиче на његову смањену активност. Ситуација се нешто побољшала 1738. године јер манастир добија потребне богослужбене књиге што је утицало да се његова активност знатно повећава. Следећих година у манастиру се дешавају два веома интересантна догађаја. Најпре (1741.) у манастир је дошао пустињак Матеј, један веома сналажљив и вредан монах, који у веома кратком времену успева да искрчи околну шуму и да засади воћњак од чак 2500 воћки. Следећи догађај је био много драматичнији: 1744. године покушало се да Дивша (заједно са Кувеждином) постане метох Хиландара, но то се осујећује. Те године патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента је донео ту одлуку. Међутим, сељаци из околине манастира Дивше су били веома одлучни у томе да се то спречи па су у томе до краја и успели. То им се тада учинило мало па су покушали да манастир Дившу отргну од зависности Кувеждина тражећи да Дивша постане поново самостална. Не зна се епилог тог судара различитих жеља, али судећи по Опису фрушкогорских манастира из 1753. године, где се наводи да Дивша има свог игумана, изгледа као да су у томе успели и да је манастир добио самосталност. Ипак, оно што овакав закључак доводи у сумњу јесте то да се у Опису манастир Дивша води под насловом "Филијал Дивша" - што би требало да значи да је још увек био под Кувеждином. С друге стране опет постоји претпоставка да је манастир Дивша био самосталан, али привремено, за време док се не изврши рестаурација (у време визитације 1753. године радила се обнова цркве споља и изнутра). Такво гледиште подупире то што постоји братски закључак Дивше из 1775. године да манастир и даље буде "потчинен" манастиру Кувеждину. С тим у складу одлучило се да манастирски игуман живи у Кувеждину, а не у Дивши.Манастирска цркваИз описа (1753.) види се да је манастирска црква већ тада била веома стара и да је сазидана од камена и цигле - каже се да је црква "древнаја, каменом и циглом созидата". Те године вршена је и велика рестаурација цркве, а довршавао се нови иконостас. Била је крстообразног облика са полигоналним апсидама и декоративним кубетом. Звоник са капелом над припратом је сазидан између 1762-66. године. Уз цркву је сазидан торањ квадратног пресека. Конак је саграђен током XВИИИ века на аркадама са спратом. Касније је дозидана и претприпрата (истовремено кад је дозидан и звоник 1762-66.). Главни ктитор био је пустињак Матеј - монах који је толико задужио овај манастир. Wегова је заслуга што су подигнути припрата, звоник, капела и двоспратна зграда конака на западној страни. Матеј је у манастиру умро, а сахрањен је у цркви 1765. године. Из тог времена (1772) постоји гравира на којој је приказан манастир Кувеждин (рад Захарија Орфелина), а у горњем левом углу уцртана је и Дивша као веома скромна грађевина са звоником, осмоугаоном куполом и неколико великих прозора. Са три стране манастир је окружен конацима, а са четврте заштитним зидом. Обратите пажњу на део слике који приказује североисточну страну манастира где се види гробљанска капела и колиба (можда пећина?) у којој је вероватно живео пустињак (пустиножитељ) Матеј. Изглед манастирске цркве значајно је промењен у обнови 1822. године (година урезана на фресци св. Николе у ниши изнад јужног улаза у цркву). Од тада црква се састоји из два дела и то првобитне цркве и касније дозидане припрате и звоника. Сама црква је једнобродна грађевина са олтарском, две певничке (правоугаоне) апсиде и кубетом које се уздиже изнад наоса. Црква има седам високих прозора, али веома уских. Материјал је опека са понегде употребљеним каменом. Иконостас је изрезбарен 1751. године, али се не зна ко је био мајстор. Интересантно је то да се иконостас (иако у том моменту недовршен, будући да је резбарење завршено 1754.) веома допао комисији која је сачињавала визитацију 1753. године па она у записник без икакве ограде наводи да да је иконостас "ново преизрјадно пилторско дело". Како је осликавање било у току, то се комисија није могла изјаснити и о раду сликара. Иконостас је осликао Теодор Стефанов Гологлавац (потписан на икони св. Николе) који је познат и под именом Теодор Ваљевац. О њему самоме има мало података, али је извесно да је рад на иконостасу у манастиру Дивша његов први крупнији рад. Иконостас у Дивши има и један други значај, он спада у можда први сликарски рад у српском сликарству који је урађен у духу раног барока - нове сликарске струје која је долазила из Европе. Данас су иконе са иконостаса (њих укупно 11 - све празничне иконе) у Галерији уметности у Сремској Митровици. Осим ових сачувано је у капели манастира Кувеждин укупно 12 икона на којима су ликови апостола. Чини се да је манастир углавном био у трошном стању тако да је између 1913. и 1922. године био чак и напуштен (1905. године помиње се као филијала манастира Кувеждин). Те године (1922.) игуман Пантелејмон Лазић почиње са опсежним грађевинским радовима. Био је веома активан тако да је у њему постојала у то време и школа за децу из манастирског прњавора. Некако у то доба - 1923. године, по други пут манастир Дивша је добио самосталност. То се десило због тога што је манастир Кувеждин претворен у женски манастир, но то је трајало све до 1933. године када се поново враћа у зависност Кувеждину. У то време манастир поседује 795 јутара пољопривредног земљишта. Манастир је за време II светског рата спаљен и до данас су извршене само неке поправке. Због тога данашњи посетилац може веома мало тога видети од онога што је манастир Дивша био некада. Црква је у потпуности обновљена, али тренутно нема иконостаса нити је изнутра осликана. При изграђивању нове цркве искоришћено је нешто од материјала са старе цркве тако да је на неким местима (портал улазних врата, фреска изнад улазних врата, врата припрате и на још неколико места на спољним зидовима цркве) тај материјал уграђен и сасвим је јасно видљив. Од 1980. године манастир је насељен (васпостављен као женски) и постепено се обнавља. Слава манастира Дивша је Пренос моштију Светог оца Николаја - 22. (9.) мај.

Као и код већине фрушкогорских манастира прошлост манастира Раваница у Врднику остаје нејасна. Први податак о њему иде из турских докумената где се у попису из 1566. године наводи његово имање и одређује сума од 3000 акчи за његов откуп. Монаси из манастира нису успели да сакупе потребну своту па су се, плашећи се турске освете, разбежали на све стране. На сву срећу појавио се један мештанин Купиника (Купинова) по имену Пејо који је исплатио Турцима тражени износ. Сасвим је отворено питање времена изградње манастира. Постоје само појединачни споменици који могу тек нешто да наговесте. Један од њих је минеј из 1589. године који је оставио монах Георгије и који говори да је манастир деловао у то време. Ту је и белешка из записника вођеног 1753. године у којем се наводи да је стара манастирска црква била посвећена Јовану Крститељу и да је саграђена у време београдско-сремског митрополита Серафима. Како се не зна тачно када је живео овај митрополит (неки извори тврде да је живео у времену између 1548. и 1589. године) тај податак може тек оквирно да помогне у откривању приближне године када је манастир стварно саграђен. Из тога времена потиче податак да је у Врднику патријарх Пајсије ( И Јањевац, 1614-47) 1627. године добио "Чатовник с образи", тзв. Минхенски псалтир из Привине Главе и дао га увезати.

Непознати оснивачи

Због свега је веома тешко рећи када је манастир стварно подигнут. Но, без обзира на све сасвим је сигурно да је основан у времену између краја XV и почетка XVI века. Будући да се не зна време његове градње то се још мање зна ко га је саградио. Опис фрушкогорских манастира из 1753. године прави додатну забуну наводећи да је "Здатељ же јего св. кнез Лазар сербски", односно наводи да је оснивач овог манастира кнез Лазар. Но, то је нетачан податак. О манастиру Врднику се веома мало зна све до 1697. године када су се у њега населили пребегли монаси из Раванице у Србији. Након боравка у Сент Андреји (од 1690), раванички монаси добијају дозволу да се преселе у манастир у Врднику који је у то доба био напуштен и по свему судећи разорен. Ускоро раванички монаси на челу са кир Димитријем долазе у Врдник и имају шта да виде. Тамо где је некада био манастир сада је бујала шума чак у толикој мери да је над сводовима оштећене црквене грађевине нарасло дрвеће. Овакво тешко стање није обесхрабрило раваничке монахе и они су за релативно кратко време оспособили манастир.Но, ни то не треба преувеличавати. Црква и конаци су били веома примитивно грађени - од плетера и дрвета које је облепљено блатом. Но, то је било довољно да манастир буде оспособљен за своју свету мисију у наредним вековима. Како су монаси из Раванице са собом донели и све оне драгоцености које су успели да извуку из свога манастира, посебно мошти кнеза Лазара, то се и манастир у Врднику од тога доба почео звати Раваницом. На неки начин, народ је Раваницу из Србије изједначио са манастиром у Врднику и дао му исти назив - Раваница. Из тога доба вероватно иде и легенда да је Врдник задужбина кнеза Лазара. По попису из 1753. године види се да је црква од камена назидана у знаку крста, са сводом од цигле и покривена шиндром од храстовине. Била је кречом окречена (значи није била живописана), а ни иконостас се не помиње. Нема сумње да је и у то време манастир био сиромашан па би и то могао да буде разлог што су врднички монаси често путовали у Русију тражећи материјалну помоћ. Ипак, временом, највише захваљујући томе што су у њему биле смештене мошти кнеза Лазара, манастир је примао све више посетилаца, а и новчана помоћ је била све већа.Због свега, половином XVIII века почиње се размишљати о потреби изградње веће цркве па су се у том смеру почеле одвијати и припреме. Након дугог отезања, 1801. године почиње да се гради црква. Зидао ју је Корнелије, мајстор из Новог Сада. Међутим, и ту је рад нешто запињао тако да је тек 10. јуна 1811. године црква завршена и освешена. Оно што је карактеристично јесте то да се при изградњи цркве строго водило рачуна да су сви мајстори који су је зидали морали бити Срби. Истовремено са црквом назидан је и звоник са четири спрата. Исте те године на Видовдан пренете су мошти кнеза Лазара у нову цркву. То је био изузетно свечан догађај коме је присуствовао митрополит Стефан Стратимировић (карловачки митрополит, 1790-1836) који је стигао у парадној кочији са запрегом од шест белих коња. Од тада па до данас на грађевинским објектима има само неколико измена. Приземно крило југозападног конака више не постоји. На источној страни заштитна ограда је такође уклоњена и замењена заштитним зидом на коме је веома лепа декоративно изграђена улазна капија. На јужном крилу конака барокни забат је такође претрпео доста измена. Других измена изгледа да није било. У неколико наврата црква је обнављана (1885, 1889. итд.), али то све укупно није изменило њен изглед. Црква дуго није била живописана и тек 1853. године осликава је Димитрије Аврамовић у духу романтизма.Селидба моштијуИконостас је изрезбарио карловачки дуборезац Марко Вујатовић (1809-14), а позлатио га је Петар Чортановић. Најлепше су израђене царске двери и Богородичин трон. Мноштво мотива се преплиће и можете провести доста времена покушавајући ухватити детаље. Сам иконостас по свом стилу јесте прелаз од барока ка класицизму. Иконостас је између 1851-53. године Димитрије Аврамовић осликао у три зоне са укупно 42 иконе. Њихову лепоту и изражајност је тешко описати, па је права штета што због висине иконостаса нећете бити у стању детаљно прегледати иконе из горњих зона. Иконе на иконостасу старе цркве сликао је (1743.) Станоје Поповић у зографском стилу, а зидне слике у манастирској трпезарији радио је (1771-76.) Амвросије Јанковић. У цркви је дуго са десне стране олтара, под самим престоним иконама, лежао кивот од кипариса (израђен 1826. године) у којем су почивале мошти кнеза Лазара. Мошти су морале да се у више наврата склањају из манастира. Тако су 1716. године због опасности од Турака боравиле једно време у Футогу. Поново 1848. године врднички монаси морају да склањају мошти, овај пут у страху од Мађара и то у Кленак. Но, ту су боравили тек три месеца и онда су поново враћене у Врдник. Данас, оне више нису у Врднику и враћене су у Раваницу у Србију. Ипак, у манастиру постоји један комад моштију и изложен је у стакленој посуди уграђеној у кивот. Кнежеве мошти су дуго година биле у старом кивоту који је донет из Раванице. Године 1757. сачињен је нови кивот од дрвета, позлаћен на шест стубова, с круном и двоглавим орлом на врху и ликом кнеза Лазара (дар Обрада Футожанина). Од 1826. године мошти се налазе у кивоту израђеном од кипариса, поклону митрополита Стефана Стратимировића (у њему су и данас). Кивот Обрада Футожанина данас можете видети у манастиру Врдник испред олтара, али он је празан, једино се у малом стакленом простору налази део кнежевих моштију. Од драгоцености манастир је имао хаљину кнеза Лазара (данас само комад). Некада се она налазила у црквеној припрати на тетраподу изнад целивајуће иконе у малом ормарићу са стакленим вратима. Осим комада моштију кнеза Лазара, манастир поседује још и мошти свете великомученице Анастасије (III век), светиње са Христовог гроба, део моштију св. Теодора Тирона (све изложено испред иконостаса). Врднички манастир је у сваком погледу изузетно вредан и представља један од најкапиталнијих на Фрушкој гори. Он је дуго био и међу најбогатијим на Фрушкој гори - 1905. године поседује 1696 јутара земље, а 1941. године укупно 1420 јутара. Слава манастира Раваница је Видовдан - 28. (15.) јуна.

1)(1815-55), сликар и писац, један од зачетника романтизма у српском сликарству; израдио иконостасе у Саборној цркви у Београду, Тополи, манастиру Раваници ...

То што је од свих фрушкогорских манастира најмлађи (грађен од 1736. до 1758. године) није сметало манастиру Јазак да, мешајући стару српску архитектуру са барокним и, што је посебно битно, исламским утицајима, оствари вероватно најлепши архитектонски споменик на Фрушкој гори. Иако је саграђен релативно у новије доба историјат овог манастира је знатно старији, а једна изузетно лепа легенда описује настанак старог манастира Јазак који је на неки начин исходиште овог новог манастира.Веза са Бранковићима.На пола сата хода северно од данашњег манастира, километар повише, налазе се остаци старог манастира Јазак који је подигнут вероватно крајем XV века, а, по први пут у писаним изворима (бар онима који су сачувани) спомиње се 1522. године. Био је посвећен Ваведењу Богородице и легенда га везује за деспота Јована Бранковића (1499-1502). Још и данас се могу видети његови остаци, а монахиње из садашњег Јаска до пре неколико година, претурајући по рушевинама, наилазиле су на делове шута на којима су се могли видети остаци фресака, што знаци да је Стари Јазак био исликан фрескама (живописан). Та чињеница говори да је он био у то време доста доброг материјалног стања. Судећи по висини своте (6000 акчи*) и годишњим давањима (600 акчи) које је манастир давао Турцима (1566) изгледа да посед који је имао није био тако мали, а десетак година касније он је чак и повећан јер су му и годишња давања порасла на 1400 акчи. Временом је манастир осиромашио тако да опат Бонини (1702) наводи да је у Старом Јаску било осам монаха, али због сиромаштва су живели скоро као просјаци. "У њему нема ништа нарочито да се види, јер је мали. Црква је цела украшена фрескама, урађеним у старом стилу, и има једну куполу. Манастир је цео разрушен, али се на основу самих рушевина може назрети раскош којом је био саграђен. Сада нема ништа осим једне уређене куће, у којој живи осам калуђера. Они служе у поменутој цркви. Живе готово као просјаци, јер немају, као други манастири, имања да би се могли издржавати". Будући забачен Стари Јазак је животарио и монаси су у њему живели веома тешко тако да постоји могућност да је неколико пута био напуштан и оживљаван. По неким изворима у њему је била својевремено развијена преписивачка делатност, но због сиромаштва тешко да је и тада постојала.Култ цара УрошаТо је трајало тако све до 1705. године када је монах Христофор донео мошти светог цара Уроша из манастира Судикове код Неродимља на Лиму. Од тада се почео развијати култ цара Уроша. До тада неинтересантан Стари Јазак је одједном постао привлачан за многобројне посетиоце који су хтели да виде и да се поклоне моштима несрећнога цара Уроша, последњег из сјајне лозе Немањића. С повећањем броја посетилаца осетно је порастао и приход старог манастира, а ћелије Старог Јаска су постале тесне за примање нараслог братства и многобројних посетилаца. Из неког разлога 1726. године мошти цара Уроша су однете у манастир Врдник, а одмах потом у Крушедол. Ускоро су житељи места Јаска упутили молбу митрополиту Вићентију Јовановићу (1731-37) да се мошти врате, што је овај тако и решио. Стога је 1736. (у време игумана Стефана Димитријевића) на месту званом Градац почело подизање новога манастира (данашњег). Интересантно је да су тада монаси у овом манастиру (било их је укупно 8) били веома млади и да је најстарији имао тек 30 година. Из неког разлога градња новог манастира је ишла споро тако да још 1753. године црква (те године је подигнут звоник) није била не само живописана (исликана) већ ни окречена, а ни кров још није био подигнут па је била прекривена даскама од чамовине. Звоник се тек зидао. Ипак, иако недовршена, црква је имала свој иконостас који су радили српски уметници. Какав је то био иконостас остаје тајна јер од њега ништа није остало. Ипак, до 1763. године зидарски радови су били завршени и манастир се појавио у свој својој лепоти. Монаси нису чекали да се манастир до краја изгради тако да су се већ 1741. године уселили. Од те године и Стари Јазак бива претворен у женски манастир. Тих првих година изгледа да су оба манастира била веома активна. Док Стари Јазак има 13 монахиња, Нови Јазак има 11 монаха, 2 ђака, 2 слуге, 7 прњавораца. Стари Јазак је живео свој живот па царски изасланик гроф Хадик наводи у свом извештају да калуђерице имају прастару али лепу црквицу, али зграда у којој станују била је у веома лошем стању (1769).Стари ЈазакСтаром Јаску као женском манастиру није био суђен дуг живот и већ 1774. године бива укинут, а по наређењу аустријских власти он је не само расељен већ и срушен. Осим тога били је наређено да се три преостале калуђерице врате световном животу (игуманија Настасија, Епистимија и Теофана). Ипак, то није био његов крај јер наређење није до краја извршено тако да још 1775. године постоје и манастирска црква и ћелије, али сада у сасвим лошем стању. Чак и након рушења он је постао место где се народ окупљао о Богородичине дане. Последња игуманија манастира је била Настасија (родом из Ирига) која је са монахињом Епистимијом (иначе, својом ћерком) и Теофаном затворила манастир. Као драгоценост у манастиру су се чувале Иконе Спаситеља и Богородице, прилози игуманије Настасије и кћери јој Епистимије. Данашњи манастирски комплекс се састоји из цркве са звоником, конацима који са три стране окружују цркву, док је са четврте стране високи заштитни зид. У манастирски комплекс уводи Вас засвођени пролаз кроз који улазите у травнато двориште са мноштвом веома брижљиво гајеног цвећа. У средини дворишта уздиже се црква са више масивним него витким звоником. Оно што Вам одмах пада у очи јесте лепота црквене фасаде. Црква је зидана наизменичном употребом црвене цигле и белог камена, што фасади даје шароликост декора. Осим тога фасада је неуобичајено издекорисана турским (исламским) декоративним грађевинским елементима. Уз цркву се наслања троспратни звоник изграђен под потпуним утицајем барока. Звоник има отворени трем, а на првом спрату капелу која није у функцији. Десетострано кубе, не сувише украшено, са десет прозора, употпуњава ову лепу слику. Унутрашњост цркве украшава иконостас који је израдио Димитрије Бачевић 1769. године, а уз помоћ својих ученика Теодора Крачуна и Димитрија Поповића. Сам иконостас има укупно 58 икона подељених у пет зона. Урађен је у барокном стилу тако да на иконама долазе до изражаја прикази пејсажа у позадини фигура. На самом врху иконостаса налази се велики позлаћени крст са обе стране окружен иконама. Оно што не дозвољава да овај заиста леп иконостас дође до пуног изражаја јесу два масивна стуба који придржавају кубе, али и заклањају скоро половину иконостаса. Због тога нећете бити у могућности да једним погледом обухватите цео иконостас, што је несумњиво велика штета. Испред два стуба, који онако нетактично заклањају иконостас, налазе се две изванредно лепе иконе које су урамљене у масивне тронове. Прва икона јесте представа Богородице и овај рад се приписује Теодору Крачуну (1770). Испод трона налазе се мошти Анастасије Римљанке које је добио кнез Лазар након своје посете Светој гори. Друга икона припада непознатом аутору (потписана са А. С.) и на њој је насликан свети цар Урош (1776), последњи и најнесрећнији припадник велике породице Немањић. Некада, испод ове иконе у кивоту су лежале мошти цара Уроша. Са стране се налази Архијерејски трон са иконом св. Николе која је рад Григорија Давидовића Обшића (1784). Трон је урађен изванредно прецизно са мноштвом детаља које је тешко све и приметити. Да би утисак био још већи, сви тронови (они са иконама и архијерејски) као и иконостас су позлаћени тако да се у полумраку цркве пресијавају дајући неки чудесан утисак. Генерална реконструкција манастира извршена је између 1926. и 1930. године.Иконостаси, као једа од највреднијих делова манастира, су током времена претрпели много измена. Иконостаси који данас постоје у фрушкогорским манастирима јесу искључиво из каснијег доба (XVIII век), док из најранијег периода нема скоро ништа (изузев у Крушедолу). Како су били резбарени од дрвета то су временом иструнули, изгорели или били уништени на неки други начин. Већина их је из XVIII в. са неизбежним утицајима барока, а они сами за себе представљају читаву историју и то почев од мајстора резбара који су их правили па све до оних који су их осликавали. Од ниских камених или мраморних ограда (где су посебну улогу имале завесе на царским дверима), а затим дрвених са плитким резбаријама које су уоквиравале иконе, иконостас је израстао у најдекоративнији део цркве. Као завршетак иконостаса редовно се јавља велик крст са сликаним Распећем. Од краја XIV в. иконостас је имао два реда икона (до тога момента само један) али већ крајем XVIII в. појављује се и трећи појас икона где су се приказивали празници (манастир Бешеново). Иконографски репертоар се временом мењао и проширивао (пророци, Срби светитељи, генеалошко стабло Христа, старозаветне сцене и Христове параболе, Христова страдања).Најслабије очувана уметност у манастирима је фрескосликарство. Сачуване су у само неколико манастира и сасвим су различите вредности. Најстарије су оне у Великој Ремети, Крушедолу и Хопову. Скоро редовно се неоправдано истискује уметност опреме црквених рукописних књига минијатурама, која је била нарочито развијена током XVI и XVII века. Истоветна је ситуација и са граверским радовима где се нарочито истицао Христофор Зефаровић (1741. издао чувену Стематографију) и Захарија Стефановић Орфелин. Из области примењене уметности свакако је најзначајнија она са радовима у металу. Од метала највећим делом се користило сребро.У току II светског рата страдали су манастирски конаци, док је црква остала неоштећена. Слава манастира Јазак су Духови (Тројице) - 50. дан после Васкрса.

* Аспра (акча), гр. сребрни новац у Византији. У српској и бугарској феудалној држави вероватно назив за полудинаре; европски назив за "акче" (тур. "бели"), ситан турски сребрни новац.(око 1700-1753), зограф, иконописац и бакрорезац, калуђер-луталица, пореклом из Охрида или околине, умро у Москви. "Стематографија" - извор за српску и бугарску хералдику.(1726-85), књизевник и гравер, рођен у Вуковару; учио у Будиму, Бечу и Венецији, највише живео у Ср. Карловцима, умро у Н. Саду. Гл. књ. дело је "Живот Петра Великог" (I-II), "Калиграфија" (1778); радио и географске карте и грбовнике.Димитрије Бачевић (?-1762), сликар иконостаса у Николајевској цркви у Земуну, манастирима Беочину и Јаску, цркви села Крушедола. На његовим делима, рађеним у традиционалном духу, запажа се утицај барока. Теодор Крачун (40-их година XVIII в. - 1781), сликар, један од најзначајнијих представника барока код нас. Гл. дела: иконостаси у Ср. Митровици, Нештину, Сусеку... Димитрије Поповић (1727-?), сликар; рођен у В. Бечкереку, учио у Бечу. Значајан више по томе што је увео барокни стил у српско црквено сликарство но што је створио дела велике уметничке вредности.

  Манастир Бешеново са црквом посвећеном св. Арханђелима основао је према предању краљ Драгутин, али се најчешће као најстарији помен наводи 1467. када је, према изгубљеном натпису на зиду, црква живописана. Манастир је поуздано забележен у свим турским пописима почевши од 1545. до 1548. Када је манастир Витовница код Пожаревца страдао од Турака, калуђери овог манастира су са највреднијим литургијским предметима пребегли у манастир Бешеново. Међу литургијским предметима било је четверојеванђеље које је 1557. године оковао Кондо Вук, као и сребрна чаша из 1662. године, дело кујунџије Луке (ове драгоцености се чувају у Музеју СПЦ у Београду). Иако преправљана у XIX и почетком XX века црква манастира Бешенова задржала је у основи свој првобитни облик једнобродне грађевине рашког типа све до другог светског рата када је разорена. Тространи облик манастирски конаци добили су између 1730. и 1771. године. Подаци о иконама са иконостаса који се помиње у Опису из 1753. године, као и о иконама са иконостаса из друге половине XVIII века непотпуни су и недовољно обрађени. Сликарски радови у манастирској капели, радови Кузмана Коларића из 1783. године уништени су заједно са црквом. Трећи по реду иконостас сликао је Стеван Алексић 1906-09. године, као и зидне слике на своду и зидовима и историјску композицију Спаљивање св. Саве. Делови овог иконостаса сачувани су у Музеју Срема у Сремској Митровици. После разарања у II светском рату није обнављан.

(1876-1923), сликар, унук Николе Алексића; рођен у Араду, завршио Академију у Минхену, отворио сликарску радионицу у Араду, касније се преселио код брата у Модош (данас Јаша Томић). У многим црквама, посебно у Банату израдио бројне зидне слике и иконостасе (Модош, Бешеново, Преображенска црква у Панчеву итд.). У основи реалист, са извесним остацима романтичарских схватања, користио се и поукама импресионизма.

Као и код још неколико фрушкогорских манастира народно предање је повезало манастир Велика Ремета са "сремским краљем" Драгутином који га је подигао негде у првој половини XIV века. Но, све то није ништа више осим легенде тако да се за сада не зна ко је оснивач овог манастира нити се зна време када је он подигнут. Ипак, са сигурношћу се може рећи да је манастир веома стар и да је саграђен током XV века. Постоји један писани податак из 1509. године да је изасланик-калуђер деспотице Ангелине Бранковић (в. напомену 1) у "Очуван духовни портрет Европе" (2), стр.5) назван "дмитријевским", а како је манастирска црква посвећена св. Димитрију, то би можда могло да значи да је долазио из манастира Велика Ремета, што би онда значило да је манастир већ у то доба постојао.

Највиши звоник

Први сигуран писани спомен манастира јесте онај из једног турског документа из времена султана Сулејмана II (1541. и 1543.), којим се регулишу порески односи манастира према спахијама и земаљским капетанима. Каснији турски попис из 1546. године јасно наводи да манастир поседује 4 винограда, 4 ливаде, њиве и мезру Хашању. Након процене имовине Турци одређују манастиру откуп у висини од 6000 акчи, а годишња давања на 250 акчи. Манастирска црква је веома стара и саграђена је још у XVI веку. Још у опису из 1753. године за њу се наводи да је била веома стара, да је била зидана са крстообразном основом у облику крста са две певничке и једном олтарском апсидом, да је сва од цигала (чак и под), и да је била исликана "старим молерајем". Но, још у то време од "старог молераја" је мало тога остало пошто је све било закречено или порушено. Претпоставља се да су те фреске сликане 1568. године (или 1566), а од тада потиче и једна писана књига (писана руком грешног инока Василија), као и фреска св. Димитрија Мироточивог насликана на јужном спољашњем зиду. Данас је од те фреске остало врло мало сачувано, али се још увек може назрети како свети Димитрије седи на престолу обучен у ратничко одело док му два анђела придржавају круну.

Као и други манастири у Фрушкој гори и Велика Ремета није могла избећи Турке који су га спалили током 1716. године, а монаси су се разбежали. Но, већ 1720. године он је опет активан, а у време зидања звоника (1734) има осамнаест монаха. Монаси су у више наврата путовали по помоћ у Русију (1624, 1628. и 1653.). Године 1739. у њега су пребегли монаси из манастира Раковице. Било је то веома велико братство од чак 30 чланова. Са друге стране и у манастиру Велика Ремета је живео велики број чланова тако да визитација из 1753. године наводи 17 монаха, 5 ђака, 5 слугу, 13 прњавораца. Манастирски конаци опкољавају манастир са све четири стране, тако да из далека манастир личи на малу тврђаву изнад које се високо издиже звоник као нека осматрачница. И данас у манастир можете ући само кроз велика засвођена врата. Сва манастирска крила нису сазидана истовремено. Најпре је подигнут северни део конака (1723), а остале стране током 1732-35. године. Нешто касније (1733-35.) подигнут је високи барокни звоник - рад немачких мајстора. Управо је овај звоник оно по чему је манастир Велика Ремета можда и најинтересантнији. Он је након звоника манастира у Крушедолу (подигнут 1726. године) најстарији у Срему, али је зато највиши у Срему са својих 38,60 метара. Импозантност овог звоника се може осетити тек док га посматрате. Он заиста јесте моћна грађевина, сва од опеке и изузетно солидно грађена. Ту сам чуо податак да је звоник подигнут без употребе гвоздених или дрвених утега или металних прстенова који би служили за јачање његове стабилности. Звоник има (заједно са приземном зоном) чак осам спратова и тек у његовој унутрашњости постајете свесни његове снаге. Поглед са њега јесте јединствен, али препоручује се само онима који су храбрији, због трошности степеница. У њега је очигледно утрошено веома много материјала, мада је зидан рекордно кратко (чак и за садашње услове) - тек две године. На првом спрату се налази једна мала капела која је посвећена св. Јовану Претечи. Пети спрат звоника има највише корисног простора што се због четири велика прозорска отвора корисно искористило за један леп видиковац. На шестом спрату су постојали отвори (вероватно предвиђени за часовнике) који су својевремено зазидани.

Неопходне поправке

До половине XVIII века изведени су најкрупнији грађевински радови на манастиру. Како је манастир (уз много резерве) изгледао у то доба види се на бакрорезној композицији Захарија Орфелина под називом Свети Димитрије из 1764. године где се у доњем делу приказује Велика Ремета. Но, сама слика је углавном нереална (тако најстарије источно крило конака из 1723. године није ни уцртано) и изузев изгледа звоника уметник се није трудио да буде прецизан. Иконостас је исликан када и фреске у цркви (1568. године), али од њега није сачувана ниједна икона. Од икона које су сачуване најстарије су оне из 1687. године - рад руских мајстора. Сликане су на танком платну које је затегнуто преко дрвета изравнатог слојем гипса и пресвученог уљаним лаком који им даје сјај. До сада су сачуване престоне иконе Богородице у припрати (рад Леонтија Стефанова), икона св. Јована Претече (рад зографа Јована Максимова) и икона св. Николе (рад Спиридона Григорева), Три Јерарха (рад Тихона Иванова). Сигурно је да ови мајстори нису боравили у Великој Ремети и ту их сликали, већ да су оне биле поклон са једног од многобројних путева у Русију који су тамо добили великореметски монаси. Претпоставља се да је уништене иконе апостола у трећој зони сликао Василије Романовић. Током 1850. године обновљен је иконостас тако да је много тога измењено у односу на стари иконостас. Нови иконостас има укупно 50 икона у четири зоне (три реда икона и иконе у лунети са крстом). Током II светског рата овај иконостас је делимично страдао, а оно што се сачувало однешено је тако да данас манастир не поседује више ниједну од тих икона. Од половине XIX века манастир је био у лошем стању тако да је 1901. године детаљно обновљен. Он је у то време већ и сиромашнији тако да у поседу држи тек 656 јутара земље, а непосредно пред рат још мање - 512 јутара.

Спољне фреске

Веома је интересантно то да је манастир и споља био исликан, што је сасвим неуобичајено за то време. Од тих фресака постоји једино сачувана још у ниши изнад северних врата фреска Богородице са малим Христом како седи на престолу и у рукама држи дете које благосиља десном руком. У горњем делу су и арханђели Михаило (лево) и Гаврило (десно). Данас је све то веома тешко уочити јер је фреска тешко оштећена. На јужној страни два су светитеља у ратничкој одори. Један је св. Димитрије (о њему је већ речено) и он држи мач, док је на другој фресци приказан неки непознат светитељ како држи копље (данас је на тој фресци тешко било шта распознати).
Током II светског рата манастир је не само опљачкан већи добрим делом уништен. Кубе и кров цркве су срушени, унутрашњост упропашћена (фреске су премазане), а западно крило конака сравњено са земљом док су остала претрпела велика оштећења. Данас је ситуација тек делимично боља. Спољашњост цркве, а нарочито високи звоник су у лошем стању и захтевају хитну поправку. Споља црква изгледа веома интересантно са својим зидовима од опеке и камена, једним улазним и пет прозорских отвора, али све је то нагрижено зубом времена. То се може нарочито видети по украсима на прозорима који од некадашње лепоте данас имају остатке. Слична је ситуација са конацима. Манастир је обнављан у два наврата, а ново кубе и кровну конструкцију црква је добила 1982. године. Слава манастира Велика Ремета је Ивањдан - 7. (24.) јул.

  Као и код других фрушкогорских манастира настанак манастира Раковац је, макар и посредно, везан за сремске Бранковиће. По предању изградио га је војвода Рака Милошевић, коморник деспота Јована Бранковића (1499-1502), па је по њему и добио име. Међутим, мало је тога што може да потврди ову причу о његовом ктитору или макар време када је саграђен. Нема сумње да је манастир веома стар о чему сведочи и запис урезан на зиду припрате из 1533. године, па се из тога претпоставља да је црква зидана у то време. По неким подацима Турци су манастир 1541. године попалили. Шта се после тога догађало остаје тајна, али се чини да је манастир и даље био активан јер се он у неким турским списима спомиње 1546. године као манастир Врачеви на подручју мезре Раковца.Преписивачки центарКо је обновио манастир након турског уништења такође је тајна мада постоје претпоставке да су то учинили неки монаси који су са југа бежали испред турске навале. Делатност новопридошлих монаха се није зауставила само на поправкама. Будући да су са собом донели своје књиге, своју образованост, то су новопридошли монаси почели и са другим делатностима. Тако је манастир Раковац убрзо постао преписивачки центар. Како је за такав рад потребно доста трошкова и других услова стиче се утисак да је манастир материјално добро стајао. Тај културни полет манастира за кратко је прекинут 1678. и 1682. године када су га Турци поново попалили, али већ 1692. године манастир се поново обнавља и наставља својим животом, а што се види и из тога да манастир у 1702. години има власништво над 50 јутара обрадивог земљишта и 100 јутара шуме.Чини се да су то биле најплодније године манастира, а то се види по много чему. Извршен је препис Душановог законика, донето је доста књига из Русије, старе књиге се кориче (године 1724 архимандрит Атанасије је украсио један Псалтир), поправљају се итд. Управо 1714. године довршен је и познати раковачки рукописни "Србљак" написан од стране монаха Максима. Он у себи садржи сабране све похвалне песме Србима владарима - светитељима. Управо из тог, за манастир Раковац толико плодоносног, XVIII века потичу његови најпознатији монаси: Севастијан (епископ будимски 1662.), архијереји Вићентије Јовановић, Павле Ненадовић, Данило Јакшић, Синесије Живановић, Мојсије Путник, Јосиф Шакабента, Пантелејмон Живковић и Георгије Хранислав (сви из XVIII и почетка XIX века)*. За све то време радило се доста и на поправци манастира. Током 1718. године обнова је завршена и цркву је осветио Никанор Димитријевић. Како је манастир тада (барем оријентационо) изгледао види се из бакрореза бечког мајстора Т. Месмера под називом Христос Евхаристија. Сматра се да је ово најстарија графичка представа једног манастира са подручја Карловачке митрополије. Како је ликовна представа манастира више у функцији илустрације саме гравире него што јој је задатак да га верно прикаже, то се њој (гравири манастира) мора са резервом прићи. То се нарочито односи на онај део где су (веома произвољно) приказани конаци са полукружним улазом на јужној страни. Стога је много вернији и значајнији бакрорез који је урадио Христофор Жефаровић на којем је обрађено житије светих врачева Кузмана и Дамјана, али је ту илустрован и манастир Раковац са најближом оклином. Овај бакрорез је урађен 1743. године (само две године након Месмеровог), а по поруџбини Павла Ненадовића. Уметник је уз манастир приказао дочек патријарха Шакабенте. Године 1751. сазидана је и капелица на манастирском гробљу углавном прилогом монаха и пострижника Хаџи Јоаникија. То је скромна једнобродна црквица са три прозорска отвора, улазним вратима на јужној страни и криптом испод припрате и наоса. Зидана је од тесаних квадара. Године 1753. призиђује митрополит Вићентије Јовановић (?) висок звоник квадратног пресека са засвођеном криптом испод приземља и малом капелом (посвећеном св. Николи) на првом спрату. 1763. године опет се обнавља целокупни манастир. Оно што је посебно карактеристично за Раковац јесте да је он уз Крушедол и Велику Ремету, један од првих манастира на Фрушкој гори на којем је изглед цркве усклађиван са изгледом барокног звоника. Зграде манастирских конака су са три стране окруживале цркву док је четврту (источну) страну штитио високи заштитни зид. Тај коначни (тространи) облик конака је завршен 1771. године. Вероватно је да су такви (стални) радови исцрпли средства којима је манастир располагао, па су монаси изгледа живели у тешким материјалним условима. Стога не изненађује да су доста путовали тражећи прилоге. Тако се зна да су јеромонаси Василије и Прокопије купили прилоге у карансебешкој и будимској епархији. Баш током 1753. године примећено је да неки од монаха немају потребне одеће па им је наређено да је набаве. У то време у манастиру живи 22 монаха, 3 ђака, 9 слугу и 24 прњавораца.Уништено благоОд најстаријих фресака у манастиру је остало веома мало трагова и оне се могу данас видети (фрагментарно) у калоти и тамбуру кубета као и на два ступца. Још током рестаурације 1763. године скоро све старе фреске су уништене и данас испод опалог малтера могу да се виде само њихови остаци. Претпоставља се да су старе фреске сликане током XVI века или почетком XVII, а још до 1900. године постојало их је још неколико очуваних, али приликом поправке 1900. године оне су биле уништене до краја (!). Једино се успео сачувати у потпуности лик Христа Пантократора у кубету, сцена небеске литургије (испод) и стојеће фигуре пророка у тамбуру кубета. Но, све су веома оштећене тако да се сада могу назрети само фрагменти. Ипак, за најзначајнији сликарски рад манастира Раковац сматрају се фреске (девет великих композиција) насликане у трпезарији, које је током 1768. године израдио Амвросије Јанковић. Рађене су у стилу барока, али са пуно религиозног осећаја и познавања наше старе иконографије. На жалост, свих девет слика је током рата уништено. На сву срећу, остале су фотографије на којима се могу данас видети. Манастирска црква је током 1761. године добила нови иконостас који започет од стране Васе Остојића, зографа и молера из Сремских Карловаца. Једнобродна гробљанска капела, посвећена Богородици, саграђена 1751. године чува иконостас који су сликали Јанко Халкозовић и Васа Остојић. Временом, манастир је све више губио на ономе свом првобитном значају. У вези са тим и материјално стање у њему се све више погоршавало тако да половином XIX века он се од свих фрушкогорских манастира (уз Велику Ремету) сматра најсиромашнијим. Манастир је тешко страдао у II светском рату, а многе културно-историјске и уметничке вредности неповратно су пропале. Прва послератна литургија је служена у цркви манастира Раковац 14. јула 1975. године. Данас је манастир Раковац, попут још неколико манастира, тежак болесник. Конаци су срушени и изузев једног његовог крила, тек делимично поправљеног, од других постоје само рушевине. Последњих година ради се на обнови манастира и археолошким испитивањима цркве чија је реконструкција изведена 1958/59. године. Црква има веома леп изрезбарен иконостас недавно постављен, али на њему још нема икона. Започета је градња звоника, али стигло се тек до првог спрата. Слава манастира Раковац је Св. муч. и бесребр. Козма и Дамјан - 14. (1.) јул и Св. Козма и Дамјан - Врачеви - 14. (1.) новембар.

* Вићентије Јовановић, митрополит београдско-карловачки (1731-37); Павле Ненадовић, митрополит горњокарловачки (1744-49) и београдско-карловачки (1749-68); Данило Јакшић, епископ горњокарловачки (1751-71); Мојсије Путник, епископ бачки (1757-74); Јосиф Шакабента, епископ бачки (1783-86); Георгије Хранислав, епископ бачки (1839-43).

  Манастир Ново Хопово је основан почетком XVI века мада се једно време мислило да је црква св. Николе подигнута 1576. године. Ту забуну је унео натпис над западним улазом из цркве где се наводи да је те године (1576) црква подигнута од стране Лацка и Марка Јовшића, становника Горњег Ковиља (Ковина?). Данас се зна да овај податак није тачан и да је Ново Хопово старије и да је те 1576. године уместо старије саграђена нова црква. Натпис се управо односи на тај догађај, прецизније речено црква потиче из старијег времена. Да је то тако види се и из неких старијих записа. Тако постоји навод у Хоповском минеју (из времена игумана Павла) да је манастир постојао још 1541. године и да су те године у њему живописани олтар и кубе, док запис из 1555. године (у време игумана Стефана) наводи Хопово у вези преношења моштију св. Теодора Тирона. Судећи по томе манастир је постојао још од почетка XVI века, па се изводи закључак да је морала постојати и нека старија црква на којој лежи садашња. Културно средиште. Како о времену градње манастира тако и о његовом оснивачу постоји више верзија. По троношком родослову манастир је основао слепи Стефан Бранковић (1420-76). С друге стране житије српске деспотице Ангелине, као оснивача наводи деспота Ђорђа Бранковића (Максим) и то у времену од 1496. до 1502. године. По томе извору манастир Ново Хопово јесте његова прва задужбина. Данас се званично сматра да је манастир задужбина деспота Ђорђа Бранковића. Осим што је материјално добро стајао, манастир је од самог почетка био и јако културно средиште тако да се током 1578. године манастир Ново Хопово у путопису Стефана Герлаха (1573-78) помиње као место где постоји монашка школа. Црква (олтар и наос) је по први пут осликана 1608. године. Не зна се ко су били аутори, али се претпоставља да су то били неки сликари из Свете горе. Манастиру свакако није било тешко довести сликаре из тих крајева будући да су стално одржаване тесне везе са Светом гором. Саме слике су веома интересантне и надасве неуобичајене јер дају много новина за оно доба. Можда баш и зато се сматра да су радови ових сликара веома квалитетни. Лаици то не могу да примете, али добри познаваоци уметности манастира на Светој гори веома лако препознају то да су уметници читаве композиције из светогорских манастира пресликали на зидове у Новом Хопову. Упечатљив је пример слике "Покољ витлејемске деце" која је у потпуности преузета са исте такве фреске у Католикону цркве манастира Лавра. Слично је и са неким другим фрескама. Припрата је живописана много касније - тек 1654. године. Чини се да су те фреске биле и позлаћене, међутим временом позлата је или пропала или била остругана. Оно што је интересантно јесте то да уметници који су радили фреске у припрати нису следили нови правац као сликари који су радили наос, већ су се вратили традицији, али, могуће баш захваљујући томе, остварили су далеко квалитетнији рад (постоје и супротна мишљења) него њихови претходници у наосу. Ко су били они, остаје тајна. Само се претпоставља да би то могли бити исти они уметници који су радили живопис цркве манастира Пиве у Црној Гори.Звоник и иконостас Монаси из Новог Хопова су често одлазили у Русију по помоћ. Да су тамо не само радо примани већ и веома цењени види се из грамате (повеље) коју су добили 1641. године од руског цара, да новохоповски монаси (било их је тада шездесетак) могу сваке седме или осме године долазити за помоћ у Русију. Манастир је тешко страдао 1684. и 1688. године од Турака и тада су монаси са моштима св. Теодора Тирона бежали у Шабац (било их је преко сто), а онда у манастир Радованштицу. Обнова је започела већ следеће године, али тек провизорно. Тек од 1693-95. године када су сређени односи са турским властима могло се мислити о трајнијим радовима на манастиру. И тих година манастир стоји добро јер по наводима опата Бонинија поседује око 1800 јутара пољопривредног земљишта, као и четири млина. Крупнији грађевински радови су морали да сачекају до 1728. године када је изграђена трпезарија, гостинска одељења и манастирски конак на источној страни (дозидан уз стари из 1641. године), западна страна конака је зидана 1733. године, а дозидана је 1750. године. Један запис из 1771. године тврди да је у то време манастир био окружен конацима са све четири стране. Управо од тада конаци имају свој данашњи барокни изглед. Треба обратити пажњу на њихов специфичан облик који долази због тога што је терен на којем су изграђени нешто нагнут па су градитељи морали да му се прилагођавају. Управо 1751. године Христофор Жефаровић је урадио гравиру Распеће и страдање Христово на којем је приказан манастир, али толико упроштено и са толико пропуста (северно крило конака није приказано) да рад има тек ограничену документарну вредност. Стога се претпоставља да уметник бакрорез није радио на основу скице - већ сећања. Звоник је зидао мајстор Венцл Новак из Петроварадина, а довршио га Фацел Николаус. Приликом градње када су мајстори дошли већ до трећег спрата, епископу Софронију он се учинио узак и мали, па је био комплетно срушен и поново зидан. На звонику у висини првог спрата налази се мала капела. Данас звоник не постоји јер је током ИИ светског рата срушен. Црквени иконостас је резан у периоду између 1754-70. године, а барокни утицај је сасвим видљив (рад Паула и Антона Разнера). У сваком случају ради се о уметнички веома вредном раду тим више што је целокупни иконостас био позлаћен. Године 1770. иконостас је осликао Теодор Крачун (види напомену 7) у "Јазак - архитектонски бисер" (3), страна 9). На жалост данас од икона има веома мало - од укупно 61 иконе спасено их је од ратних разарања тек 19. Ново Хопово је неговало култ св. ратника Теодора Тирона и у њему се данас испред олтара у једном, великом кивоту чувају његове мошти. У другом светском рату манастир је порушен, иконостас демонтиран и оштећен, а покретни материјал однесен. На реконструкцији цркве ради се од 1949. У току обнове откривен је 1953-60. стари живопис. Археолошка истраживања 1978-79. године открила су остатке једне од старијих црквених грађевина. Слава манастира Ново Хопово је Пренос моштију св. Николе - 22. (9.) мај.

  Источно од манастира Ново Хопово на малој заравни, изолован и неприступачан, лежи манастир Старо Хопово или како се често назива "стари манастир". До њега заиста није лако доћи, не толико због тешко приступачног терена, већ углавном због тога што су летњи путеви због ретких пролазака скоро у потпуности обрасли високом травом. Али оног момента када угледате Старо Хопово нећете жалити због свих оних напора које сте морали да поднесете. Данас је црквица у прилично лошем стању. Из крова је већ и дрвеће порасло, на цркви нема прозора ни врата, под је повађен, али ипак она и даље поседује неку атмосферу коју нећете имати прилике да осетите у много већем Новом Хопову. Старо Хопово је подигнуто између 1496. и 1520. године од стране деспота Ђорђа Бранковића (Максима). Но, предање које то наводи је доста несигурно па је и данас то питање отворено. Турски списи га помињу у више наврата (1545-48, 1566-69, 1578), а домаћи чак и нешто раније. Од првобитне цркве посвећене св. Николи (за коју се мисли да ју је изградио деспот Ђорђе Бранковић) није остало ништа и она је потпуно разрушена. Како је била саграђена од дрвета, а покривена црепом, то је веома лако страдала од земљотреса 1751. године. Уместо ње је никла нова црква 1752. године посвећена св. Пантелејмону (у време игумана Захарија). То је црква која и данас постоји, али треба знати да она није подигнута на истом месту где је била првобитна црква већ нешто мало даље. Опис фрушкогорских манастира (1753.) већ спомиње Старо Хопово као метох манастира Ново Хопово. У то време црква није била осликана, већ само окречена бело, а није имала ни иконостас. Данашњи храм је малих размера (једнобродна базилика која почива на квадратном тамбуру украшена слепим аркадама), са десетостраним кубетом (изнутра кружно) на угловима украшеним колонетама. Зидана је од тесаног камена и опеке. Кубе због своје величине и облика на неки начин доминира над целом зградом и почива на луцима а ови на пиластрима. Црква је зидана од камена. Звоник не постоји нити га је икада било. Слично као у Новом Хопову фасада цркве је подељена једним венцем, а горњи део фасаде је украшен слепим аркадама, а у доњем су отворена три прозора и врата. Постоји само једна апсида (олтарска) на источној страни. Унутрашњост цркве је веома јасно издељена на припрату, наос и олтар. У једнобродној цркви са куполом богато резбарени иконостас сликао је 1793-1800. године иришки молер Јефрем Исајловић. Монашка школа Манастир Ново Хопово је имао богату историју. Једно време је у њему било седиште епископа па се по њему Сремска епархија називала Хоповском*. Осим тога у њему је постојала и монашка школа (спомиње је Стефан Герлах). У периоду 1757-60. године у манастиру је боравио Доситеј Обрадовић, али се ту није дуго задржавао. Ипак, ове три године проведене у манастирским ћелијама оставиле су у њему дубок траг. Да је манастир био расадник културе види се и по томе што је 1846. године његов игуман Иринеј Радић написао монографију Новог Хопова.Иконостас је оштећен и демонтиран за време ИИ светског рата, а иконе су склоњене у једну од иришких цркава. Од 1955. све иконе, осим престоних, чувају се у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе, где су и конзервиране. Током 1952. године извршене су конзерваторско-рестаураторске интервенције на црквеној грађевини.

* У XVII веку становао је у Хопову неко време епископ, који је био подвлашћен београдском митрополиту. Позната су три хоповска епископа: Неофит (1641.), Михајло (1647.) и Лонгин Рајић који је 1688. примио унију са Римском црквом.

  У рукописној књизи "Слова св. Јеронима Сирина" чуваној некада у Шишатовцу стоји записано да су манастир Шишатовац и манастир Кувеждин основани заслугама српског војводе Стефана Штиљановића и "великог Теодора Жупана". Запис даље наводи да су оба манастира сазидали мајстори по имену Гашпар и Јован, а да су дошли негде "от приморских страна". Оба манастира су саграђена "на једино подобије", са крстообразном основом и са по две куполе, док је као грађевински материјал искоришћен "јединорудни" тесани камен. Судећи по томе као година могућег оснивања манастира Кувеждин наводи се 1520! Како других података нема остаје да се верује или сумња у тачност овог податка. Иако се не зна година његовог оснивања, нема сумње да је овај манастир веома стар што потврђује и сачувани његов први писани спомен у турском извору из 1566. године где се назива именом "манастир свети Сава, друго име Кувеждин, близу села Ванђинца". Следећи његов спомен јесте у рукописном минеју* из 1569. године. Овај минеј (за месец јуни) је писан у манастиру Кувеждин у време игумана Стефана, а у једној белешци он то и наводи.

Спречено рушење

Манастир Кувеждин се спомиње и у житију Јована Златоустог писаном у Кувеждину од стране јеромонаха Мојсеја, а за управе игумана Дионисија. Тај текст је веома интересантан. Осим што наводи да га је писао у "Кувјеждину" Мојсеј прича како су тих година Манастир Кувеждин и манастир Петковица требали бити срушени од стране Синан бега не би ли он себи у (Сремској) Митровици сачинио двор. На такав потез се одлучио вероватно зато што су оба манастира опустела. Радови на рушењу су започели тако да су неке ћелије у Кувеждину разрушене, али је интервенисао кир Пајсије (митрополит београдско-сремски) и игуман кувеждински, обавезујући се Синан бегу да ће му исплаћивати сто гроша годишње. Тако је заустављено уништавање ова два манастира. У житију јеромонах Мојсеј надаље прича како су крајем XVII века монаси из манастира Сланци из Србије пребегли испред Турака и склонили се у Кувеждин. Осим што су обновили конак и цркву они су дошли у сукоб са монасима који су већ боравили у Кувеждину. Проблем је настао око тога ко ће управљати манастиром. Придошлице су покушале да то обезбеде за себе, али староседеоци су се томе успротивили. Патријарх Арсеније Чарнојевић је до краја морао да реши овај спор и то тако што је кувеждинским монасима саветовао да се стрпе будући да ће се новопридошли монаси ускоро вратити у Србију. И заиста 1717. године новопридошли монаси су се вратили у Сланце. Нису једино монаси из манастира Сланци уживали гостопримство Кувеждина, пре њих су ту били (негде иза 1683. године) и монаси из манастира Винче у Србији. Они су са собом донели и црквене ствари и књиге од којих су у Кувеждину остали рукописни минеји за месец јануар, фебруар, август, децембар 1581. Вероватно као знак захвалности оставили су монаси из Винче уз књиге и сребрну кадионицу која је израђена 1654. године. Међу бројним драгоценостима издваја се тзв. Чаша кољивача, коју је 1559. године руски цар Иван ИВ Грозни даровао манастиру Милешева. Изгледа да је манастир Кувеждин половином XVI века био у добрим материјалним приликама јер му Турци одређују откупну цену на чак 12000 акчи, а годишње давање одређују на 800 акчи. Године 1702. (у време ослобођења од Турака) манастир је поседовао око 352 јутра земљишта, ливада и винограда, једну воденицу, итд. Манастир је тада очигледно био у сасвим добром стању па га опат Бонини описује као мали, чврстих зидова, са куполом, трпезаријом и 15 ћелија у којима је живело 10 калуђера. Надаље, опат наводи да се са леве стране налази брежуљак из којег се ископавао камен за добијање креча (и данас можете да видите колико је брдо дубоко усечено), а да се испред манастира налази поточић који извире из брда и на коме се налази једнокамени млин. Нешто касније аустријски попис бележи да манастир поседује 400 јутара земље и 132 јутра шуме. Но, овакво благостање се временом изменило на горе.

Обнова цркве

Већ 1735. године у манастиру Кувеждин су поново монаси из манастира Сланци који опет беже испред Турака. Тада је Кувеждин био у прилично лошем стању јер је 1734. године у њему боравило тек пет монаха, па је и то био један од разлога што је патријарх Арсеније IV (Јовановић) Шакабента наумио 1744. године да уступи манастир Кувеждин и Дившу за метох манастиру Хиландар. Међутим, монаси из Кувеждина и Дивше (и сељаци из села Дивше) су се томе супротставили тако да је убрзо одустао. Ипак, оба ова манастира су од 1755. године под управом једног игумана. Године 1753. када је манастир Кувеждин обилазила комисија, констатовано је да је манастирска црква стара, да је саграђена од камена ("церков каменоздана древња"), споља је била окречена и покривена шиндром од храстовине. На цркви су постојала два кубета (мање над певницом, а веће над припратом). Црква је имала три апсиде (две певничке и олтарску). Олтарска апсида је била исликана фрескама, али оне су већ тада биле у веома лошем стању. Осим на том месту, црква није била живописана већ само окречена или понегде црвеном бојом ишарана. Чини се да је крајем XVIII века у манастиру знатно боља материјална ситуација јер 1771. године братство у њему броји 17 чланова. Управо из тог времена (1772) потиче бакрорез Захарија Орфелина где је у централном делу приказан манастир. Манастиру се временом побољшала материјална ситуација, имао је приличне приходе па је одлучено да се замени црквена грађевина. Стога се почетком XIX века почело са крупним радовима на обнови манастира. Најпре је 1803. године подигнут нови звоник. Он је био висок (троспратни) и квадратног пресека. Током 1810. године оба конака су срушена и саграђен је у потпуности нови који је окружио цркву са три стране док је са четврте подигнут заштитни зид. Затим је у време игумана Генадија Кириловића (1815. године) саграђена нова црква. Ова црква није имала скоро никакве сличности са старом и била је под потпуним барокним утицајима. Барокна капела на манастирском гробљу подигнута је 1788. године. Током 1853. године црква је живописана од стране Павла Симића**, академског сликара, са сценама из живота св. Саве и св. Симеона. Исти уметник је само три године касније осликао и црквени иконостас (резао га Георгије Девич). Од тога иконостаса од укупно 46 икона сачувано је само двадесет икона из зоне празничних, престоних, царских и бочних двери, док су иконе из сокла и лунете уништене. Пред II светски рат манастир у Кувеждину био је женски манастир.

У славу Стефана и Саве

Манастир је у Срему одиграо изразиту улогу ширења култа првих српских светитеља - св. Симеона и св. Саве, којима је и био посвећен. Управо стога црквене фреске су углавном приказивале сцене из живота Стефана Немање (св. Симеона) и његовог сина Саве Немањића (св. Саве). Изглед манастира из тог времена (1837/41. године) лепо је видљив на литографији М. Троха. Цртеж приказује манастир са јужне стране. На први поглед просечном гледаоцу би се учинило да посматра слику неког богатог, класицистичког дворца који је окружен парком и дубоком зеленилом. Оно што одише из њега јесте нека узвишена мирноћа и спокој који ту влада.
Манастир није успео да избегне злочиначку руку током II светског рата тако да је страдао у толикој мери да од њега постоје само рушевине које одају неку величанствену тугу, али и огромну снагу. Манастир са црквом је разрушен и опустошен. Иконе са иконостаса Павла Симића налазе се у капели на гробљу. Манастирска црква је делимично обновљена. Слава манастира Кувеждин је Преображење - 19. (6.) августа.

Као и код већине манастира не зна се поуздано ко је био градитељ манастира Гргетег као што није познато ни време његове изградње. Легенда тврди да је овај манастир подигао деспот Вук Гргуревић (Змај Огњени) не би ли сместио свога слепог оца Гргура Бранковића, слепог хиландарског монаха Германа. Наводи се чак и 1471. година као година његовог подизања. Но, како је Гргур Бранковић умро 1459. године то се ова прича одувек сматрала само легендом. Претпоставља се да је манастир саграђен између 1459. (пад Деспотовине), али пре турског освајања Срема (1521. године). Чини се да је манастир био добростојећи јер је, у време "откупа" од Турака, своје винограде, баште, ливаде и њиве откупио за износ од 6000 акчи, док су му годишња давања на име ушура од вина, житарица и кошница била повећана на 500 акчи. Манастир је очигледно добро стајао па опат Бонини наводи да је у 1702. години имао укупно 4 млина, 200 јутара ораница и ливада (у њему је тада боравило 25 монаха), а по једној аустријској повељи из 1706. године види се да је имао укупно десет воденица.

Страдање и препород

Током 1739. године Гргетег је био прибежиште за калуђере из манастира Сланци у Србији који су се бежећи пред Турцима склонили у Гргетег доносећи са собом ствари, одежде и књиге. По проласку опасности они су се тамо вратили. Исте те године из придворне капеле београдске митрополије у Гргетег су пренете и њихове престоне иконе. У време турско-аустријског рата (1683-99.) манастир је паљен 1688. године, а онда је и напуштен, али од 1691. године када је од стране аустријског цара Леополда поклоњен Исаији Ђаковићу , почела је и његова обнова. Манастир је поново насељен, а црква и конаци су обновљени. Исаија Ђаковић је саградио цркву од камена која је имала два кубета (веће над малом припратом и мање над певницом). Под цркве је био поплочан опекама, а зидови су само окречени. Постојао је и иконостас за кога се данас не зна ни како је изгледао, али се чини да је резбарски рад имао уметничку вредност. Иконе већ нису биле исте вредности јер "Опис" за 12 икона св. Апостола једноставно каже да су "просте молерие". Можда је и то био разлог што је 1774. године Јаков Орфелин преузео израду нових икона. Постоји тврдња да је цео иконостас изгорео у великом пожару из 1841. године, међутим чини се да није тако. Пронађена је фотографија са краја XIX века где се иконостас види у сасвим добром стању, што значи да тада није страдао. Из неког разлога он је замењен новим који и данас тамо стоји. Стари иконостас на себи има укупно 85 икона, али од њега је мало шта до данас сачувано. То стога што је иконостас био зидан тако да су и иконе сликане на зиданој подлози. Сачуване су само престоне иконе св. Николе и св. Јована (рађене на дрвету). Данашњи облик манастир Гргетег дугује архимандриту Илариону Руварцу , познатом историчару који је дао да се 1899. године у потпуности изврши рестаурација цркве и конака. Нови иконостас је саграђен (комбинација камена и метала) и живописан између 1902. и 1904. године од стране академског сликара Уроша Предића. На иконостасу је само 21 икона. На први поглед их је мало, али је зато њихов формат повећан. Истовремено, Предић је подигао престоне иконе изнад царских двери (у другу зону) насупрот дотадашњем обичају да буду у нивоу царских двери. Осим тога од сцена празника изабрао је само два најважнија : Рођење и Васкрсење Христово.
Нова црква је обновљена између 1898-1901. године по пројектима загребачког архитекте Хермана Болеа. Свечано освећење манастира је обављено 10. јуна 1901. године. Присуствовали су митрополит Георгије Бранковић , Антоније Хаџић*, песник Лаза Костић, бачки епископ Митрофан (Шевић, 1900-18), настојатељи свих фрушкогорских манастира и многи други. Архимандрит Иларион Руварац након овог свечаног освећења није још дуго живео и умире 1905. године. Његов гроб (са скромним спомеником) данас се налази на брежуљку више манастира, на једном дивном месту са којег се пружа изванредан поглед на целокупну околину. Одмах у близини, под старим боровима, налази се отворени звоник (током II светског рата срушен је манастирски звоник). Како се налази скоро на највишој тачки то се његова звоњава простире на велику даљину.

Библиотека

Све ово је веома страдало током II светског рата тако да су осим уобичајених оштећења манастирски објекти доживели и рушење звоника. Звоник никада више није обновљен тако да је манастирска црква и данас без њега. На сву срећу иконостас није страдао. За овај манастир је везано неколико интересантних догађаја. У њему је 1730. године умро архимандрит Теодосије Пећанин у 108. години. Од 17 архимандрита Гргетега (до II светског рата) чак их је 11 изабрано за епископе, а Герман Анђелић је именован за патријарха (1881-88). Оно што је данас најлепше у манастиру јесте иконостас саграђен углавном од мермера (гипса и кованог гвожђа) тако да су једино царске и двоје споредних двери од дрвета. Унутрашњост цркве није живописана, али су зидови, сводови и унутрашњост куполе украшени многобројним флоралним украсима који већ сами по себи привлаче велику пажњу. Можда немају велику уметничку вредност, међутим не може им се одрећи лепота и складност. У средишту иконостаса налази се велика икона на којој је приказана Тајна вечера са Исусом у средини чији лик апсолутно доминира. Престоних икона има укупно 4 (св. Никола, Богородица, Исус, Јован Крститељ) и оне се налазе у другој зони (у првој нема икона - изузев на царским дверима). У горњој зони налази се велика икона Светог Тројства, а са стране Христово васкрсење и Христово рођење. На врху иконостаса је велики крст са распећем, а око њега су две мање иконе. Драгоцености манастир није имао много, али су оне биле веома вредне. Пред рат у њему се налазио епитрахиљ којег је радила Јелена Црнојевић (1533. године) од црвене свиле. Он се данас не налази у Гргетегу, већ у музеју Православне цркве у Београду. Вез на њему је гобленски рад рађен више свилом него металном жицом (код осталих епитрахиља на Фрушкој гори је обратно). На епитрахиљу су извезени Деисис и апостоли. Чини се да је везиља покушала да употребом разних боја имитира боје зографа на икони. Он је данас доста оштећен. Манастир је такође поседовао велику библиотеку која највећим делом потиче од архимандрита Илариона Руварца. У време кад је он преузимао манастир библиотека је поседовала 904 књиге (сврстане у 414 наслова) од којих је добар део рукописних. Ту библиотеку је он назвао "Старија библиотека", а он сам формирао је "Новију библиотеку" која је бројала 819 књига (у 460 наслова).

Место Илариона Руварца

Иларион Руварац - изузетан историчар и можда још и већи полемичар је и умро у Гргетегу. Његов гроб се налази на манастирском гробљу које је смештено на малом пропланку изнад манастира (у непосредној близини великог белог крста). На овом гробљу, окруженом храстовом шумом, има десетак камених надгробних споменика међу којима онај посвећен Илариону Руварцу има посебно место. Налази се на помало уздигнутом месту, усамљен, са једноставним гранитним спомеником на којем пишу само најосновнији подаци.
У II светском рату манастир је тешко страдао, а од 1953. године се постепено обнавља. 1988. године вршени су конзерваторско-рестаураторски радови. Слава манастира Гргетег је Пренос моштију Светог оца Николаја - 22. (9.) мај.

  Као и код већине фрушкогорских манастира и оснивач манастира Беочин је непознат. О њему има изненађујуће мало података што је помало чудно јер се по много чему ради свакако о елитном фрушкогорском манастиру. О начину како је манастир добио име постоји прича архимандрита Фирмилијана (касније митрополит Скопљански, рукоположен 1902, умро 1903.). Он тврди да су га основали рачански монаси па су га назвали Беочином јер је био "чин, бело, лепо дело". Црква није била велика, али су јој зидови изгледа били масивни, израђени од камена и са обавезним кубетом изнад певница.

Писани извори

По први пут га у писаним изворима наводе Турци 1566. године називајући га са "манастир Новосел(о)" код Беочина. Поново га спомињу 1578. године, затим 1588. године када наводе да манастир има у власништву две воденице, виноград, баште, те да плаћа годишњу дажбину од 700 акци. Манастир Беочин се спомиње и у архиви руског министарства спољних послова 1622. године. Тада је игуман Лонгин ишао у Москву тражећи материјалну помоћ. Чини се да је манастир у то доба тешко страдао и да је сврха игуманова пута била материјална помоћ за обнову манастира. Године 1629. поново игуман беочински, овај пут Антоније, путује за Москву по помоћ. До Москве није успео да дође јер му то из неког разлога није допуштено, па је морао на одговор да чека у Путоваљу. То му се чекање исплатило јер је помоћ добио. У историји манастира можда је одлучујућа 1697. година. Те је године патријарх Арсеније ИИИ дозволио монасима манастира Рача (на Дрини) из Србије да се населе у опустелом Беочину. Од тада потиче и чувено патријархово "Отворено писмо" које је он у Табану дао рачанским калуђерима који су тада живели око Будима. По свему судећи манастир је у то доба био опустошен будући да је беснео аустријско-турски рат у периоду 1683-95. године. Одмах по доласку у Беочин монаси из манастира Раче су срушили стару цркву и у близини саградили нову која је била од дрвета. О тој новосаграђеној цркви зна се јако мало. Једино је визитација из 1753. године спомиње као малу, зидану од камена, "на цемер сведена", затим да је више певнице било "труло устројено" као и то да се манастир одувек звао Беочин. Ни та дрвена црква није дуго стајала јер је током 1731/32. године на њеном месту саграђена нова са великом осмостраном куполом. То је црква која и данас стоји. Сами радови на цркви били су завршени тек провизорно будући да је била покривена црепом и обојена у црвено, али још увек није имала иконостас. Сам олтар је био одељен чамовим даскама од осталог дела цркве и на таквим даскама стајале су иконе. Како се зидање нове цркве отегло све до 1740. године, то се у међувремену (1734-39.) подигла капела на јужној страни манастира. Била је то мала црквица са уским и високим прозорима, полукружном олтарском апсидом и кровним покривачем од шиндре са јабуком и крстом. Она је током 1905. срушена и сазидана је нова са квадратном основом над којом се диже кубе, по пројекту Владимира Николића. За њу је царске двери начинио Димитрије Јанић и осликао иконостас. Истовремено са црквом (1740) завршен је и квадратни звоник на три спрата. До 1762. године урађени су отворени трем и бочни угаони простор звоника.
Манастирски конаци су подизани у два наврата. Током 1728. (западна страна) и 1741. године (јужна страна), да би 1765. године били спојени у једну целину. Стога су западни конак (нешто издужен), заштитни зид на источној страни, јужни конак, и нижа ограда са стубовима и барокном капијом на северној страни, затварали цркву са свих страна. Можда је у свему томе најлепша управо барокна капија, али она не постоји будући да ју је заменила данашња улазна капија са степенастим завршетком и плитким слепим аркадама при врху. Као и ова капија, тако је уклоњен и барокни забат са северног конака и замењен степенастим забатом (1893) који је неупоредиво мање декоративан и леп. Манастир није сиромашан, али и поред тога у њему борави у то доба неуобичајено мали број монаха - игуман Стефан, 4 јеромонаха, 1 јерођакон и монах. Манастир има укупно 9 домова прњавораца са укупно 32 душе (19 мушких и 13 женских).

Данашњи изглед

Данашњи изглед манастир је добио 1893. године када су вршене велике преправке (у време архимандрита Платона Телечког). Данас је црква једнобродна грађевина, несто више издужена са три апсиде (једна олтарска и две певничке). Над њом се уздиже високо полигонално кубе. По свему судећи и црква представља мешавину утицаја рашког типа градње (облик основе, начин градње) и готског (стремљење у висину, преломљени лукови, осмоугаони ступци), док је портал мешавина барока и класицизма. Црква има укупно девет уских правоугаоних прозорских отвора који је окружују. Звоник има укупно три спрата и завршава се ниском капом купастог облика. Веома је интересантан улазни портал изнад кога су извајани орао и лав (симбол еванђелиста). Оно што је у цркви манастира Беочин интересантно јесте иконостас, веома висок и веома узан. Идеално је уклопљен у архитектуру наглашено високе и узане манастирске цркве. Рад на иконостасу је започет 1765. године, а претпоставља се да га је резао Аксентије Марковић, мајстор из Новог Сада (он је 1784. године резао и архијерејски сто). Иконостас има пет изражених зона (са исликаних свеукупно 62 иконе). Док се у првој зони налази ред престоних икона, у другој су апостоли, трећој празничне иконе, четвртој пророци и у петој се налази лунета са осам икона и крстом. Два висока стуба који придржавају кубе (иначе има четири стуба) једним делом заклањају иконостас тако да не постоји могућност да се обухвати погледом у целини. На царским дверима насликане су Благовести, док су у доњем делу насликана четири јерарха. Сликарски део радило је више мајстора. Најстарије су четири престоне иконе рађене од Јанка Халкозовича* (1756/7. године). Дакле, оне су настале пре израде иконостаса и само су у њега уграђене. То су Вазнесење Христово, Исус Христос (на обе иконе се потписао златним словима), Богородица и Јован Крститељ. Остали део иконостаса јесте дело Димитрија Бачевића и Теодора Крачуна**(1766. године). На њима је тешко приметити било шта од оних особина које ће касније да красе рад Теодора Крачуна будући да је он тада био тек ученик код Димитрија Бачевића и у потпуности подређен његовом уметничком импулсу. Помало неоправдано промиче и сликарски рад Георгија Зографа на певницама и певничким столовима. Четири изванредно лепе иконе украшавају "скамије", али због "близине" иконостаса пролазе скоро незапажено. Тек након завршетка рада на иконостасу црква је живописана. Тај део је обавио Јанко Халкозович, мајстор из Новог Сада. Опсежна реконструкција манастирског комплекса изведена је 1893. године, а мање измене извршене су 1921. године. Манастир је након И светског рата био у добром стању, а Димитрије Руварац наводи како је братство располагало великом библиотеком од 780 књига као и 63 црквене. Укупно је била 41 рукописна књига и то већином преостале од калуђера из манастира Раче. И у том периоду манастир је материјално добро стајао тако да поседује 2536 јутара пољопривредног земљишта и то се стање одржало све до пред II светски рат када манастир поседује 1971 јутро земље као и вредносне папире (акције) у руднику. Манастир има веома леп парк који је својевремено подигао архимандрит Димитрије Бранковић. Додуше, он је данас добрим делом и запуштен, али још увек је веома леп са уређеним стазицама и унутрашњим каменим украсима. Осим тога, у парку (изнад њега) се налази и мала капела саграђена 1905. године, права мала лепотица манастирске архитектуре. У капелици се налази мали, веома лепо изрезбарени иконостас са укупно 7 икона. У II светском рату манастир је опустошен, а грађевине су остале неоштећене. Слава манастира Беочин је Спасовдан - 40. дан после Васкрса.